Pali anđeli

KITI KOLMAN

Probudila sam se jutros uz nepoznatog čoveka. Plavokosa glava pored mene svakako nije pripadala mome mužu. Nisam znala da li da se zapanjim ili nasmejem.
Pa, pomislila sam, evo originalnog načina da se započne novo stoleće.
Onda sam se setila sinoćne večeri i pripala mi je muka. Zapitala sam se gde li je Ričard u ovoj ogromnoj kući i kako ćemo se ponovo naći. Svi ostali – uključujući i čoveka pored mene – mnogo su bolje poznavali ovaj mehanizam od mene. Od nas. Uprkos svom sinoćnom pretvaranju, Ričard je bio u mraku koliko i ja, iako mnogo znatiželjniji. Začudio me je.
Gurkala sam spavača laktom, prvo lako, zatim sve jače, sve dok se šmrknuvši nije probudio.
„Odlazi“, rekla sam. I otišao je, bez reči. Srećom, nije pokušao da me poljubi. Neću se nikad ni setiti kako sam noćas podnela tu bradu – pretpostavljam da je klaret pomogao. Obrazi su mi bili izgrebani do crvenila.
Kad je nekoliko minuta kasnije ušao Ričard, noseći hrpu svoje odeće, nisam mogla ni da ga pogledam. Bila sam postiđena i ljuta – ljuta što se stidim, ali ne očekujem da se i on isto oseća. Još više me je razbesnelo što me je jednostavno poljubio, rekao mi: „Zdravo, mila“, i stao da se oblači. Osetila sam mu na vratu miris njenog parfema.
Ipak, nisam mogla ništa da kažem. Kao što sam i sama mnogo puta rekla, ja sam osoba otvorenog uma – time se ponosim. Te reči me sada peku.
Ležim, gledam Ričarda kako se oblači i odjednom se setim svog brata. Hari me je uvek zadirkivao što previše mislim, iako je odbijao da prizna da me je upravo on u tome najviše ohrabrivao. Ali čemu su drugom mogle da me nauče sve one večeri koje je proveo ponavljajući mi ono čemu su ga njegovi profesori tog dana naučili – govorio je kako mu to pomaže da pamti – osim da mislim i iskazujem svoje mišljenje? Možda je kasnije zažalio zbog njih. Nikada neću saznati. Tek sam izašla iz žalosti za njim, ali ponekih dana osećam se kao da i dalje stežem onaj telegram.
Hari bi se skamenio da vidi do čega su dovele njegove pouke. Za ovako nešto ne treba mnogo pameti – većina onih dole je glupa kao noć, među njima i moj plavobradi. Nije bilo nikog s kim sam mogla normalno da razgovaram. Morala sam da potražim utehu u vinu.
Iskreno rečeno, radujem se što im ne pripadam – sasvim mi je dovoljno da tek povremeno zaveslam po tom plićaku. Ričard, čini mi se, misli drugačije, ali ako želi takav život, onda se oženio pogrešnom ženom. A možda sam ja pogrešno odabrala – mada nisam mislila tako nekada, kad smo ludovali jedno za drugim.
Mislim da me je Ričard naterao da ovo učinim kako bi mi pokazao da nije konvencionalan, kao što sam se plašila. Ali na mene je sve ovo ostavilo upravo suprotan utisak. Postao je onakav kakvim ga nisam smatrala kad smo se venčali. Postao je običan.
Osećam se tako praznom jutros. Tata i Hari bi mi se smejali, ali u sebi se nadam da će novi vek doneti promene u svima nama, da će Engleska na neki čaroban način zbaciti svoj otrcani crni kaput da otkrije nešto blistavo i novo. Do početka novog stoleća ostalo je još samo jedanaest sati, ali dobro znam da se ništa neće promeniti osim broja.
Dosta. Danas idu na jahanje, a ja to ne volim – sakriću se s kafom u biblioteku. Bez sumnje, biće prazna.

RIČARD KOLMAN

Mislio sam da ću, ako budem s drugom ženom, povratiti Kiti, da će mi ljubomora otvoriti vrata njene spavaće sobe. Ipak, i posle dve nedelje ona ostaju čvrsto zatvorena kao i pre.
Ne volim da mislim o sebi kao o očajniku, ali ne razumem zašto je moja žena tako teška. Obezbedio sam joj pristojan život, a ipak je nesrećna, mada ne ume – ili neće – da kaže zašto.
To je dovoljno da natera muškarce da zamene žene, makar samo za jednu noć.

07.05.04

Spisateljica bestselera Trejsi Ševalije poznata nam je po romanima “Devojka sa bisernom minđušom”, “Pali anđeli” i “Devičanski plavo” koje je kod nas objavila “Laguna”. Pored ova tri romana koji su nastajali u periodu 1997 - 2001, Trejsi Ševalije je prošle godine objavila i svoj četvrti roman “Dama i jednorog”, trenutno bestseler u mnogom zemljama.

Trejsi Ševalije je rođena 1962. u SAD, ali od 1984. živi u Londonu. Završila je studije književnosti, a pre nego što će postati profesionalni pisac radila je u jednoj izdavačkoj kući. U međuvremenu je pohađala i školu kreativnog pisanja, posle čega je i počela da piše i objavljuje romane.

U romanu “Devojka sa bisernom minđušom”, čuvena slika holandskog umetnika Jan van Delft Vermera (1632-1675), dobila je svoje prozno uobličenje. Naime, Trejsi Ševalije je oživela istoriju nastanka jedne od najlepših Vermerovih slika - koju mnogi s pravom nazivaju holandska Mona Liza. U umetničkoj viziji Trejsi Ševalije, ta devojka sa slike zove se Grit, sluškinja je i poslužila je Vermeru kao model za istoimenu sliku.

Jedan od aktuelnih povoda za razgovor sa ovom spisateljicom bio je upravo ovaj roman po kome je snimljen i film “Devojka sa bisernom minđušom”, a naša publika mogla ga je premijerno videti na FEST-u. Film je režirao Peter Veber a ulogu slavnog slikara Vermera tumači Kolin Firt, a Grit igra mlada glumica Skarlet Džohanson.

Da li je radnja romana “Devojka sa bisernom minđušom” zasnovana na istinitoj priči? Je li Grit zaista postojala?

- Ja sam izmislila tu priču i pretočila je u roman. Slika “Devojka sa bisernom minđušom” zaista postoji, ali mi danas ne znamo ko je ta devojka koja je pozirala Vermeru.

Zašto ste izabrali da Grit, model koja je pozirala za “Devojku sa bisernom minđušom”, bude sirota mlada sluškinja?

- Smatrala sam da je nama, a i slikaru, izgled devojke odao veoma intiman utisak, i činilo mi se da je ona poznavala slikara veoma dobro. Nikada nisam ni pomislila da mu je to mogla biti kći, jer se na slici primećuje izvesni erotizam, a on svakako ne bi mogao biti u vezi sa njegovom kćerkom. Tako sam došla do prihvatljivijeg zaključka da je ta devojka mogla biti sluškinja. Ako izdvojimo minđuše koje devojka ima na slici, zapazićemo da je njena garderoba veoma skromna, a to je još jedan razlog koji me naveo na pomisao da je ta devojka bila njegova sluškinja.

Zašto su vam Vermerov život i rad bili toliko provokativni?

- Smatrala sam da se vrlo malo zna o Vermeru i njegovom slikarstvu i ja sam se na neki način osetila dužnom a i primoranom da odgovorim na tu misteriju koju Vermerovo slikarstvo nosi sa sobom.

Da li ste zadovoljni filmom, da li je on uhvatio duh vaše knjige?

- Film “Devojka sa bisernom minđušom” mi se veoma dopada. Mislim da je uhvatio najvažniju suštinu romana. Knjiga i film su poput sestara, različite, a tako iste; ili su kao crveno i belo vino, različita, ali su vina.

Pa, koje su to, prema vašem mišljenju, najuočljivije razlike između vašeg romana “Devojka sa bisernom minđušom” i istoimenog filma?

- U filmskom scenariju bilo je potrebno izostaviti puno sporednih radnji naznačenih u knjizi i umesto njima pokloniti više pažnje centralnoj niti priče. Tako je filmom ostvareno da se brojne epizode i ranija dešavanja jednostavnije i bolje upletu u glavnu priču, dakle, to je bio daleko lakši i prihvatljiviji način nego da su se o tim epizodama snimale posebne, odvojene scene. Razlika postoji i u tome što u knjizi pripoveda devojka, sa svoje tačke gledišta, svojim rečima i shvatanjima, dok je film napravljen mnogo objektivnije.

U sva vaša četiri romana pišete o sudbinama žena u prošlosti i o umetnosti, naročito slikarstvu. Da li su to vaše opsesivne teme?

- Nisam namerno odabirala samo te teme, ali one su, čini mi se, dolazile jedna za drugom neprestano, same po sebi. Ja inače volim da pišem o prošlosti i nalazim da je prošlost zanimljivija od savremenog života. Sklona sam da pišem o ženama, i to je lakše. Takođe me inspirišu vizuelne stvari - često umetnost. I kada te tri stvari spojite, videćete da su knjige koje ja pišem upravo takvog sadržaja.

“Pali anđeli” je roman o smrti u viktorijanskoj Engleskoj, s početka 20. veka. Da li vam je smrt bila inspirativnija od života? Može li nas smrt takođe i podučiti istinama?

- Uvek sam bila veoma svesna smrti, možda i zbog toga što mi je majka umrla kada sam bila devojčica. Čini mi se da me dok pišem o tome vode neke vrlo prisne unutrašnje emocije vezane za to. Mislim da nam takve okolnosti mogu dati neku pouku, mogu nam dati neki putokaz kako da se upravljamo, kako da živimo svoj život.

Vaš prvi roman “Devičanski plavo” nedavno je preveden na srpski jezik. Šta vas je naročito inspirisalo da napišete taj roman? Da li je to deo vaše porodične priče?

- Roman “Devičanski plavo” nije direktna autobiografska priča, ali tačno je da je porodica Ševalije pripadala francuskim protestantima sa juga Francuske, koji su se potom nastanili u Švajcarskoj. Počela sam da se interesujem među emigrantskim krugovima o porodicama koje su se selile sa tog područja: gde su potom odlazile, kakvi su bili rezultati njihovog boravka u mestima gde su se nastanile. Tako da sam radnju knjige “Devičansko plavo” smestila u mesto odakle porodica Ševalije počinje i potom izmislila priču.

Živeli ste u SAD, sada ste u Velikoj Britaniji. U vašim knjigama uglavnom pišete samo o evropskim temama. Zašto? Da li je to slučajno ili namerno?

- Živim u Evropi već 20 godina - i to je period mog zrelog doba. Nalazim da je evropska istorija interesantnija od američke istorije. Osim toga, navikla sam da ovde u Engleskoj budem došljak, što mi možda kao piscu i pomaže. U SAD to nisam i nije mi toliko lagodno da pišem o ondašnjim temama.

Da li vas je iznenadio veliki uspeh vaših romana u Srbiji i Crnoj Gori?

- Mogu vam reći da sam veoma iznenađena i da mi to godi!

Šta trenutno pišete?

- Radim na svom sledećem romanu. Biće to knjiga o velikom pesniku i slikaru Vilijamu Blejku.

Vujica Ognjenović

10.10.03

Američka spisateljica Trejsi Ševalije svojim romanima osvojila je čitaoce i na ovim prostorima. Njene knjige “Djevojka sa bisernom minđušom” i “Pali anđeli”, čije je prevode publikovala beogradska izdavačka kuća “Laguna”, na vrhu su bestseler lista već duže vremena. Trejsi Ševalije je rođena 1962. u SAD, ali od 1984. živi u Londonu. Prvi roman “Djevičansko plavo” objavljuje 1997, “Djevojku sa bisernom minđušom” 1998, a “Pale anđele” 2001, ove godine objavila je roman “Dama i jednorog”. Završila je studije književnosti, prije nego što će postati profesionalni pisac radila je u jednoj izdavačkoj kući, a u međuvremenu je pohađala i školu kreativnog pisanja, poslije čega je i počela da piše i objavljuje romane.

* U romanu “Djevojka sa bisernom minđušom” pišete o 17. vjekovnom svijetu u Holandiji, a u “Palim anđelima” opisujete Englesku iz Viktorijanskog perioda. Zašto ste za pozornice vaših romana baš izabrali prošlost?
- Volim da pišem o prošlosti, jer sam slobodnija da je analiziram i odlučujem šta je tu važno, drugačije je nego kada bi to radila sa činjenicama koje se tiču sadašnjosti. Isto tako, ja živim jednim savremenim svakodnevnim životom i ne osjećam potrebu da pišem o tome. Radije pišem o nečemu što mi je nepoznato i o čemu tek treba da naučim. Pisanje je takođe za mene jedna vrsta bjekstva i veoma sam srećna kada mogu da pobjegnem u različite epohe prošlosti.

* Vaš drugi roman “Djevojka sa bisernom minđušom” donio Vam je uspjeh. Kako je on nastajao i šta je predstavljalo podsticaj za njegovo pisanje?
- Počela sam sa pisanjem “Djevojke sa bisernom minđušom” početkom 1998. godine i tada sam bila trudna. Jedan od izazova da što prije završim taj roman, bio je da se okonča prije dolaska bebe. I uspjelo mi je dvije nedjelje prije porođaja. Bio je takođe izazov ući u svijet djevojke koja je bila veoma različita od mene. Jer, moja junakinja je: služavka, neobrazovana, religiozna, nikada nije putovala, uvijek je živjela u jednom malenom gradiću. Nikakve sličnosti sa mnom, a trebalo je da svoja osećanja i misli podredim njenim.

* Mnogi se pitaju da li je “Djevojka sa bisernom minđušom” istinita priča i da li je Grit zaista postojala.
- Ta slika koju je naslikao Vermer postoji, ali niko ne zna ko mu je poslužio kao model. Dakle, Grit i njena priča bili su proizvod moje mašte.

* Da bi ste vjerodostojno napisali “Djevojku sa bisernom minđušom” odradili ste veliki posao: istraživali ste kako je u Holandiji izgledao svakodnevni život ljudi u 17. vijeku. Šta je sa “Palim anđelima”? Kakvo je istraživanje ovo djelo iziskivalo?
- Što se tiče “Djevojke sa bisernom minđušom” išla sam u Holandiju, u Delft i Amsterdam. Šetala sam ulicama i posmatrala. Takođe sam pogledala dosta slika, ne samo Vermerovih, već i drugih holandskih umjetnika, koje datiraju iz toga doba. Tada je bila moda slikati scene iz svakodnevnog života, i ja sam ih posmatrala i u sebi stvarala svoje predstave o tome. I čitala sam dosta istorijskih knjiga o tom dobu, o slikarstvu, o Vermeru.
Radnja romana “Pali anđeli” dešava se na otmenom groblju (Highgate Cemetery), koje se nalazi u Londonu, samo deset minuta od moje kuće. Nekoliko godina tu sam radila kao volonter – bila vodič turama koje su obilazile ovo znamenito groblje i bavila se baštovanstvom. Tako da sam vrlo dobro upoznala to mjesto i njegovu istoriju. Pisala sam dosta i o dijelu Londona u kome živim, jer sam ga dosta upoznala i kroz knjige, a i neposredno. Takođe sam pročitala i raznovrsnih knjiga o grobljima, njihovom održavanju, društvenom ustrojstvu u to doba.

* Zašto ste izabrali holandskog slikara Vermera i njegovu sliku za građu Vašeg romana?
- Pisala sam o njegovom djelu, jer mi se dopada to osobeno slikarstvo. Oduvijek sam bila fascinirana izrazom djevojkinog lica. Nikada nijesam bila sigurna šta ona misli, njen izraz je tako protivrječan: ponekad se čini srećna, ponekad tužna, ponekad nevina, ponekad iskusna. Željela sam da istražim kako neko može u sebi gajiti sva ta osjećanja, kao i koji dio uloge u svemu tome ima slikar.

* O životu slikara Vermera ne zna se puno. Ali Vi ste do detalja opisali njegovu porodicu – djecu, suprugu Katarinu. Da li su to činjenice ili Vaša mašta?
- Vrlo malo se toga zna, ali ja sam pokušala da upletem nekoliko poznatih činjenica o Vermeru u cijelu tu priču: gdje je rođen, sa kime se oženio, gdje je živio, koliko je djece imao (11 konačno!) šta je slikao... Ali, ne zna se kakva je on bio ličnost i ja sam pokušala taj dio njegovog karaktera da izgradim.

* Šta je sa filmom “Djevojka sa bisernom minđušom”?
- U bioskopima će se pojaviti uskoro (u decembru 2003. u SAD i u januaru 2004. godine u Velikoj Britaniji). Međutim, ja sam ga već gledala i čini mi se da je odličan. Skarlet Johanson je u ulozi Grit, ona je zaista sjajna, odlična mlada glumica. Kolin Firt je takođe vrlo dobar u ulozi Vermera. Svaka scena ovoga filma izgleda kao da ju je Vermer naslikao. Mislim da će i čitaoci moga romana biti zadovoljni sa filmom.

* U romanu “Pali anđeli” postoji nekoliko različitih narativnih glasova. Kako ste odlučili da napišete roman baš u tom stilu, radije nego da izaberete samo jednog naratora?- Dopala mi se ta ideja širokih glasova, priče koju pripovijedaju više ljudi, tako da se može stvoriti jedna potpunija slika o svemu. U romanu “Djevojka sa bisernom minđušom” taj fokus je veoma uzak, sve se ogleda kroz oči jedne djevojke. Tako da sam poželjela širinu u pripovijedanju, koja će biti više složenija.

* Ispričali ste priču posmatranu kroz prizmu Mod, Lavinije i Sajmona, troje djece? Da li je bilo teško graditi priču dječijim glasovima?
- Bilo je veoma teško. U stvari, prvi rukopis romana bio je priča to troje djece, priča sa njihove tačke gledišta. Onda sam otkrila da je takva priča veoma ograničena. Potom sam dodala i glasove odraslih – Kiti Kolman, Gertrude Voterhaus...

* U “Palim anđelima” pišete o londonskom groblju (Highgate Cemetery) iz Viktorijanskog perioda, gdje, uzgred rečeno, i Karl Marks počiva. Šta ste još interesantno otkrili vezano za to groblje?
- To je divno groblje, ne samo po svojim poznatim grobovima, već i zbog dotjeranih nadgrobnih spomenika, prekrasnog drveća i slonovače, gotske atmosfere koja tu vlada. Može vam se činiti da očekujete vampire samo nekoliko koraka od grobova i iza skulptura anđela koji stoje iznad, kao što sam i opisala u knjizi!

* Smrt i groblje nalaze se u centru romana “Pali anđeli”. Zašto? Šta zapravo ta tema predstavlja?
- Smatram da smrt, kao vid društvene prijetnje, govori puno o kulturi toga vremena. U Viktorijansko doba ljudi su se odnosili sa poštovanjem prema smrti i prihvatali su život poslije smrti drugačije nego mi danas. Smrt je bila u to doba mnogo više dio života, nego što je danas, jer mi sve od sebe činimo da je ignorišemo i da se pretvaramo da ćemo biti uvijek mladi.

* Vaš novi roman nosi naslov “Dama i jednorog” i to je priča o seriji šest tapiserija. Šta nam još možete reći o tome?
- Opet sam se vratila u prošlost, ovoga puta da ispričam priču o nastajanju jednog umjetničkog djela. U ovom slučaju radi se o seriji srednjovjekovnih tapiserija na kojima je prikazana dama kako zavodi jednoroga. Knjiga prati živote umjetnika i tkalja koji su izrađivali ove tapiserije, kao način kako se izrada ovih djela odražavala na njihove živote.

* Inspiraciju za roman “Dama i jednorog” pronašli ste u umjetnosti. Slikanje i istorija lijepog je riznica za vašu inspiraciju i pisanje...
- Mene uvijek inspiriše nešto vizuelno. I ja pišem vizuelno, jer kada sjednem da pišem, scena slike o kojoj pišem jasna je poput filma u mojoj glavi. Možda je to zbog toga što je moja generacija odrasla gledajući televiziju i filmove i sve što vidimo veoma utiče na nas, na razmišljanje i percepciju.

Vujica Ognjenović