Druid iz Sindiduna

13.05.03

Vladislav Bajac, književnik („Knjiga o bambusu“, „Podmetaci za snove“, „Druid iz Sindiduna“...) i celnik izdavacke kuce „Geopoetika“, upravo je predao u štampu rukopis svog novog dela inspirisanog putovanjem literarnim vozom u društvu pisaca iz raznih zemalja, pre nešto više od dve godine. „Evropa ekspres“ je, dakle, „roman u pricama“ o mestima i narodima.

Govoreci za „Blic“ o svom novom „romanu u pricama“, Bajac navodi da mu je putovanje literarnim vozom bilo višestruko znacajno, izmedu ostalog i zbog toga što je u književnu javnost ušao 1988. knjigom „Evropa na ledima bika“.

„To je bio pokušaj da kažem kako ja vidim to stvaranje, koje je vec uveliko bilo pripremano, ujedinjene Evrope, a ujedno i pricu o razlicitim korenima te iste Evrope. Zanimljivo mi je da se posle 15 godina vracam toj temi Evrope i da eventualno uporedim svoja videnja iz tog i ovog perioda.“

Ima li razlike u tim vašim videnjima?

- Mislim da sam sada ispisao knjigu o licnostima i mestima, istoriji i modernosti... U prvi plan sam stavio dva junaka - jedan je voz kao simbol jednog sporijeg putovanja, koje se još uvek da održati u ovoj tehnološkoj eri, i kroz njega se zapravo vidi uticaj brzine, odnosno tehnološkog razvitka na ljudsku percepciju. Drugi junak je pisac, odnosno pisci. I nisam se klonio tog zajednickog imenitelja - šta pisac vidi u Evropi 2000.

I šta pisac vidi?

- Video sam, recimo, jednu uniformnost pisaca zapadnih zemalja koje u kulturološkom smislu i dalje imaju predrasude u odnosu na takozvane nove zemlje. Svoje uvreženo mišljenje zadržali su cak i nakon poseta, recimo gradovima bivšeg Sovjetskog Saveza. I to je jedno od mojih velikih razocarenja. Vidi se da su ‘napumpani’ poluinformacijama ili cak neistinama. Ne videti razliku u kulturološkom smislu, ne videti šta nudi taj duh istoka jeste vrlo opasno, najpre po samog pisca. Pri tom, valja mi priznati i vlastite predrasude.

Koje?

- Lako sam poverovao da su se odredene zemlje, na primer balticke, tako hitro približile svemu onome što je srž ideje zajednicke Evrope. Video sam tamo još uvek mnogo patnje i teškog nasleda prošlosti. Po prirodi stvari nisam mogao da ne pravim poredenje sa Balkanom. Jer imam utisak da i za ovaj prostor važi isto pravilo nerazumevanja kulturoloških razlika koje su, ako se sagledaju na pravi nacin, svojevrsno bogatstvo. Premda je opasno generalizovati stvari, sklon sam da pomislim da su stvaralacke krize prisutnije u razvijenim zemljama. Negde, taj „primitivizam“ Balkana nudi bogatstvo kreacija. Dakle, to jeste nešto turbulentno, opasno ali je zbog toga i izazovno, jer u sebi sadrži jaku crtu individualnog, odnosno razlicitog.

Studenti književnosti u Bugarskoj izucavaju neke vaše knjige, o cemu se ovde skoro ništa ne zna.

- Nisam vam ja neki hvalisav tip, ali ne mogu biti lažno skroman pa reci da mi ne prija što se baš moja „Knjiga o bambusu“ izucava na nekoliko univerziteta u Bugarskoj.

Na osnovu „Knjige o bambusu“ u Pragu je pre nešto više od godinu i po dana izvedena premijera predstave „Jedno“, u režiji Nikole Zavišica. Kakav utisak na vas je ostavilo rediteljevo citanje?

- Nikola Zavišic je poreklom odavde ali tamo ostvaruje karijeru i asistent je na tamošnjoj akademiji. Trupa je internacionalna, predstava multimedijalna (mada ne volim taj izraz), muzika se, recimo, izvodi uživo, a od jeseni ulazi u redovan repertoar elitnog pozorišta u Pragu. Meni se predstava veoma dopada bez obzira što je tekst u drugom planu. Kompletna ekipa je veoma mlada, što veoma ohrabruje, a reditelj je hteo da isprica pricu o svojevrsnoj jedinstvenosti civilizacija i kultura. Tacnije, o tome da problem individualnosti važi za sve prostore. Kurioziteta radi recimo i to da se predstava igra i na ceškom i na engleskom i na srpskom, a pravljena je tako da može da se igra i na trgovima i na klasicnim pozorišnim scenama. U oktobru ce otvoriti pozorišni festival u Lajpcigu.

Tatjana Nježic