Žak Derida je rođen 15. jula 1930. u jevrejskoj porodici koja je živela u El Biaru, u Francuskom Alžiru. Sa 10 godina je maštao da postane fudbaler, ali je izbačen iz škole, nakon što mu je učitelj rekao da “francuska kultura nije namenjena malim Jevrejima”. U 19. godini Derida se upisuje na fakultet u Parizu i to u vreme kada je zvezda Žana Pola Sartra bila u zenitu, ali on se radije opredeljuje da prati učenja Fridriha Ničea i Martina Hajdegera. Radeći na doktorskoj tezi o Edmundu Huserlu toliko se zainteresovao za dvosmislenu prirodu svakog pisanija da je na kraju nikad nije ni dovršio.
Početkom šezdesetih predaje na Sorboni, kada aktivno doprinosi teoriji francuskog levičarsko-avangardnog pokreta, a od tada svoj rad kroz knjige “O gramatologiji”, “Pisanje i razlika”, “Govor i fenomeni”, fokusira na “dekonstrukciju” filozofskih dela Rene Dekarta, Žan-Žak Rusoa, Ferdinanda De Sosira, Hegela, Kloda Levi-Štrosa, Sigmunda Frojda i mnogih drugih. Koristeći termin “dekonstrukcija” Derida na subverzivan način promišlja “vladajuću iluziju zapadne metafizike” po kojoj jezik ideje i istinu izražava ne menjajući ih. Koncentrišući se na višestrukost značenja on pokušava pokazati da je jezik teško uhvatljiv i da čak ni autori ne mogu potpuno legitimno tumačiti svoje tekstove.
Činjenica da je Derida najčešće odbijao da definiše “dekonstrukciju”, koju je smatrao “izvesnim iskustvom nemogućeg”, donela mu je mnoštvo “protivnika” i kritičara koji su smatrali da je njegov rad frivolan, opskuran i “auto-subverzivan”, dok je najpopularnije mišljenje o njemu bilo da je “skeptički nihilista koji ne veruje ni u šta”.
Univerzitetsku karijeru Derida je završio predavajući na mnogim prestižnim univerzitetima u Americi, među kojima su i Harvard i Jel. Objavio je “bezbroj” članaka i oko 50 knjiga prevedenih na 22 jezika.
Preminuo je u 74. godini u jednoj pariskoj bolnici.
05.06.08 NIN
„Odmetnička država” Autor: Žak Derida
Zahvaljujući agilnom Ivanu Milenkoviću dobili smo još jedan ogled Žaka Deride u prevodu na srpski jezik, posle njegovog „Ogleda o duhu” i velikih „Politika prijateljstva”. Podnaslov ovog ogleda je „dva ogleda o umu” koji već nagoveštava da iza ovog neobičnog političkog odmetništva ipak stoji um ili možda dva uma od kojih je bar onaj drugi odmetnički i surberzivan, ako je suberzivnost njegova prava diferentia specifica, kao da um po prirodi nije jedan a ne dvostruk i odmetnički. Uostalom, kao i sama filozofija koja kao ni književnost ne može biti podeljena a da to nema za posledicu njenu radikalnu dekonstrukciju na samu instituciju i univerzitet, odnosno samo telo književnosti ili filozofije, kao što je to mislila Pegi Kamuf u kod nas nezapaženom ogledu „Univerzitet i dekonstrukcija”. Jer, još je Delez shvatao filozofiju kao „obrnuti platonizam”, što je određenje koje se može čitati na različite načine, kao da je i sama odmetnička država ova vrsta obrnutog platonizma. Drugim rečima, da li je ovo određenje ili definicija filozofije, ako je to ipak definicija, pozitivna ili negativna i šta ovde uopšte obrće ili odmeće, ako je to uopšte moguće. Mislim da je problem u tome što se platonizam ne može obrnuti tako da je ova laž konstitutivna laž filozofije same. Jer, kad se obrne platonizam opet dobijamo platonizam. Mislim da to Derida želi da kaže: i odmetnička država je država i “odmetnitokratija”, kako je to preveo Milenković, jeste demokratija. Granice nisu jasne, kao ni granice između dva uma.
Nemam, dakle, neki plan u ovom izlaganju jer to i nije plan niti je on moguć pošto je ovde reč o odmetnicima i jednom umu koji je isto tako odmetnički, a ne samo o odmetničkim državama, kako to stoji u naslovu ova dva ogleda o umu, pošto naslovi filozofskih knjiga varaju, kao i oni na knjigama poezije ili literature uopšte. Uostalom, osnovna dilema i jeste u tome šta je um, pošto u temelju bilo koje države po prirodi stvari uvek stoji neki um a po analogiji iza „odmetničke države” treba da stoji ili je oblikuje ovaj, prema Deridi, legitimni „drugi” ili „odmetnički um”, ako je to um, a jeste. Dakle ideja i jeste u tome da je um odmetništvo a ne recimo supstancija i razum. Jer, um dolazi iz jezika i onog Hajdegerovog infinitiva „es gibt” koji daje biće iako sam „jeste a ne postoji”, dakle, iz jedne sablasti. Sa druge strane, i ono „treba”, o kome Derida govori negde pri samom kraju, i bez koga se ne može razumeti ono što dolazi, jedna „demokratija u dolasku”, o kome se govori u drugom predavanju – i to „treba” je „ludo” i mora takvo da bude da bi se uopšte umovalo o onome što će doći. Zato, filozofski tekst, i to je neka vrsta poruke, ako je nekome do toga, i ne može bez ovog horizonta idealnosti i odmetništva, pošto je filozofija ovaj odmetnički platonizam, bez koga se ne može. Filozofi su odmetnici i suvereni i oni koji su uvek u dolasku.
Nenad Daković
