Podzemlje

31.08.07 B92

Piše: Rastko Simić

Otpad, nuklearno oružje, paranoja, bejzbol, istorija. To su, rekao bih, pet ključnih tema, pet velikih linija koje se provlače kroz čitav tok ovog romana. Ipak, stvari u Podzemlju stoje znatno složenije od toga.

Sećate li se onog prijema iz Bunjuelovog Fantoma slobode? Dame i gospoda, pripadnici, reklo bi se, više srednje klase, okupili su se u jednom ukusno opremljenom ambijentu. Domaćica ih smešta za prostrani trpezarijski sto. Oko stola se, međutim, ne nalaze stolice, već ve-ce šolje. Zvanice sedaju i razgovor počinje. Priča se o tome koliko govana proizvede jedan čovek. Zatim se to množi sa ukupnom populacijom i dolazi se do astronomske cifre koja izražava broj tona govana koji se godišnje proizvede u svetu. Jedna od najimpresivnijih filmskih sekvenci koje sam ikada video!

Nik Šej, glavni junak Podzemlja, kaže: „Gradili smo piramide od otpada iznad i ispod zemlje. Što je otpad bio opasniji, to smo dublje nastojali da ga zakopamo. Reč plutonijum potiče od imena Pluton, imena boga mrtvih i vladara podzemnog sveta.“ Sam DeLilo je izjavio da je do naslova romana došao upravo ovakvim razmišljanjem. Dakle, već naslov ukazuje na otpad. Otpad je jedna od ključnih tema ove knjige. Sudbine glavnih junaka neodvojivo su povezane sa njim. Isto tako, slike otpada prožele su čitav roman. Očigledno, to je prizma kroz koju DeLilo želi da sagleda Ameriku. Na momente ovo liči na jednu od onih izanđalih obuhvatnih metafora, međutim značenje koje otpad ima u ovom romanu ne iscrpljuje se, rekao bih, u jednoj ovakvoj pamfletskoj pobudi. Zaista, opis gigantske deponije na Steten Ajlendu (3000 jutara smeća), daje sliku Njujorka iz jedne neočekivane, uzbudljive perspektive. Međutim, DeLilo onda tu deponiju upoređuje sa piramidama u Gizi i Semiramidinim vrtovima, i tako nam nudi jedan novi ugao za posmatranje savremenog sveta, ugao koji nam je do sada izmicao. Naime, ukazuje na jednu civilizacijsku, antropološku ulogu otpada. A onda, kao vrhunac ovakvog pogleda na svet, on uvodi jednog od tri velika frika koje nam ovaj roman predstavlja. To je Džesi Detvajler, „arheolog smetlišta“, „makro otpada“, čovek koji predaje o otpadu na Univerzitetu Kalifornija. On izlaže svoju teoriju civilizacije, u kojoj ključnu ulogu igra smeće. Razmišljajući pod njegovim uticajem, Nik Šej počinje da razmatra mogućnost da jednu civilizaciju proguta njeno sopstveno đubre.

Klara Saks, sa nadimkom Smetlarka, još jedna je od ličnosti neodvojivo povezanih sa otpadom. Ona je umetnica koja oslikava otpatke. Kada se prvi put pojavi u romanu, vidimo je kako oslikava odbačene avione tipa B-52, koji su nekada nosili nuklearne bombe. Tako stižemo do druge velike teme ovog romana – nuklearnog naoružanja. Nuklearne eksplozije naziru se svuda u pozadini zbivanja. DeLilo nam predočava niz slika nastradalih od radijacije, podjednako snažnih i podjednako uznemirujućih kao i one koje se tiču otpada. To kulminira u epilogu romana, u epizodi u kojoj glavni junak posećuje nešto što se zove Muzej deformisanih, odnosno odeljenje Instituta za medicinu u kome su smešteni nastradali od radijacije. Snaga tih opisa je neverovatna. Ko jednom pročita ovo mesto, teško da će ga zaboraviti. Slično kao i sa otpadom, u romanu postoji jedan frik, čija su opsesija nuklearne eksplozije. Njegovo ime je Erik Deming. On ukazuje jednom od junaka na niz nuklearnih proba koje vlada drži u tajnosti, a koje imaju pogubne efekte na lokalno stanovništvo. Upitan, međutim, da li veruje u sve te priče, on će odgovoriti: ne. Deming je jedan od sjajnih paranoika u ovoj knjizi.

Paranoja je još jedna od velikih tema ovog romana. Ona zaobilazi retko koga od junaka. Roman prikazuje stvaranje jedne posebne klime među američkim stanovništvom posle II svetskog rata. Tu klimu opisuje treći veliki frik i paranoik iz ove knjige, Marvin Landi, čovek koji u belegu na Gorbačovljevoj glavi vidi mapu Letonije i nagoveštaj propasti Sovjetskog Saveza. To je klima nesvesnog straha i pretnje koja se osećala u vazduhu, zbog koje su se ljudi plašili da izađu iz svojih kuća.

Landi je bejzbol fanatik i kolekcionar svojsvrsnih bejzbol relikvija. Mnogi junaci ove knjige povezani su sa bejzbolom. Ovo je još jedna od tema koja se provlači kroz roman. Bejzbol meč opisan u prologu toliko je značajan da je imao gotovo kvalitet istorijskog događaja. On se zaista odigrao i poznat je kao The Shot Heard ’Round the World. U nastavku romana pratimo sudbinu loptice koja je odlučila ovaj meč. Marvin Landi posvetio je čitav svoj život rekonstrukciji istorije posedništva tog predmeta. Pratio ju je od kraja osamdesetih godina, pa unazad sve do dan posle meča. Slično je i sa čitaočevim putem kroz roman, jer struktura romana u mnogome odgovara logici Landijeve potrage za lopticom. Naime, roman se otvara prologom, koji opisuje bejzbol meč od 3. X 1951. i koji je već ranije bio objavljen kao nezavisna novela pod naslovom Pafko at the Wall. Zatim sledi šest velikih poglavlja od kojih se svako sledeće dešava hronološki pre onog prethodnog. Dakle naracija teče unazad. Prvo poglavlje prenosi nas u 1992. godinu, da bi smo se onda postepeno spuštali unazad ka nultoj tački, to jest danu meča. Poput samog Landija, ne stižemo do tog dana, već do dana posle, do 4. oktobra 1951. Landi ne zna šta se dešavalo s lopticom od trenutka kada je odlučila meč pa do sledećeg dana. Uspeo je da osvetli celu njenu kasniju sudbinu, ali tih nekoliko sati ostalo je u mraku. Mi, čitaoci, međutim, znamo i to, zahvaljujući kratkim međupoglavljima u kojima je to ispričano. Neke stvari su, očigledno, istoriji nedostupne. Njih može da razreši samo fikcija.

I najzad istorija, kao peta velika tema ovog romana. I ona je svuda u pozadini zbivanja. Kako nam sugeriše naslov jednog poglavlja, javni život se u romanu smenjuje sa privatnim. Od javnih ličnosti tu je Leni Brus, koga vidimo u nekoliko nastupa u vreme kubanske krize, za koje je rečeno da su toliko verodostojni kao da je DeLilo posedovao njihove transkripte. Ne znam za to, ali po duhu i senzibilitetu svakako odgovaraju onome što smo mogli da vidimo u filmu Boba Fosija posvećenom životu ovog genijalnog komičara. Druga istorijska ličnost koja ima značajnu ulogu u romanu je šef FBI Dž. Edgar Huver, kome je Frenk Sinatra dao nadimak Džedgar, čovek za koga je, ako je verovati američkim istoriografima, Lindon Džonson rekao: „Bolje je imati ga u svom šatoru da piša napolje nego izvan šatora da piša unutra.“ On je povezan sa jednim događajem iz 70-ih, takozvanim Crno-belim balom, maskenbalom koji je priredio Truman Kapote, među čijim su zvanicama bili između ostalih Sinatra i Endi Vorhol.

Da, eto. Otpad, nuklearno oružje, paranoja, bejzbol, istorija. To su, rekao bih, pet ključnih tema, pet velikih linija koje se provlače kroz čitav tok ovog romana. Ipak, stvari u Podzemlju stoje znatno složenije od toga. Već prolog pokazuje da ništa u ovom tekstu nije jednostavno i jednoznačno. Bejzbol meč za koji se kaže da ima kvalitet istorijskog događaja odigrao se istog dana kada se u Americi saznalo za sovjetsku nuklearnu probu. Tako se nekoliko linija povezuje. Bejzbol i nuklearne probe dovode se u vezu. Na istom meču Džedgar nalazi reprodukciju Brojgelovog Trijumfa smrti u jednim novinama. Kao da nas DeLilo priprema za sve one morbidno grandiozne prizore deponija i unakaženih od radijacije koji imaju da uslede. Međutim, stotinama stranica kasnije, u roman biva uvedena još jedna Brojgelova slika, po monumentalnosti ravna prvoj, ali po temi suprotna njoj, naime slika koja prikazuje mnoštvo dece u igri. Sam prolog napisan je u maniru zvanom simfonijski, dakle mnoštvo tačaka gledišta koje se međusobno vrlo brzo smenjuju. To je metod koji je prvi primenio Flober u prozoru poljoprivrednog sajma iz Gospođe Bovari, međutim kod nekih kritičara on je izazvao poređenje sa ajzenštajnovskom montažom, utoliko pre što se i Ajzenštajn kasnije pominje u romanu. Da, naslov potiče od plutonijuma. Ali ni to nije tako jednostavno. Kasnije se opisuje projekcija jednog navodno izgubljenog Ajzenštajnovog filma pod naslovom Unterwelt, dela snimljenog 30-ih tokom njegovog egzila u Berlinu. Film prikazuje nešto što jako podseća na upotrebu nuklearnog oružja. A onda, tu je još jedno Podzemlje, gangsterski film iz 1927. godine, koji je po scenariju Bena Hehta režirao Jozef fon Šternberg. U romanu figuriraju još neki snimljeni materijali. Amaterski snimak koji prikazuje žrtvu ubice zvanog Texas Highway Killer. Ali tu je još jedno ubistvo, ubistvo Kenedija prikazano u takozvanom Zapruderovom filmu. Da sad dalje ne nabrajam. I ostali detalji podjednako su interesantni (recimo ono sa logotipom Laki Strajka koji je upoređen sa metom, i svim implikacijama koje se odatle mogu izvući). Uglavnom, roman nas suočava sa nizom ovakvih detalja, ponekad udaljenim i po nekoliko stotina stranica, koji zahtevaju da budu povezani i koji traže znanje da bi uopšte bili shvaćeni.

Okej, Podzemlje ima 840 strana i smatra se DeLilovim magnum opusom. Zahvaljujući beogradskoj Geopoetici imamo mogućnost da ga, deset godina nakon prvog objavljivanja, čitamo na srpskom jeziku. O tome koliko je prevod dobar uopšte ne vredi trošiti reči – pročitali ste gore da je prevodilac Zoran Paunović. Što se mene tiče, ja volim ove obimne, masivne knjižurine zato što tek one u punoj meri koriste mogućnosti koje nudi prozna umetnost i nose u sebi ono što je jedan pisac sa inicijalima T. M. nazvao epskim duhom. Čitajte Podzemlje. Uživaćete pre svega u izvanredno vođenoj priči, ali još više u mnoštvu neočekivanih, bizarnih uglova iz kojih DeLilo ume da sagleda ono što čini naš svakodnevni život, kao i u jednom interesantnom, podsticajnom pogledu na istoriju. Međutim, ako čitate zaista pažljivo, dobićete i mnogo više od toga. Otkrićete niz detalja rasutih po ovom velikom tekstu, koji sa sobom nose određeno značenje i traže da međusobno budu povezani. Za njima treba tragati, pronalaziti njihova značenja, uklapati ih jedne sa drugima i tako otkrivati nove nijanse i slojeve značenja koje ovaj ogromni tekst nudi. Takva potraga nije ništa manje uzbudljiva i izazovna od potrage Marvina Landija za onom bejzbol lopticom.

Izdavač: Geopoetika
Prevod: Zoran Paunović

24.08.07 NIN

Ako zamislite roman koji počinje mnogo puta pominjanim trijumfom fudbalera “Crvene zvezde” ili košarkaša “Partizana”u Kupu evropskih šampiona, da bi se tom događaju neprestano vraćao tokom opširnog pripovedanja o krizi i raspadu Jugoslavije, odnosno o onome što je potom sledilo, imaćete sažeto slikovitu predstavu o ovoj, već uveliko slavnoj knjizi, proglašenoj za drugi najbolji američki roman u poslednjih četvrt veka, koja je za ovdašnjeg čitaoca prevedena tačno desetleće posle publikovanja s one strane Atlantika.
Uvodno poglavlje Podzemlja ne evocira, doduše, sećanje na fudbalsku ili košarkašku nego – tipično američki – na jednu čuvenu bezbol utakmicu, a narednih osam stotina stranica ne pripoveda o kraju prošlog veka, već o celoj njegovoj drugoj polovini, ali to, čini se, ipak ne utiče bitnije na upotrebljivost pomenutog poređenja. Jer simbolično zbližavanje sporta i politike, poznato, primerice, i s kraja Fasbinderovog Braka Marije Braun, ovde nije tek završna dosetka, nego ima presudan, takoreći strukturalni značaj.

Oslanjajući se na medijski zabeleženu koincidenciju nezaboravnog meča Yajantsa i Doyersa s jednom ruskom nuklearnom probom, DeLilo se, naime, upušta u pseudoprustovsku rekonstrukciju svega onoga što je bezmalo već prekriveno ubitačnim ritmom naših dana. Pri tome se kao gotovo parodijski gest ukazuje mogućnost da se jedna bezbol-loptica s pomenute utakmice, za kojom kolekcionarski predano tragaju neki od junaka romana, razume u analogiji s prustovskom “magdalenicom”kao memorijskim vodičem u samo srce prošlosti. Takav utisak proizlazi iz svrsishodne profanizacije prustovske simbolike i tehnike, tj. i iz zapažanja da DeLilovi pasionirani tragači svojim uzaludnim trudom bez verodostojne potvrde zapravo posredno glorifikuju efemernost i, visokoparno kazano, egzistencijalni zaborav putem sklanjanja pažnje od strašne epohalne istine, oličene u pretnji atomske katastrofe.

DeLilov pripovedni postupak sastoji se, međutim, upravo u onom “sablasnom stapanju”, u kojem se efemerno i strahobno uzajamno prožimaju, donoseći nuklearnom sindromu nešto od trivijalnosti i običnosti, a zauzvrat pretvarajući priču o privatnim hobi-relikvijama u razvedenu i detaljistički preciznu povest yojsovski protivrečnog, mitsko-epskog traganja za makar kakvim smislom u svetu rastočenih vrednosti, “nestvarnog života” i simboličkog “trijumfa smrti”. I baš tu, čini se, u tom nesvodivom prožimanju i pomalja se onaj pravi DeLilo, pisac avetinjski dvosmislenog (o)smeha, poslednji modernist ili pak prvi postmodernist, od teme atomske bombe i Kenedijevog ubistva pa do traume 11. septembra, od debitantske Amerikane (1971) pa do Bodi artista (2001) i Kosmopolisa (2003), u isti mah zavetovan metafizički tamnom sjaju postojanja i njegovim žovijalnim utvarama koje su prekrile samoproduktivnu i samoproždiruću svakodnevicu savremenog potrošačkog društva, nepovratno ophrvanog novcem, otpadom, seksom i sveopštom prolaznošću.
Svojom razuđenom fakturom Podzemlje (izvorni naslov, Undernjorld, neprevodiv je u doslovnom značenju reči), reklo bi se, stoji u samom središtu DeLilovog značajnog opusa, i to ne samo zbog lajtmotivskog prisustva velike modernističke teme odsutnog oca, odnosno pojavljivanja amblemskih figura američke politike i kulture (E. Huver, F. Sinatra, L. Brus), ili pak višestruko varirane naslovne simbolike, koja obuhvata raspon od narativne parafraze Ejzenštajnovog “legendarnog izgubljenog filma” istog naziva, do sugestije svekolike udvojenosti i neautentičnosti prikazanog sveta. Ovaj zahtevni roman, koji iziskuje strpljenje i izvesne čitalačke “žrtve”u vidu podnošenja povremene sporohodnosti i monotonosti, svoje centralno mesto među ostalim DeLilovim romanima zavređuje isto tako i zbog majstorskog objedinjavanja gotovo svih opsesivnih tema ovog cenjenog autora (samovlašće novca i tehnologije, samosvrhovitost nasilja, zastarelost jezika, paranoidno ustrojstvo stvarnosti).
Moglo bi čak da se ode i korak dalje i kaže kako, pripovedajući pretenciozno sveobuhvatnu i “veliku”, a u isti mah duhovito “malu”, privatno-trivijalizovanu američku povest druge polovine dvadesetog stoleća, u svoju magistralno zamišljenu knjigu Don DeLilo na izvestan način “usisava”i znamenite zemljake Apdajka, Beloua, Pinčona, pa možda i starog dobrog Stajnbeka, integralistički sabirajući topose i raspoznatljive teme njihove čitane i hvaljene proze. Stoga i ne bi bio baš netačan slogan koji bi Podzemlje preporučio kao verovatno najviše i najpotpunije “jenkijevski”od svih savremenih američkih romana prevedenih na srpski jezik do sada.


Tihomir Brajović

04.08.07 Politika

DeLilo je borben, strasan umetnik koji zna da je sve što je najmanje verovatno oko nas najviše istinito.
„Nikad ne smeš da potceniš spremnost države da ostvari svoje neumerene fantazije.”
Jedna bejzbol loptica, jedan umno poremećeni čovek koji na ulici predviđa smak sveta, i jedan broj – 13, najvažnije su niti što povezuju brojne likove u događajima prebogatom romanu „Podzemlje” američkog pisca Dona DeLila (izdavač „Geopoetika”, preveo sa engleskog Zoran Paunović). Hitnuta tako jako, a loše, loptica će završiti u publici i odrediti kraj utakmice između DŽajantsa i Dodžersa u plej-ofu, tačno na sredini prošlog veka, ali će njen pogrešni let svoj trag ostavljati u sudbinama ljudi, predstavljajući metaforično sentiment američkog društva u bezmalo celih narednih pet decenija.
Metafora paranoje tih pedeset godina, ustremljenih ka novom milenijumu, biće oslikana u propovedima uličnog besednika o propasti civilizacije i masonskim zaverama, o piramidi, svevidećem oku i rozenkrojcerskim zracima na novčanici od jednog američkog dolara, dok će traganje za omenom u broju 13 biti, pak, iskonska metafora navodne predestinacije i uteha zbog neuspeha u životu.
„Podzemlje” Dona DeLila objavljeno je u originalu pre deset godina i mada se bavi istorijom SAD u drugoj polovini prošlog veka, ista kritička matrica pisca postavljena je i u odnosu na SSSR, odnosno Rusiju danas. Zajednički imenitelj je ono što bi se neoprezno moglo nazvati sentimentalnom jadikovkom nad usudom savremenog čoveka koji je istrošio staru veru i sada luta za novom religijom, priklanjajući se modernim tehnologijama neshvatljivih i nepojmljivih dometa i njihovom otpadu čiji otrovi, stvarno i simbolično, uništavaju svoje tvorce.
Hladnoratovske histerije
Planeto, opameti se! poručuje DeLilo „Podzemljem”, i ta nam se poruka na 836 stranica čini najsažetijom mogućom predstavom isprepletanih nesrećnih, katastrofičnih života „malih” ljudi u romanu, koji u tom crnom crnilu povremeno uspevaju da dođu do daha, uhvate čisti vazduh a sa njim zalutalu trunku ljubavi, zrake narandžastog zalazećeg sunca, mir sutona, let kliktavaca-sokolova, šum insekta. Nije, naravno, „Podzemlje” nikakav ekološki roman, mada bi se mogao shvatiti kao vapaj pisca, angažovanog i kritičkog u odnosu na sopstveno okruženje shvaćeno u planetarnom, galaktičkom čak, neograničenju. DeLilo je borben, strasan umetnik koji prepoznaje cilj življenja i upućuje ka njemu besprekornim realističkim pripovedačkim umećem koje, tu i tamo, prožima grotesknom fantazmagorijom jer zna da je sve što je najmanje verovatno oko nas najviše istinito.
Struktura romana je razbijena na niz vremenskih segmenata i bezbroj likova a drži je, uslovno glavni junak, Nik Šej iz Bronksa, ne preterano prilagođeni mladić koji sticajem nesrećnih okolnosti ubija prijatelja i iz popravnog doma, udruženim snagama društva i jezuita, izlazi kao istrenirani „novi čovek” i „obrađeni” savremeni biznismen. U toj romanesknoj građi koja se preliva i vraća u korito zadivljujuće disciplinovano, promiču – sad i nijednom više, neki ljudi poput manijaka koji ubija vozače na autoputu ili Jevrejina koji bitiše u sovjetskoj zabiti i hrani se antiamerikanizmom umesto hlebom. Ti, naizgled usputni, likovi doprinose životnosti ove tegobne i guste priče, i važni su atomi atmosfere hladnog rata, antikomunističke histerije u SAD i antikapitalističke histerije sovjetskog društva, a sve zajedno iščašeni su iskorak pojedinca iz haosa koji mu poput ogromne otrovne pečurke nakon nuklearnih eksplozija zamračuje vidike, i um.
Apokaliptična vizija Dona DeLila ima funkciju otrežnjenja, i zbog toga pisac uvodi i stvarne likove od kojih je najzanimljiviji direktor FBI Edgar DŽ. Huver, neotesani samovoljni moćnik sa homoseksualnim sklonostima. Huver je u DeLilovoj interpretaciji opsednut Brojgelovim briljantnim delom „Trijumf smrti” čije konotacije ne može ni da prepozna, kamoli shvati. Za njega je ono samo predstava halapljive smrti koja mrežom hvata ljude i kosom ih uteruje u prostor iz kojeg nema izlaza. Krive ili nevine, to ni u stvarnosti nije bio Huverov domen interesovanja.
Vapaj za novim čudom
Taj beskraj besmisla smrti u „Podzemlju” svoju metaforu nalazi u otpadu, đubretu čijim se odlaganjem bavi Nikova firma. Svaka DeLilova ironija u romanu postaje istina: moraš biti i ti spreman pošto „nikad ne smeš da potceniš spremnost države da ostvari svoje neumerene fantazije”. Tako pisac u ne tako dalekoj budućnosti predviđa arheologiju otpada, ostalog iza potrošačkog i nuklearnog cunamija; njegovu filozofiju i istoriju, pa čak i turističko-zdravstvena putovanja ka egzotičnim destinacijama sa đubretom.
Tu grotesknu tezu potvrdiće niz stvarnih nuklearnih eksplozija koje će, ispitujući novo oružje, stvoriti od ljudi fizičke monstrume, kancerozne patuljke i kiklope, polumrtve lutalice sa krvavim otvorenim ranama, baš kao u Bibliji, brojgelovske prosjake i slepce koji će bauljati po rudnicima uranijuma kako bi, zračeći se radonom, našli izlečenje. Tako nešto već je, navodno, snimio Ajzenštajn u filmu „Unterwelt” koji se u DeLilovom romanu prikazuje kao anticipacija svedolazećeg bezumlja.
Ipak, i svemu uprkos, dok govore o nuklearnom i svakom drugom otpadu junaci u „Podzemlju” kao da govore o Bogu, jer pred užasom kakav je Muzej defektnih u nekoj bivšoj sovjetskoj zabiti i najtvrđa vera mora da ustukne, a čovek vapi za novim čudom. Od tog novog, zastrašujućeg Boga u koga veruju kukavice, profiteri i zlomisleći, civilizaciju može spasiti ili drugi Hristos ili dvanaestogodišnja devojčica Esmeralda iz Južnog Bronksa koja poput lahoraste gazele beži od sveta. I ona, kao i Isus, oboje nevini, stradaju od ruke bezimenih beslovesnika; od Isusa nam je ostala Golgota, a iza De Lilove Esmeralde i njoj slične mrtve dece, ostaće Nova Umetnost. Umesto srednjovekovnih freskoslikara, stvaraće je umetnici grafita. Za prvima će ostati hrišćanski heruvimi, a sa Zida sirotinjskog njujorškog predgrađa gledaće nas ocrtani neki novi anđeli, anđeli iz Bronksa. I zato, ako se priklonimo tezi onih istoričara umetnosti za koje je Brojgel, interpretirajući biblijske teme, bio angažovani umetnik, onda o Donu DeLilu, u književnosti, možemo govoriti kao o Brojgelu našeg doba.

Anđelka Cvijić

29.07.07 Pobjeda

Povratak kući, Bernhard Šlink
Plato, 2007.
prevela Spomenka Krajčević

Bernharda Šlinka naša je čitalačka publika upoznala preko romana Čitač i zbirke priča Bekstva od ljubavi. Šlink je u svet književnosti ušao trilogijom o detektivu Zelbsu, za koju je dobio nagradu za kriminalistički roman. Roman Čitač proslavio ga je širom sveta. Ovo višestruko nagrađivano delo, najavilo je Šlinka kao novi, snažni literarni glas koji nam dolazi iz Nemačke. Povratak kući najnoviji je Šlinkov roman. Njegov glavni junak , Peter Dauber, koji je i pripovedač, kao dete provodi raspuste kod bake i dede u Švajcarskoj. Iz leta u leto on odrasta, dok oni rediguju i koriguju romane za raspoloženje i razonodu, čime zarađuju za život. To su pedesete godine dvadesetog veka i papir je skup, tako da dečak dobija probne otiske tih romana da po njima crta, ali pod uslovom da ne čita ono šta je na poleđini odštampano. Naravno, dečak će prekršiti zabranu i to će promeniti njegov život.
Priča o lutanjima nemačkog vojnika, koji se iz Sibira vraća kući, supruzi koja više nije njegova supruga, privlači dečakovu pažnju. Mnogo godina kasnije, on se i dalje seća te priče i želi da joj sazna kraj. Potraga za krajem priče, pretvoriće se u potragu glavnog junaka za njenim autorom, čovekom koji je menjao maske, brisao za sobom tragove, imao različiite identitete i neuobičajena shvatanja prema 20. veku i njegovim strahotama. Povratak kući delo je gde Šlink još jednom potvrđuje kao vodeće mesto među vrsnim pripovedačima Evrope, koji jednostavnim stilom i pregnantnim pripovedanjem dostiže magiju precizne, lepo napisane proze.


Podzemlje, Don DeLilo
Geopoetika, 2007.
preveo Zoran Paunović

U anketi koju je Njujork tajms sproveo među istaknutim američkim piscima, Podzemlju Dona deLila pripalo je drugo mesto na listi najznačajnijih američkih romana u poslednjih dvadeset pet godina. Na prvom mestu našla se knjiga Ljubav Toni Morison. Roman Podzemlje (Underworld,1997), smatra se i među čitaocima i među kritikom, DeLilovim remek delom, gde autor uspeva da obuhvati ne samo pedesetak godina istorije Sjedinjenih Država u drugoj polovini dvadesetog veka, već i da se kroz priču o junaku Niku Šeju, čija je "običnost" tek piščeva igrarija, dotakne osnove strahova, nedoumica i strepnji kojima je obeležen i sadašnji trenutak i to ne samo u Americi.
Prostori kojima se DeLilo u ovom delu kreće su Harlem, Vijetnam, Kazahstan, Teksas, Bronks, a sudbine izmaštanih junaka prepliću se i sa sudbinama istaknutih protagonista američke istorije (to su Sinatra, Edgar Huver, Leni Brus). No, ova DeLilova povest pre svega je izuzetno ispričana priča, povest o životima na ovoj planeti, koji nalikuju na jednu bejzbol utakmicu, koja protiče toliko brzo, da njene simboličke aspekte uspeva da ulovi samo briljantan, usporeni snimak vrhunske književosti.


Kasica-prasica, Ežen Labiš
KOV, 2007.
preveo Danilo Kiš

Labiša kritika smatra najveselijim francuskim piscem XIX veka, koji je, pišući mahom vodvilje, uspeo da učini slavnim ovaj do tada nedovoljno cenjen komički žanr. Posle Labiša, vodvilj postaje uobičajen na repertoarima francuskih pozorišta. Labiš je na pozorišnu scenu doveo novi lik, večnog malograđanina, koji svet gleda iskrivljeno, prizemno, sa samo prividnim "ljudskim slabostima", a zapravo je biće puno predrasuda , stereotipa.
Jezik kojim Labišov tipičan junak govori otkriva njegovu trivijalnost, skučeno rasuđivanje, glupost. O ovom komadu, Mirjana Miočinović kaže: "Kasica-prasica Labišovo je remek-delo, upisano u same temelje ovog žanra. Usredsređen na svet francuske provincije, tog rasadnika malograđanskog duha, Labiš je stvorio jedno od nezaobilaznih dela pozorišnog repertoara i jedno književno delo čija zarazna veselost razgaljuje čitaoce, ostavljajući im priliku da u njemu vide svoju tamnu, malograđansku stranu".


Kalifova kućica, Tahar Šah
Editor, 2007.
prevela Ljiljana Petrović

Ovo delo egzotično je i neobično putovanje kroz Maroko, zemlju pustinja, oaza, planinskih klanaca i neobičnih dolina, utvrđenih imperijalnih gradova i netaknutih društvenih zajednica zasnovanih na plemenskim kodeksima časti i poštovanja. Tahar Šah nas u ovoj knjizi vodi na putovanje kroz svet Tangera, Fesa, Marakeša, Sahare i čitavo delo nalikuje na jednu od istrgnutih stranica iz Hiljadu i jedne noći. Autor čitaoca uvidi u kuću jednog kalifa, koja je rustična, sa svodovima, kolonadama, skrivenim vrtovima, dvorištima, fontanama, raskošnim voćnjacima i beskrajnim nizovima odaja. U toj kući, po svemu nalik na zamak-utočište, čitalac će upoznati moćne rituale, čija senka kao da postoji u svakom od čitalaca.

Sanja Domazet

24.07.07 Blic

Roman „Podzemlje“ Dona de Lila („Underworld“, 1997), koji je u prevodu Zorana Paunovića nedavno objavila „Geopoetika“, smatra se remek-delom ovog pisca, koji spada u red najuticajnijih savremenih autora u Americi. Na listi „Njujork tajmsa“ nalazi se na drugom mestu najznačajnijih američkih romana u poslednjih 25 godina.
Na preko 800 strana De Lilo je uspeo da na virtuozan način predoči čitavu drugu polovinu dvadesetog veka u Sjedinjenim Državama. Poput svog prijatelja, takođe slavnog američkog pisca Pola Ostera, i De Lilo je pre svega slikar velikih gradova, posebno Njujorka, koji fascinira svojom surovošću, ali i poetičnošću. Kako objašnjava De Lilo, naslov dela ne odnosi se samo na kriminalno podzemlje. „U ovoj knjizi“, kaže on, „postoji niz podzemnih svetova, kao što su tajna istorija hladnog rata, bejzbola, kao i mnogih često zapostavljenih fenomena koji su značajno uticali na razvoj američke kulture“. Iako veoma obimna, knjiga se mesecima nalazila na bestseler listi „Njujork tajmsa“, a odlično je prošla i kod američke kritike.
„De Lilo se u ‘Podzemlju’ suvereno kreće kroz vreme (poslednjih pedesetak godina) i prostor (Harlem, Feniks, Vijetnam, Kazahstan, Teksas, Bronks...) preplićući sudbine izmaštanih likova sa pričama o istaknutim protagonistima američke istorije (Frenk Sinatra, Dž. Edgar Huver, Leni Brus). Pravo središte zanimanja, međutim, jesu ‘beline na mapi’, tačnije poligoni za nuklearne probe, a glavni akteri njegove priče zapravo su žrtve nuklearnih eksplozija - stvarnih i zamišljenih“, kaže o „Podzemlju“ poznati američki pisac Martin Ejmis.
„De Lilo“ je dobitnik PEN/Fokner nagrade i Nacionalne nagrade za najbolju knjigu, a na srpski je preveden i njegov roman „Kosmopolis“, takođe u izdanju „Geopoetike“.
T.M.S.

11.07.07 Glas javnosti

U anketi koju je NJujork tajms sproveo među istaknutim američkim piscima, "Podzemlju" je pripalo drugo mesto na listi najznačajnijih američkih romana u poslednjih dvadeset pet godina
Roman "Podzemlje", koji je Geopoetika od juče pustila u prodaju, smatra se remek-delom Dona Delila. U njemu pisac na virtuozan način uspeva da obuhvati ne samo pedesetak godina istorije Sjedinjenih Država, u drugoj, po mnogo čemu uzbudljivijoj, polovini dvadesetog veka, već da se kroz priču o prividno, ali samo prividno sasvim običnom junaku Niku Šeju, smelo dotakne korene egzistencijalnih strahova i nedoumica kojima je presudno obeleženo i današnje vreme, ne samo u Americi, već svuda u svetu. U anketi koju je NJujork tajms sproveo među istaknutim američkim piscima, "Podzemlju" je pripalo drugo mesto na listi najznačajnijih američkih romana u poslednjih dvadeset pet godina. Prema rečima Martina Ejmisa, kritičara NJujork tajmsa, Delilo se u "Podzemlju" suvereno kreće kroz vreme (poslednjih pedesetak godina) i prostor (Harlem, Feniks, Vijetnam, Kazahstan, Teksas, Bronks), preplićući sudbine izmaštanih likova sa pričama o istaknutim protagonistima američke istorije (Frenk Sinatra, Dž. Edgar Huver, Leni Brus). Pravo središte njegovog zanimanja, međutim, jesu "beline na mapi", tačnije poligoni za nuklearne probe, a glavni akteri njegove priče zapravo su žrtve nuklearnih eksplozija - stvarnih i izmišljenih."Čitava Delilova povest" računa na našu privrženost pričama koje nosimo u sebi ", na našu spremnost da im se u svakom trenutku vratimo. Na to je ukazano u maestralnom prologu romana, u kome je oživljen jedan čuveni bejzbol meč iz 1951. godine, okršaj između Džajantsa i Dodžersa. Čitalac ne mora da zna ništa o bejzbolu da bi osetio uzbuđenje i naslutio mnogobrojne simboličke aspekte ove istorijske utakmice.

Don Delilo spada u red najznačajnijih savremenih američkih romanopisaca. Od svog prvog romana objavljenog 1971. godine, pod naslovom "Amerikana", pa do nagrađivanih i od kritike i od čitalaca i visoko ocenjenih dela kao što su "Vaga" (1988), "Mao", "Podzemlje" (1997). Delilo je napisao trinaest romana, dve drame i na desetine pripovedaka i eseja koji se bave kako umetničkim, tako i fenomenima američke stvarnosti. Dobitnik je nagrade Pen Fokner i Nacionalne nagrade za najbolju knjigu.

M. M.