Žena koja plače

26.09.14 Danas

Inspiracija za pisanje ovog romana bila mi je Dora Mar, njen nesvakidašnji talenat za fotografiju i neverovatno strasna ljubav prema Pablu Pikasu, koji je za nju bio poslednji muškarac - čuvena je njena izjava „Pikaso, pa bog“.
Zanimao me je njen odnos sa velikim slikarom, ali ponajviše njen umetnički rad jer je poznato da je ona prva u svetu napravila foto-reportažu, a bila je to ni manje ni više nego reportaža o nastanku čuvene Pikasove Gernike. Interesovao me je njen život, ne samo u periodu dok je bila sa Pikasom, već pre i posle toga, naročito njen boravak u Veneciji nakon kojeg se potpuno povukla iz javnog života - objasnila je Soe Vadles na promociji knjige „Žena koja plače“, u klubu Tribina mladih novosadskog Kulturnog centra. Valdes je naglasila da ova knjiga nije biografija najbolje fotografkinje 30-ih godina prošlog veka, već roman inspirisan njenim životom, dakle „književnost koja je, kao što znate, laž koja priča istinu“, citirala je autorka meksičkog pisca Huana Rulfa.
Soe Valdes (1959) je proteklih dana boravila u Srbiji gde je u Beogradu, Pančevu, Kragujevcu, Kraljevu i Novom Sadu promovisala roman „Žena koja plače“ u izdanju Lagune, a za koji je prošle godine dobila prestižnu nagradu Asorin u Španiji.
- Ova nagrada je veoma značajna jer je prošle godine za taj konkurs pristiglo ukupno 97 romana u rukopisu, a pisci su anonimno učestvovali na njemu. Nagrađena je upravo Soe Valdes, a nakon objavljivanja ovog romana u Španiji, srpski prevod je i prvi u svetu. Francusko izdanje se očekuje tek ove jeseni - kaže za Danas Bojana Kovačević Petrović, koja je bila zadužena za prevod ove knjige.
Soe Valdes bila je gost Kulturnog centra Novog Sada i prošle godine na Međunarodnom festivalu proznog stvaralaštva Prosefest, kada je promovisala svoj roman „Ambasadorova kći“ u izdanju KCNS (edicija Prosefest), a vest o nagradi Asorin stigla je upravo za vreme njenih susreta sa srednjoškolcima novosadskih gimnazija.
Sada su Novosađani imali priliku da se po drugi put susretnu sa Soe Valdes, koja već 20 godina živi u egzilu u Francuskoj. Iako je roman zasnovan na desetogodišnjoj vezi koju je glavna junakinja imala sa Pikasom, i na načinu na koji se predala toj ljubavi, autorka je publici objasnila da roman treba da se čita sa istim žarom s kojim posmatramo seriju Pikasovih portreta Dore Mar.
- Pikaso nije bio jedini koji je slikao Doru Mar. To je činio i Man Rej, i na osnovu te fotografije, Pikaso se zaljubio u nju. To je bio sasvim poseban svet, koji je živeo u jednoj specifičnoj, teškoj epohi, jer je tada počinjao španski građanski rat. Želela sam da kroz jedno kružno ogledalo prikažem epohu 30-ih godina u kojoj je Dora Mar živela svoju mladost, i preslikam ga na svoj život. Prikazala sam i kakva je Kuba danas, rekla je Valdes, dodavši da ova knjiga sadrži i autobiografske detalje iz njenog života.
Četrdeset godina nakon smrti genija iz Malage, Soe Valdes proniče u dušu žene koja je bila spremna na sve zarad ljubavi, i daruje nam pronicljiv i uzbudljiv roman o strasti koja nema granice. Između prizora Kastrove Kube i pariškog egzila, Soe do tančina opisuje veličanstvene nadrealističke fotografije Dore Mar i slikovito predočava vrline i mane jednog od najvećih genija svih vremena, Pabla Pikasa.

GORDANA NONIN

20.07.14 Dnevnik - Novine i časopisi

Ovih dana beogradska „Laguna“ objavila je roman Soe Valdes „Žena koja plače“, a prevod sa španskog potpisuje Bojana Kovačević-Petrović. Valesova je međunarodna književna zvezda, Kubanka u egzilu i jedno od najprevođenijih imena hispanskih književnosti. Prošle godine je bila gošća novosadskog Prozefesta i tada je lično upoznala svog prevodioca na srpski.
Bojana Kovačević-Petrović diplomirala je Španski jezik i hispanske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Prevođenjem je počela da se bavi još u studentskim danima. Prevela je, između ostalog, romane „Dijana ili usamljena boginja lova“ Karlosa Fuentesa, „Laka komedija“ Eduarda Mendose, „Žena koja plače“ i „Ambasadorova kći“ Soe Valdes, memoare „Pre kraja“ Ernesta Sabata, „Drame“ Marija Vargasa Ljose, dvadesetak pozorišnih komada, veliki broj filmova holivudske produkcije. Priredila je i većim delom prevela dvotomnu Antologiju hispanoameričke priče „Večita smrt od ljubavi jača“.
Zaposlena je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a radi i kao doktorant-saradnik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije .
Kako ste otkrili Soe Valdes, šta vas je privuklo njenom književnom rukopisu?
- Prvi put sam se srela sa delom Soe Valdes devedesetih godina, kada je izdavačka kuća “Paideia” objavila njen ključni roman, “Svakodnevno ništavilo”, u prevodu Aleksandra i Mirjane Grujičić. To po obimu neveliko remek-delo mlade buntovnice ostavilo me je bez daha u mojim dvadesetim godinama, kada sam mislila da je preda mnom ceo svet. A onda su došli razni problemi, pre svega društveno-politički, i mnogima su skresana krila. Kada me je pre godinu i po dana pozvao Nedeljko Mamula iz KCNS da mi kaže da Soe Valdes dolazi na ProzeFest, doslovno sam bila u neverici. Ona je još pre dvadeset godina bila značajno ime među novim hispanoameričkim piscima, a danas spada u sam vrh te književnosti u egzilu.
Kako bi ste čitaocima preporučili roman “Žena koja plače”?
-“Žena koja plače” je topao, intiman, dubokouman roman o složenom ljubavnom odnosu dvoje velikih umetnika, Pikasa i Dore Mar, a istovremeno priča o Soe Valdes, njenoj Kubi na koju iste te dve decenije ne može da ode, a koju nosi duboko u srcu i koju svakodnevno sanja. Soe Valdes ogoljava život jednog od najvećih slikara svih vremena i najznačajnije fotografkinje nadrealizma, ali pred čitaoca baca i svoju intimu, kojom takođe ostavlja bez daha. Za “Ženu koja plače” Soe Valdes je prošle godine dobila veoma uglednu špansku nagradu „Asorin“, koja se dodeljuje anonimnim rukopisima, a to dodatno svedoči o njenoj vrednosti.
Da li je savremena književnost španskog govornog područja dovoljno prisutna i poznata srpskim čitaocima?
- Prevoda nikada dosta, dobrih knjiga takođe. Dvadeset zemalja španskog govornog područja imaju mnogo toga da ponude, to podneblje je neiscrpno i uvek donosi nove teme, inovativna razmišljanja, neočekivana uzbuđenja, koja su zasnovana na tradiciji velikih pisaca, kojima se uvek treba vraćati: Markesa, Fuentesa, Kortasara - čiju stogodišnjicu rođenja obeležava cela planeta i jedinog koji je još uvek sa nama, Marija Vargasa Ljose. Uvek može da se čita više, dobru književnost nažalost ponekad prevladaju bolje reklamirane knjige.
Čime se sada bavite kao književni prevodilac, a šta biste voleli da prevedete ovdašnjim ljubiteljima književnosti?
- Nedavno sam završila svoj deo Antologije meksičke poezije, u kojoj sam uživala zajedno sa svojom dragom koleginicom Draganom Bajić, a koja će biti objavljena povodom Međunarodnog novosadskog književnog festivala. Bavila sam se i istraživačkim radom, objedinila sam sve drame sa hispanoameričkog područja koje su igrane u Srbiji u proteklih četrdeset godina... A sada idem na kratak odmor.
Radmila Lotina

Ranac pun knjiga
Koje naslove ste odabrali za godišnji odmor?
Uvek nosim pun ranac knjiga, i doslovno ih sve pročitam. Uživaću u pričama Roberta Bolanja, najnovijem romanu Marija Vargasa Ljose, za koji do sada nisam imala vremena, s nestrpljenjem očekujem da saznam šta je Hulio Kortasar pričao o književnosti svojim studentima na Berkliju 1980. godine, a, da ne bude sve isto govorno područje, u Grčku sa mnom idu i dela Dejvida Fostera Valasa.