06.03.03 NIN
Povratak religioznog
Ova knjiga, nevelika po obimu ali veoma značajna za uvid u savremeno stanje filozofije, u kojoj francuska filozofija još uvek ima dominirajući uticaj, sadrži dva Deridina teksta, koji ilustruju njegov rad poslednjih godina na Visokoj školi za socijalne nauke, u okviru seminara pod zajedničkim naslovom “Pitanja odgovornosti”. U okviru ovog seminara Derida obrađuje probleme vezane za pitanja tajne, svedočenja, obećanja, prijateljstva, stranstvovanja, gostoprimstva, supstitucije, krivokletstva, oproštaja, smrtne kazne. Prvi ogled, pod naslovom Vera i znanje, predstavlja uvodno izlaganje koje je Derida održao u februaru 1994. godine na skupu posvećenom religiji (organizovao Italijanski institut za filozofske studije na ostrvu Kapri, tekst publikovan 1996. godine, sa komentarom i postskriptumom). Drugi tekst, pod naslovom Vek i oproštaj, u stvari je intervju koji je Derida dao za časopis Svet rasprava, objavljen je decembra 1999. godine. Ova knjiga kao i mnoge prethodne Deridine knjige, nastala je kao neka vrsta proširene verzije prigodnih tekstova napisanih uglavnom za mnogobrojne simpozijume, koji su danas postali jedno od glavnih mesta, možda važnijih od akademskih ustanova, za rađanje savremene filozofije.
Za čitaoce koji poznaju Deridin način rada ni ovo delo neće biti iznenađenje. Ono je još jedno od sjajnih ilustracija njegovog dekonstruktivnog čitanja filozofskih tekstova. Dekonstrukcija je, zahvaljujući upravo Deridi, postala jedna od najuticajnijih metoda i mogućnosti savremenog filozofiranja u vreme u kome se ne govori samo o krizi filozofije, što uostalom nije ništa novo, nego i o samom kraju filozofije u veku tele-tehno-nauke, kako je naziva sam Derida. Obavešteni znaju za Hegelov rani spis iz Jene pod ovim naslovom (Vera i znanje) ali Derida, sledeći svoj imago, pošto su njegovi autori Huserl i Hajdeger, u ovom ogledu uglavnom analizira Hajdegerov pojam “vere” iz dela “Sein und Zeit”, koji on vezuje za sam pojam bivstva, odnosno onoga “biti” ili “jeste”. Pored Hajdegera, Derida se poziva na Benvenista i Levinasa.
“Povratak religioznog” u vreme tele-tehno-nauke Derida analizira nastojeći da dekonstruiše, kao što sam rekao, Hajdegerov pojam vere koji ovaj, analizirajući Helderlinovu poeziju, otkriva kao ontološku dvojnost bivstva i svetog, ili iskustva vere i iskustva svetog. Tako Derida, pod izvesnim uticajem Bergsonovog ogleda o religiji, ali i Kantovog dela O religiji i granicama čistog uma (ostaje nejasno zašto su prevodioci nemački pridev rein preveli sa prost, ili je to uradio sam Derida), ovde govori o dva izvora religije: iskustvu vere i iskustvu svetog, na kome prema Deridi naročito insistira Hajdeger, koji sam ostaje raspet između svog stava iz 1922 (“ja sam hrišćanski teolog”) i mišljenja iz pedesetih, posle Sein und Zeit (“u veri nema mesta za mišljenje”). Vraćajući se na Ničea, Derida će pokušati hipotezu o “iskustvu svedočenja” koje dolazi iz jezika i našeg odnosa prema Drugom, koje je izvorni “predeo vere”, odnosno zajednički izvor filozofske vere i mišljenja. Iskustvo onoga što će sam nazvati teiologijom.
NENAD DAKOVIĆ
01.01.00
Dnevnik
12.06.2002.
FILOZOFIJA
Zamršeno carstvo ogledala
Žak Derida: VERA I ZNANJE - vek i oproštaj; "Svetovi", Novi Sad, 2002.
Piše: Zoran M. Mandić
Knjiga Žaka Deride (1930), poznatog francuskog postmoderniste i vođe dekonstruktivističkog pokreta, Vera i znanje, u čijem podnaslovu stoji i sintagma Sanje i Petra Bojanića, objavljuju u svojoj istoimenoj biblioteci poznatoj po delima: Đani Vatima, Gotfrida Bena, Đila Dolfresa, Hermana Broha, Oktavia Paza, Hansa Magnusa Encensbergera, Manfreda Franka, Itala Kalvina, Linde Hačion, Mišela Fukoa, Vilhelma Šmida, Fridriha Ničea ili Artura Šopenhauera, čiji fond naslova prelazi magični broj "100", prezentira dva pozna filozofska rada ovog filozofa, rođenog u Alžiru, i koji je preko dvadeset godina predavao filozofiju u Ekole normale superiore.
Za bliže upoznavanje sa sadržinom navedenih Deridinih poznih filozofskih spisa: Vera i znanje i Oproštaj i vek, neophodno je podsetiti da je Derida ideju o dekonstrukciji prvi put plasirao preko uvoda u prevod Huserlovog Porekla geometrije 1962. godine. Proces dekonstrukcije, po Deridi, je proces koji pokazuje kako autorova navodna poruka biva potkopavana drugim aspektima prikazivanja, pri čemu treba akcentski istaći da Derida, na tom talasu svoje osnovne filozofske ideje, ukazuje na važnost nesvesnih logičkih aspekata dela, tvrdeći da pažnja koja se poklanja uzgrednostima podriva glavne stavove nekog teksta. U tekstu O gramatologiji Derida iznosi argument protiv "fonocentrizma", koji privileguje govor u odnosu na pisanje zamišljajući da prisustvo autora pruža utvrđenu tačku značenja i namere. Po Hansu Georgu Gadameru (1900 - 2002) Derida je posebno pokušao da pokaže u Aristotelovoj analizi "vremena" da "vreme" postoji biću vidljivo kao differance, ali pošto Hajdegera čita iz Huserla, svog učitelja - on se oslanja na Huserlovu pojmovnost koja je primetna u Biću i vremenu, i njegovom transcendentalnom samoopisivanju. To je u izvesnom smislu, po Gadameru, Deridino shvatanje potvrde Hajdegerovog logocentrizma, uz napomenu da kada je on, ne samo, razgovor, nego i pesmu i njenu pojavu u unutrašnjem uhu opisao kao istinsku stvarnost, Derida je to nazvao fonocentrizmom.
Uz pomoć Gadamera Deridina knjiga Vera i znanje shvatljivija je u razmršavanju ideje na kojoj je sazdana u čijem se filozofskom polju, s jedne strane nalazi zamršeno carstvo ogledala i neprestana igra maski, a sa druge prezencija nastojanja da se metafizičko carstvo smisla, kome su podređene reči i njihova značenja, ukine u procesu koji je Derida označavao kao ecriture i čije ispunjenje nije esencijalno biće, nego linija, trag, koji pokazuje upravljanje protiv metafizičkog pojma logosa.
Knjiga Vera i znanje ispisana je poznom Deridinom rukom na talasu filozofskog mišljenja koje, se bavi pitanjima dekonstrukcije. Reč je o predavanjima koje je Derida držao na Višoj školi za socijalne nauke u formi seminara pod zajedničkim nazivom - Pitanja odgovornosti, na teme o: tajni, svedočenju, obećanju, prijateljstvu, stranstvovanju, supstituciji, krivokletstvu, oproštaju, smrtnoj kazni i dr. Bliže, prvi tekst štampan u knjizi pod imenom Vera i znanje, koji se pojavio 1996. godine u zborniku radova Religija, koji je uredio Deridin učenik Đani Vatimo (Svetovi su objavili Kraj moderne Đani Vatima), seže, inače, još iz 1994. godine, kao uvodno izlaganje, koje je Derida održao u organizaciji Italijanskog instituta za filozofske studije na ostrvu Kapri. Razgovoru o religiji tada pored Deride i njegovog učenika Đani Vatima prisustvovali su još: Hans Georg Gadamer, Mauricio Feraris, Aldo Gargani, Euhenio Trias i Vinčenco Vitielo. Drugi tekst, ili Vek i oproštaj imaginiran je kao intervju koji je sa Deridom o fenomenu i shvatanju religije vodio Mišel Vievorka, glavni urednik časopisa Svet rasprava, a objavljen po prvi put decembra 1999. godine.
U ovim tekstovima, uslovno govoreći, Derida "govori" kako "govoriti religiju", o religiji. Posebno o određenoj religiji danas, ali, i kako se usuditi da se o njoj govori posebno, bez straha i drhtanja. I ko bi to mogao da bude bezočan da polaže pravo na to da se tu radi o temi koja je istovremeno i neodrediva i nova, odnosno ko bi mogao da bude toliko uobražen da na osnovu nje sroči aforizam? Sva ta pitanja, međutim, svode se na ono osnovno: "moramo li se spasavati apstrakcijom, ili se od apstrakcije spasavati", i gde je spasenje.
U svojim filozofskim razmišljanjima Derida, slično kao o religiji, promišlja "kulture" i "apstrakcije" pojma oproštaja, pokajanja i veka. U načelu, kaže Derida, ne postoji granica oproštaja, nema mere (mesure), nema umeravanja, ne postoji "dotle", već postoji samo neko "vlastito" značenje te reči, naglašavajući da koliko god je tajanstven pojam, oproštaja, izgleda da scena, figura, jezik koji mu se time prilagođavaju - pripadaju religioznom nasleđu. Složenom predanju na tragu univerzalizacije putem svega onog što odelotvoruje ili obelodanjuje "pozorište" oproštaja. Po Deridi "čist" oproštaj je oproštaj bez moći: bezuslovan, ali bez suvereniteta.
Ovom knjigom Derida je zasnovao filozofsko područje mnogih osetljivih i "vrućih" transpolitičkih i političkih pitanja. Recimo i o tome, da li je "vera" obaveza ili kult. Da li je "vek" nagomilavanje vremena u kome se nagomilava moć i suverenitet: naivnosti, gluposti, drskosti, ili je "vek" slika sveta koji propada kroz tajne našeg apstraktnog iskustva. Da li se do znanja dolazi samo preko pet Lokovih čula, ili je ono delo osećanja, revidiranje ravnodušnosti, dvosmislenosti i izmeštanja značenja pojmova sa njihovim preskripcijama (zastarelostima). Ili je u pitanju Deridina konstatacija da smo mi svi naslednici, u najmanju ruku, lica ili događaja, koji su na suštinski unutrašnji, neobrisivi način obeleženi zločinima protiv čovečnosti. U svakom slučaju Deridine "istorije" reči: religija, oproštaj i vek, pripadaju najzanimljivijim filozofskim "pričama" i "opisima" zamršenog carstva ogledala i neprestane igre maski.
