Hronika sumnje

20.03.17 Polja

Ja se, isto tako, pitao, i u svoje i u očevo ime, gde su granice sumnje u fantazmagoričnost? A još više, i opasnije po život, gde su granice realnosti? Verovatno tamo gde su i granice sumnje.
Hronika sumnje Vladislava Bajca (1954) predstavlja dekonstrukciju konvencionalne priče, sublimat različitih postupaka u izgradnji pripovedanja sa unutrašnjim glasom (fokalizaci jom) naratora okrenutog mnoštvu ličnosti kao likovima (istorijskih, iz sfere muzike, filma, diplomatije, književnosti...) i drugih mitskih pojava Beograda, kao korektiva vremena kroz koje se skokovito, ahronološki kreće i oglašava. Bilo da istražuje istoriju, dekonstruiše i re kontekstualizuje vremenske, ideološke, političke, socioekonomske ili klasne staleže nacio nalne prošlosti druge polovine XX veka ili uticaje koji su do njih doveli, autor ostaje privržen fundamentalnoj, ontološkoj zapitanosti čoveka, pojedinca i njegovoj egzistenciji, kada sumira svoj život i mesto u svetu. Odnos prema onome što je uzimano za veliki narativ, istinu – porodica, država, umetnost – ili ono što je trebalo to da predstavlja, biva podvrg nuto beskompromisnoj vivisekciji, rekapitulaciji i preispitivanju čiji su jedini relevantni re videri i cenzori vreme, faktičnost i sećanje.
Iako autor na samom početku daje trostruku definiciju pojma hronike preuzetu iz Reč nika srpskoga jezika Matice srpske, kao alternativne puteve čitanja knjige, izostavljeno je njegovo terminološko određenje iz Rečnika književnih termina profesora Dragiše Živkovića: „(gr. ?????? – vreme) – 1. Književni rod vizantijske istoriografije, u kome se istorija čovečan stva ili sopstvenog naroda posmatra u svetlu ideje o božanskom proviđenju i svrhovitoj moralnoj zakonitosti društvenih zbivanja. Koreni istorijskog kazivanja hronike gube se u biblijskom predanju i povestima o nastanku i razvitku ljudske zajednice. Moralistička ten dencija ipak ne poništava istorijsku verodostojnost hronike kao izvora [...] 2. Hronološki registar istorijskih događaja koji se često beleže u vreme kada se zbivaju, a ponekad nasta vljaju na › predanja ili istorijske preglede ranijih vremena [...] 3. U novijoj književnosti h. može da označava neki roman s naglašenom istorijskom tematikom [...] 4. U žurnalizmu, ru brika koja donosi vesti i kratke beleške iz određene oblasti (pozorišna h., književna h. itd.).“
Objektivizacija hroničarskog tipa pripovedanja isključuje postupke subjektivne per spektivizacije događaja koji otvara prostor za narative konstruisane mentalnom aktivnoš ću likova, ali zato autoritativnost pripovedača u ovoj knjizi omogućava mu da se poigrava, odnosno manipuliše aktuelnim i alternativnim tokovima događaja o kojima se pripoveda sa izvesne vremenske distance. Temporalnost je tako, uz toponim grada, glavni junak i nosilac narativne građe Hronike sumnje.
Poigravanje književnim konvencijama i proširivanje modela pripovedanja ističe da me tafikcionalni narcizam Bajčeve knjige, između ostalog iznesenog, postavlja i pitanje odno sa fikcije i stvarnosti, dok se sama metafikcionalnost sreće na povlašćenim mestima priče i vidi kao promena odnosa između teksta i čitaoca: koketiranje sa biografskim elementima na klapni knjige i pozajmljivanje detalja iz profesionalne i privatne sfere dovodi do profili sanja protagoniste čiji se lik i delo podudaraju sa autorom, tj. gde se autor identifikuje sa protagonistom (konfabulira svoj život). Ova postmodernistička (de)mistifikacija relativizu je autorov/pripovedačev odnos i pretpostavljenu distancu prema tekstu/priči dok istovre meno kreira efekat verodostojnosti i uverljivosti falsifikovanjem opšteprihvaćene istorije zarad proizvođenja, odnosno, prevrednovanja lične, ali duboko problematične istine. Tome dodatno doprinosi mnogobrojna i česta promena fokalizacije, narativnih strategija, nena rativnih formi i paraliterarnih oblika, iz domena žurnalizma (vrlo bliskog autoru), poput novinskog članka, feljtona, transkripta intervjua, video i zvučnog zapisa, zatim esejističkih pasaža, dokumenta, hronologije, epistolarnih i dnevničkih oblika, mikronarativa na grani ci skaza, susreta, anegdote, kozerije, zatim, legende, mita, parabole...
Pripovedanje Hronike sumnje odvija se u trećem licu jednine. Imenovanjem protagoni ste samo ličnom zamenicom Ja (i On, Ona), istovremeno se sugeriše depersonalizovana subjektivnost sa objektivističkom distancom, odnosno pripovedanje o sebi i vlastitom ži votu iz trećeg lica, ali i moguće fiktivnosti protagoniste kome su pozajmljene biografske pojedinosti autora. Zahvaljujući ovakvom pripovednom postupku, u zavisnosti od zauzi manja čitalačke pozicije i perspektive, Hronika sumnje može da se tumači kao dokument ili fikcija. Ovim putem ističe se dvostruki karakter knjige, opšti/univerzalni i lični značaj, gde se kroz figuru pojedinca istovremeno daje komentar na određene istorijski važne godine i periode tokom njegovog odrastanja i sazrevanja, kao i istorijske ličnosti koje su svojim zalaganjem i aktivnim učešćem (diplomatskim, političkim, kulturnim i dr.) u građenju od ređenog istorijski značajnog perioda nacije prisutni svojim punim imenom i prezimenom ili inicijalima. Pripoveda se o porodičnoj drami i razvoju u posleratnoj Jugoslaviji u Beogra du od sredine pedesetih godina prošlog veka naovamo, seže za etapama i segmentima života drugih članova porodice, ponajviše majke i oca, preko socioekonomskog konteksta i prilika iz nacionalne istorije i režima jednopartijskog sistema, lomova i promena u životi ma pojedinaca i društva, kulturnog, supkulturnog i umetničkog života velegrada i države. Postupkom fragmentarnog modelovanja i kolažiranja mikronarativnih struktura, priča uspešno kombinuje faktičnost i dokumentarizam sa fiktivnim i konfesionalnim, tvoreći pripovedački pristup koji odgovara fokalizaciji serijala Grlom u jagode (1976) (odnosno filma Jagode u grlu, 1985) Srđana Karanovića, gde svaka od deset epizoda predstavlja zasebnu celinu i opisuje jednu godinu u životu junaka, sa neizbežnim retrospektivnim sagledava njem manje ili više važnih događaja u datoj godini, kako u sopstvenom, tako u životu čla nova porodice, grada, zemlje i, najzad, sveta. Tako i u Hronici sumnje hrono-retrospektivno šestarenje (ličnom) istorijom teče uporedo sa sociopolitičkim tokovima nacije, uz poneki sporedni uvid u svetska dešavanja, za šta su korišćeni različiti paraliterarni elementi i refe rence, poput filmskog, muzičkog i novinskog arhivskog materijala, dokumentarne građe ili sadržaja pohranjenih na internetu. I u seriji/filmu i u knjizi susrećemo se sa identičnim pogledom protagoniste, odnosom pojedinca i grupe, društva prema pojedincu, pregledom društvenih podela i kvaliteta življenja, načinima razonode, aktualnim mestima sastajanja mladih Jugoslovena, zatim, modnim trendovima, kulturološkim preplitanjima i urbaniza cijom grada. Ja se kreće stopama nacionalne istorije i toponimima Beograda, kao još jednog junaka priče, kroz čiji progres je oslikan progres države uporedo sa odrastanjem protago niste. U tom smislu, formalno-estetska obeležja priče i njena bitnost možda najviše odre đuje osobina da ona nema početak i kraj. Prošlost, sadašnjost i budućnost neprekidno se smenjuju u nostalgično intoniranoj atmosferi jednog vremena i grada koji sugerišu svoje trajanje kroz večno sada.
Širina vremenskog raspona u pripovedanju odgovara tematskom registru koji nastoji da pokrije različite aspekte jednog društva i nacije, koja će u godinama koje slede pretrpe ti značajne, ali turbulentne promene i gubitke. Takođe nastoji da ispita izvesne političke razloge i uzroke koji su doveli do njegove/njene propasti koju, ne slučajno, dovodi u vezu sa prethodnom, nešto ranijom propašću novog talasa, scene i rokenrol muzike kao toplo mera društva i anticipatora sveopšteg rasapa nacionalnih vrednosti, što je podvučeno brojnim primerima, datumima i zaključcima. Zahvaljujući naglašenom interesovanju i po znavanju rokenrola i kinematografije crnog talasa, čiji počeci se vezuju sa odrastanjem protagoniste, najpre kao njihovog neposrednog svedoka i poznavaoca, zatim direktnog učesnika i urednika, žuđena epska sveobuhvatnost Bajčeve hronike artikuliše se i ispunjava i na jednom metanivou – potenciranoj auditivnoj ravni kao pozadini, vezivnom tkivu teksta i tonskoj obojenosti atmosfere, takoreći, soundtrack-u knjige,1 muzičkoj kompilaciji kojom je pripovedač na nesentimentalan način pokušao da uhvati i dočara duh jednog nepovrat no izgubljenog vremena. Istovremeno, Hronika sumnje predstavlja omaž Beogradu, koji u fragmentima ličnih i tuđih priča, sećanja i sudbina propituje da li su izvesne vremenske etape zaista postojale, da li su se zbile, kakva sila je bila i kako se raspala država koja se zvala Jugoslavija, kakvim zabludama je bila odana i kako su živele generacije očeva i majki jedne iščezle zemlje, a kako njeni potomci žive danas.
Drugi pojam iz naslovne sintagme, sumnja, objašnjenjem koje nudi Rečnik srpskoga jezi ka („1. nepotpuna vera u nekoga, u nešto, sumnjičenje, neverica. 2. nagađanje, pretpostav ka. 3. bojazan, strahovanje“), neizbežno se vezuje za filozofski skepticizam, starogrčku Piro novu školu mišljenja, u istoriji filozofije poznatu pod nazivom antički skepticizam, gde je skepticizam (grč. skepsis – istraživanje ili sumnja), prema objašnjenju koje nudi Oksfordski filozofski rečnik Sajmona Blekburna, „usredsređen na vrednost istraživanja i sumnje“, te „po ricanje da je znanje ili čak racionalno uverenje moguće, kako u nekoj subjektivnoj stvari (tj. etici), tako u bilo kojoj drugoj oblasti“. Kao svaki skeptik koji je vođen osnovnom ljudskom potrebom za opažanjem i mišljenjem, pripovedač započinje i gradi priču argumentima i različitim načinima argumentovanja. Za ovakvu postavku neophodno je da skeptik, što Baj čev pripovedač nesumnjivo jeste, istraživanjem i analiziranjem određenog fenomena, obla sti, temporalije, otkriva sukob mišljenja oko toga gde se istina nalazi, uz neizbežnu posledicu da na pitanje šta je istina? ne može da se odgovori.2 Zbog toga žanr hronike pogoduje amortizovanju suprotnosti i priklanjanja jednoj ideji, stavu ili mišljenju, premda obe krajno sti ne mogu da se prihvate. Suprotstavljanje opažajnog i proizvoda mišljenja na bilo koji način u Hronici sumnje predstavlja neophodan faktor u dostizanju ravnoteže sukobljenih postavki koja isključuje ili se uzdržava od donošenja suda i razložnog rasuđivanja i dovodi do stanja spokojstva. Problem nastaje na osnovu činjenice da se stvari i događaji usled raz ličitih okolnosti različitim subjektima različito pojavljuju i različito doživljavaju jer njihov lo gičan sled i konsekvenca impliciraju različito shvatanje pojma istine. Uzajamna protivrečnost, antinomija između pojava i stavova ima restriktivne posledice po konzistentnost, mogućnost dvostruke istinitosti i opredeljenja protagoniste za jednu, konačnu istinu. Drugačije rečeno, da bi odbacio život lišen verovanja, protagonisti-skeptiku je neophodno neko uporište, kri terijum kojim će odrediti istinu povodom pojave ili fenomena koje nastoji da razume, obja sni ili prihvati. Za skeptika nijedno verovanje nije racionalno opravdano i utemeljeno jer se svako verovanje tiče stvarnosti koja je suprotstavljena pojavi. Stoga, kako nam priča poruču je u rasutim autoreferencijalnim iskazima (pogotovo uvodnom i završnom tekstu knjige, odnosno prvom i „završnom listu“ „Podsetnika za život“ koji ispisuje protagonista Ja), na stojanja modernog skeptika da ponudi zadovoljavajući metod ili kriterijum za utvrđivanje istinitosti pojavnosti stvari i fenomena pokazuju se neuspešnim, jer povinovan realnom čovek ne može da se osigura od donošenja pogrešnih sudova. Ovako koncentrisana skepsa osciluje između utopističkih političkih ideja jednog od dominantnih junaka i moralnih uzo ra u knjizi, Konstantina Koče Popovića, i protagoniste Ja, sa vizijom demokratskog socijalizma.
Filozofski skepticizam prisutan u Hronici sumnje predstavlja dobru dijalektičku vežbu u postavljanju problema koji je više usmeren na znanje nego na verovanje. Osuđen da bude mera svih stvari, protagorovski junak, Ja, svedoči diskrepanciji između događaja i doživljaja, kolektivnog i ličnog, javnog i privatnog, između istorijske (pseudo)faktičnosti, snage ima ginacije i (ne)pouzdanosti sećanja (prisećanja). S obzirom na to da postoji nepremostiv jaz između pojavnosti i stvarnosti, nepoverenje prema istini isključuje mogućnost bilo kakve metode koja bi mogla do nje da dovede. Priča sugeriše da je njeno otelotvorenje moguće samo u i kroz umetničko delo. Ono, naime, na metanivou, postaje mesto i čuvar istine, isti ne koja je uvek subjektivna i duboko lična, baš kao i Hronika sumnje Vladislava Bajca.
Figura skepse vešto se repozicionira intervencijom narativne komponente koja ukazu je na jasno postojanje pukotine između esejističko-dokumentarne ispovesti i udela pseudo/ ne/fikcijskog elementa koji je uslovljen temporalnom kategorijom predstavljenom kroz vremenske skokove u rasponu većem od sedam decenija (1944. do 2016, sa češćim zadr žavanjem i vraćanjem na period 60-ih i 70-ih godina prošlog veka), kao i njihove odjeke u kasnijim godinama i vremenima druge polovine XX veka naovamo. Poslednji datumi une seni u tekst knjige tiču se nedavnih događaja u godini neposredno pre objavljivanja ruko pisa (2016). Međutim, skepsa u priči ne ide samo od autora, tj. pripovedača prema godina ma, događajima, imenima i svedočanstvima, već i od sadržaja teksta prema čitaocu, jer teško da se bez predanog i temeljnog istraživanja (autorove intencije, u iskazima unutar knjige i intervjuima) utvrdi šta čitaoci (profesionalni i amaterski) misle o knjizi i njenom žanrovskom pitanju. Izrečena pometnja tiče se razlike između fakata (poznatih priča) i ima ginacije (nepoznata priča, fikcija), statusa književnih elemenata u nefikcijskom pisanju,3 preoblikovanja istorije u fikciju, ali i odgovornosti autora i njegovom mestu u tom procesu približavanja teksta stvarnosti. Nefikcijski tekst, kako u svojoj studiji Fikcija, metafikcija, ne fikcija navodi Goran Radonjić, ima „faktički status“ gde čitaoci treba sami ili u javnoj raspra vi da odgovore na pitanje o „faktičkoj adekvatnosti knjige“, da se slože ili polemišu po pi tanju verodostojnosti unetih sadržaja i autorovih interpretacija. Zbog toga je uvek proble matično da se odredi faktički status knjige, kad se kriterijum konstituiše izvan teksta. Sum nju otuda treba aktivirati i usmeriti ne samo prema priči, nego i belešci koja joj prethodi: „Osim imena, sve u ovoj knjizi podleže fluidnim zakonima mašte. Imena su postojeća, liko vi ne. Događaji i doživljaji, takođe, da i ne.“ U ovom slučaju imamo na raspolaganju autorov stav o karakteru knjige, njenoj dvostrukoj ambivalentnosti sumnje (kvadrivalentnosti), upisanoj u belešci pre početka teksta. Stvarnost koja se želi da približi i pokaže neposred no, prikazana je kao nesigurna i neodrživa, pod velom sumnje u kojoj se prelama. Tako nefikcija knjige prelazi u svoju suprotnost – metafikciju, gde jedinu pouzdanu realnost predstavlja pisanje i čitanje. Tome u prilog idu i dva ranije pomenuta teksta koja, kao kon trapunkt, uokviruju priču. U pitanju su uvodni, odnosno završni tekst nečega što je naslo vljeno „Priručnikom za život“, gde pripovedač-protagonista propituje veru i seže za poten cijalnim počecima svoje nesigurnosti i sumnje u istoriju kao neporecivu činjenicu, jednu datost u kojoj su suprotstavljeni događaj i doživljaj, kolektivno i pojedinačno sećanje.
Okolnost da među književnim kritičarima postoji tendencija da se o Hronici sumnje go vori kao romanu zasnovana je na dva različita vrednovanja: ukoliko su fakti netačni, knjigu treba svesti pod oblik fikcije, s druge strane, ukoliko je adekvatno faktična, knjiga zadobija važnost kojom stiče status romana, dakle, biva uzdignuta na nivo fikcije. Identičnost knjige sa dokumentima predstavlja faktičnu adekvatnost što bi trebalo shvatiti kao kvalitet nefik cijskog teksta. Pored toga, tekst poseduje određene svedoke iz sfere realnog u ulozi spo rednih likova, sudeonika izvesnih događaja prisutnih inicijalima ili punim imenom i prezi menom, koji bi mogli da posvedoče ili podriju intenciju i logiku priče. I dok događaji i predmetna stvarnost, vreme i prostor sugerišu nefikcijski status knjige, likove, njihove postupke, rasuta razmišljanja i komentare treba primati sa dozom skepse. Adekvatno pred stavljanje stvarnosti implicira da je Hronika sumnje dobar nefikcijski tekst, a loša fikcija, jer tako predstavljenoj stvarnosti nedostaje izmenjenost i nadgradnja da bi tekst knjige bio čitan kao fikcija. Istovremeno, događaji i doživljaji činjenice i verovatnosti su u koliziji. Dok su prvi fiksirani, okrenuti ka spoljašnjosti, dakle, poznati narativi, drugi su fluidni, usmereni na čovekov unutrašnji sadržaj, drugim rečima, podložni subjektivizaciji i različitim interpre tacijama, a samim tim i promenljivostima i nepouzdanosti – poput rada sećanja protago niste-pripovedača – i na taj način podložni fikcijskom modelovanju i zakonitostima, što Hroniku sumnje čini istoriografsko-metafikcijskim romanom gde čitalac takođe postaje učesnik u građenju njegovog značenja i smisla. Hronika sumnje Vladislava Bajca je u jednom svom vidu mimetička knjiga jer teži da osvoji iluziju verodostojnosti oponašanjem i interpretacijom načina mišljenja i govorenja o određenim proverljivim činjeničnim tačkama, datumima, događajima, vremenima i kon tekstima, te odloži pretpostavljenu nevericu upisanu u naslovnu sintagmu, dok u drugom vidu propituje istinitost neposredno predstavljene stvarnosti strategijama i kombinovanim postupcima pisanja koji se smatraju ili uzimaju za nosioce istinitosti. Približavajući se isto riografiji, tekst artikuliše svoju ambivalentnu prirodu, snagu svoje slabosti, odnosno slabost svoje snage: zahvaljujući udelu različitih tehnika pripovedanja, vrtoglavom smenjivanju i umnožavanju zavodljivih efekata verodostojnosti, podataka, imena, digresija, paralelnih i sporednih priča, rizikuje da svojom ekstenzivnošću optereti i postane odbojan čitaocima.

Branislav Živanović