Gastronomadske priče

01.07.12

Šalim se sa tim što nemam talenta za kuvanje, ali i sa tim da sam nadaren za kušanje hrane

Nova zbirka kraćih proza poznatog srpskog romansijera, pripovedača, pesnika i izdavača Vladislava Bajca „Gastronomadske priče”, u izdanju „Arhipelaga”, predstavljena je u okviru prvog Beogradskog festivala evropske književnosti, u organizaciji ove izdavačke kuće. Prema rečima autora, ove priče jesu asimetrične u stilskom pogledu, kao i u zastupljenosti motiva hrane, od samo jedne rečenice do potpune posvećenosti ovoj temi, što je opravdano suštinskim menijem života, kao i književne umetnosti. Čitaocima, koji će i sami postati gastronomadi, putnici kroz ukuse, prostor i vreme, dopušteno je da u Bajčevoj novoj knjizi uživaju od predjela, glavnih jela, do dezerta, „od obeda do obreda”, od svakodnevnog do metafizičkog. Pri tom, mogu zdravo da se zasmeju, ili da se ozbiljno zamisle, čak i zaplaču.

Kažete da je ova zbirka priča jedna od Vaših najličnijih knjiga. Da li se takvo otvaranje desilo spontano?

Bio sam više ličan jer mi se činilo da polažem pravo na direktnost veću od uobičajene. Čudno je to kod „kilometraže” koju pisac prođe. Posle izvesnog vremena dobija sigurnost koja nije ishitrena, već prirodna. Pri tom je vrlo važno otkrivanje stavova koji relativizuju stvarnost, što zapravo i jeste srha čitanja- da nas navodi na sumnju, a ne da nam samo potvrđuje stvari. Osećao sam da treba da budem otvoreniji, i to je odnos koji čovek prevashodno gradi prema sopstvenom iskustvu. Efekat te otvorenosti, na neki, prenosi se i na čitaoce.

Na prvi pogled gastronomadske priče jesu duhovite, međutim, često opisuju i teška, ratna, iskustva?

Kako da ne. Godine i „kilometraža” koje pominjem, zajedno donose mudrost važnu za književnost, kao i vrstu potrebe i smelosti da o ozbiljnim stvarima pišete ne samo otvoreno, nego i duhovito. To vas stavlja u poziciju izvan situacije, poziciju koja je vrlo važna za posmatrača. Jedna od glavnih literarnih osobina je dobra perceptivnost. U priči „Konjički klub”, koja se pre svega odnosi na Beograd, objašnjavam celinu devedesetih godina, koje su završene bombardovanjem. To činim sa vrlo malo reči. Imao sam podsticaj da ispričam deceniju koja nam je svima objektivno bila verovatno najteža u životu, i da je pri tom prikažem kao kratki dokumentarni film, u kojem se scene nižu u kontinuitetu, kao blicevi. Njen podnaslov glasi „Basna usred bajke”, zbog toga što se bavi ljudima i životinjama, kao i izlaskom iz bezizlaznih situacija. U isto vreme govori i o žestokim kontrastima, i to je jedna od priča za koje sam pomislio da bi možda mogla da preraste u roman. Inače, do sada, samo jednom priča mi je poslužila za siže romana i to je bila „Knjiga o bambusu”.

Još dve priče imaju prizvuk nostalgije i preispitivanja, priča „Bratislava, Brat-i-slava” i „Čovek koji je hodao unazad ili Moj otac u Kini”?

„Bratislava” se bavi mestom koje nas definiše, problemom identiteta, povratkom mog junaka posle pola veka u mesto detinjstva, sa gotovo detektivskim prepoznavanjima mesta i situacija, ali istovremeno sa pretapanjima u jedno novo vreme, koje donosi i nove zaključke. Priča o Kini jeste spoj drevne Kine sa 20. i 21. vekom, veliki skok vremena koja se prožimaju, spajajući simboliku kineskih veština, potpuno neobičnih za evropski um, i života modernih Evropljana. I druge priče otvaraju životne teme, kao niz pripovesti „Brehtovi restorani”. Ta „nepodnošljiva lakoća življenja” objedinjuje lepršavu duhovitost svakodnevnog, sa preprekama i savladavanjem najtragičnijih momenata nečijeg života.

Poigravate se rečima, ali i kulturološkim razlikama u ishrani?

Iako sam rođen u Beogradu, poreklo vodim „od preka”, iz Srema i Vojvodine, gde je neprikosnoveni jelovnik nazvan „plodovi tora”. Za novo doba, to sam preinačio u jedan drugi jelovnik - „plodovi mora”. To nije slučajna rima, reč je o dva životna stila, dva načina življenja, koja povezuju, na primer, paste. Šalim se sa tim što nemam talenta za kuvanje, ali i sa tim da sam nadaren za kušanje hrane i za hvalospeve onima koji je dobro pripremaju.

Zapravo pokazujete nam da čovek zaista upoznaje sebe ako promeni mesto boravka, ako otputuje?

Lošu politiku ove države, ratove i sankcije, osuđivao sam prevashodno zbog drugih koji nisu mogli da putuju, zamišljajući ih u jednoj alternativnoj istoriji kao ljude koji su imali mogućnosti da upoznaju različitosti, da zaista vide druge. Bez ogledanja u drugima, kao u ogledalu, ne možemo da znamo ko smo, ne možemo da krenemo napred. Civilizacijski i životno gledano ljudi su bogati samo onda kada shvate da postoji nešto drugačije, i od toga strah ne sme da postoji.

Vi ste jedan od naših najprevođenijih pisaca. Da li Vam je draži prevod u regionu Balkana, ili u nekoj manje poznatoj kulturi?

Prevođenje je osvajanje prostora, i u tome su prevodioci prevashodno važni, ali najviše me uzbuđuje otkrivanje ezgotičnih prostora putem knjiga. Zamislite samo značaj prevoda mog prethodnog romana „Hamam Balkanija” na arapski jezik, što mu otvara pristup na dvadeset sedam politički, sociološki i kulturološki različitih zemalja. To znači da kao srpski pisac imate pristup prostorima nezamislive širine, što se ne događa tako često. Za našu kulturu Turska je još uvek egzotika, izvor predrasuda, međutim, mnogo puta sam gostovao u ovoj velikoj zemlji, predstavljajući srpsku književnost, svojim iskustvom svedočeći protiv tih predrasuda.

Marina Vulićević