Žak Derida je rođen 15. jula 1930. u jevrejskoj porodici koja je živela u El Biaru, u Francuskom Alžiru. Sa 10 godina je maštao da postane fudbaler, ali je izbačen iz škole, nakon što mu je učitelj rekao da “francuska kultura nije namenjena malim Jevrejima”. U 19. godini Derida se upisuje na fakultet u Parizu i to u vreme kada je zvezda Žana Pola Sartra bila u zenitu, ali on se radije opredeljuje da prati učenja Fridriha Ničea i Martina Hajdegera. Radeći na doktorskoj tezi o Edmundu Huserlu toliko se zainteresovao za dvosmislenu prirodu svakog pisanija da je na kraju nikad nije ni dovršio.
Početkom šezdesetih predaje na Sorboni, kada aktivno doprinosi teoriji francuskog levičarsko-avangardnog pokreta, a od tada svoj rad kroz knjige “O gramatologiji”, “Pisanje i razlika”, “Govor i fenomeni”, fokusira na “dekonstrukciju” filozofskih dela Rene Dekarta, Žan-Žak Rusoa, Ferdinanda De Sosira, Hegela, Kloda Levi-Štrosa, Sigmunda Frojda i mnogih drugih. Koristeći termin “dekonstrukcija” Derida na subverzivan način promišlja “vladajuću iluziju zapadne metafizike” po kojoj jezik ideje i istinu izražava ne menjajući ih. Koncentrišući se na višestrukost značenja on pokušava pokazati da je jezik teško uhvatljiv i da čak ni autori ne mogu potpuno legitimno tumačiti svoje tekstove.
Činjenica da je Derida najčešće odbijao da definiše “dekonstrukciju”, koju je smatrao “izvesnim iskustvom nemogućeg”, donela mu je mnoštvo “protivnika” i kritičara koji su smatrali da je njegov rad frivolan, opskuran i “auto-subverzivan”, dok je najpopularnije mišljenje o njemu bilo da je “skeptički nihilista koji ne veruje ni u šta”.
Univerzitetsku karijeru Derida je završio predavajući na mnogim prestižnim univerzitetima u Americi, među kojima su i Harvard i Jel. Objavio je “bezbroj” članaka i oko 50 knjiga prevedenih na 22 jezika.
Preminuo je u 74. godini u jednoj pariskoj bolnici.
08.11.07 NIN
Hajdeger i pitanje
O duhu, Žak Derida
Namerno sam stavio u naslov ovog osvrta ono što je u izvornom tekstu bio podnaslov: Hajdeger i pitanje, pošto ovog podnaslova nema u našem prevodu (izvanredan prevod Ivana Milenkovića). Do toga je došlo verovatno zato što je pod ovim naslovom „O duhu” urednica izdanja (Jelisaveta Blagojević) objavila i Deridine tekstove (predavanja): „Polna razlika, ontološka razlika (Geschlecht I”, „Hajdegerova ruka (Geschlecht II)” i „Hajdegerovo uho (Geschlecht III)”. To su svakako srodni tekstovi, imajući u vidu i ediciju u kojoj je ovaj prevod objavljen, ali ja bih ovaj podnaslov ipak ostavio imajući u vidu Deridin, u najmanju ruku, dvosmislen stav prema Hajdegeru. Dakle, Hajdeger i pitanje. Taj dvosmislen odnos naročito je naglašen u ovim Deridinim predavanjima (O duhu) iz 1987. godine, posvećenim dekonstrukciji Hajdegerovog „filozofskog nacizma”, kako ga imenuje Derida. I to počev od „Bivstva i vremena”, „Rektorskog govora” iz 1933., „Uvoda u metafiziku”, „Predavanja o Ničeu”, „Porekla jezika”, u kojima Hajdeger piše o Helderlinu i Šelingu i, pre svega, o Georgu Traklu, koji je duh shvatio kao „plamen”. Jer, sam Derida je govorio o tome da piše „pod uticajem Hajdegerovog imaga”, da je dekonstrukcija nastala kao odgovor na Hajdegerov termin destrukcija itd. A evo šta „O duhu” govori Derida, koji Hajdegeru duguje toliko mnogo: „To je ono što volim kod Hajdegera. Kada mislim na njega, kada ga čitam, osetljiv sam na obe te vibracije istovremeno. To je uvek strašno opasno i ludo zabavno, zasigurno ozbiljno i pomalo komično.” (VII predavanje). To je to mesto, nema dekonstrukcije bez opasnosti, odnosno bez lude zabave i komike.
Ipak, kako se Derida izvlači, ako se izvlači, iz ove dvosmislenosti? Potrebno je pročitati ova predavanja da bi se to razumelo. Jer, Deridin odnos nije jednostran, to najmanje, kao ni sam Hajdegerov nacizam, koji je onaj najopasniji, filozofski, možda, i teološki. Zato i treba imati u vidu ovu Deridinu ironičku opasku, otklon ili „usek” iz Hajdegerovog teksta koji je istovremeno „opasan”, „ludo zabavan” i najzad „komičan” sa opasnim političkim posledicama, o kojima Derida ni ovde ne govori eksplicitno, pošto dekonstrukcija ne podrazumeva eksplicitnost nego slojevito čitanje teksta, recimo, istovremeno „opasno” i „ludo zabavno”.
Zato njegovo čitanje Hajdegerovog filozofskog i, možda, teološkog nacizma nije nikada jednosmerno, ili bez „pitanja”, kao što je i Hajdegerov nacizam posledica izvesne raskrsnice i ukrštanja više puteva „zbog ovih udvajanja duhova koji nas i dalje čekaju”. Jer ovde je reč o „alhemijskom teatru” onih mesta iz Hajdegera na „kojima se ukrštaju tematika vatre, ognjišta, čuvanja i nacije, rase (Geschlecht-a)”. „Kada plamen onoga Geist-a gori na ognjištu samo jednog jezika”, nastaje „dvostruka nesimetrija grčko-nemačkog para”. Jer Hajdeger o grčkom i latinskom kaže “da su manje izvorni”, „pošto je duh potpuno pitanje jezika”. Duh je zato „hram sablasti” koje sam pominjao: rasa, plamen, oganj, zemlja i „zatvorenih trouglova” (jedno zatvoreno mišljenje) između grčkog, latinskog i nemačkog jezika i njegovog „arhiizvornog duha”. Stoga ukrštanje ovih puteva nije bezazleno. Kada, na primer, govori o Traklu i „duhu” koji je kod njega plamen, Hajdeger ide prema duhu „koji se pribira u žein Geschlechtž, ili rasu. Jer, da parafraziram, nacizam nije nastao u pustinji nego u crnoj šumi evropske kulture i njenog duhovnog sveta. Hajdeger ovu opasnu i istovremeno komičnu „himnu duha” ispisuje zato posle sloma nemačkog idealizma koji se više ne vezuje za neki subjekat nego za „jednu rasu” (ein Geschlecht) pod maskom kritike grčko-hrišćanske metafizike. „Sve ovde zato zavisi od situiranja Geschlecht-a na putu Hajdegerovog mišljenja.” Otuda i ovaj naslov: Hajdeger i pitanje.
Nenad Daković
