01.01.00
Rec
Januar 1998.
#41
Obrezivanje, potpis, osmeh
Lynch: Vive le vampire!
The Whores: Bravo! Parleyvoo!
(Ulysses, 509)
PARLEYVOO FRANSSAY? Ili, ako se hoce: Dou you spique inglich? Odnosno, kako Dzojs prolazi u poststrukturalizmu, narocito kod Deride? Sledeci shvatanje Sare Kofman po kome u Deridinoj dekonstrukciji svaki uzeti tekst biva pomeren, stimulisan i preobrazen, mogli bismo prethodna tri pitanja sazeti u jedno: kakva je to odiseja zadesila pisca moderne Odiseje? Uliks gramofon (1987) nije prvi spis u kome Derida obelodanjuje svoje interesovanje za Dzojsa. Pet godina ranije, u tekstu Two words for Joyce, on izjavljuje da je Dzojsov duh prisutan svaki put kada pise, "cak i najakademskije radove". Tako Derida, u nekoj vrsti ispovesti, "priznaje" da je Pharmacie de Platon (drugi deo La dissemination) bila nista drugo do "indirektno citanje" Bdenja Finegana. Tu spadaju i Glas i Scribble (Deridin predgovor za francusko izdanje Vorbartonovog Eseja o hijeroglifima), koje Derida u ovom tekstu proglasava dzojsovskim bdenjem, dok je Carte postale (posebno njen prvi deo, Envois), po Deridinim recima, "opsednuta" Dzojsom.
U Two words for Joyce, Derida vidi Dzojsa kao kompjuter hiljadite generacije, u poredjenju sa kojim svi raspolozivi sistemi prevodjenja i arhiviranja podataka nalikuju praistorijskim igrackama. Takav sveobuhvatni mehanizam, koji je veci i snazniji od svakog konacnog pamcenja, "u jednom jedinom trenu ili reci, okuplja kulture, jezike, mitologije, religije, filozofije, nauke, istoriju duha i knjizevnosti. Ne znam da li vam se to moze dopasti, bez ozlojedjenosti i ljubomore. Moze li se oprostiti toj hipermneziji koja vas a priori zaduzuje, i unapred vas upisuje u knjigu koju citate?" Hipermneticnost Dzojsovog dela inicirace Deridino citanje Uliksa, prezentovano u Uliks gramofonu.
Uliks gramofon, ciji je podnaslov Da-govor kod Dzojsa (zapravo, podnaslov je Ouď-dire de Joyce, sto bi se dalo prevesti sa Rekla-kazala kod Dzojsa, ali se prevodilac, Aleksandra Mancic-Milic, odlucio za Da-govor kod Dzojsa zbog toga sto "da" /"oui"/ igra glavnu ulogu u ovom spisu), jeste Deridino predavanje o "da" u Uliksu i o dzojsovskoj instituciji, pred kojom je predavanje i odrzano (James Joyce Symposium u organizaciji James Joyce Foundation).
Polazno stanoviste Uliks gramofona (u neku ruku, ako ostanemo pri kompjuterskoj metafori i malo je doteramo, njegova start page, pocev od koje Derida plovi po web site-ovima nepregledne dzojsovske mreze) jeste da se o Dzojsu i Uliksu nista novo ne moze reci.
Uliks, masina-enciklopedija kojoj nista nije transcendentno i u cijem delokrugu svaka informacija ima status secanja, po Deridi, anticipira i skladisti "cak i tragove buducnosti". Ta u Uliksu pripremljena i iz njega isporucena buducnost jeste, zapravo, stvarnost dzojsovskog simpozijuma na kome Derida, drzeci se Dzojsovog da-govora, dekonstruise autoritet strucnjaka za dzojsovske stvari ("Gospodo, rece Stiven, mogu li kao narednu tacku dnevnog reda predloziti da se zasedanje odlozi? -- Od cuda sam se sav zapanjio. Nije li to mozda neka francuska sala?, upita gospodin O" Meden Berk" -- Ulysses, 144).
Scena koja po Deridi programira Dzojsov spis, jeste ona u kojoj se, pri kraju drugog dela (XV poglavlje), prorok Ilija obraca aditorijumu Bela Koenove javne kuce. Ilija, koji tu obznanjuje svoje upravnistvo nad uliksovskom telefonskom mrezom ("Cujte, ja upravljam ovom telefonskom mrezom"), predstavlja, po Deridinom vidjenju, sinegdohu uliksovskog pripovedanja. Sve mreze komunikacije, transporta, transfera i prevoda prolaze kroz njega... Ilija, to je samo glas, cvoriste glasova. (32) Podsecajuci da se stolica za obrezivanje novorodjenih decaka naziva "Ilijina stolica" /Elijah"s chair/, Derida veli da bi to ime trebalo dati svim katedrama /chairs/ za proucavanje Dzojsa. Naime, trenutak obrezivanja, nad kojim bdi prorok Ilija, jeste trenutak ulaska u zajednicu, cin ozakonjenja. Analogno Iliji, dzojsolozi (oni koji "znaju sve o onome koji je znao sve"), dobivsi svoj autoritet preko potpisa u cije ime postoje i deluju, jesu "ranzirna stanica, mreza kroz koju svaka informacija mora da prodje", najavljena jos u Dzojsovom tekstu.
Strucnost, na kojoj se izgradjuje autoritet dzojsovske institucije, opstaje, i ujedno propada, zahvaljujuci potpisu koji je cini mogucom, a koji sam pociva na izvesnom da-govoru.
Uliksovsko "da",
... svojom radikalno nekonstativnom i nedeskriptivnom dimenzijom, cak i ako kaze da nekoj deskripciji ili naraciji, jeste potpuno, par excellence performativ. (54)
Performativnost, koju je Derida u Sili zakona nazvao "misticnim temeljem autoriteta", zadobija, u domenu priloga "da", znacenje apriorne pretpostavke svakog potvrdjivanja, tvrdjenja, povladjivanja, saglasnosti: "da" je u njima a priori sadrzano --"gramofonisano" -- i ne sme se razumeti samo kao njihova zamena. Starije od svakog potvrdjivanja, "da obelezava da postoji obracanje drugome... da dolazi, od mene meni, od mene drugome u meni"; kao pre-performativna snaga, "da" pod svojom jurisdikcijom ima cak i "ne" ("da, necu", "da, nije" itd.). Iz tih razloga, "da", osmotreno kao rec, uvek u sebi nosi secanje na sebe. Jedno "da" (sama rec) podrazumeva drugo "da" (performativ), sto dovodi do toga da ono uvek mora imati oblik "da, da".
To je ono sto bi lezalo u osnovi Uliksovih "da", kojih po Deridinoj racunici ima preko 200, uzetih iskljucivo u obliku "Yes". Trecina od tog broja otpada na "da" u Molinom monologu. Preslusavanjem Molinih, uvek-vec-gramofonisanih "da", Derida dolazi do zakljucka da se njihova narocitost ogleda u cinjenici da ona ("da") "opkoljavaju" poslednje poglavlje Uliksa (kao pocetna i krajnja rec njenog monologa). Ali, diskursu koji se smesta izmedju ta dva "da", po njegovom misljenju, ne prilici podvodjenje pod monoloski zanr. Iskusenje da se Molina povest katalogizuje kao monolog, proistice iz obicaja da se secanje smatra naracijom u kojoj je u visokom stepenu prisutno monolosko svojstvo. No, Molino drugo "da", ono iz koga ona samu sebe priziva, govori "da" dolazenju nekog drugog "da", i tesko da se sa njim moze poistovetiti: "da se obraca drugome i moze prizvati samo da drugoga". I tu se, polako, vracamo pitanju potpisa, jer
. ... bez da nema potpisa. Ako potpis ne koristi ili ne pominje neko ime, on pretpostavlja neopozivu obavezu onoga ko potvrdjuje, govoreci ili cineci pokret koji znaci da, sto je zalog ostavljenog obelezja. /.../ Napisati svoje ime ne znaci jos uvek i potpisati se... Potpisujete se tek kada gest kojim, /.../ ponovo upisujete svoje ime, i kada to dobije znacenje jednog da, znaci "to je moje ime, potvrdjujem to, da, da, mogao bih to iznova potvrditi". (51 i 34) Sta se pri svemu tome desava sa Dzojsovim potpisom? Strucnjaci za Dzojsa, po Deridinom shvatanju, poseduju metadiskurzivnu kompetenciju koja "potencijalno obuhvata sve ono cime se univerzitet bavi". To je momenat dzojsovske suverenosti, tacka u kojoj dzojsovski da-govor ulazi u odnos sa znanjem i ucenoscu. Ali u potpisu iz koga se ta nadredjenost izvodi postoji i nesto drugo. Naime, osobeno "da" Dzojsovog potpisa jeste jedan da-smeh, koji po Deridi predstavlja osnovni, sveprozimajuci ton Uliks-enciklopedije, stimung koji se pridodaje svemu drugome, ne dopustajuci pri tom da sam bude poopsten, ili gradjen, kao neki ostatak, u celinu. Taj da-smeh Derida je nazvao "cinizmom kezenja, sarkazma i cerenja", smehom koji praska nad znanjem i ucenoscu. To je momenat dzojsovske nemoci, koja je svesna kontingencije i redundantnosti svake metanaracije.
. Otuda mesavina samouverenosti i nemoci koja se moze osetiti kod "Joyce scholars". S jedne strane, oni znaju, kao Dzojs i prepredeni su kao Uliks, oni dakle znaju da o tome znaju vise, da uvek imaju keca vise u rukavu... , znaju da nema nikoga ko to radi bolje, jer, sve se to moze ukljuciti u "ovo je moje telo" corpusa. Ali sa druge strane, ta hipermneticka interiorizacija nikada ne moze da se zatvori u samu sebe... Ne mozete biti sigurni ni u koje nacelo istinitosti ili zakonitosti. (38) Da li to znaci da Ilija na kraju gubi bitku protiv ironije? Ne, posto je on homoniman. Ilija moze biti ne samo upravnik telefonske mreze, vec i nepredvidljivi drugi, onaj za koga se, prema predanju, mora cuvati jedno mesto. Tesko je pozvati jednog, bez opasnosti da se ne pojavi onaj drugi, sto znaci da se uz "da" ucenosti lako prikrada i "da" smehu, da se hipermnezija, neocekivano, ukrsta sa amnezijom, da identitet uvek priziva razliku.
Napokon, kako stoji stvar sa Deridinim potpisom, odnosno, kakvo je "da" koje je deponovano u podnozje/zaglavlje Uliks gramofona? Nesumnjivo, rec je o jednom "da" Dzojsu, o "da" koje filozofija izgovara knjizevnosti. Tom "da", koje se ispisuje na marginama procesa zatvaranja metafizike, i koje pledira za otvorenost filozofije prema drugim vrstama pisanja, Derida je, zajedno sa drugim poststrukturalistima, posvetio nemali broj tekstova i knjiga.
Stoga, moglo bi se reci da cilj poststrukturalistickog pristupa Dzojsu (tu pored Deride valja navesti i Lakana, Solersa, Deleza i Gatarija, Kristevu, koji takodje izrazavaju srodnost vlastitih teorijskih postavki sa Dzojsovim delom; pride, u poststrukturalistickom okruzenju radja se i nesto sto bismo mogli nazvati francuskom dzojsologijom -- Siksu, Ober, Rabate, Topia, Fere) nije da se preko svemocnih interpretativnih tehnika Dzojsov tekst ucini pristupacnim, tj. da se proizvede jedan Dzojs kojim se moze gospodariti, vec upravo suocavanje sa njegovom necitljivoscu, sa dekonstruktivistickim potencijalom njegove proze, zahvaljujuci kome ona i dan-danas zadrzava zavidan stepen provokativnosti.
Branko Romcevic
