02.04.09
Romani vlasti, ideologije i poraza
Ivan Ivanji
Kod rimskog cara Julijana ima nečeg što podseća na naše vreme. Oko njega su bili ljudi koji su pod Dioklecijanom proganjali hrišćane, pa su pod Konstantinom postali dobri hrišćani, a pod Julijanom su opet bili protiv njih – znači kao ovi naši koji su čas za Tita, za Slobu, za Evropu... Samo vrte glavu kao vetrokaz
U 2008. godini objavljene su četiri knjige Ivana Ivanjija na srpskom i dve na nemačkom jeziku. Do kraja aprila stići će i sedma. To su: Staljinova sablja, trilogija Dioklecijan (ponovljeno izdanje), Konstantin i Julijan kod Ivanjijevog beogradskog izdavača Stubovi kulture, i kod bečkog – Titov prevodilac i Aveti iz jednog malog grada, roman koji će se sledećeg meseca pojaviti i na srpskom. Ovog januara, Ivanu Ivanjiju dodeljen je austrijski Orden časti za nauku i umetnost prvog reda zato što je "u svojim mnogobrojnim knjigama znatno doprineo međusobnom razumevanju naroda i dostizanju jednog opšteg razumevanja ljudi srednjoevropskog područja, nezavisno od njihove jezičke, etničke ili religiozne pripadnosti".
Ivan Ivanji (1929) je pisac i prevodilac, a bio je nastavnik, novinar, dramaturg, pomoćnik upravnika dva pozorišta, diplomata i Titov prevodilac na nemački jezik. Rođen je u Zrenjaninu, bio je u logorima Aušvic i Buhenvald. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, bajke, eseje, memoarsku prozu, putopise, pozorišne, televizijske i radio drame, autor je brojnih prevoda sa i na nemački i mađarski jezik, njegove knjige prevedene su na nemački, italijanski, mađarski, slovački, slovenački i romski jezik.
VREME: Kako se to radi, kako ste u toku godine uspeli da objavite tolike knjige?
IVAN IVANJI: Sticaj okolnosti je kriv, zbile su se jedna do druge. Trilogiju pripremam i pišem od početka sedamdesetih kad je objavljen Dioklecijan, Sablja je ranije pisana, a Aveti su se naprosto dogodile: bio sam u Zrenjaninu u biblioteci, otišao sam do mesta gde sam kao mali stanovao, napisao sam reportažu za njihov časopis "Ulaznica", i onda su počele da se javljaju aveti ljudi koje su tražile da budu zabeležene. Knjigu sam napisao za dve godine, što je malo za roman.
Među tim novim knjigama, izdvaja se Staljinova sablja zato što je to vaš prvi politički triler. Da li privatno volite taj žanr?
Ne naročito, retko ih čitam. Verovatno bi strogi kritičari mogli da kažu da Sablja i nije pravi triler, baš kao što mi je za moj davno napisani roman Na kraju ostaje reč, koji se dešava 100.000 godine, rečeno da nije prava naučna fantastika. Sablja me je zabavljala, jedino su mi sin i žena zamerali da u njoj suviše ljudi gine.
Roman i počinje ubistvom, i to stvarnim, ubistvom gardista na Topčideru. S obzirom na to da ste u Sablji opisali još nekoliko realnih detalja, nameće se pitanje da li književnost sme da spaja dokument i maštu?
Uopšte ne razmišljam o tome. Neko ili nešto me je gurnuo u pisanje knjige i sve ostalo je teklo samo. Ubistvo gardista nisam izmislio, da je Staljin poklonio sablju Titu 1944. godine takođe nisam, kao ni da se ne zna gde se ona nalazi, barem se nije znalo u momentu kad sam pisao roman. Sve ostalo jesam izmislio. Od kad je roman izašao, još više se potvrdilo da je ubistvo gardista sumnjivo, a gotovo je sasvim sigurno da se nisu međusobno ubili, već je to neko treći učinio. Pitanje je da li će se ikad saznati ko je to bio zato što su tako vešto uklonjeni tragovi; tako samo nečije priznanje može da reši ovaj slučaj. Razmišljao sam da li će Sablja dopreti do roditelja gardista, da li će reagovati, ili nekog ko bi se mogao prepoznati u romanu. Da sam novinar, ja bih tragao gde je nestao vodnik koji je prvi dotrčao i verovatno nehotice uklonio dokaze. On je uklonjen, a on je najvažniji svedok. A što se Staljinove sablje tiče, možda će je trenutna izložba "Efekat Tito" u Muzeju istorije Jugoslavije aktuelizovati. Čini mi se da javnost gleda izložbu sa simpatijama, pa zato i na Titovo vreme kojim se izložba bavi, iako su je njeni autori intonirali ironično.
Pa i vaša memoarska proza, Titov prevodilac, podstakla je da se setimo jednog mirnog i ekonomski stabilnog vremena i predstavljala je još jednu temu o priči o Titu, o kome se od pre par godina opet sme slobodno govoriti.
Stara je izreka da istoriju pišu pobednici. Mi jesmo pobedili, mislim na generaciju koja je živela kad je Tito bio maršal i predsednik, nismo izgubili rat kao Sloba i njegovo društvo, pa ipak, Tito je pao u zaborav. Zašto, ne znam. U Beču postoji ogroman spomenik sovjetskim pobednicima, i nikom ne pada na pamet da ga skloni iako ih Bečlije nisu voleli. U centru Zagreba je trg s Titovim imenom, u Sloveniji nikom ne smeta uspomena na to vreme, a kod nas... Ali, većina odlučuje. Zar nije čudno da ste i sami konstatovali da se sad slobodnije priča o Titu, o nečem što je postojalo? Često citiram kraj Titovog prevodioca, reči Radeta Šerbedžije: Onima koji ne znaju kako su tada dobro živeli, ja im ne mogu pomoći. Ili u romanu Balerina i rat, Balerinine reči koje je stvarno rekla moja supruga (Dragana, o kojoj govori roman – p. a.): Nigde se na istoku nije živelo tako slobodno i nigde se na zapadu nije živelo tako socijalno bezbedno kao u Jugoslaviji. Naravno da se to ne može vratiti, treba naći neko drugo vreme.
Smatra se da je teško, pa i nezahvalno, pisati istorijski roman zato što iziskuje dugotrajno istraživanje činjenica.
Ali u tom traganju je uživanje! Sve je počelo kad mi je Oto Bihalji Merin, tada urednik "Jugoslavije", naručio tridesetak stranica o Dioklecijanu za veliku fotomonografiju o palati ovog cara u Splitu. Počeo sam da istražujem, i posle izvesnog vremena odlučio da se zahvalim na ponudi i da napišem roman. Zatim se desilo da je kraj romana o Dioklecijanu nagovestio Konstantina, a ovaj Julijana i – eto vam trilogije. Ima mnogo literature o njima: počnete da čitate jednu knjigu, pa pročitate knjige koje su navedene u njenoj bibliografiji, i tek kad počnete da se vrtite ukrug, da nailazite na iste knjige, vidite da ste ih sve pročitali. Svaki od ova tri cara je imao svog Dedijera, savremenike koji su pisali o njima: Dioklecijan ima Laktancija, inače neistomišljenika, Konstantin Euzebija, a za Julijana je pisao Amijan. Njihova svedočanstva o carevima treba kritički čitati zato što je Laktancije, na primer, bio Dioklecijanov politički neistomišljenik, dok je Amijan bio Julijanov prijatelj. Ja sam pisao o njima zato što su bitni, ne samo zato što su rođeni ovde. Konstantin je sigurno rođen u Nišu, Dioklecijan je, uveren sam, rođen u Doklei, današnjoj Podgorici, a ne blizu Splita kako tvrdi najistaknutiji jugoslovenski i hrvatski istraživač Dioklecijanovog života Frano Bulić, a Julijan je, doduše, rođen u Carigradu, ali mu je Konstantin stric što znači da je našeg porekla. Dioklecijan je pokrenuo poslednji veliki progon hrišćana, Konstantin uvodi hrišćanstvo kao suštinsku religiju, Julijan pokušava da zaustavi točak vremena i da vrati nešto što naziva helenizmom, ali ne uspeva. To su važni istorijski preokreti i potiču s našeg tla. Zato su ovi carevi bitni. Moram sujetno da kažem: mislim da ova trilogija neće moći da se mimoiđe kada se govori o kraju III i prvoj polovini IV veka zato što sam to doba uspeo da istražim i to kritički.
Uobičajeno je da se u prošlosti traže, pa često i nalaze, paralele sa aktuelnim vremenom...
Tako i treba. Dioklecijan nosi neke Titove crte. Dioklecijan je organizator države, i to neobično spretan. I on, kao i Tito, uspostavlja jednu vrstu kolektivnog rukovodstva koje je zamišljeno za večnost, ali propada još za njegovog života. Kao naše samoupravljanje. Dioklecijan se, što kao što znamo nije uobičajeno, povukao s vlasti kad nije morao. Rekao je da čovek sa 60 godina mora da ode u političku penziju. I bivši austrijski predsednik Franc Vranicki je otišao bez potrebe pa je ceo svet mislio da je kao bankar dobio bolji posao. Rekao je da hoće da čita i pije vina. Dioklecijan u romanu ima čoveka za PR, roba Blazija, koji ima crte Blaže Mandića, Titovog savetnika za štampu. Anegdotu vezanu za Tita i Dioklecijana navodim u Titovom prevodiocu: u Berlinu, Tito sedi između Brežnjeva i Honekera i kaže mi: Čitao sam onog tvog Dioklecijana. Pitao me je: Kako se onolikim carstvom vladalo bez radio-veze. Odgovorio sam da su postojale konjičke kurirske štafete, od stanice do stanice su menjali konja a nekad i kurira kako bi car za šest nedelja saznao vest, a ostatak čovečanstva za godinu dana. Tito je to na nemačkom ispričao Honekeru, ja dodam da je knjiga izašla na nemačkom, a Tito mu kaže: Ti to moraš da pročitaš. Mislim da se zato Dioklecijan dobro prodavao u Istočnoj Nemačkoj. Pitao sam posle Blažu Mandića kako je Tito došao do Dioklecijana. Pa mi smo ga upozorili, odgovorio mi je. Pisanje o Konstantinu mi je bilo teže, njega nisam lično poznavao. Julijan je u postojećoj literaturi prikazan kao negativac. Ja sam ga zavoleo tokom pisanja. Živeo je samo 27 godina, politikom je počeo da se bavi kasno, sa dvadesetak godina, zato što je prvo hteo da bude sveštenik pa onda filozof, a i sam je pisao. Nespreman je postao vojskovođa, ušao je u Galiju i dobijao bitke čitajući Cezara. Kod Julijana nešto podseća na naše vreme. Oko njega su bili ljudi koji su pod Dioklecijanom proganjali hrišćane, pa su pod Konstantinom postali dobri hrišćani, a pod Julijanom su opet bili protiv njih – znači kao ovi naši koji su čas za Tita, za Slobu, za Evropu... Samo vrte glavu kao vetrokaz. Ali to je opšta ljudska osobina. U Austriji se ponašaju kao da nikad nisu imali nacističku partiju, a u gestapou i SS-u procentualno ima više Austrijanaca nego Nemaca. Julijan je, kao i druga dva romana, imao podnaslov: Dioklecijan je Roman vlasti, Konstantin je Roman ideologije, a Julijan je Roman poraza. Ne znam da li je slučajno izostavljen ili su ga moji urednici izbacili, tek – sad ga nema.
U jednom od svojih komentara, istaknutih kurzivom, kojima objašnjavate istorijske činjenice unutar radnje, kažete da "pisac istorijskog romana ima tu prednost što mu je na neki način poklonjena ekspozicija", a fakte nazivate "miljokazima na carskom drumu po kojem priča mora da napreduje". Navedite neki.
Trebalo je, na primer, izmisliti zašto je Konstantin ubio svoju ženu i sina. Da jeste, to je nesumnjivo, ali zašto, nije ispričao Euzebiju. Isto važi i za pitanje ko je zapalio Dioklecijanovu palatu. Laktancije navodi da je požar podmetnuo Galerije, kako bi Dioklecijana okrenuo protiv hrišćana. Dioklecijan je sumnjao u hrišćane, a istoričari XIX veka su verovali da ju je sam zapalio, kao Gering Rajhstag, kako bi imao opravdanje da proganja hrišćane. I onda je švajcarski istoričar Jakob Burkhart objavio da veruje u hrišćansku zaveru. U romanu Konstantin preko Euzebija kaže da je grom udario u palatu. Hajde da mu verujemo. Zatim, zanimljiva je i smrt Julijana. U poslednjem pohodu probada ga koplje, ne zna se čije, verovatno od hrišćana iz njegove legije. Po jednoj legendi, Isus je na Julijana bacio koplje s neba. Biće ipak da ga je ubila hrišćanska grupa u njegovoj vojsci.
Nedavno ste učestvovali u realizaciji dvodelnog dokumentarnog filma na B92 o nacističkom logoru na Starom sajmištu u Beogradu. Vi ste i redovan gost godišnjih memorijalnih obeležavanja u logoru Buhenvald... Da li podsećanje dostiže do onih koji ne smeju da zaborave?
U Nemačkoj, raznim prilikama, stalno se pitamo šta treba da se uradi. Ja kažem zanima me, ali ne znam odgovor. Šta će generacija naših unuka uraditi, ne znam. To je pitanje koje se, na primer, danas postavlja Beogradu jer Staro sajmište malo pomalo postaje veoma skupo zemljište na kome bi neko mogao da napravi oblakodere pune tržnih centara, a mogao bi da napravi i mesto za sećanje. Ne znam šta sadašnje generacije osećaju. Svake godine me zovu da govorim u Buhenvaldu, ja u šali kažem da sam osuđen na doživotnu robiju u Buhenvaldu, ali jednom i zbog urni koje su slučajno pronađene prilikom rekonstrukcije krova krematorijuma. Trebalo je sahraniti taj pepeo. Pre ceremonije, u bivšoj kancelariji logora sedeli smo rabin, katolički sveštenik, pravoslavni i protestantski. Doneli su nam sendviče, i oni su uz zakusku diskutovali ko će koju odeždu da obuče i koji će psalam čitati. Kao da se radi o običnom biznisu! Kad smo se vratili u hotel, pitala me je moja žena: Čiji ste vi tu pepeo pomešali, šta će iz toga izaći?! Izašao je roman Čovek iz pepela – eto kako nastaju knjige. Ali, niste me to pitali. Moja mama je sigurno, a otac verovatno, pogubljena na Starom sajmištu. U Avetima jednog malog grada ima jedno poglavlje o Andorferu, komandantu Sajmišta, koji je izmislio kamione s dušegupkama. Ja sam o tome tek sada mogao da pišem. David Albahari ga opisuje u romanu Gec i Majer, ali on je posleratno dete, nema ličnu vezu sa Sajmištem. Taj Andorfer je bio ljubazan sa logorašima, igrao je karte sa njima, deci je delio bombone, i govorio im je da uđu u kamion zato što idu u bolji logor. Svaki taj kamion je pratio u svom džipu do Avale gde su tela bacana, kako bi se uverio da je posao obavljen. Dobio je dve i po godine zatvora, i doživeo je duboku starost u banji Badgojzen. Njegov zamenik je optužen, ali nije osuđen. Dakle, šta treba da se uradi? I posle svih buhenvalda i sajmišta, Amerikanci su napravili Gvantanamo, Izraelci su ubijali decu Gaze, tu gde su streljani ljudi u Topovskim šupama sad Delta gradi velike objekte pa bi bilo dobro da među njima zadrži i neko mesto pomena streljanima. Sve vam je jasno.
U najnovijoj knjizi, Aveti iz jednog malog grada, opisujete ljude koji su godinama i godinama živeli u ljubavi, a onda su jednog dana, neznano zašto, počeli da se ubijaju. Zvuči i poznato i blisko. O kome u stvari pišete u Avetima?
U toj knjizi pišem o Zrenjaninu iz vremena koje je obeležilo moje detinjstvo, što ne činim prvi put. Meni je moje detinjstvo do 1941. godine izgledalo kao idila. Ali, da je zaista bilo idila, ne bi se razbila tako kako se razbila – zar ne? Eto, to pokušavam da ispitam, a tiče se i Kosova, Bosne i Hercegovine, u stvari tiče se čovečanstva od momenta prvog bratoubistva, od Kaina i Avelja. Ali, pisac ne treba mnogo da priča, trebalo bi da je sve objasnio u knjigama.
Sonja Ćirić
02.06.08
Misteriozni Staljinov poklon Josipu Brozu
Ivan Ivanji
Novi roman Ivana Ivanjija "Staljinova sablja" je spijunski triler u kome se radnja vrti oko misteriozne skupocjene sablje koju je Staljin poklonio Titu. Ali, Staljin i Tito nijesu junaci ove knjige, vec je Ivanjiju skupocjeni dar posluzio kao povod za uzbudljivu, munjevitu pricu koja se odvija u Beogradu, Becu, Tel Avivu, SAD, Egiptu, Arapskim Emiratima. Kroz ovaj roman prolazi galerija negativnih likova krijumcara, makroa, spijuna, lopova, mafijasa, "patriota". U savremeni size autor je dodao i poznate dogadaje, kao sto je nedavno ubistvo dvojice gardista u Topcideru, te manje poznate Tesline eksperimente. "Staljinova sablja" je izdanje "Stubova kulture".
Ivan Ivanji (Zrenjanin, 1929) je tokom Drugog svjetskog rata kao Jevrejin boravio u koncentracionim logorima Ausvic i Buhenvald. Autor je brojnih romana, prica, publicistickih knjiga, eseja, medu kojima su najpoznatiji romani "Dioklecijan", "Guvernanta", "Balerina i rat", zbirka eseja "Nemacke teme", kao i publicisticke knjige "Titov prevodilac" i "Pisma iz Havane". Ivanji je i poznati prevodilac sa madarskog i njemackog jezika, a u svojoj bogatoj i raznovrsnoj karijeri bio je i dvije decenije Titov prevodilac za njemacki jezik.
Do sada nijeste pisali spijunske trilere. Kako je nastajao Vas roman "Staljinova sablja"?
- Jedan njemacki izdavac pokrenuo je ediciju trilera ciji bi autori bili inace poznati pisci koji se ranije nijesu bavili tim zanrom, pa se obratio i meni. Sjetio sam se Staljinove sablje i predlozio temu. Njemu se ideja nije svidala, ali ja sam svejedno odlucio da pokusam. Poceo sam da pisem stvarajuci zaplete, a do pred sam kraj nijesam znao kako cu rijesiti probleme. Prosto sam se osjecao kao da citam tudi krimic, a ne da ga pisem, bio sam radoznao sta ce se dogoditi u sljedecem poglavlju, kako ce proci moji junaci. Jos nikada se nijesam tako dobro zabavljao radeci na nekoj knjizi.
Okosnica price je ubistvo gardista na Topcideru, koje ni dan danas nije rijeseno. Cini se da ste htjeli vise da skrenete paznju na Topcider, kao vojno skloniste, mjesto o kome se i dalje malo zna. Iz kojih razloga?
- Iskreno receno, nijesam imao tako ozbiljnu namjeru, ali raduje me, ako tako djeluje. Smrt tih nesrecnih mladica me uzbudila utoliko vise, sto sam jednu svoju vojnu vjezbu krajem pedesetih godina proveo kao komandir voda bas u gardi.
Kojim povodom je Staljin poklonio Titu sablju? Kakva je povijest te sablje i gdje je ona sada?
- Tito je od 19. septembra do 4. oktobra 1944. godine boravio u Rumuniji i Sovjetskom Savezu dogovarajuci se o ucescu Crvene armije u oslobadanju Jugoslavije. Tim povodom mu je Staljin "za zasluge u borbi protiv fasizma" dodijelio orden Suvorova i zlatnu komandantsku sablju ukrasenu sa 260 komada brilijanata i dijamanata, od kojih je najveci brilijant od 1,75 karata.
Tesla je, kao sto to navodite i u romanu, tokom Prvog svjetskog rata americkoj vojsci nudio zrake smrti. Pripisuje mu se i izazvana eksplozija u nenaseljenom dijelu Sibira. Koja je zapravo istina o Teslinim zracima smrti?
- Ne znam, ne znam da li iko zna. Tesla je cesto bio nestrpljv, imao je vise ideja, nego istrajnosti da svaku dovede do kraja. Zbog toga su neke od njih iskoristili drugi, jer ih nije ni patentirao. O tome postoji opsezna literatura. O nuklearnoj tehnici nije znao nista, teoriju relativiteta je odbacio, Ajnstajna nije volio, rekao je jednom prilikom da bi bilo bolje da svira violinu, a ne da se bavi naukom. Tesla je zapravo bio genijalni pronalazac, a ne naucnik.
Pozadinu price u romanu "Staljinova sablja" cini nelegalna trgovina umjetninama, cak u tom kontekstu neslavno spominjete i bracu Mugosa iz Podgorice. Koliko je ovaj "biznis" i danas aktuelan?
- Veoma je aktuelan. Za mnoge krade ne saznamo, muzeji se trude da se o njima pise sto manje, trude se da artefakte preko posrednika za odredenu cijenu dobave natrag, jer se preko javnih aukcija inace ne mogu prodati. O tome se u Austriji dosta pisalo povodom krade takozvanog Celinijevog slanika iz jednog tamosnjeg muzeja.
Neki detalji o spijunazi iz romana fasciniraju, poput onog da je prije nekoliko decenija koriscena tecnost za potpuno rastvaranje ljudskog tijela, koje bi u vidu pjene zavrsilo u kanalizaciji... Otkud Vam svi takvi podaci, kao i oni o CIA, Mosadu...?
- Odgovor na prvo pitanje je da u Americi vec i neka pogrebna preduzeca nude da se pokojnik u ukrasenim, metalnim cilindrima rastvori, umesto da se kremira i pepeo baci u more. To hemijski nije problem. Podaci o ozbiljnim obavestajnim sluzbama, kakve sam ja koristio, nalaze se na njihovim sajtovima u Internetu.
Vasa knjiga sjecanja "Titov prevodilac" dozivjela je i slovenacko i njemacko izdanje...
- Austrijski izdavac je "Promedia Verlag" iz Beca, koji se bavi iskljucivo izdavanjem politicke literature, jer moj izdavac beletristike na njemackom jezickom podrucju, "Picus Verlag", takva djela nema u svom programu. Slicno je bilo i u Srbiji, moj stari i redovni izdavac, "Stubovi kulture" na programu nema taj tip knjiga, pa sam u saglasnosti s njim taj naslov objavio u "Samizdatu B 92". U Sloveniji izdavac je "Zalozba Karantanija" iz Ljubljane. Na njemackom sam ja ponovo napisao knjigu nesto drugacije, nego na srpskom, dodao sam jedno poglavlje o mom odnosu prema njemackom jeziku, na slovenacki ju je preveo Vlado Vrbic.
Kako je "Titov prevodilac" docekan u Sloveniji i Njemackoj ili Austriji?
- Veoma dobro. Rekao bih samo da su me na "turneji" u Sloveniji docekali kao da je dosao ne Titov prevodilac, nego pokojni Tito licno. Sto se tice njemackog izdanja, pozitivne recenzije su izasle u gotovo svim austrijskim i nekim njemackim novinama, samo u Becu sam imao tri promocije, a povodom izlazenja te knjige javio mi se pismom cak i predsjednik Austrije Hajnc Fiser, rekavsi da ga zanimaju "i osoba, i tema, i vrijeme na koje se odnosi knjiga.
Zasto Tito i dalje, 28 godina poslije njegove smrti fascinira ljude?
Rekao bih "bese neko Kraljevicu Marko!" Za mene je odgovor jednostavan, zato sto je jedna od najfascinantnijih licnosti XX vijeka ne samo na nasim prostorima.Ima li interesovanja da se Vasa knjiga objavi i u ostalim bivsim republikama SFRJ?
Nema, sto je logicno. U Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, a da i ne govorim u Crnoj Gori, valjda se cita na istom jeziku, na kome sam knjigu napisao i na kome je stampana, kako god ga neko negdje zvao, a izdavacka djelatnost u Makedoniji je skromna i, rekao bih, koga ta tema zanima jos ne tvrdi da ne zna srpski.
Mnogi se pitaju zasto se ne pojavljuju Jovankini memoari. Mislite li da bi imala sta da kaze?
Autobiografija Jovanke Broz bi sigurno bila veoma zanimljiva i ona bi od mnogih svjetskih izdavaca mogla da dobije neobicno veliki honorar. Meni je zao sto je odlucila da cuti, ali razumijem je i duboko je postujem zbog toga.
Vujica OGNJENOVIC
30.04.08
I Staljinova sablja između Teslinih zraka i Topčidera
Ivan Ivanji
Nije nikakva neobičnost da književniku stvarnost posluži kao osnova za građenje knjige. Ukoliko se, međutim, dogodi da jedan roman nastane od same stvarnosti - i to one u kojoj se ogleda najsurovije lice srpske današnjice – onda je to zaista neobična pojava. Ivan Ivanji se u „Staljinovoj sablji“ odvažio da napiše roman u kome sve počinje i sve se vrti oko još uvek nerazjašnjenog (barem najširoj javnosti) ubistva mladih gardista u Topčideru.
Povrh svega, Ivanji vešto i, nije suvišno reći, zaista hrabro i veoma verno oslikava galeriju likova koji su proteklu deceniju i po punili novinske stupce u rubrici crna hronika, čitulje, sudove... Ovom knjigom naša čitalačka publika konačno je dobila jedan uzbudljiv triler koji se zaista čita u dahu. Jer, tu je i priča o Teslinim „zracima smrti“, zatim krijumčarenju skupocene sablje koju je Staljin darivao Titu...
Reklo bi se da je vaš roman ogoljena naša stvarnost ili čista stvarnost sa, da se našalim, fikcijom u tragovima, što bi rekli medicinari. Slažete li se?
Naravno da je vaše pravo da zaključujete, ali ja se ne slažem. Nadam se da je obratno, da se radi o fikciji sa tragovima naše društvene stvarnosti. U smislu anglosaksonske podele literature na beletristiku, na „fikšn“, i publicistička dela, koje nazivaju „nonfikšn“, ja sam hteo da napišem „fikšn“, dakle, delo koje bi spadalo u takozvanu „lepu književnosti“.
Evo kako Ivan Ivanji u „Staljinovoj sablji“ opisuje tragičnu smrt dvojice mladih gardista:
„Dežurni vodnik je otrčao do „objekta“ i našao svoja dva vojnika kako leže na zemlji. Jedan od njih je živ i poslednjom snagom kaže: „Iznutra, iznutra...“ Vodnik se u panici naginje nad gardiste, povlači njihova tela u stranu, gazi po opalom crvenkasto-mrkom lišću, na kome svetla boja krvi deluje neprirodno jarko. Nehotice uništava tragove... Daje uzbunu, pokušava da pruži prvu pomoć, tela nespretno odvlači još dalje sa lica mesta, sa staze, a time i van domašaja kamera koje bi danonoćno trebalo da snimaju sve što se događa. Zatim se pojavljuju tri civila. Oni su zaposleni u gardi, a nadležni su za elektronski nadzor. Jedan od njih je sin pukovnika, komandanta garde. Kao što će se kasnije saznati, on tog jutra čak nije ni dežuran, ovde trenutno nema nikakvog posla. Tek sa izvesnim zakašnjenjem stižu vojna policija, sanitetska ekipa i na kraju istražni sudija... U najvećoj brzini, kapetan prebroji i pokupi čaure, a da pre toga nije precizno obeležio gde ih je našao. On smatra da zna šta se s najvišeg mesta očekuje od njega i konstatuje da su se dvojica gardista posvađala i pucala jedan u drugoga, jedan je odmah bio mrtav, a drugi se ubio kada je shvatio šta je učinio. Motiv? Za to ima vremena... Kapetan bi voleo da što je pre moguće oslobodi posmrtne ostatke kako bi ih predali porodicama. On bi da javi pretpostavljenim starešinama da je slučaj razjašnjen. Da može da se ide dalje. Dvojica gardista trebalo bi u tišini da se prevezu u rodna sela i sahrane... Zločini u armiji? Ubistva, samoubistva? To nije dobro za ugled oružanih snaga u Srbiji, koji je inače poljuljan posle građanskih ratova; javnost ne bi trebalo isuviše dugo da se bavi smrću gardista. Posle Pravoslavne crkve, Srbin najviše poverenja poklanja svom vojniku, a tako treba i da ostane“.
Kako ste došli na ideju da napišete ovaj roman?
- Odluka da se okušam u pisanju političkog, špijunskog trilera nije bila rezultat iznenadne inspiracije. Prvo mi se jedan nemački izdavač obratio sa idejom da za njega napišem kriminalni roman, jer je pokrenuo seriju krimića koje bi napisali renomirani autori koji to ranije nisu pokušali. Razmišljao sam, pa sam se setio sablje koju je Staljin septembra 1944. godine poklonio Titu. Ideja se nije sviđala tom izdavaču, ali ja sam se zagrejao i počeo da izmišljam komplikacije za krađu jednog takvog jedinstvenog predmeta, upleo ubistvo dvojice mladih gardista, Tesline zrake smrti na osnovu novog razvoja satelitske tehnike, stvarna iskustva sa krađama u muzejima, saznanja o velikim obaveštajnim službama itd.
U knjizi se vidi da su radu na romanu prethodila opsežna, veoma precizna istraživanja. Možete li nam otkriti gde ste sve i na koji način morali da zavirite osim onog što ste mogli da saznate iz štampe, mislim ovde nadasve na nesrećne gardiste?
- Što se tiče Staljinove sablje, obratio sam se Muzeju istorije Jugoslavije i dobio relevantne podatke, jer je ona formalno vlasništvo te kulturne ustanove, koja je preuzela odgovarajuće fondove, ali nema pristupa svim predmetima. Što se tiče Tesle, proučio sam prilično opširnu literaturu, a on je još za vreme Prvog svetskog rata nudio zrake smrti američkoj ratnoj mornarici. Začudili biste se kako je lako saznati osnovne podatke o velikim obaveštajnim službama, jer imaju svoje sajtove na Internetu. Rado koristim istraživače u Internetu, mada im se ne može verovati na reč, uvek je neophodno unakrsno proveravanje, ali svašta vam padne na pamet obaveštavajući se, na primer, preko Gugla, o nekim temama.
Da li ste očekivali neke reakcije? Može se reći da ste pokazali veliku hrabrost ovim romanom?
- Do sada nije bilo nikakvih neprijatnih reakcija. Ne iz straha, nego prosto zbog poštovanja privatnosti, nisam preuzimao likove iz života, osim oko slučaja gardista, pokušavao sam svoje junake da konstruišem tako da ne liče ni na koga konkretno, ali da budu što je moguće više „tipični“. Na primer, moj glavni predstavnik domaćeg podzemlja, Aki, ima oca, profesora klasične filologije, što mi je omogućilo da njegov sadizam, oslanjajući se na teoriju Sigmunda Frojda, objasnim spartanskim vaspitavanjem kroz koje je prošao, ali takav stvarni lik zaista ne postoji. Nisam uopšte hrabar čovek, ali čega da se bojim? Smrti? Imam skoro osamdeset godina, prema tome, ona je izvesna bez obzira na to šta ću još stići da napišem.
Ovo je gotovo scenario za jedan dobar film, zar ne?
Drago mi je što to mislite. Možda sam bio pod uticajem filmova na slične teme, a njih ima zaista mnogo. Voleo bih da mogu da verujem da u tom romanu ima elemenata za film, ali bojim se da bi bio isuviše skup jer bi morao da se snima ne samo u Srbiji i Beču, nego takođe i u Egiptu, Izraelu, Dubaiju, Sjedinjenim Američkim Državama i zbog toga što ima isuviše likova.
U kojoj meri vam je u konstruisanju dobrodošlo iskustvo i vreme koje ste proveli radeći kao Titov prevodilac?
- Uopšte nije. Možda je bitnije što sam kao rezervni oficir jednu vojnu vežbu odslužio u Gardi, baš u kasarni u Topčideru.
Recite nam nešto o vašem sećanju na najraniju mladost, na logor. Pa vaš život je roman.
- Kao pisac sam se oslobađao sećanja na logor sa nekoliko svojih knjiga, sa prvim romanom „Čoveka nisu ubili“, sa romanima „Preskakanje senke“, „Guvernanta“ i „Čovek od pepela“, sa nekoliko objavljenih pripovedaka. „Staljinova sablja“ je možda baš i bežanje od te teme. Ako je, međutim, reč o stvarnosti, upravo je prošao dan sećanja na holokaust, naši mediji su dosta pisali o tome da je Hrvatska dala malo sredstava za pomen u Jasenovcu, ali tamo su ipak govorili predsednik države i parlamenta. Kod nas država nije dala ni dinara za ceremoniju kod zapostavljenog, napola urušenog spomenika logora, koji je postojao na Starom sajmištu, kroz koji je prošlo oko 200.000 ljudi, a umrlo ili ubijeno preko 40.000. Na pomen je došlo nekoliko desetina ljudi, vod vojnika, ali nijedan viši državni funkcioner. Logor je u ono vreme bio u Pavelićevoj Hrvatskoj, ali danas se taj prostor nalazi u centru glavnog grada Srbije. Usmrćeno je i preko 7.000 Jevreja u kamionima-dušegupkama koji su ih vozili kroz Beograd, koliko ja znam, preko Terazija, do ispod Avale, gde su zakopani, o čemu je David Albahari napisao roman „Gec i Majer“. U Jasenovcu mi je ubijen jedan ujak s porodicom, na Starom sajmištu - roditelji. Na osnovu toga uzimam sebi pravo da uporedim odnose današnje Hrvatske i današnje moje Srbije prema zločinima koji su vršeni na njihovom tlu, pa ne mogu da budem ponosan na iskazani stav moje domovine.
