Konstantin

30.11.13

Zbog svog značaja za veru proglašen je za sveca po shvatanju Pravoslavne crkve, ali je po nekim postupcima kao smrtni čovek bio i veliki grešnik

Novo izdanje istorijskog romana „Konstantin” književnika, diplomate, prevodioca, dramaturga Ivana Ivanjija pojavilo se u „Laguni”, u godini obeležavanja 17 vekova od donošenja Milanskog edikta. Ova knjiga deo je romaneskne trilogije posvećene rimskim carevima rođenim na južnoslovenskom tlu, i ranije objavljene u „Stubovima kulture”.
Sklonost ka istorijskim temama, bližoj i daljoj prošlosti, u stvaralaštvu Ivana Ivanjija može se pratiti i u drugim njegovim delima: „Staljinova sablja”, „Čovek od pepela”, „Barbarosin Jevrejin u Srbiji”. Ivanjijeva dela prevođena su na nemački, italijanski, engleski, mađarski, slovački, slovenački.

Da li ovu knjigu iz pomenute trilogije izdvajate i zbog onoga što ste naglasili da je Konstantin Veliki najupečatljivija ličnost rođena na tlu Srbije?
Moj roman „Dioklecijan” izašao je 1973. godine. Već u njemu pišem o rođenju Konstantina, njegovoj službi mladog oficira pored ostalog u Sirmijumu, o njegovoj majci Svetoj Jeleni, koja je bila ugostiteljka u Naisusu, današnjem Nišu. Prvo izdanje romana o Konstantinu sledi 1988. godine. Drugo, već pomalo prerađeno, objavljuje se u okviru trilogije o carevima Dioklecijanu, Konstantinu i Julijanu 2008. godine.
Znači da je ove godine u izdanju „Lagune” izašlo treće izdanje, ali radije bih rekao nova verzija tog dela, jer je bitno prerađeno. Neosporno je da je sada štampana u okviru obeležavanja 17. vekova od Milanskog edikta, ali moje bavljanje tim veličanstvenim likom zaista nije svečarsko, nego najvažnije što sam kao pisac pokušavao u životu. Nadam se da će i u istoj opremi da uslede i definitivne verzije o Dioklecijanu i Julijanu.
Da napomenem i da je „Dioklecijan” na nemačkom jeziku izašao 1978. godine i dostigao tiraž od preko 100.000 primeraka, „Konstantin” na nemačkom iste godine kao na srpskom, 1988. godine, a ova nova verzija na nemačkom jeziku izlazi u prvom kvartalu naredne godine.

Pratimo Konstantina u vašem romanu od začetka ideje o važnosti bilo koje vere do „zakona o restituciji za hrišćane”. Ma koliko kontradiktoran on je i danas simbol verske tolerancije?
Milanski edikt Konstantina i Licinija zapravo samo potvrđuje i tumači Galerijev edikt o slobodi ispovedanja hrišćanske vere, koji je donet dve godine ranije, ali tek 12 godina docnije Konstantin već kao jedini vladar cele Rimske imperije ima snage da sazove Prvi vaseljenski sabor, koji veru u Hrista uzdiže iznad svih ostalih, ostavši međutim tolerantan i prema ostalim kultovima i veroispovestima.

Konstantin Veliki pogubio je svoju mladu ženu i prvorođenog sina, a bio je protiv nametanja ideja silom, kao vojskovođa želeo je da ruši, pa da vlada celim svetom. Kontradiktorna ličnost u svemu?
Jeste, Konstantin je u mnogo čemu kontradiktorna ličnost, pokušavao sam da to prikažem u romanu, a nadam se da se u toku čitanja zapaža da se on menja, da ga razdiru sumnje, da ga dobri ili loši savetnici navode i na pojedine pogrešne, pa čak i tragične odluke. Konstantin Veliki je zbog celokupnosti svog delovanja, zbog svog značaja za veru proglašen za sveca po shvatanju Pravoslavne crkve, ali je po nekim svojim postupcima kao smrtni čovek bio i veliki grešnik. Ja mislim da jedno ne isključuje drugo.

Pored romaneskne priče navodite tačne istorijske podatke, čak ste još 1983. godine, u blizini Jerevana, izrekli i utisak da se 17 vekova čini kao 17 dana?
Pisac istorijskog romana treba da se osloni na sve dostupne istorijske izvore, ali prinuđen je i da ispriča što ne može da se proveri i dokaže, pre svega, šta njegovi junaci privatno govore, šta osećaju, šta misle, ne samo šta čine, nego zašto šta čine. Osećajući veliku odgovornost zbog toga, izdavač i ja smo grafički posebno istakli istorijsku dokumentaciju ili saopštili kako sam došao do nekih obrta u romanu. Možda je neskromno što navodim svoj boravak u Jermeniji 1983. godine.
Tada sam već znao da želim da pišem roman o Konstantinu, ali još nisam pronašao pristup. Kad su mi tu pred lepo očuvanim rimskim hramom pomenuli prvog hrišćanskog kralja Tiridata, o kome sam već pisao u romanu o Dioklecijanu, i koji je bio saborac Konstantina, sinula mi je ideja kako da pomalo i posredno pristupim Konstantinu.

Pored ostalog, bili ste Titov prevodilac za nemački jezik, pisali ste i o tom delu svoje ličnosti. Kako sada vidite ovu takođe kontradiktornu ličnost?
Na to pitanje teško je odgovoriti u nekoliko rečenica. Da ne bih izbegao odgovor, izjavljujem da sam bio i ostao uz ideje Tita i njegovih saboraca, pre svega, o samoupravljanju i nesvrstanosti, rado citiram Radeta Šerbedžiju koji je napisao da onom, ko ne zna kako je dobro živeo pod Titom, ne može da se pomogne. Bez ustezanja se tužno deklarišem kao „jugonostalgičar”.
Sve to ne znači da ne vidim i tragične greške koje je moj režim počinio naročito prvih nekoliko godina posle rata. Ovde bih dodao da ne bih umeo da opišem funkcionisanje dvora i upravljanja državama da kao statista na „velikoj bini” nisam imao mogućnost da ponešto vidim izbliza, da shvatim kako se vlada. Jednom prilikom čak sam imao prilike da sa Titom razgovaram o toj temi, jer mi je na moje iznenađenje ispričao da je čitao mog Dioklecijana. O tome pišem u novom, znatno proširenom izdanju svoje knjige „Titov prevodilac”, koja će se uskoro pojaviti u izdanju „Lagune”.

Marina Vulićević