Žak Derida je rođen 15. jula 1930. u jevrejskoj porodici koja je živela u El Biaru, u Francuskom Alžiru. Sa 10 godina je maštao da postane fudbaler, ali je izbačen iz škole, nakon što mu je učitelj rekao da “francuska kultura nije namenjena malim Jevrejima”. U 19. godini Derida se upisuje na fakultet u Parizu i to u vreme kada je zvezda Žana Pola Sartra bila u zenitu, ali on se radije opredeljuje da prati učenja Fridriha Ničea i Martina Hajdegera. Radeći na doktorskoj tezi o Edmundu Huserlu toliko se zainteresovao za dvosmislenu prirodu svakog pisanija da je na kraju nikad nije ni dovršio.
Početkom šezdesetih predaje na Sorboni, kada aktivno doprinosi teoriji francuskog levičarsko-avangardnog pokreta, a od tada svoj rad kroz knjige “O gramatologiji”, “Pisanje i razlika”, “Govor i fenomeni”, fokusira na “dekonstrukciju” filozofskih dela Rene Dekarta, Žan-Žak Rusoa, Ferdinanda De Sosira, Hegela, Kloda Levi-Štrosa, Sigmunda Frojda i mnogih drugih. Koristeći termin “dekonstrukcija” Derida na subverzivan način promišlja “vladajuću iluziju zapadne metafizike” po kojoj jezik ideje i istinu izražava ne menjajući ih. Koncentrišući se na višestrukost značenja on pokušava pokazati da je jezik teško uhvatljiv i da čak ni autori ne mogu potpuno legitimno tumačiti svoje tekstove.
Činjenica da je Derida najčešće odbijao da definiše “dekonstrukciju”, koju je smatrao “izvesnim iskustvom nemogućeg”, donela mu je mnoštvo “protivnika” i kritičara koji su smatrali da je njegov rad frivolan, opskuran i “auto-subverzivan”, dok je najpopularnije mišljenje o njemu bilo da je “skeptički nihilista koji ne veruje ni u šta”.
Univerzitetsku karijeru Derida je završio predavajući na mnogim prestižnim univerzitetima u Americi, među kojima su i Harvard i Jel. Objavio je “bezbroj” članaka i oko 50 knjiga prevedenih na 22 jezika.
Preminuo je u 74. godini u jednoj pariskoj bolnici.
19.05.12 Politika
Za Moskvu u oba pravca, Žak Derida
Derida ovde o svom istraživačkom projektu govori kao o spoju fenomenologije i marksizma čiji je zadatak jedino da opiše SSSR iz vremena perestrojke kao jednu „neobičnu državu”, kako on sam naziva SSSR iz vremena perestrojke i glasnosti
Karpos, „mali” izdavač iz Loznice, postao je poznat kao izdavač, među najznačajnijima u današnjoj Srbiji – brojnih dela iz savremene filozofije. I to, uglavnom, iz savremene francuske filozofije Tako je izdavač na našem jeziku objavio i prevode: Žila Deleza, Luja Altisera, Cvetana Todorova, Pjera Burdijea, Rolana Barta, Mišela Fukoa... To je značajno i zato što se stanje u savremenoj filozofiji ponekad opisuje i kao borba za prestiž između nemačke i francuske filozofije, ali po našem uverenju – francuska misao ipak je u nesumnjivoj prednosti.
Bilo kako bilo, prevod ovog Deridinog putopisa iz 1990. godine, „Za Moskvu u oba pravca” (preveo sa francuskog Bojan Savić Ostojić, 2012) jeste još jedan uspeh ovog izdavača, iako ovo delo, malo po svom obimu, spada u tzv. scripta minora u velikom i značajnom delu Žaka Deride, ako je to, uopšte, od nekog značaja. Mislimo na uslovnu podelu koja ima u vidu jedino obim Deridinih dela.
Može se zato reći da u ovoj maloj studiji Derida ima dve ambicije ili zahteva. Najpre, da opiše svoj boravak u Moskvi 1990. godine, nakon pet godina i pred sam kraj eksperimenta poznatog kao perestrojka i glasnost, koje je pokrenuo Mihail Gorbačov, i da istovremeno sam ispita i istraži delotvornost dekonstrukcije kao filozofskog metoda u domenu ili na terenu političkog delovanja i politike same. Uzgred, poznato je da se jedan od najčešćih prigovora Deridinih kritičara odnosi upravo na navodnu apolitičnost dekonstrukcije i Deridine filozofije u celini. Videćemo koliko su ovi kritičari uopšte bili u pravu.
Sam Derida ovde o svom istraživačkom projektu govori kao o spoju fenomenologije i marksizma čiji je zadatak jedino da opiše SSSR iz vremena perestrojke kao jednu „neobičnu državu”, kako SSSR iz vremena perestrojke i glasnosti naziva sam Derida.
Pri tome, treba imati u vidu da su upravo putopis i razgovor one književne forme koje se Deridi čine jedino mogućim, ako se ima u vidu filozofski zadatak koji ima u vidu. Kako se može artikulisati ovaj zadatak? Na jednom mestu u ovom putopisu Derida govori o prevodu misleći na doseg samog mišljenja ili filozofije. „Postoji nešto prevedeno”, piše Derida, „unutar pesme a ne samo unutar onog što nazivate prevodom. Odolevanje prevodu jeste prevođene samo”, zaključuje on. Verujemo da se upravo u ovoj, na prvi pogled paradoksalnoj rečenici nalazi sam filozofski potencijal dekonstruktivne metode. Na više mesta u ovom putopisu Derida će reći: „Ja volim logocentrizam”, ili „Ja volim jezik”. Kada to kaže kritičar logocentrizma poput Deride koji je u prevratničkom spisu „Glas i fenomen” tražio uklanjanje transcendentalne iluzije da bi mišljenje uopšte bilo moguće, onda se iz toga može zaključiti da ova kritika nipošto nije bila površna i jednosmerna. Zato, prema Deridi, dekonstrukcija nije jednostavno obznaniti kontradikciju ili kritikovati”.Jer, ne postoji samo jedna dekonstrukcija ili francuski model dekonstrukcije, iako je „kritika logocentrizma nužan uslov dekonstrukcije”. Pre treba imati u vidu ovo odolevanje i neodlučnost kao samu suštinu dekonstruktivnog metoda, pošto je naša situacija nesvodiva u svom singularitetu. To je, najzad, razlog da svaki put izmišljamo novu strategiju. „Kako pomiriti idiom i univerzalni um? Ne postoji opšte pravilo Niko ne može nikom da saopšti opšte mišljenje. Idiom ipak nije kamen. To je vapaj za prevodom... Stalno nas prati neuspeh, pa ipak uspevamo u tome. Prevod postoji, prevod je nemoguć... Ne možete prosto reći: dole jezik. Ja volim jezik. Ja volim logocentrizam...”
Za postizanje ovog cilja postoje dva uslova, prema Deridi. Najpre, preokretanje pravca i zatim predubeđenje: putnik ide tamo, a ne u neko ovde i „da” koje je idealno i buduće. „Da li je to društvo usmereno ka nama spremno da nam se pridruži?”, pita Derida. „Tu distancu ćemo pokušati da izmerimo preokretanjem smera fort – da.” Jedino tako se može „ukloniti polumrak koji se rasprostire po identitetu onoga što se naziva dekonstrukcija”.
U trenutku u kome je činjenično već teorija, „iz mog prikaza će u potpunosti izostati teorija”, zaključuje Derida. Zar to nije logično? Zato je dovoljno opisati ovaj nemogući pugu oba pravca, fort – da. Nemogući, dekonstruktivistički put. Kao da je dekonstrukcija ontološka klackalica, baš kao i ovaj put u oba pravca. Na samoj granici filozofije. Baš kao i revolucija.
Nenad Daković
