Don DeLilo spada u red najznačajnijih savremenih američkih romanopisaca. Od svog prvog romana, objavljenog 1971. godine pod naslovom Amerikana, napisao je petnaest romana. Dobitnik je mnogih nacionalnih i međunarodnih nagrada, među kojima su Nacionalna nagrada za beletristiku za roman Bela buka (1985), PEN/Fokner nagrada za prozu za roman Mao II (1992), Nagrada Jerusalim za celokupno delo (1992), kao i Orden Vilijam Din Hauels (2000), koji dodeljuje Američka akademija umetnosti, za roman Podzemlje, u književnom časopisu Njujork tajms buk rivju svrstan među tri najbolja romana u poslednjih dvadeset pet godina. Godine 2008. dobio je Orden časti Nacionalnog udruženja umetnika, za izuzetno ostvarenje u književnosti. Nagrada PEN/Sol Belou, u čijem žiriju je Filip Rot, za posebna dostignuća u američkoj književnosti dodeljena mu je 2010. godine, a dobitnik je i novoustanovljene Nagrade za američku beletristiku Kongresne biblioteke u 2013. godini, koja se dodeljuje piscima čija dela ne odlikuje samo umetničko umeće i originalnost već su i "snažan, jedinstven i rečit glas o američkom iskustvu". Sa svojom prvom zbirkom kratkih priča Anđeo Esmeralda, bio je finalista za dve nagrade: Nagradu za priču 2012. godine i PEN/Fokner nagradu za fikciju, takođe za 2012. godinu. Iste godine DeLilo je primio književnu nagradu Karl Sandburg na univerzitetu Ilinois u Čikagu.
U novembru 2015. odlikovan je Medaljom za izuzetan doprinos američkoj književnosti. Nagrada se dodeljuje za životno delo i pripada instituciji Nacionalne nagrade za književnost (National Book Award), čiji je DeLilo takođe raniji dobitnik.
Autor je i tri drame i na desetine pripovedaka i eseja koji se bave kako umetničkim tako i fenomenima američke stvarnosti.
U izdanju Geopoetike: Kosmopolis (2004), Bodi artist (2005), Podzemlje (2007), Padač (2008), Tačka Omega (2010), Anđeo Esmeralda (2013), Nula K (2016).
27.03.09 NIN
Dve vizije, jedna Amerika
Čovek u mraku, Pol Oster & Padač, Don De Lilo
U novim romanima Pola Ostera i Dona De Lila, danas možda najviše američkih pisaca s evropskom književnom erudicijom, pojavljuju se dve naoko potpuno oprečne Amerike. U Padaču (2007) to je naizgled stvarna Amerika nakon 11. septembra, a u Čoveku u mraku (2008) to je naizgled nestvarna, zamišljena Amerika kojoj se nije ni dogodilo rušenje Svetskog trgovinskog centra, ali zato jeste novi građanski rat, podstaknut problematičnim izborima iz 2000. godine, posle kojih postaje moguće i to da sama “Amerika vodi rat s Amerikom”.
Bez imalo ustezanja, može se kazati da su oba ostvarenja pisana u već prepoznatljivim manirima njihovih autora. Ako je neko bio predodređen da rečima naslika postkatastrofičnu Ameriku, onda je to bez sumnje De Lilo, pisac kod nas već prevedenog Podzemlja (1997) i Kosmopolisa (2003), romana koji najavljuju, odnosno rekapituliraju svojevrsni smak Novog sveta, nemilosrdno secirajući njegove civilizacijske iluzije i kulturološke himere. I opet, ako je neko bio u stanju da hipnotisani pogled najmoćnije nacije današnjice bar nakratko skrene s 11. septembra, ne zaboravljajući na taj eshatološki datum, već pokušavajući da imaginira raskošno i oporo u isti mah, zahvaljujući svesti o njegovim posledicama, onda je to pisac Wujorške trilogije (1986) i Mesečeve palate (1990), romana koji tematizuju samo srce američke iluzije i samoopsene.
Iako nedvosmisleno pripadaju postmodernoj paradigmi, De Lilo i Oster su, naravno, pisci u osnovi različite izražajne vokacije, i to se jasno vidi i u njihovim novim romanima. Za razliku od Osterove “plastičnosti” i “scenografske” fantazije, potvrđene u njegovoj filmografiji (Dim, Pandorina kutija), a ovde obnovljene u suspens i on-the-road žanr-slikama i zapletima, ukrštenim u osterovski tipizovanoj priči s “duplim dnom”, u kojoj fikcionalna lica proganjaju svoga pisca, De Lilova romansijerska energija usmerena je na kamerne situacije, gotovo bez pripovednog zapleta, ali sa značajnom unutrašnjom tenzijom i izrazitim simboličkim potencijalima.
U simboličkom središtu Padača nalazi se njegova naslovna figura, performans-umetnik koji izvodi prividne/stvarne padove sa zgrada i mostova “kao bezdušni egzibicionista ili hrabri novi hroničar epohe straha”, kako se kaže na jednom mestu. Poput mentalno-psihološkog “katalizatora”, ovaj naročito istaknuti akter De Lilovog romana dvosmisleno ospoljava i izvlači na videlo sve ono što potmulo prati druge, suštinski nedelatne junake, ophrvane relikvijama strahobne prošlosti i iznutra “zamrznute” epohalnim krahom koji se već desio, a koji je moguće sažeti u maksimu “Tamo gde je nakada bila Amerika, sada je prazan prostor”.
Otpočinjući malom filmofilskom debatom u kojoj se pojavljuju simbolično naglašeni i osamostaljeni “predmeti kao sredstvo za izražavanje ljudskih emocija”, Čovek u mraku zapravo prikazuje narativni simulakrum ili fantazmatsko naličje te praznine. Središnja pripovest o onome “što bi bilo da (ni)je bilo”, ostvarena bezmalo kao neka vrsta školski korektne ilustracije popularne teorije “mogućih svetova”, na završetku romana ukazuje se, naime, kao katarzična prerada i imaginativno pribežište glavnog junaka, nesuđenog pisca i autorovog fikcionalnog dvojnika, od svih egzistencijalnih užasa Bušove Amerike (Irački rat, raspad porodice, saobraćajne nesreće, bolesti, smrti) koji su pogodili njega samog i njegove bližnje, za koje pak postoji još samo “Amerika koja se raspada, uzvišeni eksperiment najzad mrtav”.
Stoga je ova dva, gotovo istovremeno publikovana romana sasvim legitimno čitati i kao komplementarne beletrističke vizije istog, epohalno traumatskog sindroma, oličenog u različito izazvanom i prikazanom slomu famoznog američkog sna. Prihvaćeni na taj način, Padač i Čovek u mraku verovatno, doduše, neće nadmašiti ukupni značaj drugih, anticipatorski “vidovitih”, a zanatski ambicioznije i raskošnije pisanih romana Dona De Lila i Pola Ostera, i pre će, reklo bi se, biti doživljeni kao svojevrsne epiloške naracije jednog svekoliko eklektičkog i kriznog doba. Baš kao takve ove dve intrigantno uznemirujuće knjige možda, međutim, predstavljaju njegov verodostojan i potpuno doličan izraz.
Tihomir Brajović
