Veliki rat - MP

31.12.13

Ličnost koja je u 2013. godini dominirala srpskom književnom scenom, nesumnjivo je Aleksandar Gatalica, pisac, prevodilac sa starogrčkog, muzički kritičar, antologičar. Početkom godine za roman „Veliki rat“ dobio je NIN-ovu nagradu, najuglednije domaće književno priznanje.
Usledila je nagrada „Meša Selimović“ za istu knjigu, koju plebiscitarno dodeljuju književni kritičari i novinari kulturnih rubrika.
Već sada je jasno da su ga odabrali i čitaoci, jer je „Veliki rat“, do pre neki dan prodat, za naše (ne)prilike, u fantastičnih 30 000 primeraka, a u bibliotekama je među najtraženijim naslovima. Gatalica je 2013. okončao sa još dva književna uspeha: Nagradom Zadužbine Petar Kočić Banjaluka-Beograd, za romaneskni triling pod zajedničkim naslovom „Ogromni mikrokosmosi“(„Čarobna knjiga“), i prvom antologijom sopstvenih priča koje je sam odabrao „20 godina 20 najboljih priča“(„Prometej“). I Nova 2014. počeće mu lepo: 10. januara u Novom Sadu će primiti Nagradu „Dejan Medaković“ od IK „Prometej“ (za zbirku eseja „Pisac ne stanuje ovde“, u izdanju KOV-a).
Za Aleksandra Gatalicu (1964) kažu da je pisac i po rođenju i po obrazovanju.

*Vaš “Veliki rat” je u prošloj godini doživeo fantastičnih dvadeset izdanja i s pravom su ga prozvali “knjiga- zemljotres”. Da li ste, nakon dobijanja NIN-ove nagrade, to i očekivali?
- Zemljotres jesam očekivao, ali nisam ni pomišljao da će biti 9,6 po Rihterovoj skali. Vele da je ,,Veliki rat“ vratio i veru u čitanje, i veru u roman, i što je najvažnije, veru u NIN-ovu nagradu. Mislim da po svaku cenu treba sačuvati NIN-ovu nagradu, jer je ona kulturno dobro. Vrlo je malo zemalja gde se piše na malo rasprostranjenim jezicima koje imaju jednu ovakvu nagradu, koja svake godine napravi pometnju među čitalačkom publikom i daje joj podsticajni šok čitanja.

*Kakve je predsrasude o prosečnom srpskom čitaocu razbio ovaj roman? Šta je najlepše što ste doživeli na književnim promocijama, obilazeći ceo region ove godine?
- Bez sumnje najlepše što sam doživeo jeste razumevanje s kojim je publika pročitala ovaj roman. U malim i velikim mestima, neki načitani ljudi dubinski su pročitali „Veliki rat“ i mnogi od njih svojim zapažanjima čak upotpunili ono što su primetili kritičari. Postoji i druga vrsta čitalaca, meni ne manje draga, koji mi nisu davali stručne opservacije nad knjigom, nego su mi jednostavno poručili: oduzeli ste mi tri noći spavanja. Mislim da je to prava čitalačka reakcija, koja mi je stalno terala suze u oči.

*Šta mislite, ko bi mogao da napiše veliki roman o devedesetim godinama prošlog veka u Srbiji i okruženju, jer ga još uvek nemamo?
- Mislim da to može biti neko od onih koji su rođeni osamdesetih godina, dakle mlađih i od sadašnje generacije ,,mladih pisaca“. Oni će imati živo detinje sećanje na te godine, a dovoljnu distancu da oko 2020. napišu jedan takav roman. S nestrpljenjem očekujem ovu romanesknu prinovu koja će biti nešto najbolje što je od Slobodana Selenića napisano.
Evo kratkog uputstva kako bi ova knjiga mogla da izgleda, savršeno nekorisnog ukoliko se ne upućuje nekom s talentom: veliki roman devedesetih mora biti i prospekcija događaja, ali i nužna introspekcija, sa reminiscencijom na bližu i dalju istoriju.

*Rekoste nedavno da ste jugonostalgičar; pojasnite nam, zašto?
- Mislim da je ta zemlja ocrnjena zbog socijalističkog sistema koji je u njoj vladao. Čini mi se da mnogi i danas vide koliko su blagotvorni kulturni vetrovi koji i dalje pomalo duvaju iz sarajevske kotline u zagrebačko podsljeme i ka beogradskoj niziji. Ipak, prave, one stare kulturne razmene i dalje nema, jer jedna scena ne utiče na drugu i treću, kao nekad. Zato sam, uprkos svom jugonostalgičnom stavu, protiv da NIN-ova nagrada bude jugoslovenska.
Naime, ne bih imao ništa protiv da je narednih godina dobiju odlični pisci Igor Štiks, Muharem Bazdulj ili Miljenko Jergović, ali samo pod jednim uslovom – da NIN-ova nagrada u Bosni i Hrvatskoj napravi ovakav zemljotres kao u Srbiji. Ipak, svi znamo da se to sada neće desiti, baš zato što oni kulturni vetrovi nisu još dovoljno jako zaduvali.

*Kakve su vam književne, a kakve lične želje za Novu 2014. godinu?
- Mislim da bih pre svega hteo malo mira da ponovo počnem da razmišljam o novom romanu. U ovoj buci, u putovanju svaku drugi dan, čak ni ja koji većinu svojih knjiga prvo do detalja smislim u svojoj glavi, ne mogu kreativno da radim.

Radmila Lotina

Stalno sam se klonio Šubertove sudbine

*Zašto ne volite kada vas neki književni kritičari, želeći da pohvale vašu erudiciju, nazivaju aleksandrijskim piscem?
- Znate šta: svako voli da bude pametan, ali kada se govori o erudiciji na svakom mestu u neeruditnom svetu kojem živimo, onda to počinje da bude kontraproduktivno. Uvek sam se stalnio klonio toga da budem Šubert, a to znači talentovan, ali neokretan i tragično hermetično u svom svetu. Svi koji znaju ono što ja radim, shvatili su da ja, iako pišem na istorijske teme, zapravo govorim o sadašnjem vremenu i stalno sam u kontaktu sa sadašnjošću.

16.01.13 Popboks

Nagrade kao nagrade i žiri kao žiri. Uvek će biti nezadovoljnih, uvek će biti onih spremnih da u trenu upru prst u zaverenike, ali u korenu konkretne priče o ovogodišnjem dobitniku i prestižne i privlačne Ninove nagrade stoje dva neoboriva fakata. Naime, srpski roman je je nedopustivo dugo u dubokoj krizi, a svaki je izbor tek odabir mogućeg i ponuđenog. A pobednički roman Aleksandra Gatalice jedno je od onih dela koje daju povoda i za osnovanu pokudu i za razložnu pohvalu. Na nesreću po slavodobitnika Gatalicu, velika književnost zanemarljivo retko obitava i rađa se u toj sivoj zoni

Zoran Janković

Velik rat daje povoda za zamerke na nekoliko značajnih ravni; kao prvo, ako ga posmatramo kao društvenu hroniku (a što nam sugerišu tema, broj likova, grandioznost teme...), ovom romanu nedostaje epskijeg zahvata. Premda je reč o obimnijem primeru iz novije srpske književnosti, Veliki rat zastaje na pola puta punog zamaha, kao da se i sam autor uplašio potencijalnog gabarita svog čeda koje se nudi publici uglavnom odvikloj od zahtevnijih čitalačkih izazova. Sa druge strane, u Velikom ratu se očitava primetan višak i likova i dramskih rukavaca. Kao drugo, osim ako Prvi svetski rat prihvatimo kao, istorijski gledano, najneuptniju tačku u savremenijoj srpskoj istoriji, nije najjasnije otkud ova tema u baš ovakvom obliku baš sada. Istini za volju, ova zamerka se može staviti na dušu ogromne većine ovdašnjih stvaralaca sa polja književnosti, ali i iz oblasti filma, pa i muzike. Treća zamerka bi se lako mogla odnositi na čitav Gataličin opus – naime i Veliki rat (sasvim prirodan nastavak fascinacija i stilskog pristupa poznatih iz zbirke prilča Vek, ipak zaokruženijeg dela istog autora) biva zaodenut u kitnjast, agresivan i tek povremeno temi i epohi saobrazan stil.
Na drugom tasu, onom koji predstavlja dom mogućim pohvalama je svakako autorova ambicioznost. Ambicioznost se davnih dana izgubila iz niskokalorične srpske književnosti, te svaki napor u pravcu promene tog tužnog stanja stvari valja pohvaliti što je glasnije moguće. Osim toga, Veliki rat na mahove očitava ubedljivog pripovedača u klasičnom smislu tog izraza i na tim mestima ovaj roman može da se podiči preglednim i efektnim narativom. Uz sve to, premda delo Aleksandra Gatalice brzo i ubedljivo gubi u poređenju sa, recimo, Srpskom trilogijom Stevana Jakovljevića, ne bi bilo pošteno prenebregnuti opštu kultuivisanost ovog dela, te sasvim validan napor da se i u tako sneveselom kontekstu ovdašnje literature pokuša boj sa istinski velikom temom, svom sazdanom od višeznačnosti i dalekosežnih implikacija.
Veliki rat nije veliki roman, u krajnjem zbiru on ostavlja umereno povoljan utisak koji, doduše, biva zasenjen brojnim pomenutim manjkavostima. NIN-ova nagrada satisfakcija je tek za nagrađene autore, a čitaoci će, sva je prilika, još neko vreme morati da pričekaju na istinsko čudo i pravi dragulj.

08.01.13 Politika

U jednom od ključnih dela postmoderne teorije, „Postmoderno stanje”, Žan Fransoa Liotar razvija misao po kojoj su velike naracije (priče), izgubile svaki smisao i nestale sa nestankom modernizma. Smatrajući da su veliki narativi (metanarativi) kao što su to na primer prosvetiteljske ideje o napretku i humanizmu, nemačka klasična filozofija, marksizam ili hrišćanske teorije o spasenju, izgubile svaki smisao nakon iskustva holokausta, on razgraničava doba modernizma i postmodernizma.
Novi roman Aleksandra Gatalice, „Veliki rat”, pisan na tragu njegove uspele zbirke priča, „Vek”, na prvi pogled, kao da se nalazi na klackalici između ova dva velika pravca. Pokušaj da se velika tema, Prvi svetski rat, sagleda u svojoj kompletnosti i kompleksnosti, odista zaziva jednu veliku naraciju kakvom se diče modernistički pisci. Namera je da se opišu i pripovedačkim sredstvima „uhvate” svih pet godina, od ubistva bračnog para u Sarajevu, do samog kraja 1918. godine, da pripovest ne propusti ni jedan ugao gledanja na rat, od pogleda (skoro) svih zemalja učesnica, reprezentovanih sa oko osamdeset likova, uključujući tu i poznate istorijske ličnosti, vojskovođe i umetnike, do običnih, nepoznatih ljudi, paradigmi „malog” čoveka. Pominjanje mnoštva znanih i neznanih događaja, ključnih istorijskih trenutaka ili sasvim ličnih, privatnih momenata, zapažanja, emocija, sve to vodi jednoj grandioznoj, epski široko zamišljenoj i intoniranoj slici Prvog svetskog rata, oslikanoj književnim sredstvima.
Kada, međutim, analiziramo sredstva kojima se iskusni postmodernista, Aleksandar Gatalica, služi u ovom romanu, uočićemo da se glavne karakteristike modernizma i teme takozvanih velikih naracija, podrivaju gotovo iz svog raspoloživog oružja: modernističku ideju o tehnološkom progresu i blagostanju, u romanu demantuje upravo sam rat, pravi glavni junak ove knjige, koji ne bi mogao biti tako poguban i dugotrajan bez pomoći tehnologije. Strpljivo slažući mozaik gotovo (bez)brojnih priča (malih narativa), Gatalica izbegava samu suštinu velikih modernističkih narativa o progresu i humanizmu (ne isključujući iz romana herojstvo i čovečnost pojedinaca) i posredno, bez ideoloških određivanja, ukazuje na strahovite posledice onoga u šta se Prvi svetski rat pretvorio.
Sledeći tezu po kojoj je svaka istorija zapravo konstrukcija, a ne rekonstrukcija, interpretacija, a ne apsolutna istina, odnosno tezu koja se od Ničea, preko postmodernista do teoretičara novog istorizma zalaže za to da je istorija samo još jedan narativni diskurs, pripovedanje o onome što verujemo da se dogodilo, Gatalica ukršta dokument sa mitom, istoriju sa fantastikom i činjenicu sa snovidnim. Šireći rakurs u pravcu narativnih sloboda, a ne naučnih zakonodavnosti, svestan da ga istorija istovremeno obavezuje, ali da ga književnost oslobađa, on ispisuje roman komplikovane strukture, ali i uskovitlane mašte.
Ukrštene čitave grupacije priča koje prate određene likove tokom romana sve dok oni, neki u trenu, a neki tek pred kraj, ne nestanu sa scene, ukazuju na složenu strukturu romana koja se poput najkomplikovanijeg pazla slaže u ujednačenu sliku jednog jedinog nadlika, imenom i prezimenom prozvanog Veliki rat. Osvešćeno i promišljeno pripovedanje nije, međutim, lišeno ni lirskih vinjeta, emotivnih eskalacija, živopisnih likova i potresnih pripovesti. Ono što, paradoksalno ali razumljivo, ovaj roman čini humanijim i bližim ljudskom poimanju stvarnosti, jesu upravo male priče koje dišu u saglasju sa malim čovekom, sa njegovim vidokrugom i kapacitetom spoznaje, tako da, iako dekonstruisan, razbijen na „male naracije” koje podjednako afirmišu realno i faktografsko, koliko i zaumno, snovidno, fantastično, „Veliki rat” uspeva da ucelovi jednu kompleksniju sliku velike naracije kakva se i očekivala od pripovesti o Prvom svetskog ratu.

Jasmina Vrbavac

07.01.13 e-novine.com

Istorijski romani pišu se često sa određenim viđenjem povesti, odnosno žele da pokažu da u ljudskom trajanju postoji izvesna svrha ili pak njeno odsustvo. Često se u njima pokazuje uloga pojedinca i/ili kolektiva u vrtlogu istorije. Veliki rat nije takav roman, što bi moglo da predstavlja pozitivnu promenu da u njemu postoji potencijal da kritikuje nekakvo shvatanje istorije ili bilo čega. Međutim, on je samo snop priča skupljen u jedno i povezan šarenim nitima kitnjaste retorike, bez dubljeg smisla. Ako vam se to čini dovoljno, a vi izvol’te, svakako mu književni bukmejkeri daju najviše šanse da osvoji Ninovu nagradu
Postoji zaista mnogo književnih dela koje se bave Prvim svetskim ratom. Čak i u ovdašnjoj književnosti ova tema predstavlja jedan od važnijih identitetskih narativa, onih koji govore o nama kao herojima i mučenicima istovremeno, uloga koju ljudi u Srbiji istinski vole da igraju odvajkada, istovremeno zaboravljajući da vrate krvavi nož u kanije, što sliku definitivno kvari, iako to najčešće ne primećuju oni koji se u patriotska prsa busaju. S druge strane, mora se priznati da je, za razliku od evropskog doživljaja stvari koji glorifikuje Prvi, Drugi svetski rat mnogo interesantniji za narode sa postjugoslovenskog prostora jer je on, čini se, neposrednije uticao na savremeno stanje preko ratova devedesetih, a s obzirom da u Srbiji istinu o njemu uporno pokušavaju da promene, on na ovim prostorima još traje.
Teatralno izjednačavanje partizana i četnika ipak nije sprečilo Aleksandra Gatalicu da nedavno objavi roman Veliki rat koristeći kao naslov britansku sintagmu kojom se označava sukob na prostoru Evrope, Bliskog Istoka i Severne Afrike u periodu od 1914. do 1918. godine. Ovaj roman trebalo bi da nam prikaže prave razmere tog svetskog rata i da i srpsku stranu medalje ubaci u okvire koje zaslužuje, odnosno da je prikaže onoliko važnom koliko je odista bila. Ideja koja je vodila pisca trebalo je da, metaforički govoreći, razbije ogledalo u kojem se ogleda nacionalni ponos i da od tih krhotina načini novu sliku, fragmentarnu, postmodernističku, onu koja će vodeće narative dovesti u pitanje. Upravo zbog toga on se nije zadržao samo na likovima iz Srbije nego je zahvatao po čitavoj Evropi opisujući jednako događaje iz Rusije, Francuske, Nemačke, Austrije i Turske. Roman koji je podeljen po godinama rata prati veliki broj paralelnih priča i sve one skupa trebalo bi da nam daju neki utisak o Velikom ratu, kao i da nas nateraju na preispitivanje sopstvenih uverenja i saznanja koja o njemu posedujemo. Jedino pitanje ostaje u kolikoj meri je roman uspeo to da učini, a meni se čini da nije uopšte, štaviše da se radi o ambicioznom tekstu koji gromopucatelno objavljuje svoje namere, ali ih nikako ne ostvaruje. Drugim rečima, razbijeno ogledalo nam, kao čitaocima, ne pomaže da dobijemo drugačiju sliku o istorijskim događajima i sledstveno tome da svet u kojem živimo razumemo bolje, pa se postavlja pitanje zbog čega je ogledalo uopšte i razbijano.
Pisac/spisateljica koji se poduhvate ovako velikog narativa trebalo bi da imaju jasnu motivaciju zbog čega to čine. Naime, u idealnim uslovima pisanje počinje kao potreba da se neke stvari saopšte, dakle kao vid komunikacije između autora i zamišljenog čitaoca. Ono što po mom mišljenju nedostaje iza romana Veliki rat jeste što se ne vidi zbog čega je on napisan. Ne oseća sa unutrašnja potreba da taj tekst izgleda ovako kako izgleda i zbog toga u tekstu nema nikakvog prostora za identifikaciju. U tom smislu je to bespotrebna knjiga, ona je bez ikakvih problema mogla da ostane nenapisana jer ne predstavlja ništa više od stilske vežbe u relativno velikoj formi. Pompeznost i šepurenje su jedino što ovaj tekst zaista krasi, ali to ne bih nazvao vrlinama.
Nedostatak motivacije se ogleda i na mikroplanu. Jedna od odlika teksta je upotreba fantastičnih detalja koji bi trebalo da nečemu služe, a ne da budu samo dekor koji se pretvara u kič. Uzmimo primer “neme mise” (sic!) u Sabornoj crkvi u Beogradu po ulasku regenta Aleksandra sa oslobodiocima u grad. Na stranu to što se u pravoslavnim crkvama mahom služe liturgije, ali konstruisati scenu u kojoj popovi služe obred bez pojanja i “Svi kao da su se slili u jedinstvenu neverovatnu siluetu jednog organizma koji ne nalazi reči kojima bi izrazio radost zbog oslobođenja...” može samo jedan samozaljubljeni pompezni dekorater. Ovakve fantastičke konstrukcije u najlošijem maniru Milorada Pavića u masi narativnih rukavaca možda ne služe određenoj svrsi, ali uzete kao detalj imaju težinu nacionalnog kiča.
Upravo je kič jedna od konstanti ovog romana. Bez obzira što Aleksandar Gatalica u romanu pokazuje zavidnu erudiciju i količinu istraživanja koja nije svojstvena velikom broju autora i autorki u ovdašnjoj književnosti, sklon je preterivanju koje veoma često sklizne s onu stranu dobrog ukusa. Nedostatak ironijske distance, odsustvo svakog “hladnog” glasa koji bi čitaocima dao određenu mogućnost manevra, mogućnost da se odmaknu i stvari sagledaju iz dodatnog ugla jeste priličan problem i zbog toga se čak i ono što bi moglo da bude zanimljivo, mesta na kojima bi mogla da se pronađe autentična emocija i intelektualno zadovoljstvo, proklizavaju preko linije razgraničavanja između umetnosti i kiča.
Roman je, paradoksalno, istovremeno i obiman i kratak. Panoramski presek četiri godine rata, na prvoj liniji fronta ali i u pozadini, nije moguće sabiti na uverljiv i književno plauzibilan način u 483 strane teksta. S druge strane, većina romana koji danas izlaze nemaju više od 300 strana koje se postavljaju kao neka vrsta psihološke granice za čitaoce obeshrabrene “debelim” knjigama. Ovaj sukob između tržišnog i književnog uzeo je danak narativu i prinudio pisca da na neki način ekonomiše, upotrebljava fantastiku radi metaforike, ali i da mu neki likovi jednostavno potonu u masi. Naime, koristeći neke od istoriji poznatih ličnosti i mešajući ih sa običnim svetom autor je hteo da da zaokruženu sliku, da prođe čitavu stratifikaciju društva što je tolstojevska ambicija, bez grofovog umeća dakako. Upravo zbog te količine, većina likova su tek siluete, nisu stigli da se se razviju čak ni do tipa, a kamoli do lika koji bi trebalo da ima određenu dubinu, zaobljenost, kako je to nazivao E.M. Forster.
Istorijski romani pišu se često sa određenim viđenjem povesti, odnosno žele da pokažu da u ljudskom trajanju postoji izvesna svrha ili pak njeno odsustvo. Često se u njima pokazuje uloga pojedinca i/ili kolektiva u vrtlogu istorije. Veliki rat nije takav roman, što bi moglo da predstavlja pozitivnu promenu da u njemu postoji potencijal da kritikuje nekakvo shvatanje istorije ili bilo čega. Međutim, on je samo snop priča skupljen u jedno i povezan šarenim nitima kitnjaste retorike, bez dubljeg smisla. Ako vam se to čini dovoljno, a vi izvol’te, svakako mu književni bukmejkeri daju najviše šanse da osvoji Ninovu nagradu.

Vladimir Arsenić