Bilo jednom u Jugoslaviji

12.06.24 Vreme

„Moram iskreno da izjavim da ja svedočim o svom viđenju određene osobe ili konkretnog događaja. Ako je pogrešno, greška je moja. Ko se ne slaže neka mi oprosti“, napisao je Ivan Ivanji u uvodu knjige „Bilo jednom u Jugoslaviji“ koja je objavljena nekoliko nedelja nakon njegove smrti

Objavljena je testamentarna knjiga Ivana Ivanjija Bilo jednom u Jugoslaviji. Na upravo završenoj Noći knjige, bila je jedna od najtraženijih.

Rukopis ove knjige Ivan Ivanji je predao Laguni neposredno pred smrt.

Urednica u ovoj izdavačkoj kući dr Jasmina Radojičić, koja je s Ivanjijem sarađivala blisko do samoga kraja, kaže da joj se on mnogo radovao.

Knjigu određuje kao ispovest u kojoj je Ivanji opisao period neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata sve do sedamdesetih godina prošlog veka, dakle svoju mladost, književne početke, učešće na radnim akcijama, poznanstva s nekim od najznačajnijih ljudi iz književnog i kulturnog života tog perioda. poput Ota Bihaljija Merina, Branka Ćopića, Ive Andrića i Ivana Stambolića.

Kroz njegove priče saznajemo detalje o intimnim razgovorima sa Titom, koji nisu bili političke prirode već su otkrivali njegovu ličnu stranu, poput brige za psa. Takođe, dobijamo uvid u privatne anegdote o Krleži i drugim znamenitim ličnostima. Ivanji ne samo da prenosi istorijske činjenice već stvara živopisnu sliku o zemlji koja je nekada postojala.

Knjiga nam otkriva i mnogo više od poznatih imena; ona nudi dublje razumevanje konteksta i atmosfere tog vremena. Ivanji pokazuje da stvarnost i logika ne moraju uvek biti povezani, te da je razumevanje prošlosti ključno za sagledavanje sadašnjosti.
„Objavljivanje ove knjige se može tumačiti i kao metafora autorovog stvaralačkog principa, koji je podrazumevao kontinuirani, svakodnevni rad i neumornu radoznalosti da se razume i opiše svet oko sebe“, rekla je Jasmina Radojičić.

Bilo jednom u Jugoslaviji Ivan Ivanji ovako počinje:

„Knjigu bi trebalo početi gromovito, da prve rečenice sevnu kao munje, zaintrigiraju čitateljku ili čitaoca. Kako da uspem, ja sam u svojoj devedeset i četvrtoj godini znatno stariji od njih, a pišem o svojoj mladosti pre sedamdeset i više godina. Ne znam kako da za njih zagrmim, pitam se da li je uopšte potrebno da krenem u tu avanturu. Odgovaram sebi da mislim da jeste, moram da ponudim svoje viđenje događaja koji su zaboravljeni, dugo lažno predstavljani, pobrkani, a treba da se prilože shvatanju kako je to jednom bilo u Jugoslaviji. Potrebno je, mora se, poželjno je. Zar nije?“

Zatim:

„Jeste, jeste, pamtim dosta toga, ali velika je odgovornost iskoristiti svoja sećanja za ovakvo napisanije. Nije bilo dovoljno mogućnosti da svoju istinu podržim dokumentima, a pokušavao sam. Mnogo toga je skriveno u raznim arhivima, ugašenim novinama, možda bačeno, poništeno, reći ću ponešto i o tome. Opet ću citirati Geteovog Fausta kome Mefisto kaže: „Ja duh sam koji uvek sve negira“, ali za sebe matorca neskromno tvrdim: ja sam duh koji u sve uvek sumnja. U sebe pogotovu.
Šta su uopšte ti dokumenti, pa da poverujemo da nam saopštavaju istinu? Dokument je nešto što je neko po nečijem naređenju ili molbi napisao, verovatno za honorar ili platu. Svi đaci na svetu koji bubaju latinski počinju od dela De Bello Gallico, pa misle da je to dokument o bitkama koje je gospodin Julije Cezar vodio u Galiji, tamo gde su se borili i Obeliks i Asteriks, samo što to štivo nije crtać ili film, nego istorijsko svedočanstvo. Koješta. Nije. Autor je sve što je uspeo da učini na bojnom polju neizmerno uvećavao i ulepšavao jer je tada sebe preporučivao za političku službu, hteo da ga Rim izabere za konzula. Reč je, doduše, zaista o momku čije je prezime postalo sinonim za radno mesto cara, kajzera, imperatora, bio je gromada, koji je svašta stvarno – ama baš stvarno – izveo u istoriji, za istoriju, a mimo onog što je napisao.

Pisac romana može da izmišlja likove kakvi su mu potrebni za razvoj radnje, ako se ugledao na nekog živog može oprezno na početku knjige da upozori da je svaka sličnost sa nekom stvarnom ličnošću slučajna i nenamerna. U brojnim velikim medijima na Zapadu, koji smo mi u svoje „skojevsko vreme“ obavezno nazivali trulim kad god bismo bili pri-nuđeni da ga pomenemo, pored glavnih urednika sedeli bi pravnici koji bi motrili da li pominjanje imena neke stvarne osobe može da dovede do tužbe zbog povrede privatne sfere. Kod nas to nije bio slučaj, a nije ni sada, ali čak i da jeste, ja baš nameravam da ispričam o ljudima sa kojima sam se sretao, koje sam voleo ili mrzeo, divio im se ili ih prezirao, navodeći njihova imena i prezimena, datume rođenja i smrti, jer je važno da znamo kada su i sa kakvim iskustvom mogli da deluju, a mnogi od njih su poznati široj javnosti, napisali su autobiografije ili drugi o njima biografije i studije. Možda su im živa deca, bliski prijatelji. Opasno je. Mogu me ispravljati, čak i tužiti. Ne mogu da kažem da mina nema. Ne mogu ni da je svaka sličnost Iksa Iksilovića sa Ipsilonom Ipsilonovićem koga opisujem spuštenih gaća slučajna. Mogu da istražim šta je o njima poznato. Često sam razočaran što ne mogu da na-đem podatke o licima koja su pre nekoliko decenija bila važna i sveprisutna. Moram iskreno da izjavim da ja svedočim o svom viđenju određene osobe ili konkretnog događaja. Ako je pogrešno, greška je moja. Ko se ne slaže neka mi oprosti.“