U biografiji Ivana Ivanjija piše, između ostalog, da je rođen 1929. godine, da je dve godine bio u Aušvicu i Buhenvaldu, da je studirao arhitekturu i germanistiku, da je bio nastavnik, novinar, dramaturg, diplomata i, od 1945. do 1979. godine, Titov prevodilac za nemački jezik. Sve to vreme, Ivanji je pisao. Neki od njegovih romana su Čoveka nisu ubili, Dioklecijan, Na kraju ostaje reč, Konstantin, Barbarosin Jevrejin u Srbiji, Guvernanta, Balerina i rat, zbirke pripovedaka su Svako igra svoju igru i Druga strana večnosti, politički putopis je Pisma iz Havane a zbirka eseja – Nemačke teme. Osim što je bio prevodilac tokom Titovih susreta sa državnicima i zvaničnicima nemačkog govornog područja, Ivan Ivanji je preveo više desetina knjiga sa nemačkog i mađarskog na srpski jezik, i obrnuto..,
04.07.19 Vreme
Triler o našoj prošlosti
Jedna stara priča, koja je originalno, kažu, nastala u Mesopotamiji, a kasnije ju je Vilijam Samerset Mom prepevao za ovaj naš deo sveta, ide ovako: sluga nekog trgovca sretne Smrt na pijaci i izbezumljen ode kod gospodara da ga preklinje: "Molim te, pozajmi mi konja, da odmah odjašem iz ovog grada, ne bih li izmakao svojoj sudbini. Otići ću u Samaru, tamo me Smrt neće pronaći." Gospodar mu pozajmi konja, ode na pijacu i pita Smrt zašto je pretila njegovom slugi, a Smrt mu odgovori: "Nisam mu pretila, već se samo lecnuh od iznenađenja. Zapanjilo me što ga vidim u Bagdadu, kad noćas imam s njim sastanak u Samari."
Novi roman Ivana Ivanjija Vila na Dedinju (Laguna) poručuje da je u životu susret sa sopstvenom ili porodičnom prošlošću neminovan. Ma koliko da se opirali, ma koliko da nam se činilo da nas ona ne dotiče, ma koliko daleko jahali, teško da možemo da je izbegnemo.
Iako "upakovana" kao krimić, Vila na Dedinju je višeslojna priča o ljudskim odnosima, o suočavanjima i bežanju, tajnama i razotkrivanju i, konačno, o generacijama dedova, sinova, ćerki i unuka uhvaćenih u vrtlozima vremena – ne samo u onom u kome žive, već i onom koje ih je obeležilo dok još nisu bili ni rođeni. Glavni junaci tragaju za odgovorima o tome ko su, odakle potiču i čemu pripadaju ili se, čini se uzaludno, bore da ta pitanja odlože jer veruju da im je tako lakše. Pitanje identiteta – u množini – se, iako se tako ne imenuje, jasno nameće.
ZAMIŠLJANJE NEZAMISLIVOG
Da li patimo samo svoju sopstvenu patnju? Smemo li da propustimo da o životu ne prodiskutujemo sa roditeljima? Da li je najlukavija podvala prošlosti što nam dopusti da poverujemo da smo uspeli da je izbrišemo? Kako da donesemo odluku o tome šta nam je činiti sa našim životima i genima?
"Najteže u životu je donositi odluke", reći će već u prvom delu knjige Đorđe, uspešan informatičar koji je izgradio karijeru u Nemačkoj i razmišlja o povratku u Srbiju, gde će ga boravak zamalo koštati života.
Pisac nas vodi kroz tri priče koje mogu da se posmatraju i kao zasebne celine, ali i kao povezane suptilnim naznakama i vešto građenim paralelama. Središnji deo, po kome je ceo roman dobio ime, bavi se sudbinom porodica vezanih za jednu vilu na Dedinju. Kroz sudbinu likova, njihove razgovore i tišine, čitalac je suočen sa različitim društvenim i ličnim pitanjima – bilo da je reč o restituciji, otimanju imovine, sudbini Jevreja i njihovih potomaka nakon Drugog svetskog rata, kulturi sećanja i zaborava u Srbiji, o nasleđu traume, o logorima, o svetu koji nas okružuje.
Tako jedan od likova zapisuje kako ne može da zamisli kako su živeli deca i žene u topovskim šupama, kao što ne zna i ne može da zamisli ni kako ovog trenutka "žive izbeglice u Sudanu, u Etiopiji, u Siriji i Iraku, u pojasu Gaze i ne znam na koliko mesta na svetu. Sada, ovog časa, sada!"
JEZA NEIZREČENOG
Kroz knjigu često provejava jeza neizrečenog i prećutanog, kao u svakom dobrom trileru skrivenog, da li iza zidova elitne vile na Dedinju, čudnog instituta, "srpskog Čarobnog brega", negde u Srbiji, u talasima nasred Atlantskog okeana, ili u sasvim običnom stanu u Beogradu. Ipak, razrešenja ima, čak i ako na prvi pogled deluje da su stvari ostale otvorene i nedovršene.
Iako se već bio oprobao i u ovom žanru, čitalac može da se upita zbog čega je Ivan Ivanji odabrao baš žanr krimi-romana da sve ovo ispriča (mogao je mirno da izabere i neki drugi). On se odlučio da napiše roman u kome ulogu igraju i medicinski eksperimenti, i droga, i višak novca, i umišljene i prave zavere.
Možda je tako bilo lakše svariti sve ove teške teme, a možda je odgovor da ovaj žanr i jeste najzahvalniji za opis svih naših istorijskih dešavanja, na prostorima gde se prečesto nešto skrivalo i zataškavalo, a onda bi naizgled naglo i odjednom eksplodiralo. Spojler uzbuna – baš kao u jednom delu ove knjige.
jelena jorgačević
