Ambasadorova kći

19.04.13

Glas javnosti, 19.04.2013.

Predavanje kubanske književnice Zoe Valdes

BEOGRAD - Gošća sedmog Međunarodnog festivala proze koji se održava u Novom Sadu pod sloganom "Zauzmi pozu, čitaj prozu", kubanska spisateljica, dobitnica nagrade Asorin za najbolji roman za 2013.godinu, Zoe Valdes, održaće predavanje u Institutu Servantes u Beogradu.
Kako je najavljeno, ljubitelji književnosti moći će da postave pitanja kubanskoj spisateljici koja će posle tri godine ponovo posetiti Servantes. Kubanska spisateljica Valdes održaće predavanje, zapravo predstavljanje književnoj publici u Beogradu koja možda još uvek nije otkrila "književni biser" sa Kube. Ulaz je slobodan za publiku a obezbeđen je simultani prevod.
Pored ove umetnice na predavanju će govoriti i Bojana Kovačević, prevodilac na srpski njenog dela "Ambasadorova kći".
Na predavanju koje nosi simboličan naziv "Između života i smrti" Valdes će govoriti o svom životu, precima iz Kine i Irske, o početku pisanja dnevnika i poezije, o značenju umetnosti i konstantnoj borbi za slobodu.
Predstaviće i svoje najvažnije romane i trenutke u kom su nastali. Umetnica tvrdi da: "život bez umetnosti ne vredi mnogo", i dodaje "i bez slobode".Valdes (54) jedna je od najuspešnijih spisateljica srednje generacije kubanskih pisaca. Od 1984. do 1988.godine bila je deo Delegacije Kube UNESCO u Parizu. Počela je da se bavi pisanjem, pre svega poezije, objavljuje prvu zbirku pesama "Odgovori za življenje".
Nešto kasnije počinje da piše prozu i romane koji su našli put do čitalaca i kritičara, njeni romani "Ambasadorova kći", "Dala sam ti ceo život", "Dragi prvi dečko", "Morske vučice", "Večnost trenutka", "Plesati sa životom" prevedeni su na brojne svetske jezike.

Dnevnik, 18.04.2013.

Kubanka irske krvi i kineskog strpljenja

Međunarodna književna zvezda, jedno od najuglednijih i najprevođenijih imena hispanskog govornog područja - Soe Valdes, gošća je 7. festivala proze Prozefesta u Novom Sadu. Kulturni centar grada kao domaćin priredio joj je najlepšu dobrodošlicu, objavivši uoči festivala njen roman “Ambasadorova kći”. Prevodilac je Bojane Kovačević Petrović, koja kaže da je jezik kojim piše Valdesova- raskošan i inspirativan, prepun kovanica .
Soe Valdes (1959) rođena je u Havani, u godini trijumfa kubanske revolucije, ali je od “kastrata”(kako slobodni kubanski intelektualci zovu pripadnike tamnošnjeg režima) morala da pobegne. U egzilu je već 18 godina, a živi u Parizu sa ćerkom i suprugom. Piše romane, pripovetke, poeziju, filmske scenarije, aktivna je blogerka, a za prozno stvaralaštvo je dobila mnoge međunarodne nagrade. Ponosna je na svoje hispano-kinesko-irsko-afričko poreklo, voli da kaže kako ima irsku krv i kinesko strpljenje. Smatra da život ne vedi mnogo bez slobode i umetnosti .

Kakav je uticaj knjige i književnosti danas, u vreme brzih elektronskih komunikacija? Vi ste poznata blogerka, možete li da nam uporedite moći ta dva medija?
- Književnost danas, na žalost, nije ni izbliza uticajna kao što je bila nekada, kaže naša sagovornica.- Danas ljudi na raspolaganju imaju internet i mnoge druge medije, a nekada su uglavnom bili upućeni na knjigu i čitanje. I onda i sada, književnost je važna jer nam služi da širimo i razvijamo sopstvenu misao.
Ako iste rečenice napišem na blogu i u knjizi, književnost staje zauvek, a na internetu je sve površno i prolazno. Pisci i svi ljubitelji pisane reči treba da se trude da knjige utiču na internet, a ne obrnuto.

Verujete li u postojanje ženskog i muškog pisma u književnom stvaralaštvu?
- Mislim da postoje samo dobra i loša književnost. Međutim , u literaturi postoje ženska i muška senzibilnost, koje čak i nisu nužno uslovljene polom autora. Najbolji primeri za to su romani Gistava Flobera “Gospođa Bovari” i Margerit Jursenar “Hadrijanovi memoari”. Flober je svojevremeno zapisao “Gospođa Bovari-to sam ja”. A Jursenarova je taj roman napisala kao da je ona bila rimski imperator.
Piščev autorski senzibilitet najviše utiče na njegovo stvaralaštvo, a meni bi bilo veoma zanimljivo da vidim kako bi izgledali“Hadrijanovi memoari” da ih je napisao Flober, a kako “Gospođa Bovari” Margerit Jursenar.

Na kom jeziku nastaje vaša literatura, pre nego što je napišete?
- Gotovo sve moje knjige nastajale su i napisane su na maternjem španskom jeziku. Međutim već dugo sam u okruženju francuskog jezika i kulture pa sam nedavno napisala i knjigu pesama na francuskom. Na tom jeziku sanjam, a kad se probudim, požurim da to što pre zapišem, da ne bih zaboravila. Volim pariske parkove u kojima često provodim slobodno vreme- sedim na klupi i pišem, nekada na španskom, nekada na francuskom. Shvatila sam tako da se moj život menja, a ja nemam ništa protiv toga.

Na koji način danas, posle osamnaestogodišnjeg egzila, razmišljate o Kubi?
- Kuba je stalno u mojim mislima i u duši, tamo mi je ostala brojna porodica, tamo su moje uspomene na detinjstvo. Ja sam i danas Kubanka, tako se osećam i tako pišem. Iako sam na crnoj listi tamnošnjeg režima, znam da se moje knjige tajno čitaju i to me raduje. Kuba je nesrećno ostrvo zarobljenih ljudi kojim će još zadugo vladati dinastija Kastro - oni su obezbedili i naslednike, a Amerikancima to ne smeta. Na takvu Kubu ne želim ni da odem.
Moj deda je svoju tugu lečio pisanjem, a i ja sam, naročito u mladosti, imala potrebu da u književnosti pronalazim utočište, da se kroz pisanje oslobađam tenzija. Dok sam bila dete, moj otac je bio politički zatvorenik i proveo je pet godina u zatvoru bez presude. Iako je tada bio u braku sa drugom ženom, mama me je naučila da na pitanje “Kojim se poslom bavi tata”, odgovaram da je on astronaut. To je bolje zvučalo od priznanja šta je on i gde je.Jednom je neko rekao da je Kuba ostrvo od koga su hteli da naprave raj, ali nisu uspeli.
A Bojana Kovačević-Petrović rekla nam je da su pri kraju pregovori sa jednom velikom izdavačkom kućom koja će na srpskom objaviti najnoviji roman Soe Valdes “Žena koja plače”.

Radmila Lotina