Ostrvo ispod mora

08.10.10

STRAST za slobodom, ličnom i univerzalnom, suštinski obeležava knjige Isabel Aljende (1942), jedne od najcenjenijih i najpopularnijih spisateljica današnjice. S puno razloga svrstali su je u književne legende, graditelje kulturnih mostova, a i među najuticajnijim je ženama Latinske Amerike. U književnost je ušla gromovito, romanom “Kuća duhova” (1982), nastalom iz pisama koje je počela da piše svom 90-godišnjem dedi na samrti, u želji da istera zle duhove Pinočeove diktature.

Do danas je objavila još 17 knjiga koje su prevedene na 30 jezika i prodate u 56 miliona primeraka. Poslednja je “Ostrvo ispod mora”, roman koji je nedavno kod nas objavio “Evro-Đunti” u prevodu Aleksandre Mačkić.

Bliska rođaka Salvadora Aljendea i ćerka čileanskog ambasadora u Peruu, Isabel je počela da radi kao novinar još sa 17 godina, ali kada je u Čileu došlo do vojnog prevrata (1973), zbog rodbinskih veza i ozbiljnih pretnji smrću, morala je da pobegne u Venecuelu gde je živela sledećih 13 godina. Prvi put se udala sa 20 godina i rodila ćerku Paulu i sina Nikolasa, da bi prilikom jedne posete Americi, krajem osamdesetih, upoznala svog drugog muža Vilijama Gordona, advokata i pisca, sa kojim i danas živi u Kaliforniji. Život joj je obeležila duga i teška bolest i smrt ćerke, kojoj je, dok je bila u komi, u formi pisama ispisala memoarsku prozu “Paula”. Za svoja književna ali i humanistička dela dobila je sijaset nagrada i priznanja, ali su joj, kako kaže, od svega najvažnija svakodnevna dirljiva pisma čitalaca. “Ona je kao dobar prijatelj sa kojim može da se priča o svemu”, zabeležio je jedan kritičar, što se potvrdilo i u ovom ekskluzivnom intervjuu za naš list.

* Šta vas je motivisalo da za temu romana “Ostrvo ispod mora” uzmete borbu za nezavisnost Santo Dominga, u 18. veku, i ukidanje ropstva?
- Moja početna ideja bila je da napišem istorijski roman o Nju Orleansu, očaravajućem gradu. Baveći se istraživanjem, saznala sam da francuski karakter ovog grada potiče od vremena kada je deset hiljada francuskih doseljenika (belaca) krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka pobeglo od pobunjenih afričkih robova na području današnjeg Haitija i potražilo utočište u Nju Orleansu. To me je nateralo da proverim šta se dešavalo na tom ostrvu i tako je nastao roman koji je zapravo podeljen na dva dela - prvi, sa radnjom smeštenom na današnjem Haitiju i drugi, u Nju Orleansu. Njegova tema je ropstvo i sloboda.

* Koliko u “Ostrvu” ima autentičnih, istorijskih zbivanja i ličnosti?
- Geografsko područje, kultura i istorija Haitija i Nju Orleansa bili su pažljivo proučavani. Ima likova koji su zaista postojali, poput Tusen Luvertira i generala koji su došli na Haiti, ili sveštenika oca Antoana i guvernera Klejborna u Nju Orleansu, ali glavni junaci romana, kao što su Valmoren i Tete, izmišljeni su. Bitke, društveni i politički sukobi su istorijski događaji.

* Da li vam je svetski uspeh prvog romana “Kuća duhova” bio otežavajući u pisanju sledećih knjiga?
- Uspeh mog prvog romana nije mi otežao posao, naprotiv, utabao mi je stazu za romane koje sam kasnije pisala.

* Posle “Paule” napravili ste pauzu u pisanju fikcije od skoro decenije...
- Nekoliko godina nakon što sam napisala “Paulu”, bila sam veoma tužna i nisam mogla da pišem, ali 1995. sam napisala “Afroditu”, koja mi je pomogla da povratim životnu snagu. Odmah zatim sam počela da pišem “Ćerku sudbine”, potom “Portret u sepiji”, jednu trilogiju za omladinu, “Ines srca moga”, itd. Od tada nisam prestala da pišem.

* Svi vaši romani, pa i “Ostrvo” u znaku su izrazito upečatljivih i snažnih likova žena koje pokazuju neverovatnu duhovnu snagu i želju za životom...
- Zanimaju me marginalni likovi, koji nemaju moć i nisu zaštićeni velikim zaklonom koji im pruža konvencionalno društvo, a naročito me zanimaju žene. Radim sa ženama i za žene još od svoje osamnaeste godine, poznajem ih veoma dobro i znam da su žene većinom jake, radne i strastvene. U latinoameričkom književnom pokretu Bum koji su činila nama poznata, velika imena, ženski likovi su pomalo stereotipni: majka, verenica, prostitutka itd. U romanima koje pišu žene, ženski likovi su kompleksniji, kontradiktorni, životni, imaju mane i vrline.
* Vaše delo odlikuje izražena crta humanosti i saosećajnosti sa poniženima i obespravljenima. Verujete li da književnost bar malo može da utiče na savest i svest moćnih i bogatih?
- Ne. Mislim da veoma moćne i bogate ljude motiviše pohlepa, novac i moć, ne verujem da jedna knjiga može da promeni njihov način razmišljanja. Ipak, verujem da književnost može da utiče na obične čitaoce, ljude poput vas i mene, otvorenog uma i srca.
* Zašto svaku novu knjigu počinjete da pišete uvek istog dana, 8. januara, kako izgleda vaš radni spisateljski dan?
- Do sada sam stalno počinjala da pišem 8. januara, zbog discipline, jer je moj život komplikovan, i da ne oslobodim nekoliko meseci u toku godine za pisanje, ne bih ni mogla da pišem. Ali od sledeće godine neću to da radim, pisaću kada poželim, bez rasporeda, slobodno, više iz užitka nego iz obaveze. Razmišljam o tome da napravim pauzu od godinu dana, kako bih napunila baterije, jer se osećam veoma umorno, a potom ću početi da vodim život koji je više u skladu sa mojim godinama. Želim da nastavim da pišem i da uživam u ostatku svog života.

* Kažu da ste za svoj životni moto uzeli jednu humanu misao vaše kćerke Paule?
- Moja kćerka je bila veoma duhovna i inteligentna devojka, živela je skromno, nije želela ništa da poseduje, materijalne stvari je nisu interesovale, sve je davala. Njen moto je bio: ono što daješ, to i imaš. Govorila je da treba davati i davati, sve dok ne zaboli. Neograničena Paulina velikodušnost obeležila je moj život i motivisala me je da osnujem fondaciju u njenu čast. Ova fondacija pomaže ženama i devojčicama u lečenju, obrazovanju i zaštiti.

*Kao veliki humanista osnovali ste svoju fondaciju za pomoć mladim ženama. Koliko ste u tome uspeli?
- Moja fondacija pomaže ženama svih godina starosti, ne samo mladima. Ne pomažemo pojedincima, već neprofitnim humanitarnim programima. Za ovih četrnaest godina, od nastanka fondacije, imali smo veoma dobre rezultate. Rezultate procenjujemo na godišnjem nivou i samo smo u nekoliko slučajeva morali da obustavimo pomoć.

* Vaše romane svrstavaju u magični realizam i pri tom ih često porede sa Markesovim delima. Čini se da, ipak, ima razlike?
- Sa Markesovim delom su poredili “Kuću duhova”, ali to poređenje više ne važi, jer sam napisala mnogo knjiga koje ni po čemu nisu slične sa njegovim. U pojedinim romanima sam se služila magičnim realizmom, naročito u trilogiji za omladinu, “Orao i jaguar”, ali magični realizam ne može da se koristi svuda, poput začina u jelu. Ponekad nikako nema mesta za to, kao u slučaju “Beskonačnog plana”, “Afrodite”, “Portreta u sepiji”, “Lisice”, “Ines srca moga” i moje dve knjige sećanja, “Prošli dani” i “Paula”.

U romanu “Ostrvo ispod mora” bilo je potrebno uključiti vudu magiju, koja je predstavljala duhovnu snagu i koja je ujedinila robove, dajući im nadljudsku moć u bitkama. U vudu obredima, robovi su bili zaposednuti božanstvima, odnosno loama. Ovo iskustvo ih je činilo nepobedivim i tako su mogli golih grudi da se suoče sa Napoleonovim topovima. Uspeh ropske bune može se objasniti samo očajem tih ljudi koji su bili eksploatisani do smrti, kao i duhovnom snagom koja ih je ujedinila i pokrenula. Vudu i njegove neobjašnjive pojave mogle bi da se smatraju magičnim realizmom.

* Kao rođaka Salvadora Aljendea, novinar i pisac, imali ste verovatno poziva da se aktivno bavite politikom. Ipak, na to se niste odlučili?
- Nisam politička zverka, već pripovedač.

* Izvesno vreme držali ste radionicu kreativnog pisanja. Verovatno da je uz neosporni talenat potrebno savladati i književni zanat?
- Pravilno pisanje, pa čak i lepota pisanja može da se nauči, ali mislim da se pripovedački talenat dobija rođenjem, kao sluh za muziku ili oko za slikarstvo. U radionicama se uči tehnika pisanja, ali to ne znači da će student postati dobar pisac. U svakom slučaju, više ne predajem, jer su mi za pisanje potrebni vreme i tišina.

* Čitaoce uvek zanima šta novo mogu da očekuju iz vašeg pera...
- Upravo sam završila sa pisanjem još jednog romana koji će biti na španskom objavljen 2011. godine. Još uvek nema naslov. Ovaj roman se dosta razlikuje od ostalih koje sam napisala: savremen je (radnja se odvija u 2009), glavni lik je mlada Amerikanka, ima dosta elemenata trilera.

NERUDIN SAVET KAO mlada i ambiciozna novinarka, Isabel Aljende je zamolila Pabla Nerudu za intervju, ali ju je slavni pisac odbio, uz ovakvo obrazloženje: “Vi ste previše maštoviti da biste se bavili novinarstvom. Bolje je da se bavite književnošću”. Poslušala ga je i naravno, nije pogrešila.

“KUĆU” NIKO NIJE HTEO KADA je završila “Kuću duhova”, rukopis je poslala na adrese svih značajnijih izdavačkih kuća na španskom području i - svuda bila odbijena. Odmah pošto je ipak ugledao svetlost dana, roman je postao planetarni hit: za samo prvih osam sati prodat je u 500.000 primeraka. Istovremeno, to je bila i jedina knjiga koja je ikada objavljena u “Vogu” kao feljton. Pre dve godine ugledni “Tajms” “Kuću duhova” uvrstio je među 60 najboljih knjiga u proteklih 60 godina.

USPEŠNE I EKRANIZACIJE MERIL Strip, Glen Klouz, Vinona Rajder, Džeremi Ajrons, glavni su protagonisti filma “Kuća duhova” (“Kuća mrtvih duša”) Bila Augusta iz 1994. godine, deo zvezdane ekipe u kojoj su se našli i Antonio Banderas, Vanesa Redgrejv... Doživeo je veliki uspeh uprkos zabeleženim “geografskim” greškama poput za prostore na kojima se priča odvija neuobičajenog snega na Božić (film je mahom snimljen u Danskoj). Banderas je zaigrao i u ostvarenju “O ljubavi i senci” Beti Kaplan iz 1996, sa Dženifer Koneli i Stefanijom Sandreli, a 2002. je po priči Aljendeove snimljen i kratki niskobudžetni film “Tajna”.

BESTSELERI SVETSKI bestseler, roman “Kći sreće”, prvi je deo trilogije, čijim je nastavcima “Portret u sepiji” i “Kuća duhova” Izabel Aljende potvrdila svoj status najčitanije latinoameričke književnice u SAD, Latinskoj Americi i Evropi. Potpisala je i romane “Eva Luna”, “O ljubavi i senci”, “Beskonačan plan”, “Ines srca moga”, “Ostrvo ispod mora”, “Grad nemani”, memoare “Paula”, zbirku pripovedaka “Priče Eva Lune” i knjigu “Afrodita: priče, recepti i drugi afrodizijaci”. Dobila je Kolimovu nagradu i Nagradu po izboru kritike u Americi 1986. godine, i Malaparteovu nagradu u Italiji.

MARKES I BORHES ISABELU Aljende mnogi nazivaju “ženskim Markesom”, što ona svojom plodnom i uspešnom spisateljskom karijerom i potvrđuje. Slučajno ili ne, iste godine kada je slavni Kolumbijac primio Nobelovu nagradu za književnost, Isabel Aljende objavila je svoj najuspešniji roman, “Kuću duhova”, završno delo trilogije započete romanom “Kći sreće”. Kao istinski nastavljač magijskog realizma, Aljendsova uspešno neguje proces novog latinoameričkog romana koji je započeo još Borhes, iznova dokazujući da stvarnost može biti podjednako čudesna i neodoljiva kao i najbolja fikcija. Sama sebe opisuje kao “staru vešticu nalik Kejt Kold” iz svog romana “Grad nemani”.

DRAGAN BOGUTOVIĆ