Čuj Paula, želim da ti ispričam jednu priču, tako ćeš se osećati manje usamljenom kad se probudiš.
Porodična legenda kazuje da se početkom prošlog veka jedan snažan baskijski mornar iskrcao na čileanske obale s puno velikih planova u glavi i s majčinom relikvijom oko vrata; ali zašto se vraćati tako daleko, dovoljno je reći da potičemo iz plemena žestokih žena i muškaraca snažnih ruku a mekog srca. Neki od njih, naprasite naravi, umrli su s penom na ustima, ali možda razlog tome nije bio bes, kako su zlobnici tvrdili, već mesna epidemija. U okolini glavnog grada pokupovaše plodnu zemlju kojoj su vremenom povećavali vrednost. Oni sami profiniše se, izgradiše gospodske kuće s parkovima i alejama, udadoše kćeri za bogate kreolce, dadoše sinove u stroge religiozne internate i vremenom postadoše deo ponosne veleposedničke aristokratije koja je vladala više od jednog veka, sve dok snažan talas modernizacije nije na njihova mesta doveo tehnokrate i trgovce. Jedan od njih bio je i moj deda. Bio je plemenitog porekla, ali njegov otac umro je rano kao žrtva tajanstvenog hica; nikada nisu saznali šta se stvarno dogodilo te sudbonosne noći, možda dvoboj, osveta ili ljubavni nesporazum, u svakom slučaju njegova porodica ostade bez sredstava, a on je, budući najstariji, morao da napusti školu i potraži posao da bi izdržavao majku i školovao mlađu braću. Mnogo godina kasnije, kada je postao imućan gospodin pred kojim su drugi skidali šešir, poverio mi je da je najgore siromaštvo ono koje pokazuje odeća; zato ga treba prikriti. Pojavljivao se uvek besprekorno odeven, s uštirkanim okovratnicima, u prepravljenim očevim odelima, ispeglanim tako da sakriju pohabana mesta. Vremena oskudice osnažila su njegov karakter, bio je uveren da život nije drugo do napor i rad i da pristojan čovek mora da pomogne svom bližnjem. Već tada imao je onaj usredsređen izraz lica i držao do časti, bio je istog stamenog kova kao i njegovi preci. Stajao je čvrsto s obe noge na zemlji, ali je deo njegove duše bio sklon sanjarenju. Zato se zaljubio u moju baku, najmlađu od dvanaestoro dece, svi odreda neodoljivi i ekscentrični luđaci poput Tereze kojoj su na kraju života počela da izrastaju svetačka krila; kada je umrla, u toku jedne noći osušili su se svi ružičnjaci u Japanskom vrtu; ili Ambrozija, razmetljivca i velikog bludnika, koji je u trenucima velikodušnosti skidao odeću na ulici i poklanjao je siromasima. Rasla sam slušajući priče o sposobnosti moje bake da predvidi budućnost, da čita misli, da razgovara sa životinjama i pogledom pomera predmete. Pričali su da je jednom pomerila bilijarski sto u salonu, dok je zapravo jedina stvar koju sam videla da se pomera u njenom prisustvu bila bezvredna posuda za šećer koja je klizila po stolu dok smo pili čaj. Ove sposobnosti ljudima su ulivale strah, pa su uprkos devojčinoj privlačnosti mogući prosioci od nje zazirali. Ali za mog dedu telepatija i telekineza bile su bezopasne zabave, nipošto prepreka za brak, brinula ga je jedino razlika u godinama. Bila je mnogo mlađa od njega i još se igrala lutkama kada je upoznao i čvrsto uza se držala izlizano jastuče. Navikao da je posmatra kao devojčicu, nije ni bio svestan svoje strasti dok se jednog dana nije pojavila u dugoj haljini i skupljene kose; tada ga otkriće ljubavi koja je godinama tinjala baci u takvu stidljivost da prestade da je posećuje. Naslutila je šta se s njim dešava pre nego što je on uspeo da rasplete povesmo svojih osećanja i poslala mu pismo, prvo od mnogih koje će mu napisati u presudnim trenucima njihovih života. Nije to bila mirišljava cedulja kojom je trebalo ispitati teren, već na listu istrgnutom iz sveske olovkom ispisana kratka poruka u kojoj ga bez okolišenja pita da li želi da postane njen muž i, u slučaju da želi, kada. Venčali su se nekoliko meseci kasnije. Nevesta se pojavila pred oltarom kao priviđenje iz davnih vremena, obavijena čipkom boje slonovače i veslačkim cvetovima narandže posutim po punđi; kad ju je ugledao, zarekao se da će je predano voleti do kraja života.
Za mene njih dvoje uvek su bili Tata i Mamica. Imali su puno dece, ali u ovoj priči važna je samo moja majka, jer ako počnem da pričam o ostalima iz velike porodice, nećemo nikada završiti, a zatim, oni koji su još živi veoma su daleko; tako je to s egzilom, razbaca ljude na sve četiri strane sveta i onda ih je teško skupiti. Moja majka rodila se između dva svetska rata, jednog prolećnog jutra dvadesetih godina. Bila je osetljiva devojčica, nesposobna da sledi braću koja su na tavanu lovila miševe da bi ih kasnije čuvali u posudama s formaldehidom. Rasla je zaštićena, medu zidovima svog doma, a kasnije internata, posvećujući se romantičnoj literaturi i dobrotvornom radu, sloveći za najlepšu koja je ikada postojala u toj porodici zagonetnih žena. Zaljubljivali su se u nju od rane mladosti, zujali su oko nje kao zunzare, otac ih je držao na odstojanju, a majka proučavala uz pomoć svojih tarok karata, sve dok nevina koketiranja nisu okončana pojavom izuzetno inteligentnog ali nepouzdanog muškarca koji je bez napora uklonio ostale suparnike i ispunio njenu dušu nemirom. Bio je to tvoj deda Tomas koji je netragom nestao. Pominjem ga samo zato što imaš i neku kap njegove krvi, Paula, samo zato. Taj čovek bistrog uma i oštrog jezika bio je suviše inteligentan i bezobziran za ukus ondašnjeg provincijalnog društva, bela vrana u Santjagu onoga vremena. Pripisivali su mu sumnjivu prošlost, kružile su glasine da pripada masoneriji i da je, dakle, neprijatelj crkve, da krije vanbrač-nog sina, ali to nije pomoglo Tati da utiče na odluku svoje kćeri jer nije imao dokaza, a nije bio u stanju da bez osnova uništi nečiji ugled. Čile je tada bio kao torta od lisnatog testa - u izvesnom smislu on je to i danas - bilo je više kasti nego u Indiji i jedan pogrdni epitet svakoga je stavljao na svoje mesto: roto, pije, aribista, siutiko i mnogi drugi sve do onih obuhvaćenih onom ugodnom sintagmom svet poput nas. Rođenje je određivalo život pojedinca; bilo je lako pasti na lestvici društvene hijerarhije, ali za uspon nisu bili dovoljni novac, slava ili talenat; bilo je potrebno pregnuće mnogih generacija. Tornasu u prilog išao je njegov britki jezik, ali je Tati bila sumnjiva njegova politička prošlost. Već tada spominjalo se ime izvesnog Salvadora Aljendea, osnivača Socijalističke partije, koji se izjašnjavao protiv privatne svojine, konzervativnog morala i moći poslodavaca. Tomas je bio rođak tog mladog poslanika.
Vidi, Paula, imam ovde Tatinu fotografiju. Ovaj čovek oštrih crta lica, svetlih očiju, s cvikerima bez okvira i s crnom beretkom tvoj je pradeda. Sedi sa štapom u stisnutoj šaci, a pored njega, naslonjena na njegovo desno koleno, trogodišnja devojčica u prazničnoj haljinici, graciozna kao minijaturna balerina, gleda u objektiv sanjalačkim očima. To si ti, iza tebe smo moja majka i ja, stolica skriva moj stomak, nosila sam tvog brata Nikolasa. Starac je u prvom planu, zapazićeš njegovo gordo držanje, onaj ponos bez razmetljivosti nekoga ko je sve postigao sam, ko je svoj put prošao pravolinijski i ne očekuje ništa više od života. Uvek ga se sećam ostarelog, ali bez ijedne bore izuzev dve duboke brazde na spoju usana, s belom lavovskom grivom i oporim smehom koji je otkrivao požutele zube. Na kraju života kretao se s naporom, ali je ustajao da dočeka i isprati dame i oslanjajući se o štap pratio ih do baštenske kapije. Volela sam njegove ruke, snažne i čvornovate kao hrastove grane, neizbežnu svilenu ešarpu oko vrata i trag engleskog sapuna s mirisom lavande i sredstva za dezinfekciju.
Trudio se da svojim nadmoćnim duhom naslednicima udahne svoju stoičku filozofiju: neudobnost je smatrao zdravom, a grejanje štetnim, tražio je jednostavna jela - nikakve sosove ni umake - a zabavu je smatrao vulgarnom. Ujutru se tuširao hladnom vodom, navika koju niko u porodici nije usvojio, a koju ni pred kraj života, kada je izgledao kao ostareli skarabej, nije napustio sedeći nepokolebljivo pod ledenim slapom. U govoru je koristio uverljive izreke i na svako pitanje odgovarao novim pitanjem, tako da ne znam mnogo o njegovoj ideologiji, ali dobro sam upoznala njegovu narav. Pogledaj moju majku koja na ovoj slici ima više od četrdeset godina, u punom sjaju svoje raskošne lepote, odevena po modi, u kratkoj suknji i s kosom u obliku saća. Nasmejana, njene krupne zelene oči izgledaju kao dve linije uokvirene tankim lukom crnih trepavica. Bilo je to najsrećnije doba njenog života, decu je već bila podigla, bila je zaljubljena i njen svet još uvek je delovao bezbedno.
Volela bih da ti pokažem fotografiju moga oca, ali sve su spaljene pre više od četrdeset godina.
Gde si odlutala, Paula? Kakva ćeš biti kad se probudiš? Bićeš ona ista žena ili ćemo nas dve morati da se upoznajemo, kao dve tuđinke? Pamtićeš sve ili ću morati strpljivo da ti ispričam dvadeset osam godina tvog i četrdeset devet godina mog života?
Neka Bog čuva vašu devojčicu, šapuće mi s naporom don Manuel, bolesnik koji leži u postelji do tvoje. To je jedan stari seljak kome su više puta operisali stomak i koji se još uvek bori protiv bolesti i smrti. Neka Bog zaštiti vašu devojčicu, rekla mi je juče, s dečačićem u naručju, jedna mlada žena koja je saznala šta ti se dogodilo i došla u bolnicu da me ohrabri. Imala je napad porfirije pre dve godine i bila u komi više od mesec dana; trebalo joj je godinu dana da se vrati u normalno stanje i moraće da uzima lekove do kraja života, ali radi, udala se i ima sina. Uveravala me je da je koma kao san bez snova, jedan zagonetan intermeco. Ne plačite više, gospođo, rekla mi je, vaša kći ništa ne oseća, izaći će odavde na svojim nogama i ničega se neće sećati. Svakog jutra idem u izviđanje po hodnicima na šestom spratu, u potrazi za lekarom ili da saznam nove pojedinosti. Tvoj život je u njegovim rukama, a ja nemam poverenja u njega, prolazi kao promaja, rasejan i užurban, dajući mi dosadna objašnjenja o enzimima i kopije članaka o tvojoj bolesti koje pokušavam da čitam, ali koje ne razumem. Izgleda da ga više zanimaju statistički podaci iz njegovog kompjutera i formule iz njegove laboratorije nego tvoje telo raspeto na ovom krevetu. To je takvo stanje, neki prebrode krizu brzo, drugi provedu nedelje na intenzivnoj nezi, ranije su pacijenti jednostavno umirali, ali sada možemo da ih održavamo u životu dok im se metabolizam ne uspostavi, kaže mi ne gledajući me u oči. Ako ti izdržiš Paula, izdržaću i ja.Kad se probudiš, biće nam potrebni meseci, možda i godine da spojimo iskidane niti tvoje prošlosti, ili, još bolje, moći ćemo polako da izmišljamo tvoja sećanja, onako kako ih bude diktirala tvoja mašta; zasad, pričaću ti o sebi i ostalim članovima porodice kojoj pripadamo, ali ne traži od mene preciznost jer biće tu grešaka, mnoge stvari zaboravljam ili ih menjam, ne sećam se mesta, datuma i imena, ali nikada ne zaboravljam neku lepu priču. Sedeći pored tebe i gledajući na ekranu svetle linije koje pokazuju otkucaje tvoga srca, pokušavam da s tobom komuniciram na magičan način moje bake. Da je ovde, mogla bi da ti prenese moje poruke i pomogne mi da te zadržim u ovom svetu. Pošla si na čudno putovanje kroz dune nesvesnog. Čemu tolike reci kad ne možeš da me čuješ? Čemu ove stranice koje možda nikad nećeš pročitati? Moj život teče dok pričam o njemu i moje pamćenje učvršćuje se pisanjem; ono što ne pretočim u reci vreme briše.
