Sonata za lošeg čoveka

15.01.16 e-novine.com

Ovdašnja književnost se zaista sve više srozava i to ne treba da čudi. Veliki izdavači koji drže monopol, poput Lagune ili Vulkana računaju da će se njihove knjige prodati i bez da ih iko uredi. Imaju lance knjižara, novac za reklamu, a domaći naslovi im služe da održe privid da su zainteresovani za srbijansku literaturu i kulturu. Nemaju ambicije da se situacija na terenu promeni, te tako na poslove urednika imenuju ljude koje za to najčešće baš briga, njihova imena služe kao etikete, izlizani brand name-ovi koji su davno izgubili sjaj. Ne treba ovo shvatiti kao lament nad književnošću, niti kao optužbu, stvari su jednostavno takve, sve je odavno urušeno, situacija neće skoro biti bolja, ali kao misleće biće, neko ko prosto voli literaturu, osećam potrebu da se protiv toga bunim, pa ako neko čuje, dobro, ako ne, opet dobro. Svakako neću ubediti Aleksandra Gatalicu ili Aleksandra Jerkova da prestanu da se bave „pisanjem“, odnosno „uređivanjem“, niti mi je to cilj.

Sonata za lošeg čoveka od dobitnika Ninove nagrade, kako stoji na koricama knjige, prosto je neuspeo roman, do daske, dibidus, od prve do poslednje stranice, prepun taštine pisca koji, po mom mišljenju, nije dovoljno talentovan. Istovremeno, ta je knjiga mogla da se upristoji, da se dovede do stanja čitljivosti lišene dosade da je osoba koja nosi najveću sekundarnu odgovornost za tekst – urednik – svoj posao radila. Nažalost nije. Postoji, rekao bih, pragreška u tom narativu, a ona se tiče pozicije pripovedača. Roman govori o ljubavnoj storiji između Petrovića (Gataličinog srpskog političarskog everymana) i Marine, muzičarke i prostituke. Istovremeno tekst pokušava da bude angažovan i politički provokativan, kao da je tako nešto moguće danas i ovde, a da nije pozivanje na revolucionarnu promenu sistema, te da sa čitaocima podeli sud o devedesetim godinama, periodu u kojem su se sve vrednosti srozale na svoj istorijski minimum, iako bih iz današnje perspektive bio neuporedivo oprezniji u vezi sa trenutkom otpočinjanja te erozije. Tačka gledišta kojom, dakle, roman otpočinje je sveznajuća i svemoguća, podseća na tradiciju koju uspostavlja Don Kihot, a u osamnaestom veku ga uspešno nastavljaju britanski pripovedači Filding, Stern i drugi, da bi, pojavom Henrija Džejmsa, ona iz savremenog romana nestala. Ponovo dolazi u modu u postmodernizmu, ali sada s potpuno drugom svrhom – potreba da se pripovedački proces ogoli i demaskira služi kao ironijsko sredstvo kojim se naglašava razmak između sveta koji se stvara tekstom i pripovedača koji se nalazi na poziciji bliskoj čitaočevoj. Drugim rečima, ova perspektiva ukazuje čitaocu da je svako uživljavanje u tekst nemoguće jer je tekst iluzija/laž nastala u glavi pripovedača, odnosno postavlja pitanje istinitosti narativa i podseća nas da tekstu ne treba apriori da verujemo. Izabravši ovakvo pripovedačko stanovište pisac Sonate sebi čini medveđu uslugu i relativizuje sve ono što napiše u romanu. To bi bilo divno, samo da je duhovit poput Kurta Vonegata ili kvalitetan poput Ruždija. Jasno je da nema gotovo nijednog pisca s ovih prostora koji bi se mogli upoređivati s velikanima, ali postoje neki koji su makar pokušali da im se približe. Gatalica nije među njima.

Posledica perspektive je aksiološki krah romana. Sve ono što bi tebalo da bude vrednost unutar narativnog sveta, postaje njena suprotnost, a ono što bismo mogli smatrati ništavnim, dobija na snazi. Podsmeh koji bi trebalo da osećamo prema socijalistima, pretvara se u pohvalu, a isticanje lepih i kvalitetnih dela klasične muzike na kojem Gatalica toliko insistira, u stvari ispada sprdnja sa njom. Pored ovoga, postoji veliki problem sa ključnim terminima. Neprekidno insistirajući na sinonimnosti pojmova amoralan, nemoralan i imoralan koji ni izbliza nemaju isto značenje, Gatalica ne dovodi u pitanje samo strukturu narativnog sveta nego nas tera da se zapitamo o pripovedačkoj instanci koja očigledno ni sama nije baš najsigurnija u ono što govori. Da razjasnim: nemoralan i imoralan mogu biti sinonimi jer označavaju osobe koje postupaju suprotno onome što bismo nazvali moralom. Amoralne osobe, pak, su one koje postupaju izvan sistema morala, na njih ta kategorija naprosto nije primenljiva, one su bezmoralne. Problem sa Petrovićem nije njegova amoralnost jer bi se u tom smislu približio ničeanskim idealima, nekim plemenitim životinjama ili deci, već u njegovoj nemoralnosti (ubistvo supruge, slanje majke u dom, postupci prema ljudima u okolini itd).

Drugi problem koji mi se čini važnim jeste vrlo out of character psihološko-intelektualni profil Petrovića, posebno ukoliko ga imamo smatrati tipiziranim likom. Retko je koji socijalistički (ili ma koje druge partije, možda je JUL po tom pitanju bio izuzetak, ali to njegov urednik najbolje zna, on je predstavljao knjigu Mirjane Marković) direktor i čovek od poverenja sklon klasičnoj muzici, Tomasu Manu i Rastku Petroviću. Gotovo da nema političara koji nije zainteresovan za medije, posebno ne 2014. godine jer je u medijima sve, o čemu je najveće svedočanstvo pruženo upravo u bitkama za RTS već početkom devedesetih. Naravno da su i takvi mogući, ali verovatni nisu, posebno ne kao Petrovići. Oni (mislim sada na ogromnu većinu političara u ovoj zemlji) nisu ni blizu osobama koje slušaju isključivo Treći program Radio Beograda, žive u velikim saloncima i redovno posećuju koncerte klasične muzike, te su sposobni da upamte celu Mendelsonovu simfoniju. Možda većina njih posećuje prostituke, možda su spremni da lažno optuže političke protivnike u novinama, možda mogu da opljačkaju i pronevere gomilu novca i učestvuju u ratnom zločinu na Kosovu, ali takvi, gotovo sigurno, prate vrlo pomno koliko im se ime pominje u novinama, na radiju i televiziji.

Konačno, detalj koji mi se čini, ako ne ključnim, ono reprezentativnim za ovaj roman, a posebno njegovog autora. Petrović i Marina se nalaze na odmoru na Svetom Stefanu. Odlučuju da odu na predstavu Ifigenije na Aulidi, u Budvu na plažu Mogren, a onda pripovedač ulazi u Petrovićevu glavu i kaže: „Bio je to neki novi prevod, njemu nepoznat. Na savremenom jeziku Ifigenija je imala još više nevinosti udružene s ludom hrabrošću.“ Samo je još nedostajalo da kaže da je on lično preveo Euripidovu dramu i stavi znak za aplauz. Hvaleći sebe u ovom romanu kao popravljača tragedije, međutim, pisac sam sebi skače u usta jer nam je jasno pokazao da se ni pripovedaču ni Petroviću ne može verovati.

Na mestima na kojima je mogao da bude ubedljiv i ironičan, Gatalica je patetičan. Na mestima na kojima je određena količina patosa dozvoljena, on je banalan, u trenucima kada bi trebalo da skrati, on produžava, kad bi tebalo da bude opširniji, on seče – sve u svemu Sonata za lošeg čoveka pretvara se u Rekvijem za dobar roman, Posmrtni marš teksta, nešto što biste svakako voleli da ne dohvatite u ruke.

Vladimir Arsenić