01.01.00
Dnevni telegraf09.03.1999.
Rat mudrim recima
(Vladislav Bajac: "Druid iz Sinduduna", Narodna knjiga, Beograd, 1998)
Iako treci roman Vladislava Bajca (Beograd, 1954) "Druid iz Sinduduna" ima za predmet istorijska zbivanja i zivot evropskih naroda sredinom cetvrtog veka pre nove ere, njegove humanisticke ideje sezu u dalju buducnost ovog kontinenta. Fiktivna prica o svojevrsnom "ratu" mudrim recima izmedju slavnog svestenika (druida) Joana Brekliena ispricana je kao ilustracija ideje medjusobnog ratovanja.
Size romana je jednostavan. Pripremajuci veliki osvajacki pohod na azijska prostranstva, Aleksandar Makedonski vodi pregovore sa keltskim predstavnikom druidom Joanom Breklienom, u kome prepoznaje drugu stranu sopstvenog Ja. Izmedju mogucih neprijatelja radja se cudesno prijateljstvo, koje se na neki nacin nastavlja, preko Aristotela, i posle iznenadne smrti slavnog vojskovodje. Oba prijatelja pretrpe poraz: jedan svojom zlom sudbinom, a drugi, druid, nerazumevanjem svog vladara koji nije u stanju da dokuci dubinu misli svog bivseg vrhovnog svestenika. Slika porazenih, izmrcvarenih i desetkovanih Skordiska na kraju romana u istoj meri je tragicna kao i prizor razbijenih i bolestima oprhvanih vojnika Aleksandra Makedonskog u povratku kuci posle osvajackih pohoda.
Podjednako opsednut tajnovitim zivotom Kelta kao i folozofijom Helena, u duhovnom suceljavanju dve mocne civilizacije, Vladislav Bajac je ukazao na mogucnost njihovog medjusobnog prozimanja, ako su njihovi predstavnici mudri i tolerantni ljudi koji iznad svega postuju Drugog.
Milutin Lujo Danojlic
01.01.00
Blic29.09.1999.
Vladislav Bajac: Oduvek sam mislio da je za pisca najvažnije da mu knjige budu bolje od njega samog
Sve naše "crne kutije"
Najnoviji roma Vladislava Bajca "Druid iz Sindidunuma" dočekale su domaće nagrade i znatiželja svetskih izdavača. Prošle nedelje u Skupštini grada Bajac je primio nagradu "6. april" za najbolju knjigu inspirisanu Beogradom. Roman je zatim, za književno-umetničku vrednost, nagradila i SANU, a povedeni značajem Galimarovog izdanja "Knjige o Bambusu", koja je izuzetno primljena kod francuske kritike i čitalaca, ovih dana se za prevođenje interesuje više stranih izdavača. Izuzetan odjek najnovijeg romana za autora"Knjige o Bambusu", "Crne kutije", više knjiga priča i poezije i brojnih prevoda, nije dovoljan razlog i povod za intervju. Čak ni to da za ovogodišnji sajam knjiga u Beogradu Narodna knjiga priprema njegova "Izabrana dela", u 5 tomova, u kojima neće biti knjiga poezije i, kako sam kaže, nekih tajnih tekstova.
Zašto se Vladislav Bajac toliko opirao ovo intervjuu. Čemu pitanja: "Kojim povodom?", "Zašto?", "O čemu?"
- Mislim da je zadatak onoga koga nazivaju javnom ličnošću da ostane autentično skroman, jer smo prečesto videli kako to izgleda kada čovek za sebe pomisli da je izuzetno važan.
Kako obuzdavate potrebu za prevelikim važenjem kojoj toliki pisci i intelektualci robuju, a koja jeste jedna od prirodnih potreba svake ličnosti?
- Mislim da je to pitanje mere. Čovek oseti granicu koju može nazvati merom; drugi razlog je što ja ponajviše kazujem onim što napišem, a treći, mislim da šaljem poruke radeći izdavački posao. Uostalom, oduvek sam mislio da je za pisca najvažnije da mu knjige budu bolje od njega samog.
U romanu "Druid iz Sindidunuma" bavite se Keltima i osnivanjem Beograda. Zašto vam je za temu romana inspirativnija daleka prošlost od sadašnjosti, koju mnogi ocenjuju, istorijski gledano, kao najhirovitiji završetak jednog veka?
- Roman "Crna kutija" koji sam napisao u vreme ovdašnjih događaja, pre nekoliko godina, s podnaslovom koji glasi: "Utopija o naknadnoj stvarnosti" delimično je odgovorio na to pitanje. Naime, mislim da stvarnost, ovakava kakvu mi živimo, ima svoje odložene istine koje, ovoga časa, ili ne vidimo ili se od nas kriju. Prošlošću se bavim jer mi ta istorijska distanca nudi mogućnosti da vidim jasnije, ove iste ili slične stvari; zapravo, pokušavam da iznađem pravila pojedničanog ponašanja i kolektivnih događaja koja važe za sva vremena. Čak mislim da sam to i pokazao. Dakle, najčešće sam se bavio odnosom pojedinca i vlasti i njegovom snalaženja u turbulentnim vremenima.
Koja ste večita pravila i odložene istine spoznali ponirući u tako daleku prošlost?
- Mislim da su se prečesto vodili tzv. paralelni životi na osnovu više različitih istorijskih istina. A pojedinac se snalazio između ostalog i tako što je sebi i drugima dokazivao da je njegov "mali život" jednako bogat, buran i važan kao i onog koji je do nas stigao kroz vekove, kao vremenski sudija ili određivač sudbina hiljada drugih. Insistirao sam na individualnom poimanju sveta u pokušaju da se kolektivne zablude makar dovedu u pitanje.
Geopoetika je poznata po dobrim odnosima sa svojim piscima iz sveta. Da li se tokom bombardovanja neko od njih javljao i po završetku rata možda poželeo da dođe u Beograd?
- Javljao se Kenet Vajt, ali i drugi. Čak je trebalo da zajedno učestvujemo na okruglom stolu o nomadizmu u Makedoniji, ali smo od toga odustali imajući u vidu da je ovaj pojam, u ovom vremenu, sasvim drugog značenja.
Nije li možda ova godina najkritičnija za opstanak mnogih izdavačkih kuća?
- Imam ambivalentan i kontradiktoran stav prema stanju u izdavaštvu, a čini mi se da je tačan. Objektivno gledano, ovo je najteža godina u našem izdavaštvu. Mislim da će se to videti i na ovogodišnjem sajmu knjiga. Ali postoji nešto u ljudima manjih i privatnih izdavačkih kuća, koji unose ogromnu snalažljivost, ljubav i veru u to što rade, te tako iz sebe izvlače poslednje rezerve. Veliki izdavači su veliki samo po veličini problema, a ne po broju naslova. Mali izdavači su pokretni i fleksibilni. Često se čudim samom sebi odakle mi ta količina energije. A onda pomislim da je i to terapija protiv svega što nam se događa. Uostalom, mi ne smemo da zaboravimo koliko je važna ta mala duhovna misija, taj dug prema ljudima koji, tvrdim, i dalje žele da čitaju. Ako i u knjige prestanemo da verujemo mislim da nam je kraj.
Šta će Geopoetika izneti pred posetioce ovogodišnjeg sajma?
- Pored upravo objavljenog Aleksandra Genisa, Rusa koji živi u Americi i njegove dve knjige u jednom tomu - "Crveni hleb" i Američka azbuka", i istoričara Milana Ristovića "Običnih ljudi" objavićemo tri romana: "Mesečeva palata" Pola Ostera, "Morbus kitahara" Kristofa Ransmajera i "Ničeova sestra" Mire Otašević. Objavićemo, zatim, prvi deo "Hronike beogradskog rokenrola", od "59-"79 godine Aleksandra Žikića - drugi deo, za period 79-99, izlazi početkom sledeće godine, zatim, knjigu "Etika za voljenog" Španca Fernanda Savatera. S Centrom za savremenu umetnost objavićemo "Zbornik o ikoni koji je priredio Dejan Sretenović, a autori su i strani i domaći. Ove godine se nismo vezali za datum sajma , ali ćemo, nadamo se, ako novčane prilike dozvole, objaviti nekoliko kapitalnih naslova.
Dragan Mojović
01.01.00
Glas javnosti
13.03.2000.
Vladislav Bajac, pisac i urednik "Geopoetike", o neuhvatljivim, čudnim i neminovnim putevima književnosti
Druid u Americi
Najnoviji roman uskoro će objaviti ugledni američki univerzitetski izdavač. Za nas je važno da se otarasimo nekih predrasuda. Pogađa me nedostatak uviđavnosti
Vladislav Bajac, autor "Knjige o bambusu", "Evropa na leđima bika", dve knjige priča, pisac čije knjige su prevedene na grčki, makedonski, engleski...
Pripada piscima koji ne "udaraju na sve talambase" činjenicu da ih objavljuju ugledni izdavači u svetu. Urednik je u "Geopoetici", kući sa specifičnim profilom, koja je okupila ljude sklone da, bez obzira na okolnosti, gaje upornu ljubav prema književnosti.
Njegov roman "Knjiga o bambusu" krajem prošle godine preveden je u Bugarskoj, a roman "Druid iz Sindiduna", ovenčan nagradom "Branko Ćopić", ušao u izbor od 20 knjiga uglednog univerzitetskog izdavača u Americi.
"Knjiga o bambusu" je prevedena u Bugarskoj.
- To je roman koji sam objavio pre deset godina. Prema informacijama koje imam, u Bugarskoj ima lep prijem. Uskoro ću ići i sam da se uverim u to, na promociji knjige.
Iznenađeni ste?
- U Bugarskoj sam veoma prisutan srpski pisac. Objavljivao sam u njihovim časopisima, prevođene su mi priče. Tamo sam bio nekoliko puta, kao autor, ali i kao predstavnik "Geopoetike" i bio sam prijatno iznenađen zainteresovanošću bugarske publike za našu književnost. Oni kao da očekuju od nas novosti, impulse.
To je ohrabrujuće, s obzirom da smo mi potpuno zatvoreni ovim sankcijama. Još jednom se potvrđuje da su putevi književnosti čudni i neuhvatljivi, da ona živi neki svoj život, bez obzira na sve zabrane. Ljudi čitaju, njih to interesuje. Razlikuju umetnost, kulturu, od politike, ideologije.
Vaš poslednji roman se našao u 20 izabranih iz centralne i istočne Evrope, koje će objaviti ugledni američki univerzitetski izdavač.
- Da. Taj univerzitetski izdavač tek ponekad objavi po neku knjigu iz Centralne i Istočne Evrope i ja sam obavešten da sam ušao u taj izbor od 20, a bilo ih je 200.
Laska li to srpskom piscu?
- Nemam takav odnos. Svakako je lepo za pisca da zna da je među tih 200 knjiga ona koju je napisao izabrana. "Druid iz Sindiduna" je preveden na engleski i čini mi se da je dovoljno egzotičan da bi zainteresovao i publiku sa tog govornog područja. U književnosti je sve lutrija.
Primećujete da drugi razlikuju književnost od politike. Umemo li to i mi?
- Mislim da se ovde stvar svodi na individualni pogled. Nisam čovek koji može da govori o kolektivitetu. Kada sam bio u decembru u Atini na simpozijumu o balkanskim književnostima i kao autor čija knjiga je nominovana za nagradu "Balkanika" i kao predstavnik "Geopoetike", stekao sam utisak, iz susreta sa piscima, kako je za nas važno da se otarasimo nekih predrasuda i da shvatimo da postoji izrazito zanimljiva književnost među takozvanim "malim narodima".
To ogromno polje književnosti je vrlo široko. Književni impulsi prolaze, mešaju se, bez obzira na socijalne i političke prilike i veze su apsolutno neminovne. Mi možemo postati i ostati paranoični zbog svoje zatvorenosti, ali to nije zdravo.
Priroda pisanja i pisca je komunikacija. Međutim, izdavaštvo zavisi od još koječega. Koliko je tu komunikacija otežana?
- To je daleko teže. Navodno, sankcije u kulturi ne postoje, ali njih de fakto u praksi i te kako ima. Doduše, ne smanjuju se prohtevi, ali se ne shvata koje tehničke poteškoće imaju ovdašnji izdavači kako bi svoje obaveze ispunili.
Ono što je porazno za mene je da se književnost posmatra suviše materijalistički. Svako svoje parice traži. Pogađa me nedostatak uviđavnosti.
Bio sam u prilici da te primedbe iznesem različitim izdavačima i agencijama. Priznajem da su neki pokazali razumevanje, ali oni su u manjini.
Olivera Đurđević
