Don DeLilo spada u red najznačajnijih savremenih američkih romanopisaca. Od svog prvog romana, objavljenog 1971. godine pod naslovom Amerikana, napisao je petnaest romana. Dobitnik je mnogih nacionalnih i međunarodnih nagrada, među kojima su Nacionalna nagrada za beletristiku za roman Bela buka (1985), PEN/Fokner nagrada za prozu za roman Mao II (1992), Nagrada Jerusalim za celokupno delo (1992), kao i Orden Vilijam Din Hauels (2000), koji dodeljuje Američka akademija umetnosti, za roman Podzemlje, u književnom časopisu Njujork tajms buk rivju svrstan među tri najbolja romana u poslednjih dvadeset pet godina. Godine 2008. dobio je Orden časti Nacionalnog udruženja umetnika, za izuzetno ostvarenje u književnosti. Nagrada PEN/Sol Belou, u čijem žiriju je Filip Rot, za posebna dostignuća u američkoj književnosti dodeljena mu je 2010. godine, a dobitnik je i novoustanovljene Nagrade za američku beletristiku Kongresne biblioteke u 2013. godini, koja se dodeljuje piscima čija dela ne odlikuje samo umetničko umeće i originalnost već su i "snažan, jedinstven i rečit glas o američkom iskustvu". Sa svojom prvom zbirkom kratkih priča Anđeo Esmeralda, bio je finalista za dve nagrade: Nagradu za priču 2012. godine i PEN/Fokner nagradu za fikciju, takođe za 2012. godinu. Iste godine DeLilo je primio književnu nagradu Karl Sandburg na univerzitetu Ilinois u Čikagu.
U novembru 2015. odlikovan je Medaljom za izuzetan doprinos američkoj književnosti. Nagrada se dodeljuje za životno delo i pripada instituciji Nacionalne nagrade za književnost (National Book Award), čiji je DeLilo takođe raniji dobitnik.
Autor je i tri drame i na desetine pripovedaka i eseja koji se bave kako umetničkim tako i fenomenima američke stvarnosti.
U izdanju Geopoetike: Kosmopolis (2004), Bodi artist (2005), Podzemlje (2007), Padač (2008), Tačka Omega (2010), Anđeo Esmeralda (2013), Nula K (2016).
02.05.11 e-novine.com
Želimo da budemo kamenje na livadi
Tačka Omega, Don DeLilo
Savremeni rat, najsuroviji primer primene digitalizovanih strategija, koje simultano planiraju i kalkulišu rizike i posledice na nivou vojnih, političkih, ekonomskih, kulturnih i drugih strategija, uz najveći stepen otuđenja kreatora, učesnika i svedoka u istoriji čovečanstva, ukazuje se kao potpuno apstraktan - osim žrtvama - i zahteva nove načine propagande
U novom romanu Dona DeLila Tačka Omega (Geopoetika, 2010.) savremena konceptualna umetnost ponovo izbija u prvi plan - setimo se DeLilovog romana Podzemlje, u kojem je prikazan razvoj moderne umetnosti druge polovine 20. veka, studenti u pustinji, koji učestvuju u happeningu farbanja korodiranih šasija vojnih aviona, loft žurke u Njujorku, itd. - ali sada u vidu jednog svetski poznatog video arta, škotskog konceptualiste Daglasa Gordona, Dvadesetčetvoročasovni Psiho, iz 1993. godine. Ovaj rad (film i video instalacija) ulazi u sastav DeLilovog romana, pružajući setting za okvirnu epizodu (radnja prvog i poslednjeg poglavalja, smeštena je u galerijski prostor Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, u leto 2006. godine, za vreme Gordonove izložbe), ali ne samo to; Dvadesetčetvoročasovni Psiho je spiritus movens čitave radnje romana Tačka Omega i tematski okvir za glavnu priču, odnosno centralnu epizodu, smeštenu u Kalifornijsku pustinju Ansa-Borego.
DeLilo je opsednut konceptualnom umetnošću, jer u osnovi konceptualne umetnosti leži ideja - verbalna poruka, koja prethodi svakoj drugoj poruci. Konceptualna umetnost predstavlja ono što umetnik prethodno odluči da usvoji (sve može postati njenim predmetom), a primalac iščitava kontekst i dolazi do smisla dela, odnosno ona uvek počiva na tautologiji - u protivnom, ne bi imala smisla/ne bi bila razumljiva. Upravo ta proizvodnja viška smisla, od strane autora i od strane primaoca (neophodnost postojanja verbalzacije, tj. kontekstualizacije) jeste ključni problem koji zaokuplja DeLila u romanu Tačka Omega i koji on implicitno nastoji da ispita, prepoznajući u njemu jednu od osnovnih karakteristika novih, hipertehnoloških društava današnjice.
Nije slučajno što Don DeLilo dodeljuje jedno od središnjih mesta svog romana nekadašnjem propagatoru rata u Iraku. Posao sedamdesetrogodišnjeg Ričarda Elstera - inače, po zanimanju profesora lingvistike - sastojao se u verbalizovanju akcija vojnih stratega i analitičara: „Pokušali smo da preko noći stvorimo nove realnosti, brižljivo stvorene skupove reči koji po sugestivnosti i ponavljanju podsećaju na reklamne slogane. Bile su to reči koje bi na kraju stvorile slike, a onda postale trodimenzionalne... Zbog toga sam bio tamo, da im dam reči i značenja. Reči koje ranije nisu koristili, nove načine razmišljanja i gledanja“. Savremeni rat, najsuroviji primer primene digitalizovanih strategija, koje simultano planiraju i kalkulišu rizike i posledice na nivou vojnih, političkih, ekonomskih, kulturnih i drugih strategija, uz najveći stepen otuđenja kreatora, učesnika i svedoka u istoriji čovečanstva, ukazuje se kao potpuno apstraktan - osim žrtvama - i zahteva nove načine propagande, kako su to eksplicirali junaci.. Ovaj primer je samo jedan od mnogih (u Tački Omegi biće ih više) koji svedoče o proizvodnji viška značenja (smisla) i akumulaciji informacija u digitalnoj eri.
Don DeLilo nastoji da preispita stanje modernog čoveka, bačenog u svet virtuelne stvarnosti - tehnološkog i dehumanizovanog pejzaža - tačnije, čovekovu još uvek neodigranu transhumanističku promenu (približavanje čoveka i mašine) u novi humanizam ili poništavanje čovečanstva putem samounuštenja. S tim u vezi, DeLilov junak, Ričard Elster, zastupa tezu o iscrpljenosti ljudske svesti, koja je posledica globalnog procesa proizvodnje i emitovanja viška značenja (život u virutuelnoj stvarnosti). Ovaj proces bi trebalo da rezultira evolutivnoj degradaciji pojedinačne ljudske svesti, sve do redukcije humaniteta, u krajnjoj instanci, na neorgansku materiju. Iako inspirisan mišlju opata Pjera Tejara de Šardena Ričard Elster nastupa kao zastupnik prevratne evolucije, čije ubrzanje uviđa u sve učinkovitijem delovanju „gena samouništenja“ čovečanstva. Tejar de Šarden je formulisao tezu o evoluciji materije, u pravcu sve veće kompleksnosti, ali i svesnosti - od „geosfere“, preko „biosfere“, pa sve do „noosfere“ - sfere ljudske misli; sama „noosfera“ nastavlja sa evolutivnom transformacijom, zahvaljujući razvoju formi ljudske komunikacije, procesom sve većeg združivanja ljudskih svesti, do trenutka poništavanja pojedinačne svesti i eshatološkog klimaksa - sinteze svih umnih entiteta u jednu tačku - „tačku Omega“, kada prestaje da postoji svet kakav poznajemo.
Šardenova „tačka Omega“ je poslednja tačka evolutivnog razvoja kosmosa i čoveka, u kojoj dolazi do konačnog povezivanja živog i neživog (duha i materije), u jednoj svesti - tj. u sveobuhvatnom, živom kosmosu, dok Elsterova „tačka Omega“ predstavlja poslednju tačku evolutivnog razvoja humaniteta kakvog poznajemo, redukovanog do nežive prirode: „Sad je vreme da se vratimo neorganskoj materiji. To je ono što želimo. Želimo da budemo kamenje na livadi“.
Piše: Irena Javorski
