Hamam Balkanija

28.06.11

Roman „Hamam Balkanija“ Vladislava Bajca na jesen će najverovatnije doživeti šesto domaće izdanje. U međuvremenu, prevedena je na 11 jezika, nedavno i na turski, a brojni prevodi se ugovaraju. Da je bilo dovoljno para, Goran Marković onomad bi snimio film po neobičnom, podvojenom Bajcovom pripovedanju u ovoj knjizi.
Ni ta priča još nije zanavek zaboravljena, a za naš list, Bajac govori o životu „Hamama“...
* Vaš roman „Hamam Balkanija“ preveden je u ovom trenutku gotovo na sve balkanske jezike i nekoliko zapadnoevropskih. Postoji li i koji je to geopoetički toponim vaših dela na kojem se susreću senzibiliteti naroda širom Evrope?
- Vaše pitanje je odlično, ali za autora nezahvalno. Bolji odgovor bi sigurno dali čitaoci i kritičari. No, pošto nam nisu pri ruci svi ti „širom Evrope“, pokušaću da pretpostavim odgovor. Prvo što jeste uočljivo jeste da tema romana nije „zakačila“ samo jezike to jest zemlje Balkana iako se bavi njegovom topografijom. Drugo, prvi jezici „do Balkana“ jesu neki na koje je knjiga već prevedena ili će to biti (nemački, italijanski). Ili, kao što se tek pregovara za, recimo, arapski. A kada sakupim te sve jezike na jedno zbirno mesto, nameće mi se pragmatičan odgovor: to su sve prostori na koje je imala uticaj Osmanska imperija. Širila se, direktno ili indirektno, i na arapski sever Afrike i na Apeninsko poluostrvo i prodirala u Austro-ugarsku carevinu. To je geopolitika. Međutim, mene bi kao pisca naravno više zanimalo ili - više bih priželjkivao - da se odgovor nalazi u onom drugom, „geopoetskom“ delu vašeg pitanja. Dakle, da li će jedan Skandinavac pronaći neku vrstu poistovećenja u ovakvom romanu zavisi od širine iliti univerzalnosti ideja u njemu. Meni se čini da je tema dvojstva ličnosti važeća za sve narode, za različitu nacionalnu karakterologiju, za sve temperamente. To je zajedništvo temom po širini to jest po geografiji. No, moja „druga polovina“ romana pokriva to zajedništvo i po dubini to jest po po istoriji. Ja sam upravo u tom tzv. sadašnjem vremenu radnje (u podnaslovu knjige „Roman i druge priče“ - taj deo pripada ovome „druge priče“) pokušao da pokažem kako se višestrukost identiteta pojavljuje i u našim životima, pet vekova posle opisanog Osmanskog doba. On je i ispisan fragmentarno, takoreći esejistički, drugačije od klasično date pravolinijske radnje tzv. istorijskog dela knjige, i zato da pruži primere različitih ljudi našeg doba, ljudi iz drugačijih kultura, jezika, pa čak i kontinenata koji se nose sa istim problemom ili „problemom“. On je, uslovno rečeno, i modernijeg, manje uhvatljivog žanra jer je to odraz vremena u kojem živimo. Mislim da sam tu pokazao čitavu lepezu (in)direktnih primera. Ja jesam imao uverenje da dobro mislim, ali ako sam bio u tome i uverljiv - onda sam čak možda i u pravu. No, knjiga je napisana da bi nešto od ideja pokazala, ali ne prevashodno da sam ja u bilo čemu u pravu. Tekst je za razmišljanje, a ne za opredeljivanje.
* Roman karakteriše podvojenost ćiriličnog odnosno latiničnog pisma, vekova i ličnosti jednog od aktera što je u nekoj meri prikaz mentaliteta, društvenih, političkih, geostrateških ne/prilika balkanskih naroda. Da li je moguće, kako i kada, da se te priče sliju u jednu? Da li je to uopšte poželjno? Uspevaju li to akteri Vaše priče?
- Očito je moguće. Istorijski to sam potkrepio ličnostima koje nisu bile anonimne, naprotiv. Pismom, takođe. Privilegija imanja dva jednakopravna pisma za srpski jezik je božanstvena privilegija i prednost. Čak i estetska. Kada strancima objašnjavam primere svakodnevne paralelne upotrebe ova dva pisma danas u sopstvenom životu, a to ih veoma zanima, ja im kažem kako smo mi Srbi zbog toga i dvostruko pametni(ji). To, političkim rečnikom, relaksirano objašnjenje, doprinosi boljem uvidu u slivanje u Jedno. A da li je to poželjno? Priznajem da me je taj deo vašeg pitanja zbunio. Tu nisam ni dovoljno pametan. Možda ćete mi vi u nekoj prilici to objasniti. I odgovor na poslednji deo pitanja: da, mislim da su akteri moje naracije uspeli da te višestruke priče sopstvenih života sliju u jednu.
* Da li se udvostručavanjem ličnosti ona lakše spoznaje i da li nam pogled u „ogledalo“ daje jasniji uvid u suštinu bića, kao što se to događa u romanu?
- U to sam apsolutno siguran. Ne zaboravite da ja ovde pod „ogledalom“ podrazumevam ne samo drugi deo sebe, već i Drugog. Taj Drugi nam je ogledalo. Ja čak mislim da i neprijatelj predstavlja ogledalo. Gori neprijatelj od tog Drugog-realnog možemo biti samo mi sami sebi i to onda kada se ne usuđujemo da ogledalo stvorimo i u njega pogledamo.
* Kakvu paralelu možemo da povučemo između vekova i ličnosti kojima se bavite u romanu?
- Ja istoriju vidim kao životnu scenografiju. To znači da se vremenske kulise menjaju, ali da je suština čovekovog misaonog i emotivnog procesa slična, ako ne i ista. Zato se knjiga i čita: u Nemačkoj ne zato što tamo ima mnogo Turaka - gastarbajtera već zato što Nemci žive u svojim životima tu višestrukost na dnevnoj osnovi. U raznim smislovima: ona ne podrazumeva samo priču o genima i etnicitetu. Pa, primeri su u knjizi! Evo jednog od stotina koji nisu u knjizi: zamislite tu mnogostrukost u glavi osobe koja, recimo, danas pripada Pankeltskom pokretu! (To je onaj evropski pokret koji bi da obnovi staru keltsku teritoriju - da ne kažem državu. A to bi značilo da se njenom realizacijom, parafraziram, zameni Evropska unija, pa i više od nje!). Zamislite da sada svi tražimo DNK analizu koliko smo Kelti?
Književni sudoku
* Da li su u planu novi prevodi ovog višestruko nagrađivanog romana?
- Još nisu objavljene knjige na neke od jezika za koje su potpisani ugovori, jer prevod još nisu gotovi ili su tu negde: slovenački, albanski, norveški, švedski. Pregovara se za arapski, mandarinski kineski, engleski, francuski, španski. Ali, to je sve i na dužem a ne samo na kraćem štapu. I ne mora sve ni da se dogodi. Nije književnost ni trka na sto metara niti matematika. Pre je sudoku. I nije uvek rešiva.

Aleksandra V. Malušev

09.03.11

Čini mi se da je dobra volja pobedila prvobitnu mrzovolju i kašnjenje u organizaciji srpskog nastupa na Sajmu knjiga u Lajpcigu, kaže Vladislav Bajac


Među piscima čije su knjige prevedene na nemački jezik i koji će biti predstavljeni na Međunarodnom sajmu knjiga u Lajpcigu je i Vladislav Bajac. Ovoga puta pažnja će biti posvećena Bajčevom romanu „Hamam Balkanija”. Pored uloge autora, Vladislav Bajac je i član Odbora za nastup Srbije na Lajpciškom sajmu knjiga, što znači da je u prethodne dve godine bio u timu koji je učestvovao u pripremi ovog kulturnog događaja.

Šta će, po Vašem mišljenju, značiti nastup Srbije na Sajmu knjiga u Lajpcigu za budućnost predstavljanja naše kulture u svetu?

Najvažniji domet ovog nastupa sastoji se iz dva dela. Jedan je da se naša književnost zapravo po prvi put organizovano i u ovom obimu predstavlja jednoj drugoj kulturi, i šire od toga, jednom rasprostranjenom jezičkom području, u Nemačkoj, Austriji, delu Švajcarske. Takođe je važno da su se u ovaj posao „umešali” svi važni činioci: država kojoj je to dužnost, pojedinci – od pisaca koji su u Odboru za ovaj i druge sajmove u svetu, a koji su tu dobrovoljno da bi radili i za svoju kulturu, svoju zemlju i druge autore, a ne samo za sebe (što u Srbiji počinje da bude retkost!), kritičari, ministarstva i fondacije pomenutih država germanskog jezičkog područja. No, možda najvažniji činilac od svih jeste – dobra volja. Čini mi se da je ona pobedila prvobitnu mrzovolju, kritizerstvo, kašnjenje, srpske sindrome – zavist i nespremnost da se potegne i za druge. Finansijska podrška našeg Ministarstva kulture i agilne fondacije Traduki i logistička podrška Lajpciškog sajma uspeli su da pomognu u najvažnijem elementu, pravljenju knjiga.

Čime će inostrani čitalac biti privučen srpskom štandu?

– Za nešto više od godinu dana dobili smo više od trideset knjiga prevoda srpskih autora na nemački jezik, a uz to još nekoliko antologija i zbornika. Najviše zahvaljujući vrednoći prevodilaca i priređivača, imaćemo čime da se pohvalimo. Pa čak i ako nas ne otkriju kao izvrsnu literaturu, moraće da nam priznaju kvalitet u raznovrsnost. No, važnije i od toga je da budemo otkriveni, viđeni, a potom i stavljeni u ravnopravni položaj sa drugim književnostima. To do sada nije bio slučaj. Uz pomoć ovog primera može se videti šta treba da bude kulturna politika jedne države: stalnost, u Evropskoj uniji bi rekli održivost. Lajpciški sajam bi zapravo trebalo da bude priprema za mnogo krupniji zalogaj, nastup na Frankfurtskom sajmu knjiga. A to nije nemoguće. Još pre nekoliko godina sam sa jednim svojim kolegom, sećam se, zameniku ministra spoljnih poslova Nemačke, zaduženom za ovu oblast, predložio naše samostalno ili, što je realističnije, balkansko počasno gostovanje na Frankfurtskom sajmu knjiga. I tada je reakcija bila više nego dobra. A sada su i politički preduslovi za to ispunjeni. Ova ideja je u saglasnosti sa drugim važnim očekivanim dometom lajpciškog gostovanja. Tek posle ovog gostovanja srpska književnost može u narednih nekoliko godina da očekuje pravi proboj u nemački jezik i u Evropu. Književnost inače sporim koracima osvaja prostor.

Vi ste prevođeni pisac, kako posebno vidite život romana „Hamam Balkanija” na nemačkom jeziku, među čitaocima nemačkog govornog područja?

Život svake pojedinačne knjige je osoben i nepredvidiv. Mene to raduje. Recimo, prvi rezultat nemačkog izdanja „Hamama” je krenuo sa repa. Još dok je knjiga prevođena, moj izdavač mi je ponudio ugovor za „Knjigu o bambusu”. Dakle, to je već dokaz smisla ovoga svega što radimo. To je ta putanja neprekidanja angažmana. Već sam dao nekoliko intervjua nemačkim medijima o budućoj knjizi, prošlog septembra sam bio jedan od počasnih gostiju Berlinskog književnog festivala, najvećeg u Evropi, i na njemu bio svedok ozbiljnog zanimanja publike i struke za ovaj roman. Ubrzo posle Lajpciga, petog aprila, gostujem u Berlinskoj kancelariji Evropske komisije gde predstavljam „Hamam Balkaniju”, ali i Srbiju, čelnicima kulturnih centara zemalja članica, kao i diplomatskim predstavnicima. Vrata se svakako otvaraju, no mene najviše zanima reakcija čitalaca. Zbog njih se piše.

Prevod je najvažniji jezik. Šta za jednu kulturu znače kvalitetni literarni prevodi?

Od prevoda na strani jezik skoro da sve i zavisi. Ako prevod nije dobar, on ne samo da je uništio knjigu već je verovatno stopirao piščevu buduću karijeru u dotičnom jeziku. Kako tada dokazati da niste loš pisac već da vas je oštetio loš jezički posrednik? Sa druge strane, dobar prevod daje dokaz da imate možda i univerzalnijih poruka no što se pomišlja. Dobar prevodilac je često, pre objavljivanja knjige, piščev agent, u vreme prevođenja prvi i zapravo najprobitačniji čitalac, a po objavljivanju knjige, piščev prvi kritičar.

Marina Vulićević

--------------------------------------

Srbija u fokusu

To što će Srbija biti zemlja u fokusu, ili zemlja počasni gost, na Međunarodnom Sajmu knjiga u Lajpcigu, od 17. do 20. marta, prvi je i pravi korak u dugoročnom i ozbiljnom predstavljanju srpske literarne scene na nemačkom govornom području, zaključili su juče u Ministarstvu kulture potpredsednik Odbora za nastup Srbije na ovom sajmu Zoran Hamović, kao i članovi Odbora Radoslav Petković, Sreten Ugričić, Vladislav Bajac i Zoran Paunović.

– Predstojeći nastup ima poseban kvalitet i ozbiljnost. Biće predstavljeno više od trideset knjiga srpskih autora, koje su prevedene na nemački jezik. Pripreme za ovu manifestaciju trajale su više od dve godine, a planiran je kontinuitet našeg prisustva na nemačkom govornom području. Pored bibliografije svih knjiga koje su prevedene na nemački jezik, kao i iz oblasti stručne literature iz proteklih dvadeset godina, Angela Rihter i Robert Hodel načinili su antologije srpske proze, poezije i drame. Naši pisci učestvovaće u atraktivnim sajamskim programima, kao što je „Lajpcig čita”, i u razgovorima sa autorima iz drugih zemalja, naglasio je Hamović, posebno zahvalivši fondaciji Traduki, koja je pomogla u organizaciji srpskog nastupa i u prevođenju knjiga.

Ono što, po rečima Hamovića, predstavlja buduću perspektivu srpsko-nemačkih kulturnih odnosa jeste i upoznavanje nemačke strane sa mogućnostima koje pružaju konkursi Ministarstva kulture za prevođenje literature, Međunarodni prevodilački centar u Sremskim Karlovcima, kao i gostovanja koja nudi Kuća pisaca u Tršiću.

Zoran Paunović posebno je ukazao na sporazum o dugoročnoj saradnji koji će na Lajpciškom sajmu biti potpisan između Univerziteta u Majncu i beogradskog Filološkog fakulteta, a koji će se odnositi na razmenu studenata i profesora, partnersko učešće u međunarodnim akademskim programima, kao i obrazovanje izdavača.

Sreten Ugričić najavio je i posebnu promociju alternativnog srpskog stripa u poslednje tri decenije, a Bajac je ukazao na pažnju koja će biti posvećena edicijama „Geopoetike”– „Srpska proza u prevodu” i „Arhipelaga”– „Sto slovenskih romana”.

U okviru jučerašnjeg razgovora, pisac Nikola Vukolić postavio je pitanje zbog čega su pisci iz Republike Srpske izostavljeni iz foruma Sajma knjiga u Lajpcigu, u kojima će biti reči o ratovima na Balkanu, aludirajući na namerno zapostavljanje njihovog mišljenja. Zoran Hamović i Sreten Ugričić odgovorili su da je ovo jedinstvena prilika da pisci iz Srbije predstave svoje literarno stvaralaštvo i da na taj način pokažu šta misle ne samo o ovim, već i o univerzalnim problemima, dok pisce za učešće na ovim forumima bira nemačka strana.

M. V.

30.06.09

Austrijski izdavač mi je rekao da će nemačko govorno područje ova knjiga interesovati ne zbog gastarbajtera koji su došli iz Turske i Srbije, već zato što se ova tema tiče svih

Našem istaknutom piscu Vladislavu Bajcu nedavno je uručena književna nagrada „Isidora Sekulić“ za roman „Hamam Balkanija“. Knjiga u kojoj Bajac majstorski obrađuje pitanje višestrukosti identiteta pokazujući da su „velike istine po pitanju identiteta večne i da se tiču svakoga“. Razgovaramo o nagradi, o Isidori, o nagrađenoj knjizi...

Poneli ste nagradu koja nosi ime književne veličine kakva je bila Isidora Sekulić. Koliko vam ova nagrada znači?

- U tome vidim neku vrstu simboličke sličnosti između onoga kako gledam na stvari u kulturi i literaturi. To je pogled iz lokalnog, onakav kakav je ona oduvek imala, uz sposobnost da kroz to lokalno sagleda celi svet ne zaboravljajući Balkan i Srbiju, mislim da je jedan od najboljih načina za sagledavanje sebe i drugih zato što daje mogućnost da čovek kroz to sagledavanje vidi obe strane. Mi nikada nismo bili sukobljeni sa svetom ako smo umeli dobro da gledamo u njega, isto tako tražeći od njega da nas dobro sagleda. Danas kada čitam Isidorine tekstove, vidim na primeru kako ne zastareva književnost i ne zastareva mudrost. Zbog svega toga, mogu samo da budem ponosan što takvu nagradu nosim.
Roman „Hamam Balkanija“već uveliko“živi“ svoj život, izašlo je dosta kritičkih tekstova, knjiga se prevodi na više jezika.
Pokazala je žanrovsku igru i podnaslov „roman i druge priče“ je odraz toga. Više esejiziranih priča, i razgovor sa vekovima unazad iz ovog ugla i vraćanje u ovo vreme ima i svoje zašto. Očigledno je da su te velike istine sveta po pitanju identiteta večne i da se, što je i ovo vreme pokazalo, tiču svakoga, skoro svakoga. Podatak da će ova knjiga da se pojavi na osam do petnaest jezika nije samo pitanje broja, niti samo pitanje mog ismejavanja matematike, koje se rađa iz literature, što je jedna od tema ove knjige, nego jedan broj koji bi mogao da kaže da se pitanja dvostrukosti ili višestrukosti identiteta tiču zaista svake nacije u globalu, a pojedinca takođe. Imao sam tu potvrdu kada mi je austrijski izdavač rekao da ne pomislim da će nemačko govorno područje ova knjiga interesovati zbog gastarbajtera koji su došli iz Turske i Srbije, već zato što se ova tema tiče svakoga. Mi smo u dodiru sa višestrukim identitetima počev od gena ili čak od samog promišljanja ko smo, šta smo i zbog čega smo i koliko smo to što smo. Mislim da je sticajem okolnosti, iako ja nisam imao takav plan, ta tema nadzidala prvobitnu ideju o tome koga se ona tiče. Kao pisac moram da budem zadovoljan, jer je univerzalna poruka pošla iz lokalnog, pa i još, gle, sreće da potpisujem jednu takvu knjigu.
Kulturni događaj
Čitaoca vaše knjige koji nije uočio podobnost romana za pozorište ili film, zanima ima li nagoveštaja da će se nešto tako i dogoditi?
- Za sada nemam nikakvu zvaničnu ponudu za pozorišnu dramatizaciju. Mnoge moje knjige su doživele dramatizaciju na radiju. Profesionalno mislim da je ova knjiga podložna svakoj vrsti dramatizacije. Naravno, nije laka za to jer obuhvata spektar tema, ali, jedinu ponudu koju sam imao dok sam knjigu pisao je za snimanje filma, a uputio je reditelj Goran Marković. To je, inače, čovek koga ja naročito cenim i kao pozorišnog i kao filmskog reditelja. On je izrazio želju da prema mojoj knjizi snimi film. Ja sam ga „odgovarao“ od toga misleći da će ta knjiga biti komplikovana za nešto što se zove film, a on mi je odgovorio argumentom pravog reditelja: „Ti ne možeš znati šta ja vidim u ovoj knjizi“. Naravno, ja navijam za to da on ne odustane od ovakve ideje. Mi nismo dalje razgovarali o tome, ali, na njemu je da tako nešto možda uradi. Možda tome ide u prilog i njegova izjava od pre nekoliko meseci u jednoj anketi na pitanje šta je po njemu kulturni događaj godine, on je odgovorio da je to roman“Hamam Balkanija“.

26.01.09

Ljudska sudbina je kao peščana oluja - stalno menja pravac. Kako je sudbina Mehmed-paše Sokolovića kovitlala njegov život? Kako je Bajo (Bajica) Sokolović, Srbin koga su u ranoj mladosti Turci otrgli iz njegovog zavičaja i pretvorili u janjičara, uspeo da postane najmoćniji i najdugovečniji veliki vezir turske imperije?
Priču o tome sjajno je ispričao Vladislav Bajac u romanu „Hamam Balkanija“ (izdavač „Arhipelag“), koji uveliko žanje uspehe i kod nas i u svetu - proglašen je za najbolji roman na Balkanu i preveden na više evropskih jezika. Uz napomenu da je vrlo podrobno istražio život Mehmed-paše Sokolovića, Bajac za „Novosti“ ističe da je on pisac a ne istoričar, i da je njegov Mehmed-paša Sokolović ipak i pre svega, literarni junak.
- Mislim da je Bajo Sokolović vrlo rano stekao izuzetno važnu osobinu - mudrost - kaže Bajac. - Zatim, nikada nije dozvolio da mu sujeta pomuti razum. Bio je izuzetno racionalan i kada god bi, posle tegobnih dilema, doneo odluku ili zaključak o nečemu, tada bi poštovao plan koji bi obavezno već imao pred sobom. Vrlo dobro je naučio gde je granica (ne)slobode naspram onih koji su po položaju bili iznad njega. Ali, u važnim trenucima umeo je da bude odlučan i čvrst, kao i ubedljiv. Kada je već postao veliki vezir, nije dozvolio da mu iluzija o ogromnoj moći pomuti sliku stvarnosti. I nikada nije zaboravio da je, čak i kao premijer, naspram sultana ostao - rob.
* U romanu „Na Drini ćuprija“ Andrić kaže da je Bajo Sokolović odveden u Tursku kao dečak za vreme uzimanja „danka u krvi“. Vi o tome govorite nešto drugačije.
- Moje verzije istine ili „istine“ nisu toliko drugačije od do sada znanih koliko ja na površinu iznosim ono što se, iz raznih razloga, ili manje zna ili je sa namerom manje poznato. Dakle, Bajica Sokolović je bukvalno bio naručen iz osmanskog saraja u Jedrenu: poručio ga je jedan od Sokolovića koji je tamo već uveliko bio od uticaja, Deli Husrev-paša. Takođe je manje poznato da je u to doba Bajo/Bajica bio u manastiru Mileševa gde je učio za budućeg monaha. Odatle su ga devširmom (popularnije, danak u krvi), bez obzira na protivljenje starešine manastira Božidara Goraždanina i pokušaja otkupa od strane Bajicinog oca Dimitrija, odveli u Jedrene. No, ono što je najvažnije za kasnije događaje, u tom času on nije bio mali dečak (kakve su uglavnom Turci uzimali), već je imao između osamnaest i devetnaest godina! Ako nije bio odrastao čovek, svakako je bio mladić. Ali, dečak sigurno ne. To je važno jer mu je godište odredilo sećanje: nikada ništa od svog srpskog porekla i hrišćanske vere nije mogao i da je hteo da zaboravi!
* Kako objašnjavate da su među 47 velikih vezira turskog carstva, koji su vladali između 1453. i 1623. godine, samo petorica bili Turci?
- Već je ovaj podatak koji iznosite u pitanju skoro neverovatan, zar ne? Zamislite, od 47 velikih vezira njih 42 su bili stranci, ljudi druge vere, uglavnom Sloveni! Srba je bilo najmanje jedanaest, a možda čak i dvadeset! Među njima najpoznatiji, pored Bajice, bio je Rustem-paša Opuković, veliki vezir i to čak u dva navrata! No, važnije od toga je bilo da je kroz vezirsko veće (današnjim rečnikom- vlada) prošlo još mnogo više vezira (ministara) srpskog porekla. Kada znamo da se u proseku ovo veće sastojalo od sedam do devet vezira, brojka je impresivna! A tek oni koji su bili na komandnim i rukovodećim mestima diljem carstva, od malih aga do beglerbegova (danas, guvernera)!
* Zbog čega je turska carevina na najvažnije položaje u državi postavljala ljude tuđe krvi?
- Iz više razloga, pragmatičnih i mudračkih. Tako je sticala poverenje porobljenih iliti osvojenih naroda pokazujući da je i njima omogućen uspeh (naravno, uz prelazak u islam). Time je i lakše pokrivala kontrolu nad teritorijama kojima je vladala: nije imala dovoljno svojih ljudi da valjano prekrije sav prostor ogromne carevine koja se širila na tri kontinenta. Prekršteni doglavnici najčešće su za sobom dovodili svoje sunarodnike-rođake i njih uvodili u islam i u vladajuću klasu. Tako
su i oni sami pomagali u učvršćivanju osmanske vlasti. Motivi za to prisilno ili dobrovoljno prelaženje na drugu stranu među Srbima bili su različiti: od podrivačkih po Osmalije do koristoljubivih.
* Za vreme Sokolovićevog vezirovanja, Srbi u turskoj carevini bili su najbolji sultanovi ratnici. Kako to objašnjavate, imajući u vidu da su upravo Srbi bili najjači i najopasniji turski protivnici?
- Odgovor na ovo pitanje nije lak. Ono što je sigurno, to je da su se Srbi tog doba ipak pokazali kao dobri ratnici ma na kojoj strani borbe bili. Otud su Turci u njima i videli najveću korist. Zato su i razvili ozbiljnu strategiju njihovog pridobijanja. Te primere ja dajem u romanu. Načini su nekada grubi, a nekada izuzetno suptilni: od prisile, do ucene, mita i potkupljivanja do obostrane koristi. Vera (i današnja ideologija) bile su najtanje. Otud su Osmalije prećutno i islamizovanim Srbima dozvoljavali istovremeno tajno ostajanje u hrišćanskoj veri.
Poštovali su čak i Srbe - ljute neprijatelje. Recimo, posle osvajanja Beograda 1521. čak su pregovarali sa najhrabrijim, preživelim vojskovođama koji su im do juče bili sa druge strane zidina o prelasku u službu u osmansku vojsku. Mnoge vojskovođe su sa kompletnim jedinicama to i učinile. Mora se imati u vidu da je srpska nacija tog doba bila bez države i crkve, u materijalnom propadanju i da su se ljudi osećali raspolućeni između dva velika carstva - osmanskog i austro-ugarskog. Dakle, već su bili u nekoj vrsti lične i nacionalne šizoidnosti, pogotovo kada se ima u vidu da su ove velike sile to upravo i koristile veoma zdušno zloupotrebljavajući situaciju.
* Svoj ogromni autoritet i sredstva Sokolović je založio da se obnovi Pećka patrijaršija, a preko nje i Srpska pravoslavna crkva. Da li je to učinio zato što su turskom carstvu bili potrebni Srbi obe vere?
- Na primeru Pećke patrijaršije vidne su dve činjenice: Prva je da je Mehmed-pašina želja da pomogne Srbima u nečemu što je tada zamenjivalo nepostojeću državu bilo izuzetno važno. A drugo je pokazivalo koliko se osmanska vlast pametno ponašala odobravajući ovakav čin. Sve je učinjeno otvoreno i jasno. U romanu jedno poglavlje opisuje taj čin odobravanja obnavljanja srpske svetinje od strane sultana, a na Bajicinu molbu. Makarije Sokolović, prvi postavljeni patrijarh po obnavljanju patrijaršije bio je Bajicin brat (ne rođeni). Od tada, 1557. do 1586. četiri patrijarha zaredom bili su iz porodice Sokolovića!
* Koliko se kao tačna može uzeti tvrdnja da je Mehmed-paša Sokolović bio „Alahov hrišćanin i Hristov musliman“?
- Dobar primer je prethodni odgovor: Mehmed je polovinu svoje porodice preveo u islam i rasporedio njene članove (uključujući i sinove) na važna mesta u carstvu (sve do guvernera provincija i vezirskog veća). Drugu polovinu familije ostavio je u pravoslavlju na takođe važnim mestima po srpsku crkvu, veru i naciju. Sve to je činio bez hipokrizije, otvoreno i časno koliko su to okolnosti dozvoljavale.
* Da li je Sokolović najbolji primer za tezu da različiti narodi mogu da žive u jednom čoveku, i jedan čovek u različitim narodima? Može li se za Mehmed-pašu Sokolovića reći da je bio Srbin u Turčinu i Turčin u Srbinu? Da li on treba da zauzme mesto u galeriji srpskih vladara?
- Na sve vaše teze iz pitanja odgovaram sa „da“. Uostalom, iako sam se klonio da napišem roman sa tezom jer je to opasno u književnosti, ja jesam bio uveren da se sa tim dvojstvom moglo živeti. Otud bezbroj međusobno različitih primera dvojnog identiteta u drugoj polovini romana koji se bavi našim sadašnjim vremenom. Jedino ne mogu da tvrdim da Sokolovića treba staviti među srpske vladare. Ta teza je zanimljiva, ali u startu polemička. Možda bi valjalo organizovati razgovor stručnjaka na tu temu. Ja sam se na tu temu usudio samo jednom da se našalim rekavši kako ispada da su u osmansko doba Srbi posredno vladali na tri kontinenta.

VELIKA ODANOST SULTANIMA
- SOKOLOVIĆ nije bio naivan - kaže Bajac. - Čak je devet puta odlazio na hadžiluk ne bi li ekstremnim muslimanima koji su ga često napadali i optuživali za dvoličnost, pokazao kolika mu je vera. Ali, nekoliko puta je bukvalno spasao samog sultana Sulejmana Veličanstvenog od paranoje, depresije i propasti i carstva i njega lično. Takva vera se ne zaboravlja. Sva tri sulatana nad njim videli su u njemu savršenog službenika. Potom, umeo je da u važnim, surovim momentima sukoba unutar vladareve porodice (kada su se ubijala i sopstvena deca) odabere pravu stranu. A ponekad je uspeo i lično i direktno da porazi protivnike.

NEPRIJATELJI i SAVEZNICI
* Kako se dogodilo da najjača islamizacija bude obavljena baš među Srbima?
- Pojedinačno gledano, od svih nemuslimanskih poraženih nacija, Srbi su bili najbrojniji. Uz ove jasne cifre, Turci su Srbe i želeli za svoje saveznike upravo iz najvećeg poštovanja ali i bojazni da im stalno budu neprijatelji.

J. KESAR - D. BOGUTOVIĆ

10.01.09

Roman „Hamam Balkanija“ beogradskog pisca Vladislava Bajca je priča o dva istorijska vremena i o junacima smještenim u prostoru između dva identiteta. „Hamam Balkanija“ pokriva dva istorijska vremena: XVI vijek i naše doba, a junaci ove snažne proze u kojoj se lične drame pretapaju sa dramatičnim istorijskim događajima su: Mehmed-paša Sokolović i Kodža Mimar Sinan, Sulejman Veličanstveni i veliki vezir Rustem-paša, ali i u našem vremenu slavni turski pisac Orhan Pamuk i Vladislav Bajac, Alberto Mangel i Alen Ginzberg, Lenard Koen i Sjon, Alan Stivel i vođa ETA Raul T., Čedomil Veljačić i Geri Snajder... Za ovaj roman, objavljen u izdanju „Arhipelaga“, Bajac je nedavno dobio nagradu „Balkanika“, a izvjesno je da će biti među glavnim favoritima za Ninovu i ostale nagrade koje se dodjeljuju u Srbiji.
Vladislav Bajac (Beograd, 1954), romansijer, pripovjedač, pjesnik, potpredsjednik Srpskog PEN centra završio je Filološki fakultet u Beogradu (Odsjek za jugoslovensku i opštu književnost). Uz pisanje, bavio se novinarstvom, književnim prevodilaštvom i izdavaštvom. Sa engleskog jezika je preveo više desetina književnih tekstova, kao i nekoliko antologija i knjiga, među kojima su i: „Pjesnici bit generacije“, „Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju“, „Zen priče“, „Snaga robova“ Lenarda Koena, „Čan priče“. Autor je knjiga poezije, priča: „Evropa na leđima bika“, „Podmetači za snove“, „Geopoetičke basne“, romana „Knjiga o bambusu“, „Crna kutija - Utopija o naknadnoj stvarnosti“, „Druid iz Sindiduna“, „Bekstvo od biografije - Život u osam imena“, „Evropa ekspres“.Poezija i proza Vladislava Bajca prevođene su na desetak stranih jezika. Pojedine piščeve knjige objavljene su u Francuskoj, Makedoniji, Bugarskoj, Rusiji i Italiji. U inostranstvu su izvođene pozorišne predstave po tekstovima iz njegovih knjiga. Za svoje stvaralaštvo dobio je brojne domaće i inostrane nagrade.

Za roman “Hamam Balkanija” nedavno ste dobili prestižnu nagradu “Balkanika”, za najbolji roman u zemljama Balkana. Kako ste primili vijest o nagradi? Zanimljiv je i podatak da je u trci za ovu nagradu bila i knjiga Aleka Popova “Crna kutija”, koju je Vaša kuća objavila pod naslovom “Psi u niskom letu”. Neobičan susret dva pisca...
- Iako nagradu nijesam očekivao, mogao bih reći da mi je bila pružena mogućnost da se na njeno dobijanje pripremim. Naime, pravila ove nagrade nalažu kao prvo nominovanje jedne knjige, tj. autora iz svake književnosti Balkana. Potom se među izabranima bira dobitnik. Međunarodni žiri je u pravu kada tvrdi da biti nominovan već znači na izvjestan način biti i nagrađen. A zatim svi nominovani pisci bivaju pozvani (svake godine u drugi grad) da prisustvuju odluci žirija. Tako se dobitnik saznaje pred publikom i medijima, kao kod proglašavanja filmske nagrade Oskar. Taj ceremonijal koliko god bio napravljen za javnost, prija i autorima. Doduše, tu se iskušava i ego svakog pisca jer se provjerava kako kolege podnose proglašenje nečijeg tuđeg imena za pobjednika. Mada, moje iskustvo (ove godine iz Skoplja) je dobro: ja sam, po izgovaranju moga imena, dozvolio samo koleginicama i kolegama koji su bili nominovani sa mnom da mi odmah čestitaju. To je bio moj način da im uzvratim na njihovom “sportskom držanju”. Doduše, pamtim istu ceremoniju i od prije deset godina kada je moj “Druid iz Sindiduna” bio nominovan, a ja isto tako sportski čestitao dobitniku.
Podatak da je ove godine u igri bio i roman Aleka Popova koji je u tom času moja “Geopoetika” već spremala za izdavanje na srpskom jeziku samo potvrđuje da je konkurencija bila jaka. Bili su tu i vrlo dobri romani albanskog pisca Baškima Šehua i grčkog Takisa Teodoropulosa.

Kompozicija romana “Hamam Balkanija” je originalna: smjenjuju se azbučna i abecedna poglavlja ispisana ćirilicom i latinicom, a na samoj naslovnici je Janjičarski orkestar, minijatura iz doba sultana Ahmeda III. Kako shvatiti taj dualizam kojim odiše cijela knjiga i janičare i muziku, što je, barem nama, teško spojivo?
- Pa, knjiga je upravo zato i napisana (onaj njen dio iz XVI vijeka) da ukaže na nepoznato iz zajedničke istorije Balkana i Osmanske imperije. Pošto se cijela knjiga bavi dvojstvom, bilo je izvanredno iskoristiti legitimitet upotrebe dva pisma u srpskom jeziku. To je rijetkost koju malo jezika na svijetu posjeduje. To, dakle, nije nije nikakav spisateljski trik, već duboko utemeljena nadgradnja teme. Minijaturu na naslovnoj strani sam lično donio iz Istanbula jer simbolički govori o još nečemu što sam želio da obznanim u romanu: da nije sve onako kako izgleda na prvi pogled te da janičari mogu i da sviraju a ne samo da ratuju. Ili, kada se to primijeni na junake knjige, da su i oni žudjeli da se pretvore u nešto drugo od onoga što su bili.

“Hamam Balkanija” je roman o dva istorijska vremena, sadašnjem i prošlom. Istorijski junaci Vašeg romana su Baja-Bajica Sokolović, poznati Mehmed-paša, kao i glavni arhitekta Osmanskog carstva Kodža Mimar Sinan. Zašto su Vam ova dva junaka bila zanimljiva za književno transponovanje?
- Zato što su bili istorijske ličnosti te nisam morao nikoga da uvjeravam u njihovo istorijsko ili hipotetičko postojanje. A to je bilo važno zbog sljedećeg: obojica su bili hrišćani, prvi – pravoslavni Srbin, a drugi – pravoslavni Grk. Obojica su prešli u islam i postali dvojica od trojice (treći je sultan) najvažnijih ličnosti Osmanskog carstva na vrhuncu njegove moći. I obojica su neskriveno ostali i ono odakle su došli – hrišćani. O tom održivom dvojstvu i o mnogim našim zabludama pišem u ovom romanu.

Gradovi kao junaci, Istanbul i Beograd, pojavljuju se u Vašem romanu. Zapanjuje činjenica da ova dva grada imaju topografske podudarnosti. Šta nam zapravo otkriva duh jednog grada, u konkretnom slučaju, Vama Beograd i Istanbul?
- Topografske podudarnosti nisu izmišljene. Ali, ne moraju biti ni od presudne važnosti iako se meni kao piscu izuzetno dopadaju jer su jedno od mojih otkrića. A možda sam ih i izmislio? Mada je to teško jer sve knjige pišem uz upotrebu geografskih i istorijskih mapa i karata. Uostalom, sve je provjerljivo. A šta je duh jednog grada? Pa, prije svega ljudi, a onda građevine, priroda, rijeke, mora... Moj rodni grad je Beograd sa nenadmašnim pogledom na ušće Save u Dunav. A Istanbul mi je postao rezervni grad koji sam toliko puta prepješačio u posljednjoj deceniji te mislim da ga pomalo poznajem. Ali, važnije od toga je što se u njemu osjećam dobro. A kada sam otkrio tolike podudarnosti između ova dva grada, više mi nije bilo povratka. O njihovom (ondašnjem) kosmopolitizmu da i ne govorim. Uostalom, o tome se može čitati u knjizi.

“Hamam Balkanija” je knjiga koja prati promjenu identiteta, i to u oba romaneskna toka. Šta nam kazuju te priče o promjenljivosti identiteta kroz istoriju i današnje vrijeme?
- Više je tu riječ o mom ispitivanju legitimnosti paralelnog postojnanja dvojnog identiteta. Kao pisca zanimalo me je da li je to dvojstvo moguće, a kada sam se uvjerio da jeste, onda sam ga tumačio i pratio. Ono kod mojih junaka to jest naših predaka nije bilo pretvorno niti vještačko. Nije bilo ni hipokrizija ni licemjerje. U mojim likovima ono je imalo svoj psihološki razvojni put (a ne odluku donesenu u jednoj sekundi). Priče iz našeg vremena (na njih se odnosi drugi dio u podnaslovu knjige “Roman i druge priče”) samo su mnogo šira lepeza različitih primjera komplikovanosti pitanja identiteta poznatih i nepoznatih ličnosti iz života mog junaka po imenu Vladislav Bajac. One služe i da kažu kako je to tema koja je vječna i koja nas uvezuje kroz sve vjekove i kao nacije i kao pojedince.

U ovom romanu osvrćete se i na ulogu intelektualca u tranziciji. Kažete: “Intelektualci su u tranziciji izgubili svoj društveni pa i kulturološki značaj, što ih je zateklo, a potom zbunilo, unizilo i prilično marginalizovalo”. O ovoj temi odlično je pisao i Endru Baruh Vahtel u knjizi “Književnost Istočne Evrope u doba postkomunizma“. Kako vi vidite ulogu pisca danas?
- Uzgred budi rečeneo, vidite kako se ljudi bave sličnim temama: upravo je Amerikanac E.B.Vahtel i predsjedavajući međunarodnog žirija koji je “Hamamu...” dodijelio nagradu Balkanika! A kako vidim ulogu pisca danas? To je vječno pitanje na koje niko nije dao univerzalistički odgovor. Da, pisac nema onu društvenu težinu koju je naročito u socijalizmu imao. Postao je nevažan. Ali, uvijek neki od njih još uvijek bivaju pitani za važne stvari civilizacije. Ne i politike! A mislim da to i ne treba da bude slučaj. Vidjeli smo da se pisci u ulozi političara nisu baš snalazili. Još samo da naučimo političare da ne budu pisci. Pisac, zaboravlja se, a postalo je hulno reći, piše i da bi zabavio a ne samo i jedino da bi prosvećivao i “udarao smjernice”. I pisac valjda uživa da piše. I to čini sebe radi i drugih radi.

Posebno zanimljiv dio Vaše knjige je narativni tok novijeg datuma, a mene je zaintrigirala činjenica da Vam je Alen Ginzberg u Njujorku rekao “čudnovatu istinu, suštinski važnu za bitnički pokret i njega lično: da je zvanično prihvaćeni datum početka postojanja bit pokreta iz 1956. zapravo datum kraja bit generacije!”. Možete li nam ovo pojasniti?
- Riječ je o datumu kada je njegova čuvena poema “Urlik” doživjela sudski epilog zbog navodne opscenosti. Ironija je što je šira javnost tek tim povodom saznala za postojanje bit pokreta koji je već čitavu deceniju postojao. Ginzberg je htio reći kako je do tada sve najvažnije što su bitnici hteli reći – već bilo rečeno. Suđenje je bilo samo javna kulminacija slike o pokretu, ali ne i vremenska suština bitničkog pokreta. Iako je i najkultnije djelo bit pokreta – roman “Na putu” Džeka Keruaka tek 1957. objavljen, on je postojao u svojoj originalnoj verziji skoro deceniju ranije! Izdavači ga nijesu smjeli da objave i stalno su od Keruaka tražili da ga skraćuje, mijenja, da izmišlja imena junaka, da ublažava scene i sl.! A ironija te cenzure je što je pravi, originalni, izvorni oblik romana, čak i poslije ovog “kastriranog” objavljivanja, štampan u cjelini u Americi tek prošle godine! Dakle, vlasti SAD držale su knjigu pod zabranom pola vijeka! (“Geopoetika” ju je prije nekoliko mjeseci među prvima u svijetu objavila u izvornom obliku).

“Geopoetika” je zaslužna za otkrivanje nekih svjetski poznatih pisaca na ovim prostorima: Harukija Murakamija, Dona De Lila, Pola Ostera, Orhana Pamuka, Džulijana Barnsa, Alberta Mangela... Pripremate li nam još neko “otkriće”?
- Naravno. Tek ćemo otkriti prave knjige Japanca Nacukija Ikezave. Pred nama su knjige i neprevođene njemačke spisateljice Dženi Erpenbek, vrsnog stiliste. A tu su i naši “stari” autori. Ali i stari novi, poslije duge pauze: recimo Justejn Gorder, autor čuvenog “Sofijinog svijeta”. No, ne treba otkrivati sva iznenađenja. Uostalom, ne treba zaboraviti da su i ovi sada čuveni nekada takođe bili nepoznati.

Tokom decembra „Geopoetika“ je proslavila 15 godina postojanja. Manje je poznato da je Kenet Vajt tvorac pojma „geopoetika“, te da je ovaj pisac imao uticaj na Vas pri osnivanju izdavačke kuće. Podsjetite nas na ovu priču!
- Poznanstvo sa Vajtom i moje pisanje knjige “Podmetači za snove” (podnaslov “Geopoetičke basne”) spojili su nas prije dosta godina u Francuskoj. Tačnije 1991. na 1992. Da li se zaboravilo da je ovaj osnivač Međunarodnog instituta za geopoetiku 1996. na 1997. godinu bio gost u Srbiji i Crnoj Gori? Sproveli smo ga tada uzduž i poprijeko Crnom Gorom! Potom je napisao omanju knjigu “Pisma iz Srbije i Crne Gore” (koju je naša “Geopoetika” isključivo poklanjala!). A evo, bio je i u Beogradu opet prije nekoliko nedjelja da bi sa nama zajedno obilježio 15 godina beogradske “Geopoetike”. Sada smo mu predstavili i novu knjigu na našem jeziku “Kuću plime i oseke”. Uživali smo sa njim koliko i on sa nama. Nadamo se i sljedećih stotinu godina.

Čestitka Pamuka

“Hamam Balkanija” će biti objavljen i kod hrvatskog izdavača “Fraktura”, ali i u prevodima na druge jezike. Imate li reakcije nekih od pisaca koje spominjete, na primjer Pamuka?
- Nemam, jer se knjiga tek prevodi na razne jezike. Svi pisci su, većinom unaprijed, obaviješteni da su junaci knjige. Orhan Pamuk je bio najviše u toku svega. Jedino je molio da od njega napravim pozitivan lik. (To je bilo vrijeme kada je protiv njega u Turskoj bila podignuta optužnica i, kako je rekao, “dosta mu je bilo da predstavlja negativca”.) Mi smo se veći dio pisanja njegovog “Muzeja nevinosti” i mog “Hamama Balkanija” pratili: propitivali ko je dokle stigao, na čemu je zapeo i slično. Ja sam knjigu ranije objavio jer sam je direktno ukucavao u kompjuter, a njegov roman je pisan penkalom i tražio je naknadno ukucavanje u kompjuter. Čestitao mi je nagradu Balkanika i rekao da će knjigu čitati u cjelini kada se pojavi na engleskom ili na turskom jeziku.

Kvantitet je izdajnik kvaliteta

“Geopoetika”, izdavačka kuća koju ste osnovali i uspješno je vodite, na minulom Sajmu knjiga u Beogradu proglašena za izdavača godine. Da li ste zadovoljnu kulturnom misijom koju ste sproveli u ovih deceniju i po? Imate li podatke o broju objavljenih knjiga, ukupnom broju primjeraka?
- Vjerujte mi da nemam precizne podatke. (Vjerovatno zato što književnost ne volim da pretvaram u matematiku, to jest statistiku. Inače, o tome pišem u romanu). Ipak, znam da smo objavili više stotina naslova i koju stotinu hiljada primjeraka knjiga. Ali, čak i kada sve to ovako uopšteno izgovorim, meni to zvuči suvo i grubo. Knjige ipak nisu brojevi. Svaka je pojedinac, skoro kao ljudi. Misijom sam veoma zadovoljan. Održali smo se, sačuvali nivo i visoke kriterijume, nismo se previše ili uopšte proširili, niti to želimo. Kvantitet je izdajnik kvaliteta. Kada pomislim na hiperinflatornu 1993. godinu, na sankcije, bombardovanje 1999, onda se prisjetim kako smo pomagali duhu naših ljudi da se održe i da ostanu u dosluhu sa svijetom, da se u dobru sa njim ogledaju i da postaju bolji.

Vujica OGNJENOVIĆ

31.12.08

Dve paralelne, uspešne, priče srpskog izdavaštva u protekloj godini stekle su se u jednom čoveku, Vladislavu Bajcu. Jedan od najboljih srpskih savremenih romansijera objavio je sredinom 2008. godine svoj novi roman, „Hamam Balkanija” (izdavač beogradski „Arhipelag”) za koji je, samo nešto kasnije, već dobio uglednu međunarodnu nagradu „Balkanika” za najbolju knjigu objavljenu na nekom od jezika Balkana.

Vešto spajajući romansijersko i esejistiku, roman „Hamam Balkanija” kroz dva paralelna toka – u vremenu Mehmed-paše Sokolovića, i našem – pred čitaoca postavlja problem identiteta „u raljama” nacionalnog i kosmopolitskog. Sam pisac, pak, rekao nam je Bajac

povodom ove složene priče, „i da hoće, van nacionalnog ne može. A to što mu se nameće da može da bude samo nacionalni ili kosmopolitski autor, direktno je preneseno iz političkog života: pa, zar u njemu još uvek nemamo podelu na patriote i izdajnike? To je, naravno, primitivno shvatanje individualnog, kao i prava na izbor.

Protekla godina je Bajcu donela još priznanja: krajem novembra ovaj naš ugledni autor bio je gost 24. slovenačkog sajma knjiga u Ljubljani, povodom objavljivanja njegovog romana „Knjiga o bambusu” na slovenačkom jeziku (prevodilac Đurđa Strsoglavec, izdavač „Vale-Novak). Tim povodom, Manca Košir je objavila intervju sa Bajcem u najtiražnijim slovenačkim novinama „Dnevniku” (dodatak „Objektiv”, na tri strane velikog formata, uz fotografije autora koje je snimio fotoreporter „Politike” Darko Ćirkov).

I još jedan uspeh stigao je za Vladislava Bajca krajem 2008: početkom decembra bio je gost i 14. Festivala knjiga i autora u Puli gde je učestvovao u čuvenom „Doručku sa autorom” koji je vodio publicista Vojo Šiljak. Predstavljajući svoj sveukupan rad, Bajac je dao i više intervjua hrvatskim medijima, a potpisao je i ugovor sa izdavačkom kućom „Fraktura” iz Zagreba za objavljivanje „Hamam Balkanije”.

Paralelno sa ovim priznanjima za književni rad, Vladislav Bajac je poslednjih dana 2008. obeležio i 15 godina postojanja svoje izdavačke kuće „Geopoetika”. O njenom uspehu, pak, govori podatak da je na oktobarskom međunarodnom Beogradskom sajmu knjiga „Geopoetika” dobila dve nagrade za najboljeg izdavača – Sajma i Foruma novinara kulturnih rubrika koji prate izdavaštvo. Priznanja je Bajac obeležio na način dostojan književnosti: ugostio je u Beogradu Keneta Vajta, pisca i filozofa svetskog glasa, a „Geopoetika” je upravo objavila „Muzej nevinosti”, najnoviji roman svog ekskluzivnog autora, Orhana Pamuka, i to samo nekoliko meseci pošto se pojavio u Turskoj.

A. Cvijić

16.12.08

Izdavačka kuća Arhipelag objavila je novi roman Vladislava Bajca. "Hamam Balkanija", "roman i druge priče" iz pera jednog od najpoznatijih domaćih pripovedač, sastoji se od dva paralelna pripovedačka toka, naizmenično ispisana slovima dva pisma sa poglavljima čije naslove čine slova azbuke i abecede. Poglavlja "Hamama Balkanije" koja su ispisana latinicom za glavnog junaka imaju Baju-Bajicu Sokolovića, poznatog Mehmed-pašu, i čine zanimljiv istorijski roman, dok su pseudo-autobiografska paralelna ćirilična poglavlja smeštena u drugu polovinu dvadesetog veka. Njihov junak ima ime slično imenu pisca, dok su drugi junaci tih zanimljivh sećanja, avantura i digresija koje se nameću piscu dok traga za istorijskom pričom, Orhan Pamuk, Ginzberg i mnogi drugi...



Gospodine Bajac, Vaša knjiga je već na prvi pogled zanimljiva i neobična. Dva paralelna toka, dve priče, dva pisma: ćirilično i latinično. Kako ste došli do ovako udvojenog romana?
- Zanimalo me je pitanje dualiteta generalno, a onda dvojnost identiteta kroz istoriju Balkana kao i u vrlo bliskim nam godinama. Usto, tu su na raspolaganju bila i mnoga lična iskustva sa ljudima koje sam poznavao i koje i dalje poznajem. I istorija i današnjica hoće da nam kažu kako svet nikada nije bio samo crno-beo i da su mnoge "istine" kojima smo bili učeni zapravo bile predrasude, a ponekad i istorijski falsifikati. Naravno da književnost nema zadatak da pronalazi i dokazuje istinu, ali njena umetnička istina ostvaruje se preko istraživačkog, koje može biti egzakno i precizno, a potom pretočeno u relativnost artističkog oblika. Dakle, jednom pronađena i uobličena priča nekako je prirodno nametnula dvojnost kompozicije. Što se pisma tiče, činilo mi se da je ovo bila divna prilika da iskoristim tu originalnost srpskog jezika i postojanje njegova dva pisma, što je retkost među jezicima sveta. No, to dvostruko pismo potpuno je u funkciji ideje romana i nije nekakva skraćena putanja ka jevtinom dobijanju književnih poena. Junaci u knjizi i njihovi narodi doživljavaju i tu vrstu transformacije - nestanka jednog i uspostavljanja drugog pisma.



Polovina romana govori o Mehmed-paši Sokoloviću. Da li pamtite trenutak u kome Vam se Bajica nametnuo kao mogući glavni junak (n)ove knjige?
- On je svojom biografijom, kao poznata ličnost u čije se postojanje nije moglo sumnjati, bio idealan za namenjenu mu ulogu. Prelazak iz jedne kulture u drugu, iz jedne vere u drugu, prvo pod prisilom a onda i sopstvenom odlukom, nudilo mi je mnogo psihološkog i literarnog materijala da nadgradim, opovrgnem ili potvrdim istine i zablude o životu u 16. veku. Prijateljstvo ovog Srbina među Alahovim ratnicima sa Mimarom Sinanom, grčkim pravoslavcem, a glavnim neimarom Osmanske imperije dodavalo je nove teme: rušenja i zidanja, ubijanja i pregovaranja, rodoljublja i izdaje... tema koje su večne i svevremene. Pravi momenat odluke da pišem (i) o njemu pao je kada sam shvatio je da je dankom u krvi odveden u Tursku kada je imao 18 a ne 4-5 godina, kako smo bili učeni. Jer, to je stavljalo u pogon potpuno nove okolnosti i posledice.



Nakon svakog poglavlja koje prati život Mehmed-paše Sokolovića pišete poglavlje o piscu, neki bi čak rekli o sebi, dakle o piscu koji je u potrazi za pričom. Zašto ste odlučili da baš u "Hamam Balkaniji" istorijsku priču povežete sa savremenom, da na neki način date na uvid čitaocu sve piščeve nuz-misli koje se rađaju dok radi na delu, ali i da usput opišete svoje avanture, putovanja, iznesete dileme, da esejizirate...
Image- Verovatno što je to priča o jednom te istom životu, iako naizgled sastavljena iz desetina različitih priča (ne zaboravimo, knjiga i ima podnaslov "Roman i druge priče") kao i nekoliko razdvojenih vekova. Mislim da je to i posledica neke vrste mog književnog zrenja. A možda i potreba da čitaocima i svetu pošaljem neke otvorenije, naizgled nestrpljivije poruke to jest ono čuveno - ko smo, odakle smo i zašto smo... Iako ti vremenski noviji delovi liče na neku post-modernost, oni su samo prirodni nastavak priče započete koji vek ranije. Svi primeri ljudi koje poznaje moj junak pod imenima junaka savremenog doba u knjizi međusobno su potpuno različiti te su samim tim samo varijacije na temu, ali sa težinom koja obogaćuje mogućne pretpostavke. Sve su to diskusije o (ličnim) identitetima, potrage za (sopstvenim) privremeno zagubljenim ili (tuđim) trajno zagubljenim identitetima. Avanture mog junaka sa imenom poput mog tu su da opišu podstanja i poddogađaje. I da se pomalo otkrije kako je junak stizao do knjige koju je pisao.



Kao centralna tema Vašeg romana ističe se problem dvostrukog identiteta. Ako dozvolite, rekao bih vam da sam nakon poslednjih stranica romana imao utisak da ste godinama i godinama razmišljali o toj temi, o mogućnosti da se istovremeno bude još neko...
- Pa, pogodili ste. Tom temom se na različite načine bavim u svojoj samoći, ali često i na poluskrivene načine u mnogim od svojih prethodnih knjiga. Kada biste me pitali zašto, bojim se da vam još uvek ne bih bio u stanju da odgovorim. Možda ako mi obećate da ćete me to pitati za desetak ili više godina... ako do tada ne izgubimo ono što smo. Uvek su me privlačili kontrasti koji su se zapravo u nekim tačkama sastajali kao delovi jedne te iste celine: pojedinac i vlast, rob i gospodar, dan i noć, san i realnost, ja i ti, muško i žensko...



Zanimljvo je da su junaci Vašeg romana mnogi poznati pisci, domaći i strani, ali pre svih Orhan Pamuk.
- Pisci umeju da u privatnim životima budu jednako dosadni kao i neke dosadne knjige. No, ipak, strašnije od dosadnog pisca jeste dosadna knjiga. Možda sam zarad pokušaja stvaranja nedosadne knjige išao linijom manjeg otpora koristeći biografije zanimljivih pisaca i intelektualaca a koje je poznavao lik iz knjige po imenu V. Bajac. Kada sam ih ukrao književnom liku po imenu Vladislav Bajac, mogao sam da ih komotno koristim pod njihovim izmišljenim a vama znanim imenima. Tako sam mogao da potpišem knjigu svojim pravim imenom, a ne onim iz knjige.



Autor: Mića Vujičić (YC)

29.06.08

Identitet razgrađuje provincijski, gubitnički duh, ksenofobija i mržnja prema drugome.

Pisac i da hoće, van nacionalnog ne može. A to što mu se nameće da može da bude samo nacionalni ili kosmopolitski autor, direktno je preneseno iz političkog života: pa, zar u njemu još uvek nemamo podelu na patriote i izdajnike? To je naravno primitivno shvatanje individualnog, kao i prava na izbor, kaže za naš list poznati književnik Vladislav Bajac povodom svog najnovijeg romana „Hamam Balkanija” (izdavač beogradski „Arhipelag”).

Ovo zahtevno delo, vešti spoj romansijerskog i esejistike, kroz dve paralelne priče – o vremenu Mehmed-paše Sokolovića, i o našem – navodi na ozbiljna razmišljanja o problemu identiteta, i o pogrešnom shvatanju nacionalnog i kosmpolitskog. Niz priča o poznatim ličnostima iz sveta i kod nas daje Bajčevom romanu posebnu draž.

Vaš junak strepi da će biti označen kao anacionalni pisac. Šta nekog čini nacionalnim: topografija, jezik, vera...? Ili – nešto drugo?
Junakova strepnja (a ne zaboravimo, ovde su svi likovi izmišljeni, pa čak i njihova imena) bazirana je na devijantnom shvatanju nacionalnog. On se zapravo brani od nepotrebnog jer ne razume da bi mogao biti kritikovan za nešto što ne postoji: nacionalno nije parola, fraza, floskula koja se usput kao kamenčić za sobom svako malo ispušta kako bi se obeležio put. Onako, za svaki slučaj, kada se bude vraćalo nazad. Postojanje porekla tla i jezika već su dovoljni da se pripada.

Koji bi, onda, strah pisca bio veći: da ga optuže da ne koristi nacionalne teme ili da one nisu prepoznate, pročitane u njegovom delu? Zašto se nacionalno i kosmopolitsko najčešće shvata kao antagonizam?
Pa, ne znam šta je gore. Prvo je pogrešna postavka gledanja na književno delo, a drugo je dokaz nesposobnosti književnog učitavanja. U oba slučaja reč je o prostoj površnosti. A opet, svako isticanje nečeg podrazumevajućeg, kakvo je na primer posedovanje patriotizma, sasvim je neukusno i nepotrebno. Iskustvo nas je valjda i konačno naučilo: oni koji su u tome najglasniji ti su i najsumnjiviji. Spoj nacionalnog i kosmopolitskog (ne političkog nacionalizma i ne ispraznog mondijalizma) idealna je formula za napredak, za očuvanje svog i usvajanje (ne osvajanje) tuđeg. Od ovih međusobno suštinski nadopunjujućih elemenata iz nečistih namera često se gradi lažna slika o njihovom raskolu.

Glavni lik knjige koju piše Vaš junak, Mehmed-paša Sokolović, mogao je kao poturčeni Srbin, biti čovek bez identiteta, ili čovek sa dva identiteta. Izabrao je da bude, čini se, mudar spoj različitosti koja ne ruši već gradi?
Iako nisam pisao takozvani roman s tezom, imao sam pred sobom neke teze. Jedna od njih je bilo moje verovanje da je (bilo) moguće živeti dva identiteta istovremeno. Ali ne u hipokriziji, laži, licemerju već otvoreno, bez osećaja da se nešto izneverava ili izdaje. Takav život naravno gradi jedan komplikovan identitet, ali koji kod nekih ljudi stvara pozitivne porive od kojih svi imaju koristi. No, kod nekih stvara suprotne porive. „Moji” to jest istorijski junaci u knjizi pripadaju ovoj prvoj vrsti. Zato je tu, kao ogledalo, Mimar Sinan, pravoslavni Grk takođe preveren u islam, najveći graditelj Osmanske imperije koji i svojim zanatom pojačava tu tezu o zidanju a ne rušenju.

I Vaš se pisac, nizom primera –- od Džojsa do Genisa, Pamuka i V. B. (dvojice pisaca sa kojima vodi razgovore) bori za pravo na različitost identiteta koja ne poništava nacionalno. Naprotiv...
Sva je sreća da su u prošlosti postojali, a da i u sadašnjosti postoje ljudi koji to mogu da potvrde svojim životima te da sva težina stavova ne padne na leđa pisca. Zar lik po imenu A. Genis nije svojevremeno morao da „ode iz svog jezika kako bi na njemu, u tuđini, mogao da piše?” Šta ćete apsurdnije?

Ipak, šta čini identitet, a šta ga razgrađuje?
Bojim se da ni čitave studije nisu dovoljno jasno odgovorile na ovo nezahvalno pitanje. U knjizi pokušavam da identitet predstavim jednovremeno kao zbir osobenosti koje lični ili nacionalni identitet razlikuju od svih drugih ali i kao zbir koji udružuje sličnosti među razlikama. Kod identiteta igra je u istovremenom priznavanju i poštovanju istosti i različitosti. Razgrađuje ga provincijski, gubitnički duh, ksenofobija i mržnja prema drugome.

Treba, dakle, ostati svoj, odbraniti se od manipulacije, mitomanije, zloupotrebe mitologije? Kolika je odgovornost intelektualca u tome?
Mislim da bi, recimo, izučavanje istorije, naročito regionalne – zbog suseda koje svi imamo oko sebe, valjalo (kao što se već počelo sporadično činiti) tumačiti iz uglova istoriografija svih pojedinačnih nacija i naći joj zajedničke imenitelje uz slobodu zadržavanja lokalnog, pojedinačnog viđenja istih događaja ili tema. Mislim da bi uporedni pokazatelji otkrili da istorije svih nacija pate od sličnih, ako ne i istih dečijih bolesti. Ali njihovo iznošenje na videlo, upoređivanje i hrabrost da se koriguju, umnogome bi pomoglo da sutra živimo u boljem svetu.

Kroz delo Mehmed-paše Sokolovića dajete i primer konstruktivnog odnosa prema zavičaju. Budući da Vaš junak dotiče i savremenu srpsku istoriju, i Kosovo, naravno, koje su greške koje smo činili u odnosu na ključne trenutke te istorije?
Mehmed-pašin „ideološki”, verski, civilizacijski paralelizam lekovit je za istoriju. Rekao bih da je time, recimo, u surovu stvarnost uveo na velika vrata pojam diplomatije (kao uostalom i srpski jezik kao zvaničan diplomatski jezik). Uz obnovu Pećke patrijaršije jednovremeno je odlazio na hadžiluke, za patrijarhe Srpske pravoslavne crkve i beglerbegove pokrajine Osmanske imperije istovremeno je, dakle – na obe strane, postavljao članove porodice Sokolović... I upravo je on taj koji je, posle strašnog poraza Osmanskog carstva u Lepantskoj bici od strane hrišćanske koalicije, a na vrhuncu moći ove imperije, izvukao sultana Sulejmana iz najdublje depresije i izgradio potpuno novu pomorsku flotu u rekordnom roku. Spasao je državu od propasti jer je u najvećoj snazi pokazala svoju slabost – bivajući ohola! Zato je i bila kažnjena: kada je mislila da je nedodirljiva, ona je pala na kolena. Ali je zahvaljujući njemu brzo i ustala. Možda je taj duh svakovrsne vere zafalio kod poraza na Kosovu polju. Ovu osmansku oholost videli smo i kod Srba u novijoj istoriji. Nije nam koristila. Da smo i tada (kao i sada) malo mudrije, a zašto ne i – lukavije upotrebljavali diplomatiju umesto oružja, verovatno bismo bolje prošli. I eto, opet smo kod zidanja i rušenja.

Vi i kažete da „neki tragovi koje ostavljamo za sobom moraju imati dublji smisao ili ozbiljniju poruku od većine drugih”. Kakve tragove ostavljamo generacijama posle nas?

Osim, nažalost, krvavih tragova, ostavljamo iza sebe i patetiku od suza i znoja. A to je oličenje potpuno epske politike i poetike. Valjalo bi da uđemo u period lirike. U njoj će se naći mesta i za nežnije reči. Moderan život je i te kako i to.

Anđelka Cvijić

20.06.08

„Možda je istorija, kao neki živi organizam ili kao lik iz umetničkog dela, samoinicijativno planirala ponavljajuće ukrupnjavanje pa usitnjavanje balkanskog humusa i kamena. Čini se da je postojanje tog plana sasvim izvesno, a njegovo kruženje još nezavršeno“ - napisao je Vladislav Bajac u romanu „Hamam Balkanija“ („Arhipelag“), koji je promovisan juče u prostorijama PEN centra. Bajac za „Blic“ govori o romanu, ličnim momentima u njemu, dodirnim tačkama knjige sa našom svakodnevicom.

„Hamam Balkanija“ je satkan iz dvojnosti, čak je pisan i ćirilicom i latinicom, radnja se odvija u Beogradu i Istanbulu u XVI i XX veku...
Bajac napominje da se dugo bavio skupljanjem građe, da je to donelo niz zanimljivih momenata, da je ovim romanom, između ostalog, pokušao da se razračuna sa floskulama i predubeđenjima o Balkanu, napomenuvši da su u vreme najvećih ratova i razaranja Beograd i Istanbul bili kosmopolitski gradovi, da je našao rečnike koji svedoče da su još u srednjem veku Arapi napravili arapsko-srpski rečnik, što svedoči o snazi srpske kulture...

Koji momenat u romanu bismo mogli izdvojiti kao najličniji?
- Kada se posle 5. oktobra 2000. osnivalo Srpsko književno društvo, održao sam inauguracioni govor, s obzirom na to da nisam prethodno bio član nijednog književnog udruženja. Rekao sam, između ostalog, „Ovde smo da zidamo a ne da rušimo“. Dakle, najbliži momenat u knjizi mi je kodža Mimar Sinan, koji, iako mu je posao bio vojno razaranje, zapravo je bio veliki graditelj i arhitekta. Prestao je da ruši da bi gradio. Zanimljivo, posle ko zna koliko odlazaka u Istanbul, uspeo sam da nađem džamiju gde je on bio svoj zidar, graditelj i klijent u isto vreme. Fascinirala me svojom porukom - ona je veliki korak i više i dalje i jače od tog „treba zidati a ne rušiti“.

U čemu se ogledaju dodirne tačke ovdašnje realnosti i „Hamam Balkana“?
- S obzirom na to da nam je politika ušla i u kupatilo i u spavaće sobe - istorija - ta reč mi deluje nekako daleko, jer ljudi su isti, menjaju se tehnologije - jedna od tih dodirnih tačaka je priča o tome da svet nikada nije bio crno-beli. Takvim su ga predstavljali samo adaptirani događaji, priče o bitkama, grubostima, osvajanjima, tzv. istorijskim faktima. Vidimo da se i danas buduća istorija zida na sličnim elementima, floskulama, parolama, priličnom broju laži. Bavio sam se onom suptilnijom, a tačnijom istorijom, punom nijansi.
U knjizi ima, da tako kažem, i jedan pedagoški čas koji sam napravio na primeru jednog užasavajućeg poraza koji je imalo Osmansko carstvo na vrhuncu svoje moći. Bavio sam se i time kako ga je svarilo, savladalo i iz njega izašlo, za razliku od Srba koji su iz Kosovskog boja izvukli loše pouke i nikada završenu mistifikaciju i mitomaniju.

T. Nježić

06.08.09 Koraci

Da li je stvarnost fikcija ili je obrnuto, i gde je u tojtački obrta mesto umetnosti?
Da li je nužno,iu kom kontekstu, tumačiti dvojnost ipolifoniju sveta i poretka ljudskog društva dekodira-jući večitu čovekovu potrebu za razotkrivanjem sopstvakroz rastakanje istog?
U kakvoj je vezi stvaralački čin sa nagonom za primar-nim instinktom samoodržanja i da li moć i bogatstvo, ko-načno, oslobađaju čoveka bilo kakve odgovornosti i otva-raju prostor za potpuno ostvarenje slobode? Da li... ?Roman Hamam Balkanija otvara bezbroj suštinskih pi-tanja, istovremeno nudeći isto toliko odgovora čiji smi-sao, svakako, zavisi od percepcije iščitavanja.
Složenost nekog književnog dela, njegova slojevitosti stil često nisu određeni samo talentom nego i umećemkomponovanja raspoloživih činjenica i istraživačkimsposobnostima pripovedača. Stoga je ovaj roman, već sa-mim naumom, više od svegašto se može očekivati pre otva-ranja korica. Pisac istovremeno prati istoriografskugrađu minulog vremena i sopstveni život i vek u kome ži-vi, stvarajući od prvog reda jednostavnu, ali kompozicio-no, pripovedački i tematski savršeno složenu celinu ukojoj svaki motiv opravdava, u skladu sa piščevom inten-cijom, svoje mesto i smisao.
Prvi transparentni nivo priče jeste pitanje ličnogidentiteta, čiju celovitost podriva večita dvojnost kaoneminovnost, prokletstvo ili dar.Mehmed ili Bajica, Sr-bin ili Turčin, pravo datosti po rođenju ili kodiranjecelovitosti usled novih uslova i situacije u kojoj se na-lazi glavni junak, svakako je predmet opserviranja poje-dinca, ali i večita opsesija istoričara, umetnika, filo-sofa, političara svih vremena..
Samo grafičko rešenje romana, već u naslovu, pokazujekojim smerom će se kretati prva i osnovna linija pripo-vedanja. Jedan naslov, dva pisma (i latinica i ćirilica),već reflektuju pravac i smisao pripovedanja koje će serazvijati.
Potom sledi sažetak celokupne strukture dela u uvod-nom poglavlju Hamam ili veština življenja u kome naspisac uvodi, teorijski, u prostore semantike naslovnesintagme: uživanje, hedonizam... hamam. Različite civi-lizacije, različita istorijska ravan, ali ista suštinskapotreba: težnja za uživanjem kao osovinska motivacijabivstvovanja spajaju sve vremenske vertikale i meridija-ne. A sam pojam termina hamam ne ukazuje samo na iskon-sku potrebu dodira sa vodom, već upućuje na jednu višu,snažniju motivaciju – potrebu za pročišćenjem. Izvesnaoksimoronska nota, dakle, iskazana je samim nazivom: Ha-mam Balkanija. Ironizujući već u samom naslovu prostorna kome obitavamo, pretvarajući ga u hamam, pisac kazujei otvara pitanje različitih vizura na isti, ali svakakomu istovremeno dajući smisao višeg reda. Pretvara ga umesto večite potrebe za pročišćenjem i prokazuje kaomesto večite potrage za uživanjem kao naličjem stvarno-sti, jednakom u vreme Mehmed-paše Sokolovića iu vremepripovedačevog traganja za inspiracijom i smislom. Utom kontekstu dalje tumačeni su i likovi i prostor.Cela hermetična struktura romana potom se rasklapapo određenom idealno sagrađenom sledu: izmenjuju se lati-nična i ćirilična poglavlja, paralelno teku dve istorij-ske ravni, povremeno se skoro dotičući i preplićući, au okviru tih dijahrono-sinhronijskih priča paraleno saglavnom radnjom i često, otimajući joj primat, otvaraju seesejizovano raznolika pitanja (teme) koja dotiču i poje-dinca i kolektiv, i konačno celu civilizaciju . Promišlja-njem tih tema sa svojim sagovornicima i savremenicima,pisac kao da premošćava vremenski luk – pa radnju, tego-be i dileme jednog vremena zaokružuje u drugom, postav-ljajući razum kao jedno apsolutno moguće ishodište op-stanka. Ono o čemu Bajica snatri u XVI veku, na neki na-čin oživljavaju i osmišljavaju pripovedač V.B. i OrhanPamuk, kao nosioci drugog , paralelnog pripovedačkog to-ka. Kroz ovaj nivo pripovedanja promiču razna poznata ipriznata imena koje je pisac imao priliku da sretne, njiho-vi stavovi, ideje i radovi. Džejmsa Laflin, Ezra Paund,Albert Mangel, H.L.Borhes, Albahariji, Justejn Gorder,Alan Stivel... samo su neka od imena preko kojih pisac,takođe, promišlja svet dodajući svakom poglavlju osnov-nog pripovedačkog toka po jedan esej kao potvrdu vanvre-menosti ili svevremenosti svega što jeste. Pokušava-jući da sagleda kompleksnost identiteta, pitanje indivi-dualnog i ličnog , te problem nacionalnog i globalnog ,sinhronijski i dijahrono, pisac neprestano promišljarazličite aspekte čovekovog života, što mestimično de-luje pomalo nategnuto, ali u strukturi romana potpunoopravdano.
Prateći jedan život kroz dva pripadajuća etnosa, krozdve vrste sećanja, dve kulture i dve nespojive interesnesfere, pisac ne samo da iščitava njegovu teskobu već kri-stališe potpuno novi jedinstveni identitet, koji glavnijunak postupno savlađuje tokom sopstvenog života, a pisacbrižljivo gradi i objašnjava kroz različite situacije uMehmed-pašinom životu (od ranih dana provedenih ulogoru za janjičare, preko dovođenja članova sopstveneporodice u Carigrad i prevođenja u islam, do susreta saLala-pašom, bivšim sunarodnikom, gde glasno i njemu isebi priznaje: “Ja ne želim da budem ili jedno ili drugo.Ja želim da budem ja.” A to ja se iskazuje potpunim pripa-danjem i jednom i drugom etnosu, i jednoj i drugoj reli-giji i jednom i drugom toposu. On bira jedinu mogućuopciju u kojoj mudrost nadrasta sve događaje stvarnosti.U skladu sa tim paraleno se pokazuju dva pašinazavičaja, dva jezika, dva grada: Beograd i Carigrad. I pritom pisac razotkriva čudnovatu geografsku sličnost me-đu njima, što pašu teši i daje mu konačni mir i potvrduda je moguće pripadati različitim dimenzijama, da je mo-guće biti na dva mesta a jedan i celovit, što se konačnoi potvrđuje njegovim zadužbinarstvom potaknutim že-ljom da kada pogleda nešto na jednom mestu, istovremenoima osećaj da je na onom drugom. (Izgradivši istovre-meno džamiju u Stambolu i karavan-saraj u Beogradu, naSinanovo pitanje šta je postigao tim preklapanjem, Meh-med (Bajica) odgovara: „Sad mogu kad god hoću da pogledamna tvoje delo ovde i da pomislim da sam tamo. I obrnuto.Zar to nije veličanstveno?”) I, eto tek u tom momentu po-kazuje se, ipak, mala pukotina ili ona, Andrićevska “cr-na pruga” – što, ipak, našeg junaka i mimo piščeve vo-lje, čini se, deli na dva dela. I potvrđuje ona sumnja dajednom otrgnut iz zavičaja, ma koliko umeća savladao ipredela osvojio, čovek svejedno nemerljivo čezne za njim.U tu liniju pripovedanja, pisac uvodi graditeljstvo,kao opsesiju graditelja Sinana Jusufa (Mimara) i Meh-med-paše, kao polugu koja može promeniti i nadoknaditirušilačke i osvajačke politike imperija koje grade irazgrađuju svet. Njih dvojica, kao senke Velikog vezira,imaju i tu dvostruki posao. Nešto slično Penelopinom.Ono što jedan razori u pohodima, drugi pokušava na-domestiti gradnjom. I ta gradnja je, ponovo, dvostruka.Prva je u slavu turskog carstva, druga ona nevidljivazadužbinarska za korist sopstvenog naroda, za deo onogbića koji je javno potisnut. Tako, zapravo i nastaju mnogevelelepne i važne građevine širom Otomanskog carstva.A tako je nastala i ova knjiga. Od potrage za presahlominspiracijom koja počinje kod Višegrada u banji, hamamu,Vilina Vlas, koji je negda sagradio Mehmed-paša, prekopiščevih putovanja i susreta sa najrazličitijim stva-raocima našeg vremena, mešaju se i potkrepljuju dve isto-rijske stvarnosti čiji imperativ jeste: stvaranje kao vrhun-ski princip iskazivanja i sebe i društva.
Istovremeno se u romanu , abecednim redom menjaju vre-menske perspektive. Priča o glavnom junaku je istovre-meno i priča o našem svevidećem pripovedaču, koji raz-motava ne samo istorijsko vreme i činjenice nego i čitavniz tajanstvenih detalja kojima opravdava zidanje romana.Na prvom mestu posle povučene paralele (Mimar –Mehmed i pisac V. B. – Orhan Pamuk) objašnjava se kos-mička opravdanost pisanja baš ovog romana. Takođe, sa-znajemo da je mesto sa koga govori pisac, mesto spajanjaMehmeda (Bajice), arhitekte Bajalovića i konačno samogpripovedača, te da je ta “igra sličnosti” prosto ini-cirala nastanak pripovesti.
Pripovedač već na početku, razgovarajući sam sa so-bom, pokušava da rasvetli mesto pisca u svetu. “Ko uop-šte pisca suštinski ozbiljno shvata... to je još jedan do-datni razlog , ako ne i opravdanje, zašto mu je dozvoljenoda komotno ukrsta. I da odgovara...”
Međutim, ovo ograđivanje s početka, ipak tokom ro-mana dobija drugačiju boju. Pisac se poistovećuje sa gra-diteljem, graditelj sa misliocima. Ovi sa rok pevačima...– i sve dobija jednu suštinski pripovednu notu, logiku ukojoj se sugeriše istinska različitost i njeno prihva-tanje, te razum kao osnovni princip ljudskog delanja –što, mora se priznati, i nije tako često zabeležena poja-va ni u književnosti ni u stvarnom životu.
Prateći piščeve susrete sa savremenicima, njihovurazličitost kao potvrđivanje načela istosti, sve vremekao imperativ stoji pitanje: ko, zapravo, vlada svetom ikako se pomeraju granice moći?
Konačno, roman Hamam Balkanija teško je sažeti u sa-mo jednu ravan čitanja. Pripovedanje teče glatko, ali to jesamo zamka dobrog pakovanja. Ispod privida jednostav-nosti u svakom poglavlju otvara se mnoštvo dilema,pitanja, slika i filosofskih uverenja.
Svaki lik je slojevito građen, svaka situacija imaistu takvu perspektivu. Ništa nije jednostavno... a ipakbi moglo biti... – jedna je od misli koje izniču poslečitanja. Jednostavna, a istinita.
Na svakoj stranici, može se naći razlog za otvaranjepolemike ili, bar, povod za razmišljanje o pročitanom.Ima li veće nagrade napisanom?

Vesna Kapor

23.02.09

Povelja

Geopoetika je ne tako davno pokrenula ediciju proze Balkan-ekspres, sa ciljem da se promoviše i otkriva balkanski književni multikolorit. Zaista, jedna takva edicija rasvetljava jedan drugačiji Balkan, suprotan stereotipnom političkom mraku i predrasudama. Estetika je nepotkupljiva reklamom, moguće je samo na kratko zavarati tragove i prefarbati fasade, kao što je to čest slučaj. Književna scena često je književna pink estrada gde se raznim komercijalističkim sredstvima pokušava doseći vrednost. To je upravo Bajac izrazio jednom rečenicom u svom najnovijem romanu Hamam Balkanija:’’Mesto prvog može zaista biti najbolje mesto, ali to nipošto ne znači da je i mesto najboljeg’’. Nagrada Balkanika zaslužno dobijena, kao i nagrada za najboljeg izdavača u 2008. godini, potvrđuju i formalno duhovni napor koji ovaj pisac, i izdavač, ulaže i sve zarad književnosti i intelektualne elite. Edicija Balkan-espres ili neke druge istorijske edicije IK Geopoetika, na čelu sa remek-delom lingvističke nauke, Carstvima reči Nikolasa Ostlera, sve su to izuzetne instance koje našem čitaocu nude estetsku percepciju.
Bajčev roman se svojom tematikom i ciljem uklapa u balkansku edicju, iako je objavljen u Arhipelagu. Naprosto, radnja se odvija Balkanom, i u Balkanu - rekonstrukcijom istorije i povezivanjem sa sadašnjim svetom, u srži balkanske gungule osvajanja, turkofonih mirisa i patinjavih ostataka. Hamam Balkanija donosi i mešavinu pisama: naslov i ime autora ispisani su na latinici i ćirilici, redosled je nevažan, ali je simbolika te dvojnost jasna. Pismo je previše česta današnja polemika, a poistovećivanje naroda i pisma gotovo slogan. Primitivističke težnje ka rascepljivanju svega mogućeg, počev od istorije, jezika, pisma i ka plemenskoj opčinjenosti sobom ustalasane su ovom mešavinom. Poglavlja romana nazivaju se po slovima azbuke i abecede, a pisana su naizmenice –jedno latinički a drugo ćirilički.
Motiv romana zanimljiv je na način da objedinjava autobiografske elemente sa pričom koja nije ni blizu autobiografiji, niti sećanjima ikakvim; to je priča koja se zbivala van naših poimanja, saga o Mehmed-paši Sokoloviću i drugim poturčenim Slovenima, o ličnoj ali njihovoj ličnoj istoriji. Spočetka spominje Andrića, nadovezuje se na njegove pedantne opsesije baš tom istorijom, na ćupriju na Drini gde se mora čitati između redova jer sama po sebi ništa ne predstavlja a knjiga kojom je jugoslovensku knjževnost nagrađena Nobelom za 1961. godinu, je jedan apsolutni roman o mostu, i sasvim zaokružena istina o estetici. Bajac se ne slučajno vraća baš na taj most, na taj roman i tog pisca, jer je impresija koju daje Andrić koliko literarna toliko i faktografska. Bajčev roman, pak, možemo pre posmatrati kao skup izvrstne građe, godina, zapažanja, događaja, nego kao koherentnu proznu celinu. Svakako da je ova knjiga koherentna u smislu suvislosti, ali i sam njen naslov relativizuje njen romanesknu prirodu. Podnaslov je Roman i druge priče, čime i pisac ukazuje na to ’drugo’ u samom romanu, upravo na priče. Naime, poglavlja su koncipirana tako da se smenjuju priče iz Otomanske imperije sa pričama iz sadašnjosti. Ta sadašnjost jeste autobiografski potkovana, i počinje najpre sasvim snažnim razlogom za pisanje ove knjige: ’’Pronašao sam nesumnjive dokaze da je Mehmed-paša u Beogradu negde oko 1575. godine podigao još naširoko čuveni karavan-saraj i bezistan pod temeljima kuće u kojoj ja i danas živim!’’ To se sve zbilo u ulici Cara Dušana, na današnjem Dorćolu. Pisac nije mogao izbeći da ne spomene i sam taj naziv, Dort-jol, i sa punim razlogom jer je, kako smo čitali i u knjizi Svetlane Velmar-Janković, Dorćol pravcata istorijsko-kulturna riznica. Posebno treba istaći razgovore sa turskim nobelovcem Orhanom Pamukom, koji se i sam bavio turskom istorijom zbog svojih romana, a delom dotakao i temu Mehmed-paše Sokolovića. Hamam Balkanija mogao je lako prerasti u Razgovore sa Orhanom Pamukom, zbog intenziteta svih tih ispisanih rečenica, Pamukove angažovanosti i obilja podataka koje čitamo. Omaž Mehmedu-paši opravdan je, i o njemu je pisano i ranije, ali način na koji je to učinjeno jedinstven je u Bajčevoj knjizi. Hronika zbivanja, lirskih i epskih, na koju su Pamukova znanja došla kao zapisi na marginama, a Bajčeva kao apendiks, pruža čitaocu uvid u prošlost koja nam je i bliska i nepoznata. Današnji Dorćol sam po sebi predstavlja jednu vedutu vremena koje retko ko poznaje na način koji Bajac želi prikazati. Kod Svetlane Velmar-Janković čitamo o Dušanovoj ulici, sa sličnim ciljem kao Bajčevim, ali sa drugojačijom obradom motiva. Spisateljka želi ukazati i načeti neke detalje koji vise u vazduhu i o kojima žitelji Beograda, a ni Dorćola, najčešće ne znaju. To su detalji vezani za istorijsko, za magiju prostora i značenje koju prošlost treba imati za sadašnje sagledavanje. U Dušanovoj ulici počinje i Hamam Balkanija, pod temeljima piščeve kuće. Čitajući štivo nastalo inspirisano tom istorijskom slučajnosti (a i pisac se pita je li to slučajno!), mi stičemo veći utisak o značaju istorije Dorćola i ta istorija biva proširena na biografiju čuvenog zadužbinara. Faktografija koju nudi pisac filološki je vrednija od same literarizacije. Sam literarni deo iznet je u prozi prožetom dugim dijalozima, što svakako efektno deluje na čitaočevu svest.
Saga o tursko-srpskom veziru motivisana je i činjenicom da je on, neuobičajno za danak u krvi, odveden kao punoletan a ne kao dete. Nameće se pitanje o njegovoj istinskoj unutarnjoj sudbini i upravo je to pitanje književno podsticajno.

Sofija Živković

09.02.09 Polja

Obeležen strukturnom složenošću i kompozicionom i narativnom udvojenošću, roman Hamam Balkanija Vladislava Bajca realizovan je kao dramatična priča o gubljenju i sticanju dvostrukih identiteta u istoriji. U vremenima koja se po tragičnom suprotstavljanju oprečnih sila ideologije, kulturnih obrazaca i mentalitetskih sklonosti (u kojima je, po pravilu, svaki individualizam opasno ugrožen) jasno prepoznaju i po tome jednače ideali humanističkog, kreativnog zajedništva. Jedinstva zasnovanog na pretpostavkama koje isključuju nametnuta ograničenja, i koji otuda postaju jedina smislotvorna, oslona tačka za sadržajno trajanje.
Prstenasto uobličen, ispripovedan iz usložene perspektive – od nulte fokalizacije u kojoj sveznajući pripovedač hronološki i logično prati sled događaja, pogotovo u onom narativnom segmentu koji je okrenut pripovedanju istorijskog, do naglašeno ličnog svedočenja i opservacija o brojnim događajima i fenomenima trajanja ovaj, u osnovi istorijski/kulturološki roman, s tezom tako je ustrojen da se njegova narativna napetost neprestano podstiče i održava razvijanjem u dva odelita pravca. Jedan od tih narativnih pravaca je ispisan latinicom i on je, u najvećoj meri, vezan za slikanje nekih vremenskih odsečaka iz života Mehmed-paše Sokolovića, dok je drugi, ćirilični deo, tematski i sadržinski vezan za naše doba i događaje iz neposredne savremenosti. Tako su istorija i savremenost u ovom romanu dovedeni u najdirektniju analošku, simboličku i smisaonu vezu. A sve u cilju da se, na tako oblikovanoj osnovi, ispriča paradigmatična priča o sudbinama odabranih, uzornih, pojedinaca i njihovoj borbi sa zamkama i izazovima istorije i trajanja. Nastojanju koje je zanimljivo i uzorno samo ukoliko se odvija prema najvišim duhovnim i etičkim zahtevima koji, po pravilu, relativizuju ili ne prihvataju okvire i naloge društvenih ugovora. U prostoru i na tlu na kome se istorija „ponavlja do iznemoglosti i dosade“.
Takvu nameru samosvesni personalizovani pripovedač, čija se pozicija i biografija dodiruju sa pozicijom pisca, na samom (odlaganom) početku romana nedvosmileno iskazuje: „Rešio sam, dakle, da pišem o jednom Srbinu koji je postao nešto drugo“. Da bi u istoj (autopoetičkoj) ravni, u funkciji oblikovanja pripovednog komentara kojim je njegovo romansiranje ispresecano, preciznije odredio i svoje idejne i ideološke pretpostavke: „Tako sam susrete sa sebi bliskim ljudima vremenski poistovetio, hoću reći, one koji su živeli pet vekova pre mene približio sam sopstvenom dobu, a sebe i svoje prijatelje (ili likove, svejedno) lako prebacio u živote vekovima starije od nas samih, (...) To je bio jedan od načina da se ispuni piščev san o vremenskoj svemoći reči“. Dakle, autorova tekstualizacija istorije činjena je sa inicijalnom namerom da se posredstvom prepoznavanja i povlašćivanja transistorijskih veza, tematizuju i osnaže neke sasvim određene pretpostavke u savremenosti. A te su pretpostavke, najpre, vezane za konkretne humanističke, duhovne i kreativne vrednosti koje, u ovako oblikovanoj fikcionalnoj projekciji, višestruko nadilaze ravan istorijskog i egzistencijalnog. Zbog toga i može da se kaže kako se sudbine junaka Mehmed-paše i Kodže Mimara Sinana u jednom, i pisca Orhana Pamuka i samog V. Bajca, u drugom pripovednom delu, uključene u samosvesnu autorsku, angažovanu zamisao da se pripovedanje razvija i u „zaveri protiv istorije“; protiv njenog determinističkog i razornog dejstva. Na taj način samo narativno oblikovanje postaje lična, stvaralačka kompenzacija za teror politike i istorije koja neprestance: „valja događaje, melje sudbine, iznenađuje budućnost...“
A samo pripovedanje o trajanju i stvaranju u ovom romanu, realizovano je kroz veoma složen splet različitih izražajnih modela, među kojima je načelno esejističko oblikovanje iskaza, posebno u onim tematski razuđenim strukturnim segmentima koji su posvećeni savremenosti, dominantno i za ukupnu realizaciju njegovog smisla čak presudno. Tako da je određena esejomorfnost kojom je ovaj roman jednim delom obeležen, omogućila da se on realizuje i kao razvijena, fikcionalizovana rasprava o granicama identiteta. Dok se u istorijskom delu traga za najidealnijim načinima realizacije sopstva – lične sudbine u determinisanim okolnostima, dotle se u drugom, savremenom delu traga za najproduktivnijim mogućnostima oblikovanja same romaneskne priče, o čemu se neprestano izveštava. Tako su se istorija, sudbina i priča u ovom romanu funkcionalno i uverljivo povezali i prepleli u narativnoj projekciji koju legitimiše i određena stilsko-jezička svedenost, isušenost u kojoj nema previše praznog retoričkog hoda, ali ni relaksirajuće poetičnosti ni humornosti. A to je karakteristično koliko za sam autorov, ponekad izveštajni, kolokvijalni stil, toliko i za samu logiku pripovedanja koje se, očigledno, oslanja na istoriografski model. Međutim, ono što smisaono i značenjski nadilazi tesne okvire odabranog pripovednog modela, u kome je referencijalnost katkad dominantnija od narativnosti, jeste postupnost, preciznost i jasnost u izrazu i pregledno i funkcionalno povezivanje raznorodnih, razuđenih činjenica i perspektiva pripovedanja: „Ovde se susreću kabala, zen, sufizam, pravoslavna askeza, katoličko brisanje straha od greha, umetnički islam“ – ceo jedan opsežan i razgranat kulturno istorijski, integrativno, kosmopolitski shvaćen i stvaralački aktiviran, sistem ideja, ideologija i diskurzivnih procedura.
To je razlog što u ovom romanu, koji obiluje brojnim tematskim i sadržinskim paralelizmima i ukrštanjima, odnosno intertekstovnim dijalozima i doticajima, mogla da se razvije i priča o životnom putu i usponu jednog Srbina koji je, služeći drugoj veri, sačuvao sećanje na poreklo. U toj ravni, za čiju je izgradnju bilo potrebno učiniti znatan pripremni istraživački napor, romansijer je postupno, razložno i sasvim uverljivo ispričao priču o razvoju izabranog lika kroz vreme. A to je u ovom slučaju značilo oblikovati priču o životnom putu na široko zasnovanoj kulturno-istorijskoj podlozi. Zbog toga istorijski tok romana i obiluje oživljenim slikama i prizorima iz dalekog vremena i istorijskog trajanja osmanskog carstva. A u samom središtu istorijskog toka oblikovana je i priča o nesvakidašnjem ljudskom i kreativnom savezu; bratstvu dvojice velikih ljudi u tom carstvu čije je poreklo hrišćansko, a kreativni i radni zamah vanredni. U brojnim razgovorima i (peripatetičkim) šetnjama po Stambolu, ali i Beogradu, Mehmed-paša i Mimar Kodža Sinan razvijaju centralnu značenjsku liniju romana koja svedoči o trijumfu kreativnog učinka nad slepim silama trajanja. Odnosno, o tragu u vremenu koji nadilazi profanost trajanja i puku bačenost pojedinca u istoriju. Prateći uzbudljiv razvoj pripovedanja, i događaja, odnosa i dijaloga predstavljenih u njemu, i čitalac može da se kroz njegove lavirinte putujući menja i napreduje. Kao što može i da, kroz parove likova na primer, osnovano dovede u asocijativnu vezu ovaj Bajčev romana sa kratkim romanom O. Pamuka Bela tvrđava.
Takva tematsko-idejna intencija, u kojoj je sve što vodi izgradnji predstave o svetu bez ograničenja i umetničkoj lepoti koja sve nadilazi u vezi, vidna je i u drugom evokativno i asocijativno organizovanom, savremnosti okrenutom, subjektivizovanom delu u kome pisac, kroz obilje anegdota i evociranih prizora u diskurzivni tok uvodi likove i iskaze brojnih bratstvenika po peru: Č. Veljačića, G. Gatanija, O. Pamuka, A. Mangela, A. Malufa, D. Albaharija, V. Devidea, A. Genisa i drugih. Na taj način je dodatno motivisana i osnažena bazična teza ovog složenog romana, koji je izgrađen na brojnim istorijskim i literarnim izvorima i podsticajima koji su odredili, ali nisu u najvećem opredelili njegov poetički lik. Već je on determinisan piščevim naporom u kome je, najpre, vidno prevazilaženje zadatih okvira forme za račun uverljive izgradnje jedne posebne, kosmopolitske slike sveta i afirmacije skupa ideja i predstava u kojima kreacija, ipak, preteže nad destrukcijom.
Utisak o potpunoj skladnosti i pomirenosti ambivalentnih, ali u podsticajnom poetičko--dijaloškom odnosu, vešto uklopljenih, tematskih, idejnih i misaonih tokova ovog sasvim preglednog, složeno izgrađenog romana, unekoliko remeti njegova naglašena retoričnost u koju je uključeno i znatno piščevo dociranje. Insistiranje na tezi koja je, i bez tog konstantnog nastojanja, dovoljno vidna. Jer brojne kulturološke transakcije, koje određuju njegovu dijalektiku i kojima je on primarno obeležen, već dovoljno naglašavaju primat duhovno--delatnog nad svetovno-inertnim vidom postojanja. Tome valja dodati i sadržinski i značenjski konciznije, celovitije i umetnički sugestivnije realizovan istorijski (objektivizovani) deo romana koji, po tome, vrednosno preteže nad drugim esejističko-komentatorskim (subjektivizovanim) delom koji se, u pojedinim segmentima, vidno prelivaju preko granica pripovedanja i postaju narativno oslobođeni, osamostaljeni delovi.
Ali ono što primarnije legitimiše usklađenost forme i sadržaja romana (koja je, takođe, uverljivije izvedena u njegovom prvom delu) jeste pretežna funkcionalna saobraženost predmeta pripovedanja sa izabranim načinom i jezikom. Naime, već ranije uočena Bajčeva sposobnost narativnog oživljavanja situacija i likova iz dalekih istorijskih vremena, podneblja i kultura u romanima: Knjiga o bambusu i Druid iz Sindiduna, na primer, i u ovom romanu potvrđena je kao primarna linija njegovog romanesknog dara. I to, najpre, kroz precizan, racionalizovan opis; objektivizujuću deskripciju u čijoj razložnosti i ekonomičnosti, kao i čvrstoj vezanosti za izabrani predmet pripovedanja, odnosno referencijalnosti, čitalac može da, saznavajući, imaginarno oživljuje i rekonstruiše daleko vreme, prilike i ljude. Jednostavno, život koji je minuo i koji se sada, kroz predstavljanje sudbina izabranih pojedinaca, pred njegovim zainteresovanim pogledom uverljivo razlistava. I po tom je svojstvu ovaj roman kulturološki i istorijski.
Dovođenjem u vezu udaljenih istorijskih vremena u kojima se lične drame prepliću sa dramatičnim događajima istorije, u ovom promišljeno i postupno građenom romanu o dvostrukosti ispričana je i priča o podsticajnim i plodotvornim susretima svetova, civilizacija i gradova. A posebno o tome kako se to dvojstvo uspostavlja i deluje u jednoj ličnosti; u njenoj neobičnoj, izuzetnoj sudbini. Zbog toga je i bilo potrebno da se celokupna istorija u knjizi Hamam Balkanija doživi i prihvati i stvaralački tretira kao beskrajna priča koja, svojim magijskim zračenjem i jasnom idejnom i značenjskom usmerenošću, svaki egzistencijalni usud, brojne i nezaustavljive simulakrume politike i istorije, kao i svekoliku tragiku, varljivo ali uverljivo, utehom smisla nađenog u razumevanju i toleranciji, kao i u neuporedivoj lepoti prepoznatoj u gestovima i delima duhovnosti, umnosti i umetnosti, simbolično i smisleno trajno preoblikuje i tako nadilazi. Jer, priča je trajnija od života.

Mileta Aćimović Ivkov

11.09.08 NIN

To što novo ostvarenje pisca Podmetača za snove i Druida iz Sindiduna u podnaslovu nosi dvosmislenu i unekoliko protivrečnu oznaku „roman i druge priče”, kao i to što su njegova poglavlja štampana naizmenično ćirilicom i latinicom, baš onako kao što se smenjuju pripovedni tokovi koji se tiču davno prošlog i ovog vremena, ondašnjih i sadašnjih nevolja s ličnošću i njenom pripadnošću – sve to i još ponešto što je manje ili više uočljivo zapravo je, čini se, priručni zanatski repertoar za neobično bekstvo od (auto)biografije uz pomoć nje same.
Hamam Balkanija svojim najtransparentnijim delom predstavlja, naime, pravo čedo našeg doba. To je knjiga koja bez oklevanja poseže za proverenim sredstvima metafikcije ili samosvesno-potkazujuće naracije, odnosno višestruke pripovedne (de)mistifikacije, jednako kao što se – reklo bi se: bez ostatka – bavi famoznom temom identiteta. Ono prvo je omiljen postmodernistički postupak, a ovo drugo u neku ruku povlašćena i sveobuhvatna postmodernistička tema, posebno onda kada se, kao što je ovde slučaj, prikazuje u svojim konkretnoistorijskim, (multi)kulturološkim, političko-ideološkim, lingvističkim, esnafsko-socijalnim i drugim međusobno uticajnim i pobliže označavajućim vidovima.
Otuda se ova u velikoj meri diskurzivno intonirana povest s tokovima što se račvaju, a u čijem središtu se nalazi figura Mehmed-paše alijas Bajice Sokolovića, u stvari tek na prvi pogled nadovezuje na one čuvene epizode „danka u krvi” i „tamnog sečiva” u srcu iz Andrićeve Na Drini ćuprije. Zbog mnogostruko osvetljenog i problematizovanog sindroma konvertitstva oko kojega sve vreme kruži njegova pripovedna energija, Bajčev roman bi se, međutim, pre mogao uporediti s Omer-pašom Latasom, poslednjim, nedovršenim i možda najtamnijim romanom našeg nobelovca. S tom bitnom razlikom što je u osnovi modernistička, pesimistička slika nepovratnog duševnog raskola preobraćenika sada zamenjena postmodernistički žovijalnim, u osnovi optimističkim prikazom intelektualnog, verskog, civilizacijskog stapanja i „amalgamisanja” („Onaj ko uspe da se izdigne iznad sopstvene dvostrukosti preinačiće nesreću u preimućstvo”).
Nije, naravno, baš sve tako jednostavno i na isti način prozirno, i to zahvaljujući brojnim tekstualnim rukavcima, od kojih se oni najznačajniji tiču glavnog romanesknog paralelizma između dvojice istorijskih, konfesionalnih prevernika, ratnika-državnika Mehmed-paše i neimara Sinan-age, s jedne strane, i dvojice njihovih današnjih intelektualnih pandana, autorovog pripovednog dvojnika i romanesknog dvojnika turskog nobelovca Orhana Pamuka, s druge strane. Uporno prikazujući „sličnosti koje se pretaču u podudarnosti kod različitih situacija” i ličnosti različitog porekla ali zapravo istog, „promenljivog” identiteta, ovaj duhovito (samo)imenovani „roman bez svojstava” pri tom u isti mah sažeto ispisuje i niz drugih srodnih, a opet svaki put osobenih i na svoj način drugačijih „priča” savremenih „konvertita”, ljudi koji se u mnogo čemu izdvajaju iz jednoobraznosti okruženja i ponašanja, birajući i oblikujući sopstveni identitet mimo utabanih staza, prema prećutnom načelu „postati neko drugi, a ostati svoj” (L. Koen, V. Devide, G. Snajder, Č. Veljačić, K. Elmsli, Y. Laflin, A. Mangel, B. Šehu, A. Stivel).
I mada u realizaciji ove naročite, sada i ovde i te kako provokativne teze neretko poseže za didaktičkim sredstvima u vidu kratkih, otvorenih „naravoučenija”, inače ne baš karakterističnih za postmoderno pripovedanje, Hamam Balkanija se ipak ne čita kao izrazito ili tvrdokorno polemična knjiga. Ovakav utisak u prvom redu potiče od neposrednosti i svojevrsne „naivnosti” kazivanja koja se kreće od dokonanja o tajnama i spletkama visoke politike do prisećanja na pasiju dečačke igre „tapke”, od kosovskog čvora do rokenrol istorije i vorld-mjuzik problematike.
Skoro programski i pri tom ležerno, uz „malu pomoć prijatelja” kao književnih junaka, izmičući pitanje promene identiteta izvan uobičajenih stereotipnih podela na patriote i izdajnike, pokazujući, štaviše, da se stvari mogu videti i iz drugačije perspektive koja ponekad dozvoljava prihvatanje „konvertita” kao sofistikovanih patriota na duge staze, Vladislav Bajac sačinio je, moglo bi se reći, gotovo iznenađujuće pitku i čitku knjigu o „nečitkoj” i u našim prilikama uvek bezmerno zamršenoj tematici, knjigu koju će neki apriori odbijati a drugi prihvatati, ali će je po prilici svi čitati kao dosad najintrigantnije, u isti mah najličnije i najmanje lično ostvarenje ovoga autora.

Tihomir Brajović

06.09.08 Politika

Najnoviji roman Vladislava Bajca Hamam Balkanija pomnožen je sa dva. On ne samo da ima dva paralelna toka, naizmenično ispisana slovima dva pisma sa poglavljima čije naslove čine slova azbuke i abecede, već je množenje sprovedeno i među junacima romana, kojima je sudbina nametnula igru puta dva, ali ih i pomnožila same sa sobom, sve tako da rezultat, proizvod, ono iza znaka jednakosti, na kraju ipak ne bude jedan. Tako su se svi našli u zanimljivoj igri dvostrukih identiteta koja je udvojila i onoga koji knjigu pripoveda/piše, čime je Vladislav Bajac uspeo da obriše znak jednakosti između sebe i sećanja, putovanja, avantura i doživljaja koja su nam se tako lako, na prvi pogled, mogla učiniti autobiografskim.
Poglavlja Hamama Balkanije koja su ispisana latinicom za glavnog junaka imaju Baju-Bajicu Sokolovića, poznatog Mehmed-pašu, sa čijim problemom dvostrukog identiteta ova složena ali do kraja savršeno pregledno i uredno napisana knjiga, zapravo počinje, otvarajući odmah na početku čitav niz mogućih proznih digresija i egzistencijalnih pitanja od kojih pisac nijedno neće zaobići. Tek pošto otvori poglavlje iz života Bajice i to tako da ne optereti čitaoca istorijom, ali da ga u isto vreme nenametljivo ubedi u to da je detaljno proučio istorijsku građu - baš zbog toga istorijski nivo romana deluje sasvim uverljivo, ubedljivo, bez pukotina kroz koje bismo u Sokolovićev život mogli tek zaviriti, a ne zaista živeti sa njim – Vladislav Bajac započinje i ćirilični deo, drugi nivo priče smešten u naše doba u kome će se igre dvostrukih identiteta i dalje igrati, ali na nešto drugačiji način.
Nakon latiničnog poglavlja A, sledi ćirilično poglavlje B i tako naizmenično do poslednjih slova „azbuka“, uz priče o Mehmed-paši Sokoliju i priče koje pisac beleži dok traga za potencijalnim romanom koji piše. Kako je već pomenuto, iako bi se pojedine epizode iz dvadesetog veka lako mogle povezati za stvarnim Vladislavom Bajcem i kao takve nazvati autobiografskim, pripovedač i ovde dobro zavarava trag, dok pikanterijama iz svog avanturističkog, javnog ili književnog života odmara čitaoca od istorijske priče, sećanjima koja ili izrastaju iz eseja ili se u eseju gase. Glavni junak u tom delu svakako jeste Orhan Pamuk sa kojim pisac vodi dijaloge oko priče o Mehmed-paši Sokoloviću na kojoj vredno radi, ali sa kojim raspravlja i o mnogim drugim stvarima. Stvarne ličnosti koje u zanimljivim pseudoautobiografskim sećanjima pronalazimo, poput Mangela, Ginzberga, Koena ili Pamuka, sada su književni junaci (da li bi mogli reći da su i oni tim postupkom pomnoženi sa dva?) čime su i sami postali sjajan materijal za roman čija je glavna tema dvostruki identitet. Ukoliko je želja pisca bila da pokaže kako se dvostruki identitet može iskoristiti u pozitivne svrhe i služiti u korist onome koji u sebi sadrži dvojicu, onda je roman potvrdio tezu da ta dvostrukost stvarno ume da bude od koristi. Zanimljiva dupla struktura Balkan Hamamije odlično je spojila istorijski roman sa sećanjima pisca, omogućivši autoru koji je knjigu u podnaslovu odredio kao roman i druge priče, da na jednom mestu, ovoga puta sasvim pregledno, poređa sve one storije koje je želeo da ispriča, a da pritom njima ne zatrpa onu jednu glavnu, o Mehmed-paši Sokoloviću, i o svima onima koje je sudbina pomnožila sa dva, deleći ih u isto vreme.

Mića Vujičić

24.07.08 Vreme

U suočavanju s mitski monumentalnom, ne i idealizovanom prošlošću, sagledana je i razotkrivena pogana suština današnjeg sveta, u kome su mehanizmi obmane dovedeni do savršenstva, do činjenica i brojeva koji se – bilo da je reč o bestseler-listama ili političkim nadmetanjima – ne mogu osporiti, premda tako uvredljivo zaudaraju na laž.

Svaka od epohalnih povesti kojima su omeđene koordinate istorije svetske književnosti, na ovaj ili onaj način priča je o potrazi za identitetom. Osvetnička strast kapetana Ahaba motivisana je koliko jednostavnom istinom da mu je život ozbiljno otežan otkako mu je Mobi Dik otkinuo nogu, toliko i gnevom zbog toga što je nestanak pomenutog ekstremiteta iz temelja uzdrmao kapetanovu predstavu o vlastitom ja; drama Olivera Tvista ne tiče se toliko njegovog materijalnog stanja i socijalnog statusa, koliko činjenice da ne zna ko su mu tata i mama; Raskoljnikov ubija staru lihvarku motivisan očajanjem siromaha, ali i željom da proveri koji ga to podstanar iz glave nagovara da to učini: Aljona Ivanovna tu je tek kolateralna žrtva. U ovim, kao i u mnogim drugim velikim pričama, površinsko pitanje da li je moguće biti neko drugi postoji pre svega zato da bi nas dovelo do onog suštinskog: da li je moguće biti bilo ko i bilo šta, i pri tom verovati u to.

Takvo pitanje opseda dvojicu glavnih junaka romana Vladislava Bajca Hamam Balkanija: Bajicu Sokolovića, istoriji znatno poznatijeg pod službenim imenom Mehmed-paša Sokolović, i neimenovanog pripovedača romana, inače profesionalnog pisca, znatno zagonetnijeg no što se to na prvi pogled čini. Hronika ratničkog i političkog uspona Mehmed-pašinog nameće se kao povest koja stoji u prvom planu ovog na više načina velikog i značajnog romana; u onom naizgled drugom nivou – u kome su mnogi poznati pisci postali ono što su verovatno oduvek želeli da budu: književni junaci – kroz prefinjena pripovedačeva preispitivanja smisla bavljenja književnošću u životu i bavljenja životom u književnosti, istkan je duhovni portret savremenog sveta, u koncentričnim krugovima koji se od naratorovog mikrokosmosa šire do nevesele globalne slike. Reč je, međutim, o duhovnom globalizmu plemenite vrste, koji u korenima veštački stvorenih, nametnutih razlika, pronalazi osnov suštinske veze Zapada i Istoka: spoznaja je jedna, samo su se putevi do nje s vremenom razdvojili, povremeno postajući pogubno i smrtonosno različiti. Veza između Bajice Sokolovića i Alena Ginzberga ili Džejmsa Džojsa, snažna je i neopoziva koliko i neočekivana. Izuzetni pojedinci uvek su pomalo preko mere ono što jesu.

KROZ PROSTOR I VREME: Kontrastiranje dveju epoha u ovom romanu razbija i poslednje zablude o potonjoj, savremenoj, kao visokocivilizovanoj. U onoj prošloj, junaku je oduzimanjem prvobitnog identiteta nametnut novi, čime mu je zapravo omogućeno da u Mehmed-paši sačuva i Bajicu; u savremenom svetu, identitet nam možda biva oduzet na način nešto suptilniji no što je onaj koji podrazumeva "danak u krvi" – ali zato zauzvrat ne dobijamo ništa. U suočavanju s mitski monumentalnom, ne i idealizovanom prošlošću, sagledana je i razotkrivena pogana suština današnjeg sveta, u kome su mehanizmi obmane dovedeni do savršenstva, do činjenica i brojeva koji se – bilo da je reč o bestseler-listama ili političkim nadmetanjima – ne mogu osporiti, premda tako uvredljivo zaudaraju na laž. Problem identiteta, kao jedan od ključnih u tom svetu, problem je u čijem se odgonetanju za nacionalnim ili verskim određenjem često poseže kao za spasonosnim rešenjem. Lažnim, dakako. Zato ga se tako fanatično i strastveno drže oni koji se boje da otkriju ko su zapravo. Problematičnost takvog određenja, međutim, bolno je uočljiva na primeru Mehmed-paše Sokolovića. Istovremeno, upravo se na primeru tog lika vidi i zašto je Vladislav Bajac kosmopolitski pisac u onom uzvišenom smislu, koji ne dopušta da unutrašnji svet njegovih junaka bude određen spoljašnjim, nasilno nametnutim oblicima kolektivne svesti. Privlačnost tih junaka zasnovana je pre svega na njihovom nepotkupljivom individualizmu.

Sličnim se individualizmom odlikuje i pripovedač ovog romana. I premda će mnogi pohitati da između pripovedača romana i pisca čije je ime ispisano na koricama knjige stave znak jednakosti, sa takvim poistovećenjima uvek valja biti obazriv. Bajac se, naime, uspešno odvaja od lika pripovedača, pored ostalog i tako što mu otmenom ironijom daje crtu naivnosti i detinje zapitanosti, koja izvanredno funkcioniše u sprezi sa andrićevski svedenom mudrošću poglavljâ posvećenih "savršenom robu", Mehmed-paši Sokoloviću. Svoj status i lik pisac zapravo mnogo češće određuje kroz likove drugih pisaca o kojima govori u romanu. Tako je priča o Džojsu, kao paradigmatična priča o identitetu u književnosti, unekoliko uporediva s pričom o Vladislavu Bajcu. Recipročno, naravno: Džojsovo delo bilo je takvo da su u njegovoj usredsređenosti na Irsku i Dablin mnogi propuštali da uoče njegov kosmopolitizam; kod Bajca je obrnuto: tu zbog geografskih i duhovnih širina njegove proze površni posmatrač neretko propušta da uoči koliko duboko on kao pisac pripada sredini iz koje potiče.

U tom donekle čudnom spoju, tanana autoironija i snažna samosvest pripovedača nikada ne dolaze u međusobni sukob. Jedino na temelju skladnog sklopa dveju takvih osobina, uostalom, pisac i može sebi da dopusti da početak svog romana smesti u Višegrad, kao jedan od mitskih toposa evropske, naročito južnoslovenske književnosti. Upravo na tom mestu započinje svojevrsni stvaralački dnevnik naratora romana. Načitali smo se, istina je, u proteklih nekoliko decenija, tolikih "dnevnika pisaca" koji su izvan zadovoljavanja autorovog egoizma teško pronalazili bilo kakav drugi smisao. "Dnevnik pisca" s kojim se susrećemo u romanu Hamam Balkanija uverljivo nas podseća na to da metafikcija može biti i te kako svrsishodna i umetnički plodna. Povrh svega i uzbudljiva, posebno onda kada je udružena s pseudoistorijskom povešću čiji se smisao širi kroz mnoge dimenzije prostora i vremena.

PETI JUNAK: Brižljivo osmišljena i precizno ostvarena struktura ovog romana, međutim, ni u jednom trenutku nije podređena nametljivoj, u umetnosti neretko pogubnoj globalnoj metaforici. Arhitektonika je ovde stavljena pre svega u službu piščeve želje da čitaoca nepovratno uvuče u obe priče – latiničnu i ćiriličnu – istovremeno, da bi mu na kraju pokazao da je u pravoj literaturi priča uvek i samo jedna, i da istorija nikada nije nešto što se događa samo drugima. Savremena priča, pri tom, uspešno prizemljuje onu o Mehmed-paši, tako da je u isti mah demitologizuje i pretvara u novi, živi mit, dajući joj savremeni, tačnije vanvremenski smisao. Književna i filozofska erudicija i ranije su Vladislavu Bajcu služile kao polazište za traženje izlaza iz duhovno posustale zapadne civilizacije. Tako je i ovde, u začaranom trouglu istorija-matematika-literatura, u čijem je središtu negde sakrivena istina za kojom traga pisac sa svojim junacima. Ono što je Mehmedu genijalni graditelj Sinan, pripovedaču je Orhan Pamuk: duhovni oslonac i orijentir, aktivni ili nemi sagovornik u sokratovskim dijalozima u kojima se razmatra suština postojanja. Simetriju dveju priča s po dvojicom glavnih junaka narušava peti junak: čitalac. Jer dok sa zadovoljstvom uviđa kako šavovi između dveju linija priče polagano postaju sve manje vidljivi, čitalac će u jednom trenutku postati svestan da su se konačno slile u jednu, njegovu vlastitu.

laž i istorija: Jer svi mi, ljudi i gradovi izloženi gnevu i sili svakovrsnih osvajača, vučemo sa sobom svoje prošle živote, vazda nesigurni u to da li želimo da ih se otresemo i oslobođeni krenemo dalje, ili da ih zauvek sačuvamo sa sobom. U pobedama i porazima u istoriji se, kao i u životu, ne može biti pametan i promišljen. Zapravo, može, ali to ničemu ne služi. Sve je stvar slučaja, sreće – igra brojki i zavera okolnosti. U istoriji, kako onoj "velikoj" tako i svakoj pojedinačnoj, sve se naizgled odigrava slučajno. To je i čini tako varljivom, i zato u njoj tako retko i teško prepoznajemo uzroke zbivanja. Istoriografska metafikcija istkana u romanu Hamam Balkanija plemeniti je oblik otpora istoriji kao teroru činjenica i brojeva. Istorija je laž, zato što je laž i politika koja je kroji i oblikuje prema svojim potrebama. Ovu nam istinu pripovedač saopštava manirom zen-učitelja, koji na pitanje "Ko će izvojevati pobedu?" daje neumoljivo logičan odgovor: "Pa, pobednici." Pobednici, međutim, bilo da su veliki rušitelji ili veliki graditelji i stvaraoci, uvek imaju i potrebu da za sobom ostave što trajniji trag svojih pobeda. Ista besmislena želja, zapravo, krije se u svakom od nas: svi mi imamo podrazumevanu, nametnutu obavezu da budemo pobednici, ili makar da budemo odrasli i zreli, dok su naše težnje prirodno usmerene suprotno, natrag u mladost i detinjstvo. Zato nam kao jedini prostor za ispoljavanje tog aspekta bića ostaju nevažne ili apsurdne situacije, poput razmene sličica fudbalera – prizora čiju ludističku suštinu u romanu Orhan Pamuk zajedno s pripovedačem u trenu uspeva da shvati i prihvati. Život nije igra, ali bi trebalo to da bude. Zbog toga su najživotniji oni gestovi koji se opiru ustaljenoj, rutinskoj logici – poput Mehmed-pašine odluke da kao svoju zadužbinu sagradi hamam. Odista, zašto ne hamam, i zašto ne najvelelepniji na kugli zemaljskoj, ako je već kao zadužbina namenjen onom delu sveta koji je sadržan u njegovom imenu? Balkanu je potrebno očišćenje, ne samo u književno-metaforičkom, već i u najdoslovnijem smislu.

Jedno od najvažnijih pitanja ove knjige, međutim, namerno je ostavljeno bez odgovora. Reč je o pitanju da li čovek može da se "uzdigne iznad sopstvene dvostrukosti" jedino ako pristane da bude ono što nije? Da li je ono što se na površini ispoljava kao samopouzdanje, tek uspešno poništavanje vlastitog "ja"? Na to pitanje odgovor ne može dati nijedna, pa ni ova knjiga, i sama zaokupljena borbom za opstanak u brutalnom svetu brojki i materijalno izmerivih rezultata. Nemoćan je – uči nas tome sudbina Mehmed-pašina – čak i jezik, kao sredstvo očuvanja izvornog identiteta. Štaviše, ukoliko se, kao među mladim janičarima na obuci, svesno koristi kao nešto što pripada nekom drugom svetu, onda još i dodatno doprinosi odvajanju i otuđivanju od tog sveta, i služi tek kao most za nepovratni prelazak na drugu obalu. Na toj drugoj obali započinje, negde pred njom se i završava epska, monumentalna povest o Bajici zvanom Mehmed ili Mehmedu zvanom Bajica, u ovoj knjizi tako plodotvorno suprotstavljena samozatajnosti i skeptičnosti one paralelne, savremene priče. Smrt je na početku, ona se nazire i na kraju romana Hamam Balkanija. Ono u sredini je život.

Zoran Paunović