Mađarska revolucija 1956.

03.06.07

Ne sećam se šta sam kog dana radio prošlog meseca, ali se tačno iz dana u dan, gotovo iz sata u sat, sećam šta sam doživeo između 23. oktobra i 4. novembra 1956. godine, počinje Ivan Ivanji svoje sećanje na period u istoriji poznat kao Mađarska revolucija 1956. u svojoj istoimenoj knjizi (Samizdat B92, 2007). Tokom tih burnih dana mađarske istorije, Ivanji je izveštavao za nedeljnik Mladost, te je kao novinar sa znanjem mađarskog jezika imao i kontakte među sukobljenim stranama.
Mađarska revolucija 1956 međutim mnogo je više od memoara jednog svedoka burnih vremena. Pisana nakon tačno pola veka, sa sazrelom istorijskom svešću o dešavanjima koja su obeležila ustanak, ali i regionalnu i svetsku politiku za vreme i nakon njega, knjiga je istovremeno i osvrt na ono što je o revoluciji pisano i govoreno. Polemičnu notu u odnosu na ostala dela objavljena na tu temu, Ivanji je potkrepio bogatom, doskora nepristupačnom dokumentacijom iz jugoslovenskih, mađarskih, sovjetskih i američkih arhiva. Knjiga je obogaćena i fotografijama poznatog austrijskog fotografa Eriha Lesinga.
"Dešavalo se da Lesing i ja budemo u isto vreme na istom mestu, pa sam čak u vreme slikanja nekih od najpotresnijih fotografija, bio jedan od posmatrača. Iako smo bili svedoci istih događaja, upoznali smo se tek pre desetak godina, a sada je drage volje pristao da nam ustupi neke od njegovih najčuvenijih fotorgafija", kaže Ivanji.

Na koji način svojom knjigom polemišete sa ostalim autorima koji su se bavili istom temom?
- Prošle godine sam pročitao tridesetak knjiga, i one pretežno pisane na Zapadu (a ima ih stotinak) polaze od toga da su se ustanici borili za slobodu Mađarske i protiv komunističke prevlasti, i da su bili junaci bez mane i straha. To jednostavno ne odgovara stvarnosti. Buna je počela od elemenata unutar komunističke partije Mađarske koji su bili antistaljinistički, ali to se onda razvijalo drugačije, podstaknuto sa raznih strana. Unutar ustanka bilo je i prozapadnih elemenata, bilo je puno ljudi koji su simpatizirali titoističko samoupravljanje, ali vremenom je bilo sve više i više ljudi koji su sanjali o reviziji ne samo Drugog nego i Prvog svetskog rata, dakle fašisoidnih elemenata, a bilo je konačno i bandita, kao i u svakoj gužvi. Čak su se pojavile i parole "vešajte komuniste i Jevreje".
Mađarska revolucija jeste iznedrila puno legendi, ali u međuvremenu je izašlo i dovoljno podataka iz raznih izvora. Interesantno je da su Rusi u vreme Jeljcina mnogo dokumenata pustili, tako da su objavljeni stenogrami sastanaka predsedništva, Politbiroa, komunističke partije Sovjetskog saveza na tu temu. Mađari su otvorili svoje arhive potpuno, posle pada Kadarovog režima. Amerikanci su nekim autorima otvorili navodno arhive njihove Nacionalne bezbednosti. Ja sam razgovarao i sa čovekom koji je iz Pariza vodio agenciju CIA u Mađarskoj, i koji tvrdi da nisu svi dokumenti otvoreni.

Koja je zapravo uloga SAD bila u celom događaju?
- Cela priča se svela na to da je Amerika huškala, ali ne ozbiljno. Oni su preko radija Slobodna Evropa ponekad čak i vodili ustanak, a nisu dali nikakvu materijalnu pomoć, tako da su neki mađarski ustanici tvrdili da ih je Amerika izdala. Kako to obično biva u velikoj politici, SAD su imale interesa u sueckoj krizi, koja se odvija istovremeno. Jedini slučaj u Savetu bezbednosti kada su Amerika i Sovjetski savez glasali protiv Francuske i Engleske bio je slučaj oko Sueckog kanala. Ja mislim da je postojao tajni dogovor između njih, ali to nije dokazano na osnovu onoga što je objavljeno. Objavljeni su samo neki razgovori predsednika Amerike Ajzenhauera sa njegovim ministrom inostranih poslova, gde on otvoreno kaže, onako malo vojnički: To što su Rusi osvojili na bajonet za vreme Drugog svetskog rata, ja im to neću osporiti. Da možemo maršal Žukov i ja da se nađemo uz čašicu votke i viskija, mi bismo to rešili.

Rekli ste da je Mađarska revolucija bila iskušenje za jugoslovensku diplomatiju. Koja je uloga tadašnje Jugoslavije u sukobima u Mađarskoj?
- Uloga je mnogostruka i nije do kraja razjašnjena, jer naše arhive nisu otvorene i mnogo toga, za šta sam siguran da postoji, još uvek ne može da se nađe. Nešto se ipak našlo.
Prvo pitanje koje se u vezi sa tim nameće je da su Mađari osudili svog ministra inostranih poslova Lasla Rajka, kobajagi Titovog špijuna ‘52. To nije do kraja razjašnjeno, a ja lično u to ne verujem, jer nema dokaza, ali postoje tvrdnje. Jedan deo mađarskih ustanika simpatisao je Jugoslaviju jer su otprilike slutili šta je to biti nesvrstan u to vreme, a drugi zato što smo sa istoka nazivani "desnim, fašističkim, zapadnim", pa su nas voleli zbog onoga što nismo bili.
Ipak, uticaj tadašnje Jugoslavije za vreme ustanka je čudan. Ja mislim da ga nije bilo, jer sam kao novinar imao bolje veze od onih koje je imala naša tadašnja Ambasada. Nerazjašnjenih detalja ima i u vezi sa izručenjem Imre Nađa (premijer u vreme revolucije). Iako je tražio azil u našoj Ambasadi sa velikom grupom svojih sledbenika, i iz naše Ambasade bio uhapšen da bi bio odveden u Rumuniju, a posle u smrt - naš kulturni ataše je poginuo na prozoru Ambasade, a ubili su ga Rusi. Ono što je nesumnjivo u celoj priči jeste da je Jugoslavija uživala velike simpatije pre Mađarske revolucije, a izgubila ih je i sa jedne i druge strane nakon tog ustanka.

Da li Mađari smatraju da ih je jugoslovenska Vlada izdala?
- To je veoma široko pitanje. Na primer, u celokupnoj literaturi u Mađarskoj piše da su se Tito i Hruščov - drugog novembra na Brionima, kada je Hruščov bio u tajnoj poseti - dogovorili da se Imre Nađ namami u našu Ambasadu da bi mogao da bude izručen. Mnogi autori se pozivaju na Veljka Mićunovića, tadašnjeg ambasadora u Sovjetskom savezu i jedinog svedoka sastanka koji, međutim, ni u knjizi koju je objavio, ni u zapisniku koji je napravio neposredno nakon sastanka, to nije pomenuo. Sastanku su inače prisustvovali Hruščov i Maljenko sa jedne strane, i Tito, Ranković, Mićunović i Kardelj sa druge. Zapisnik nije vođen, mikrofoni nisu bili uključeni, a izveštaj Hruščova je neodređen. Dokazano je, dakle, da je to laž koja se vrti u literaturi, a koja je nanela veliku štetu Jugoslaviji.

Titov govor u Puli

"Tito je održao govor u Puli u kome kaže da je tragedija što je došlo do ustanka, međutim, da se taj ustanak nije potukao sa sovjetskim oružjem, onda bi to bila katastrofa. I danas možemo da polemišemo da li su reči o tome najsrećnije odabrane, ali interesantno je da je govor održan 11. septembra, a objavljen u štampi nekoliko dana kasnije. Dakle, još se debelo kuvalo u Titovom kabinetu treba li te reči preneti doslovno".

Bojana Belčević

30.08.07 Plastelin.com

"Prvi sekretar Mađarske partije trudbenika, u stvari, Komunističke partije, Janoš Kadar dvadeset devetog oktobra 1956. godine kasno uveče završio je svoje izlaganje četvorici novinara iz Beograda rečima: "Recite drugovima u Jugoslaviji da je stvar socijalizma u Mađarskoj propala i ovako, i onako...", piše Ivan Ivanji na početku svoje najnovije knjige. "Oštra intonacija mi još uvek bruji u ušima, pogotovo što su te reči na mađarskom jednosložne: igy is, ugy is! Najiskusniji među njima, dopisnik beogradske Politike, Đuka Julius, zaprepašćeno mu je upao u reč: "Vi to svakako niste rekli novinarima!" Bilo je to pre pola stoleća. Ne sećam se šta sam kog dana radio prošlog meseca, ali se tačno iz dana u dan, gotovo iz sata u sat, sećam šta sam doživeo između 23. oktobra i 4. novembra 1956. godine. Taj period ušao je u istoriju kao Mađarska revolucija. Moskva je smatrala da se radi o kontrarevoluciji. U tadašnjoj Jugoslaviji oprezno smo govorili o "mađarskim događajima", koristili su se i termini "ustanak" ili "kriza"."

Drugačije rečeno, bio je to još jedan odlomak iz istorije koja je među svoje pasuse opet uvukla Ivana Ivanjija. Književnik i novinar impresivne biografije, rođen 1929. godine u Zrenjaninu, preživeo je strahote Aušvica i Buhenvalda, a potom - uz karijeru pedagoga, dramaturga i sve one brojne funkcije koje je obavljao u kulturnom životu Beograda i u diplomatiji - čitavih dvadeset godina bio prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu. Nije ga mimoišla ni Mađarska revolucija. Kao novinar "Mladosti" lutao je po užarenoj Mađarskoj sa legendarnim novinarom Politike Đukom Juliusem i još nekim svojim kolegama. Prihvatao je novu igru sudbine kao da mu već nije bilo dosta opasnosti. I ne samo to. Čini se da je Ivan Ivanji u svim tim opasnim životnim trenucima sprovodio u samom sebi jednu umetničku i do kraja ličnu kontrarevoluciju koja je gotovo uvek uspevala, zahvaljujući najjačem oružju koje je u takvim situacijama koristio - spisateljskom talentu, naravno. Iz svih vratolomnih situacija, Ivan Ivanji je izašao sa zanimljivom knjigom. Ili dve. Zbog toga se njegova biografija preslikala na ogromnu bibliografiju sa desetinama objavljenih naslova, što na srpskom, što na nemačkom jeziku, uz obavezne prevode koje ne treba zaboraviti.

Jedna revolucija, dve perspektive i jedan "sasvim običan dan": Svakako treba pomenuti da je i o Mađarskoj revoluciji Ivan Ivanji pisao više puta. Pre dvadesetak godina objavio je roman "Jedna mađarska jesen", a 15. novembra 2006. godine, tačno na pedesetogodišnjicu Mađarske revolucije, stavio tačku na nešto "dokumentarističkija" sećanja. Tako smo dobili knjigu koja će čitaocu ponuditi nekoliko stvari. Pre svega, knjigu koja će nas upoznati sa onim što se događalo u komšiluku, te burne jeseni 1956. godine i to iz najmanje dve perspektive. Prva perspektiva, napisana duhovito i iskreno, gleda na čitavu stvar nekako hemingvejevski, uzbudljivo, lično, pomalo i švejkovski, uz anegdote. Druga perspektiva prilazi povesnom problemu sasvim istoriografski, ali pritom ne urušava čitalačku prohodnost koja je jedna od vrlina ove knjige. Ivan Ivanji nam otkriva da je pročitao gotovo svu literaturu o revoluciji koja je prethodnih pedeset godina pisana. Pojedinim citatima pisac podupire svoja razmišljanja, a sa pojedinim piscima i istoričarima oštro polemiše, služeći se argumentima svedoka, što svakako jeste bio. Međutim, baš kao i u "Titovom prevodiocu" - prethodnoj memoarskoj knjizi u kojoj opisuje doživljaje sa Titom i visokim funkcionerima - Ivan Ivanji je pre svega pripovedač, pa tek potom esejista, prvo pisac, pa tek potom istoričar. "Mađarska revolucija" je zbog toga izuzetno pitka knjiga iz koje se mnogo toga može naučiti. Pisac se ne šali sa teškom temom. On je ličan kada govori o svojim doživljajima i tada je najuzbudljiviji, ali kada pređe na povesne činjenice, ne umara čitaoca: iznosi niz najneverovatnijih "verovali ili ne" podataka o događajima u Mađarskoj što dve pomenute perspektive čini celinom. Navodeći trasnkript poslednjeg govora Janoša Kadara pred Centralnim komitetom - "govora koji je ličio na neku vrstu ispovesti i kajanja", govora rastrojenog, punog zamuckivanja u kome Ivanji pronalazi svu dramatičnost razlaza budućeg dugogodišnjeg predsednika Mađarske Kadara i Imrea Nađa koga će pojesti revolucjia - pisac će ostaviti mesta i za jednu upravo takvu verovali ili ne igru sudbine, vezanu za jedan naizgled sasvim obični 6. jul. "Mislim da može da se kaže da je Kadar na kraju poludeo pod teretom svega što je učinio, pored ostalog, i zbog toga što će dva dana pošto je s nama razgovarao naglo napustiti Imrea Nađa", piše Ivanji na 23. stranici. "Uskoro zatim verolomno narediti da ga uhapse, pa da ga ubiju ili, u najmanju ruku, pristati da to učine u njegovo ime. Kadar je umro onog istog dana, 6. jula 1989. godine, kada je Vrhovni sud Mađarske zvanično rehabilitovao Nađa."

Jedan tajni susret na Brionima i jedno nemirno more: "Mađarska revolucija" Ivana Ivanjija koja ima 233 stranice, koju upotpunjuju fotografije bečkog profesora Eriha Lesinga i kojoj očigledno nedostaje indeks pomenutih imena na kraju, podeljena je na jedanest delova. Naslovi tih poglavlja ukratko prepričavaju sadržaj knjige: Veče kod Janoša Kadara, Noć na Brionima, Mađarski junaci drame, Vozom kroz Mađarsku, Ko je pucao prvi, Vreme bezvlašća, Linč, Amerika prepušta Mađarsku Rusima, Poraz, Imre Nađ u jugoslovenskoj ambasadi i Dalji razvoj Mađarske. Ivan Ivanji vešto vodi priču i već je na prvi pogled jasno da on u tom poslu koristi spisateljsko iskustvo, te da vodi računa o svojim junacima, nežno kao da su oni plod fikcije i kao da im svima treba mesta.

Među navedenim poglavljima posebno su interesana ona koja su tokom daleke 1956. godine bila vezana za Jugoslaviju, tačnije za Tita i njegov odnos prema krizi u Mađarskoj. Može biti da je drugo poglavlje knjige "Noć na Brionima" jedno od najboljih.
Šef ruske partije i države Hruščov traži da se inkognito vidi sa Titom, na Brionima, kako bi ustanovio kakva su njegova gledišta povodom stanja u Budimpešti. O tom susretu u noći 2. novembra 1956. godine, za koji se saznalo mnogo godina kasnije, detaljno je pisao tadašnji ambasador u Moskvi Veljko Mićunović ("Moskovske godine"), inače jedan od aktera tih brionskih tajnih razgovora. Ivanji se oslanja na Mićunovićevo svedočenje, a potom spisateljski zavodljivo slika situaciju. "Hruščov i Maljenkov su prihvatili poziv i na aerodrom u Puli stigli u relativno malom avionu tipa IL-14 uveče oko šest sati, već po mraku. Mićunović piše da su ih "naši" od Pule do Briona "po veoma lošem moru i po onom vijetru i karamraku vozili više nego što su morali, pa se Hruščovu i Maljenkovu do kraja smučilo" i da se prvi čovek moćnog Sovjetskog Saveza žalio da je bilo gore nego u ratu. Maljenkovu je za vreme leta toliko pozlilo, da je sve vreme morao da leži u letilici. Svejedno se smesta selo za sto i pregovori su s kratkim prekidom za večeru, kad se svejedno razgovaralo i dalje, trajali od sedam uveče drugog do pet izjutra trećeg novembra", piše Ivan Ivanji, koji sa čitaocem deli najpikantnija i najintrigantnija povesna mesta koja oštrim okom pre toga pronalazi.

Zanimljivo je i kako pisac pretače parčiće pedeset godina starih reportaža pisanih za "Mladost" u duhovite opaske. Ivan Ivanji u svakoj knjizi ima bar po jedan pasus nakon koga se čitalac slatko nasmeje i zapita: Ma otkud vi sad i na tom mestu? Završavajući treće poglavlje, srećemo se sa pričom o dolasku Anastasa Mikojana iz SSSR-a u Mađarsku, s razlogom: da sredi situaciju. Diplomatskom igrom i jugoslovensko rukovodstvo moraće da ga, sasvim nevoljno, doduše, primi. No, Ivanji tu staje sa pričom i kaže: "Priznajem, za mene je veće iznenađenje bilo to što sam mogao da pogledam i iznutra letilicu sa kojom je Mikojan doleteo u Budimpeštu, mlazni avion TU-104, koji je za ono vreme bio pravo čudo." Rečenicu o zgodnim mađarskim novinarkama koja ide iza pričice o avionu nećemo prepisati do kraja. Nek bude inkognito, kao Hruščov na Brionima.

Autor: Mića Vujičić (Politika)

18.08.07 Politika

„Prvi sekretar Mađarske partije trudbenika, u stvari, Komunističke partije, Janoš Kadar dvadeset devetog oktobra 1956. godine kasno uveče završio je svoje izlaganje četvorici novinara iz Beograda rečima: „Recite drugovima u Jugoslaviji da je stvar socijalizma u Mađarskoj propala i ovako, i onako...“, piše Ivan Ivanji na početku svoje najnovije knjige. „Oštra intonacija mi još uvek bruji u ušima, pogotovo što su te reči na mađarskom jednosložne: igy is, ugy is! Najiskusniji među njima, dopisnik beogradske Politike, Đuka Julius, zaprepašćeno mu je upao u reč: „Vi to svakako niste rekli novinarima!“ Bilo je to pre pola stoleća. Ne sećam se šta sam kog dana radio prošlog meseca, ali se tačno iz dana u dan, gotovo iz sata u sat, sećam šta sam doživeo između 23. oktobra i 4. novembra 1956. godine. Taj period ušao je u istoriju kao Mađarska revolucija. Moskva je smatrala da se radi o kontrarevoluciji. U tadašnjoj Jugoslaviji oprezno smo govorili o ’mađarskim događajima’, koristili su se i termini ’ustanak’ ili ’kriza’.“
Drugačije rečeno, bio je to još jedan odlomak iz istorije koja je među svoje pasuse opet uvukla Ivana Ivanjija. Književnik i novinar impresivne biografije, rođen 1929. godine u Zrenjaninu, preživeo je strahote Aušvica i Buhenvalda, a potom - uz karijeru pedagoga, dramaturga i sve one brojne funkcije koje je obavljao u kulturnom životu Beograda i u diplomatiji - čitavih dvadeset godina bio prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu. Nije ga mimoišla ni Mađarska revolucija. Kao novinar „Mladosti“ lutao je po užarenoj Mađarskoj sa legendarnim novinarom Politike Đukom Juliusem i još nekim svojim kolegama. Prihvatao je novu igru sudbine kao da mu već nije bilo dosta opasnosti. I ne samo to. Čini se da je Ivan Ivanji u svim tim opasnim životnim trenucima sprovodio u samom sebi jednu umetničku i do kraja ličnu kontrarevoluciju koja je gotovo uvek uspevala, zahvaljujući najjačem oružju koje je u takvim situacijama koristio - spisateljskom talentu, naravno. Iz svih vratolomnih situacija, Ivan Ivanji je izašao sa zanimljivom knjigom. Ili dve. Zbog toga se njegova biografija preslikala na ogromnu bibliografiju sa desetinama objavljenih naslova, što na srpskom, što na nemačkom jeziku, uz obavezne prevode koje ne treba zaboraviti.

Jedna revolucija, dve perspektive i jedan „sasvim običan dan“

Svakako treba pomenuti da je i o Mađarskoj revoluciji Ivan Ivanji pisao više puta.
Pre dvadesetak godina objavio je roman „Jedna mađarska jesen“, a 15. novembra 2006. godine, tačno na pedesetogodišnjicu Mađarske revolucije, stavio tačku na nešto „dokumentarističkija“ sećanja. Tako smo dobili knjigu koja će čitaocu ponuditi nekoliko stvari. Pre svega, knjigu koja će nas upoznati sa onim što se događalo u komšiluku, te burne jeseni 1956. godine i to iz najmanje dve perspektive. Prva perspektiva, napisana duhovito i iskreno, gleda na čitavu stvar nekako hemingvejevski, uzbudljivo, lično, pomalo i švejkovski, uz anegdote. Druga perspektiva prilazi povesnom problemu sasvim istoriografski, ali pritom ne urušava čitalačku prohodnost koja je jedna od vrlina ove knjige. Ivan Ivanji nam otkriva da je pročitao gotovo svu literaturu o revoluciji koja je prethodnih pedeset godina pisana. Pojedinim citatima pisac podupire svoja razmišljanja, a sa pojedinim piscima i istoričarima oštro polemiše, služeći se argumentima svedoka, što svakako jeste bio. Međutim, baš kao i u „Titovom prevodiocu“ - prethodnoj memoarskoj knjizi u kojoj opisuje doživljaje sa Titom i visokim funkcionerima - Ivan Ivanji je pre svega pripovedač, pa tek potom esejista, prvo pisac, pa tek potom istoričar. „Mađarska revolucija“ je zbog toga izuzetno pitka knjiga iz koje se mnogo toga može naučiti. Pisac se ne šali sa teškom temom. On je ličan kada govori o svojim doživljajima i tada je najuzbudljiviji, ali kada pređe na povesne činjenice, ne umara čitaoca: iznosi niz najneverovatnijih „verovali ili ne“ podataka o događajima u Mađarskoj što dve pomenute perspektive čini celinom. Navodeći trasnkript poslednjeg govora Janoša Kadara pred Centralnim komitetom - „govora koji je ličio na neku vrstu ispovesti i kajanja“, govora rastrojenog, punog zamuckivanja u kome Ivanji pronalazi svu dramatičnost razlaza budućeg dugogodišnjeg predsednika Mađarske Kadara i Imrea Nađa koga će pojesti revolucjia - pisac će ostaviti mesta i za jednu upravo takvu verovali ili ne igru sudbine, vezanu za jedan naizgled sasvim obični 6. jul. „Mislim da može da se kaže da je Kadar na kraju poludeo pod teretom svega što je učinio, pored ostalog, i zbog toga što će dva dana pošto je s nama razgovarao naglo napustiti Imrea Nađa“, piše Ivanji na 23. stranici. „Uskoro zatim verolomno narediti da ga uhapse, pa da ga ubiju ili, u najmanju ruku, pristati da to učine u njegovo ime. Kadar je umro onog istog dana, 6. jula 1989. godine, kada je Vrhovni sud Mađarske zvanično rehabilitovao Nađa.“

Jedan tajni susret na Brionima i jedno nemirno more

„Mađarska revolucija“ Ivana Ivanjija koja ima 233 stranice, koju upotpunjuju fotografije bečkog profesora Eriha Lesinga i kojoj očigledno nedostaje indeks pomenutih imena na kraju, podeljena je na jedanest delova. Naslovi tih poglavlja ukratko prepričavaju sadržaj knjige: Veče kod Janoša Kadara, Noć na Brionima, Mađarski junaci drame, Vozom kroz Mađarsku, Ko je pucao prvi, Vreme bezvlašća, Linč, Amerika prepušta Mađarsku Rusima, Poraz, Imre Nađ u jugoslovenskoj ambasadi i Dalji razvoj Mađarske. Ivan Ivanji vešto vodi priču i već je na prvi pogled jasno da on u tom poslu koristi spisateljsko iskustvo, te da vodi računa o svojim junacima, nežno kao da su oni plod fikcije i kao da im svima treba mesta.
Među navedenim poglavljima posebno su interesana ona koja su tokom daleke 1956. godine bila vezana za Jugoslaviju, tačnije za Tita i njegov odnos prema krizi u Mađarskoj. Može biti da je drugo poglavlje knjige „Noć na Brionima“ jedno od najboljih.
Šef ruske partije i države Hruščov traži da se inkognito vidi sa Titom, na Brionima, kako bi ustanovio kakva su njegova gledišta povodom stanja u Budimpešti. O tom susretu u noći 2. novembra 1956. godine, za koji se saznalo mnogo godina kasnije, detaljno je pisao tadašnji ambasador u Moskvi Veljko Mićunović („Moskovske godine“), inače jedan od aktera tih brionskih tajnih razgovora. Ivanji se oslanja na Mićunovićevo svedočenje, a potom spisateljski zavodljivo slika situaciju. „Hruščov i Maljenkov su prihvatili poziv i na aerodrom u Puli stigli u relativno malom avionu tipa IL-14 uveče oko šest sati, već po mraku. Mićunović piše da su ih „naši“ od Pule do Briona „po veoma lošem moru i po onom vijetru i karamraku vozili više nego što su morali, pa se Hruščovu i Maljenkovu do kraja smučilo“ i da se prvi čovek moćnog Sovjetskog Saveza žalio da je bilo gore nego u ratu. Maljenkovu je za vreme leta toliko pozlilo, da je sve vreme morao da leži u letilici. Svejedno se smesta selo za sto i pregovori su s kratkim prekidom za večeru, kad se svejedno razgovaralo i dalje, trajali od sedam uveče drugog do pet izjutra trećeg novembra“, piše Ivan Ivanji, koji sa čitaocem deli najpikantnija i najintrigantnija povesna mesta koja oštrim okom pre toga pronalazi.
Zanimljivo je i kako pisac pretače parčiće pedeset godina starih reportaža pisanih za „Mladost“ u duhovite opaske. Ivan Ivanji u svakoj knjizi ima bar po jedan pasus nakon koga se čitalac slatko nasmeje i zapita: Ma otkud vi sad i na tom mestu? Završavajući treće poglavlje, srećemo se sa pričom o dolasku Anastasa Mikojana iz SSSR-a u Mađarsku, s razlogom: da sredi situaciju. Diplomatskom igrom i jugoslovensko rukovodstvo moraće da ga, sasvim nevoljno, doduše, primi. No, Ivanji tu staje sa pričom i kaže: „Priznajem, za mene je veće iznenađenje bilo to što sam mogao da pogledam i iznutra letilicu sa kojom je Mikojan doleteo u Budimpeštu, mlazni avion TU-104, koji je za ono vreme bio pravo čudo.“ Rečenicu o zgodnim mađarskim novinarkama koja ide iza pričice o avionu nećemo prepisati do kraja. Nek bude inkognito, kao Hruščov na Brionima.

Mića Vujičić

04.08.07 Politika

„Prvi sekretar Mađarske partije trudbenika, u stvari, Komunističke partije, Janoš Kadar dvadeset devetog oktobra 1956. godine kasno uveče završio je svoje izlaganje četvorici novinara iz Beograda rečima: „Recite drugovima u Jugoslaviji da je stvar socijalizma u Mađarskoj propala i ovako, i onako...“, piše Ivan Ivanji na početku svoje najnovije knjige. „Oštra intonacija mi još uvek bruji u ušima, pogotovo što su te reči na mađarskom jednosložne: igy is, ugy is! Najiskusniji među njima, dopisnik beogradske Politike, Đuka Julius, zaprepašćeno mu je upao u reč: „Vi to svakako niste rekli novinarima!“ Bilo je to pre pola stoleća. Ne sećam se šta sam kog dana radio prošlog meseca, ali se tačno iz dana u dan, gotovo iz sata u sat, sećam šta sam doživeo između 23. oktobra i 4. novembra 1956. godine. Taj period ušao je u istoriju kao Mađarska revolucija. Moskva je smatrala da se radi o kontrarevoluciji. U tadašnjoj Jugoslaviji oprezno smo govorili o ’mađarskim događajima’, koristili su se i termini ’ustanak’ ili ’kriza’.“
Drugačije rečeno, bio je to još jedan odlomak iz istorije koja je među svoje pasuse opet uvukla Ivana Ivanjija. Književnik i novinar impresivne biografije, rođen 1929. godine u Zrenjaninu, preživeo je strahote Aušvica i Buhenvalda, a potom - uz karijeru pedagoga, dramaturga i sve one brojne funkcije koje je obavljao u kulturnom životu Beograda i u diplomatiji - čitavih dvadeset godina bio prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu. Nije ga mimoišla ni Mađarska revolucija. Kao novinar „Mladosti“ lutao je po užarenoj Mađarskoj sa legendarnim novinarom Politike Đukom Juliusem i još nekim svojim kolegama. Prihvatao je novu igru sudbine kao da mu već nije bilo dosta opasnosti. I ne samo to. Čini se da je Ivan Ivanji u svim tim opasnim životnim trenucima sprovodio u samom sebi jednu umetničku i do kraja ličnu kontrarevoluciju koja je gotovo uvek uspevala, zahvaljujući najjačem oružju koje je u takvim situacijama koristio - spisateljskom talentu, naravno. Iz svih vratolomnih situacija, Ivan Ivanji je izašao sa zanimljivom knjigom. Ili dve. Zbog toga se njegova biografija preslikala na ogromnu bibliografiju sa desetinama objavljenih naslova, što na srpskom, što na nemačkom jeziku, uz obavezne prevode koje ne treba zaboraviti.

Jedna revolucija, dve perspektive i jedan „sasvim običan dan“

Svakako treba pomenuti da je i o Mađarskoj revoluciji Ivan Ivanji pisao više puta.
Pre dvadesetak godina objavio je roman „Jedna mađarska jesen“, a 15. novembra 2006. godine, tačno na pedesetogodišnjicu Mađarske revolucije, stavio tačku na nešto „dokumentarističkija“ sećanja. Tako smo dobili knjigu koja će čitaocu ponuditi nekoliko stvari. Pre svega, knjigu koja će nas upoznati sa onim što se događalo u komšiluku, te burne jeseni 1956. godine i to iz najmanje dve perspektive. Prva perspektiva, napisana duhovito i iskreno, gleda na čitavu stvar nekako hemingvejevski, uzbudljivo, lično, pomalo i švejkovski, uz anegdote. Druga perspektiva prilazi povesnom problemu sasvim istoriografski, ali pritom ne urušava čitalačku prohodnost koja je jedna od vrlina ove knjige. Ivan Ivanji nam otkriva da je pročitao gotovo svu literaturu o revoluciji koja je prethodnih pedeset godina pisana. Pojedinim citatima pisac podupire svoja razmišljanja, a sa pojedinim piscima i istoričarima oštro polemiše, služeći se argumentima svedoka, što svakako jeste bio. Međutim, baš kao i u „Titovom prevodiocu“ – prethodnoj memoarskoj knjizi u kojoj opisuje doživljaje sa Titom i visokim funkcionerima – Ivan Ivanji je pre svega pripovedač, pa tek potom esejista, prvo pisac, pa tek potom istoričar. „Mađarska revolucija“ je zbog toga izuzetno pitka knjiga iz koje se mnogo toga može naučiti. Pisac se ne šali sa teškom temom. On je ličan kada govori o svojim doživljajima i tada je najuzbudljiviji, ali kada pređe na povesne činjenice, ne umara čitaoca: iznosi niz najneverovatnijih „verovali ili ne“ podataka o događajima u Mađarskoj što dve pomenute perspektive čini celinom. Navodeći trasnkript poslednjeg govora Janoša Kadara pred Centralnim komitetom – „govora koji je ličio na neku vrstu ispovesti i kajanja“, govora rastrojenog, punog zamuckivanja u kome Ivanji pronalazi svu dramatičnost razlaza budućeg dugogodišnjeg predsednika Mađarske Kadara i Imrea Nađa koga će pojesti revolucjia – pisac će ostaviti mesta i za jednu upravo takvu verovali ili ne igru sudbine, vezanu za jedan naizgled sasvim obični 6. jul. „Mislim da može da se kaže da je Kadar na kraju poludeo pod teretom svega što je učinio, pored ostalog, i zbog toga što će dva dana pošto je s nama razgovarao naglo napustiti Imrea Nađa“, piše Ivanji na 23. stranici. „Uskoro zatim verolomno narediti da ga uhapse, pa da ga ubiju ili, u najmanju ruku, pristati da to učine u njegovo ime. Kadar je umro onog istog dana, 6. jula 1989. godine, kada je Vrhovni sud Mađarske zvanično rehabilitovao Nađa.“

Jedan tajni susret na Brionima i jedno nemirno more

„Mađarska revolucija“ Ivana Ivanjija koja ima 233 stranice, koju upotpunjuju fotografije bečkog profesora Eriha Lesinga i kojoj očigledno nedostaje indeks pomenutih imena na kraju, podeljena je na jedanest delova. Naslovi tih poglavlja ukratko prepričavaju sadržaj knjige: Veče kod Janoša Kadara, Noć na Brionima, Mađarski junaci drame, Vozom kroz Mađarsku, Ko je pucao prvi, Vreme bezvlašća, Linč, Amerika prepušta Mađarsku Rusima, Poraz, Imre Nađ u jugoslovenskoj ambasadi i Dalji razvoj Mađarske. Ivan Ivanji vešto vodi priču i već je na prvi pogled jasno da on u tom poslu koristi spisateljsko iskustvo, te da vodi računa o svojim junacima, nežno kao da su oni plod fikcije i kao da im svima treba mesta.
Među navedenim poglavljima posebno su interesana ona koja su tokom daleke 1956. godine bila vezana za Jugoslaviju, tačnije za Tita i njegov odnos prema krizi u Mađarskoj. Može biti da je drugo poglavlje knjige „Noć na Brionima“ jedno od najboljih.
Šef ruske partije i države Hruščov traži da se inkognito vidi sa Titom, na Brionima, kako bi ustanovio kakva su njegova gledišta povodom stanja u Budimpešti. O tom susretu u noći 2. novembra 1956. godine, za koji se saznalo mnogo godina kasnije, detaljno je pisao tadašnji ambasador u Moskvi Veljko Mićunović („Moskovske godine“), inače jedan od aktera tih brionskih tajnih razgovora. Ivanji se oslanja na Mićunovićevo svedočenje, a potom spisateljski zavodljivo slika situaciju. „Hruščov i Maljenkov su prihvatili poziv i na aerodrom u Puli stigli u relativno malom avionu tipa IL-14 uveče oko šest sati, već po mraku. Mićunović piše da su ih „naši“ od Pule do Briona „po veoma lošem moru i po onom vijetru i karamraku vozili više nego što su morali, pa se Hruščovu i Maljenkovu do kraja smučilo“ i da se prvi čovek moćnog Sovjetskog Saveza žalio da je bilo gore nego u ratu. Maljenkovu je za vreme leta toliko pozlilo, da je sve vreme morao da leži u letilici. Svejedno se smesta selo za sto i pregovori su s kratkim prekidom za večeru, kad se svejedno razgovaralo i dalje, trajali od sedam uveče drugog do pet izjutra trećeg novembra“, piše Ivan Ivanji, koji sa čitaocem deli najpikantnija i najintrigantnija povesna mesta koja oštrim okom pre toga pronalazi.
Zanimljivo je i kako pisac pretače parčiće pedeset godina starih reportaža pisanih za „Mladost“ u duhovite opaske. Ivan Ivanji u svakoj knjizi ima bar po jedan pasus nakon koga se čitalac slatko nasmeje i zapita: Ma otkud vi sad i na tom mestu? Završavajući treće poglavlje, srećemo se sa pričom o dolasku Anastasa Mikojana iz SSSR-a u Mađarsku, s razlogom: da sredi situaciju. Diplomatskom igrom i jugoslovensko rukovodstvo moraće da ga, sasvim nevoljno, doduše, primi. No, Ivanji tu staje sa pričom i kaže: „Priznajem, za mene je veće iznenađenje bilo to što sam mogao da pogledam i iznutra letilicu sa kojom je Mikojan doleteo u Budimpeštu, mlazni avion TU-104, koji je za ono vreme bio pravo čudo.“ Rečenicu o zgodnim mađarskim novinarkama koja ide iza pričice o avionu nećemo prepisati do kraja. Nek bude inkognito, kao Hruščov na Brionima.

Mića Vujičić

03.08.07 Magazin REZ

Ivan Ivanji piše svoju Mađarsku revoluciju 1956. povodom pedesetogodišnjice ovog događaja u nadi da će svojom povešću uspeti da relativizuje nekoliko uvreženih stavova o zbivanjima iz te krvave jeseni. Pre svega, to se odnosi na ulogu koju je odigrala jugoslovenska diplomatija svojim davanjem azila tadašnjem mađarskom premijeru Imreu Nađu. Drugo što, čini se, Ivanji ima na umu jeste slika čistote i spontanosti revolucije. Naravno, poput ostalih revolucija koje su joj prethodile, kao i onih koje su usledile nakon nje, Mađarska revolucije je odnela svoje žrtve. Naposletku, Ivanji će u svojoj knjizi pokušati da prikaže vodeće mađarske političare kao ljude od krvi i mesa koji nisu baš uvek bili svesni situacije u kojoj su se našli i pred koju su doveli zemlju. To se najbolje vidi u slikanju samog Imrea Nađa koji je zbog svoje kolebljivosti pri donošenju odluka, ali i svoje odlučnosti u odbijanju da podnese ostavku pravi tragični heroj revolucije. Ivanji, po sopstvenom priznanju, nije istoričar. Međutim, upravo ta činjenica daje knjizi posebnu draž. Ne vodeći posebno računa o tome da pripoveda hronološki, ubacujući puno biografskog i memoarskog materijala, autor piše zanimljivu istoriografsku prozu koja se obraća najširoj mogućoj publici. Ipak dominantan osećaj koji izbija iz Ivanjijeve knjige jeste žal za prošlošću, ne toliko za ličnom, koliko za onom u kojoj su "istorijski zanimljiva vremena" bila s one strane državne granice. Međutim, kako pisac kaže, istorija ne stoji i ne čeka. U Mađarskoj je revolucija možda ugušena u krvi, ali je evolucija uvela našeg severnog suseda u Evropsku uniju. Kod nas je revolucija uspešno izvedena tokom Drugog svetskog rata, a nisu nam bili potrebni Rusi da bismo je nakon četrdeset i kusur godina sami u krvi ugušili. Šta bi s evolucijom? O tome tek treba da učimo od Mađara.
Vladimir Arsenić

09.06.07 Politika

PISAC I REVOLUCIJA
Taj period ušao je u istoriju kao Mađarska revolucija. Moskva je smatrala da se radi o kontrarevoluciji. U tadašnjoj Jugoslaviji oprezno smo govorili o „mađarskim događajima”, koristili su se i termini „ustanak” ili „kriza” – glasi delić još jednog odlomka iz istorije koja je među svoje pasuse opet uvukla Ivana Ivanjija.
Književnik i novinar impresivne biografije, rođen 1929. godine u Zrenjaninu, preživeo je strahote Aušvica i Buhenvalda. Kao novinar „Mladosti” lutao je po užarenoj Mađarskoj u društvu legendarnog novinara „Politike” Đuke Juliusa i još nekih kolega. Prihvatao je novu igru sudbine kao da mu već nije bilo dosta opasnosti. I ne samo to.

Čini se da je Ivan Ivanji u svim tim opasnim životnim trenucima sprovodio u samom sebi jednu umetničku i do kraja ličnu kontrarevoluciju. Iz svih vratolomnih situacija, Ivan Ivanji je izašao sa zanimljivom knjigom. Ili dve. Zbog toga se njegova biografija preslikala na ogromnu bibliografiju sa desetinama objavljenih naslova, što na srpskom, što na nemačkom jeziku, uz obavezne prevode koje ne treba zaboraviti.

Običan julski dan

Svakako treba spomenuti da je i o Mađarskoj revoluciji Ivan Ivanji pisao više puta. Pre dvadesetak godina objavio je roman „Jedna mađarska jesen”, sada smo dobili knjigu koja će nas upoznati sa onim što se događalo u komšiluku, te burne jeseni 1956. godine i to iz najmanje dve perspektive. Prva perspektiva, napisana duhovito i iskreno, gleda na čitavu stvar nekako hemingvejevski, uzbudljivo, lično, pomalo i švejkovski, uz anegdote. Druga perspektiva prilazi istorijskom problemu sasvim istoriografski, ali pritom ne urušava čitalačku prohodnost koja je jedna od vrlina ove knjige. Ivan Ivanji nam otkriva da je pročitao gotovo svu literaturu o ovoj revoluciji koja je prethodnih pedeset godina pisana.

On je ličan kada govori o svojim doživljajima i tada je najuzbudljiviji, ali kada pređe na istorijske činjenice, ne umara čitaoca: iznosi niz najneverovatnijih „verovali ili ne” podataka o događajima u Mađarskoj što dve pomenute perspektive čini celinom. Navodeći trasnkript poslednjeg govora Janoša Kadara pred Centralnim komitetom – u kome Ivanji pronalazi svu dramatičnost razlaza budućeg dugogodišnjeg predsednika Mađarske Kadara i Imrea Nađa koga će pojesti revolucija – pisac će ostaviti mesta i za jednu upravo takvu verovali ili ne igru sudbine, vezanu za jedan naizgled sasvim obični 6. jul. „Mislim da može da se kaže da je Kadar na kraju poludeo pod teretom svega što je učinio, pored ostalog, i zbog toga što će dva dana pošto je s nama razgovarao naglo napustiti Imrea Nađa”, piše Ivanji na 23. stranici. „Uskoro zatim verolomno narediti da ga uhapse, pa da ga ubiju ili, u najmanju ruku, pristati da to učine u njegovo ime. Kadar je umro 6. jula 1989. godine, kada je Vrhovni sud Mađarske zvanično rehabilitovao Nađa”.

Tajni susret na Brionima

Naslovi jedanaest poglavlja koja upotpunjuju fotografije bečkog profesora Eriha Lesinga ukratko prepričavaju sadržaj knjige: Veče kod Janoša Kadara, Noć na Brionima, Mađarski junaci drame, Vozom kroz Mađarsku, Ko je pucao prvi, Vreme bezvlašća, Linč, Amerika prepušta Mađarsku Rusima, Poraz, Imre Nađ u jugoslovenskoj ambasadi i Dalji razvoj Mađarske. Ivan Ivanji vešto vodi priču i već je na prvi pogled jasno da on u tom poslu koristi spisateljsko iskustvo, te da vodi računa o svojim junacima, nežno kao da su oni plod fikcije i kao da im svima treba mesta.

Među navedenim poglavljima posebno su interesantna ona koja su tokom daleke 1956. godine bila vezana za Jugoslaviju, tačnije za Tita i njegov odnos prema krizi u Mađarskoj. Može biti da je drugo poglavlje knjige „Noć na Brionima” jedno od najboljih.

Šef ruske partije i države Hruščov traži da se inkognito vidi sa Titom, na Brionima, kako bi ustanovio kakva su njegova gledišta povodom stanja u Budimpešti. O tom susretu u noći 2. novembra 1956. godine, za koji se saznalo mnogo godina kasnije, detaljno je pisao tadašnji ambasador u Moskvi Veljko Mićunović („Moskovske godine”), inače jedan od aktera tih brionskih tajnih razgovora. Ivanji se oslanja na Mićunovićevo svedočenje, a potom spisateljski zavodljivo slika situaciju.

Zanimljivo je i kako pisac pretače parčiće pedeset godina starih reportaža pisanih za „Mladost” u duhovite opaske. Ivan Ivanji u svakoj knjizi ima bar po jedan pasus nakon koga se čitalac slatko nasmeje i zapita: Ma otkud vi sad i na tom mestu? Završavajući treće poglavlje, srećemo se sa pričom o dolasku Anastasa Mikojana iz SSSR-a u Mađarsku, s razlogom: da sredi situaciju. Diplomatskom igrom i jugoslovensko rukovodstvo moraće da ga, sasvim nevoljno, doduše, primi. No, Ivanji tu staje sa pričom i kaže: „Priznajem, za mene je veće iznenađenje bilo to što sam mogao da pogledam i iznutra letilicu sa kojom je Mikojan doleteo u Budimpeštu, mlazni avion TU-104, koji je za ono vreme bio pravo čudo.” Rečenicu o zgodnim mađarskim novinarkama koja ide iza pričice o avionu nećemo prepisati do kraja. Neka bude inkognito, kao Hruščov na Brionima.

Mića Vujičić