Bezbojni Cukuru Tazaki

22.04.14

Emitovano u Vavilonu, 22. aprila 2014.
Cukuru Tazaki je običan mladić koji voli da sedi na železničkim stanicama i posmatra dolaske i odlaske vozova. Ako ste pomislili da nova knjiga Harukija Murakamija, Bezbojni Cukuru Tazaki i godine njegovog hodočašća ima veze sa čuvenim romanom Irvina Velša, Trejnspoting, prevarili ste se. Ili bi se nadimak Bezbojni, mogao povezati sa Muzilovim Čovekom bez svojstava.
Nije sasvim isključeno da je Murakami uzeo u obzir i ove knjige kada je pisao roman o usponu i raspadu prijateljstva petoro tinejdžera, ali tako izrazito socijalno nezadovoljstvo i životna posrnuća nisu prava tema njegovog poslednjeg romana. On samo voli da čitaocu pruži mogućnost da prema sopstvenom htenju i znanju iz jedne ponudjene centralne tačke proširi čitavu lepezu mogućih značenja i tumačenja.
Njegovi romani su često zagonetni i potrebno je uložiti odredjeni napor da se postavljene zagonetke reše, ali taj napor izaziva zadovoljstvo kao ono koje se javlja prilikom čitanja detektivskih priča. Murakami odista i ne piše romane bez zapleta i saspensa, iako u njima nema ni detektiva ni zločina u uobičajenom smislu reči. Ali zato ima mistike i fantastike, filozofije i metafizike, intertekstualnih veza sa svekolikom kulturnom i umetničkom svetskom baštinom kao i neočekivanih spojeva izmedju istoka i zapada. Ali ima odgonetanja.
Zato je Trejnspoting zapravo pogrešan trag koji Murakami verovatno namerno podmeće, znajući da se intertekstualni dijalog vodi zapravo na drugoj strani. Zato ćemo i krenuti ponovo od početka - od naslova – i ubrzo otkriti da odrednica godine hodočašća ukazuje na to da je reč o žanru vaspitnog, tzv. bildungsromana inspirisanog Geteovim Godinama učenja Vilhelma Majstera, delom koje je poslužilo Francu Listu da komponuje ciklus minijatura nazvan upravo Godine hodočašća. Kao omaž romantičarskim motivima, pomenuti naslovi se vezuju i za ključne teme, od ljubavi, prijateljstva, otkrivanja smisla života kroz smrt, preko Listove atmosfere mistične ekstaze i lirske erotičnosti, prepoznatljive i u ovom romanu, sve do digresije u vidu umetnute priče oslonjene na faustovski motiv odnosa čoveka i djavola.
Očigledno insistiranje na Geteu iniciria dalju potragu tokom koje se stiže do samog ključa za ovaj roman, do manje poznatog momenta iz Geteove biografije, a to je njegovo pasionirano proučavanje prirode boja i teorije koju je Gete oformio sa namerom da stupi u dijalog sa postojećom Njutnovom hipotezom. Naime, Gete je brojnim eksperimentima utvrdio da su boje stvar individualne percepcije, što je kasnija nauka u velikoj meri i potvrdila. U romanu Bezbojni Cukuru Taziki, Murakami posredno aktualizuje i komentariše Geteovu teoriju nadevajući svojim junacima imena odredjenih boja. I baš kao u Geteovoj teoriji, gde su boje stvar ljudske iluzije i zavise od čovekove percepcije, tako su i dogadjaji u romanu kao u svojevrsnoj rašomonijadi stvar doživaljaja samih likova.
Nema sumnje, dakle, da je i ovaj poslednji roman uzoran primer kako Murakami asocijacije i teme umnožava gotovo matematičkom progresijom, ali on kao i njegova prethodna dela, ostavlja i drugu mogućnost: a to je da možete jednostavno pratiti priču o tome šta je uzrokovalo razlaz pet tinejdžera, nerazdvojnih prijatelja. I prateći ovaj put, doći do zaključka da je roman zapravo jedna, za ovog pisca pomalo neočekivana oda običnom, sasvim prosečnom čoveku oličenom u glavnom junaku, Bezbojnom Cukuru Tazakiju.
Murakami je i ovog puta ostavio priliku čitaocima da sami načine svoje izbore. Jer, kao što je tvrdio Gete u svojoj teoriji boja, sve je stvar ličnog doživljaja.

Jasmina Vrbavac

22.02.14 Danas

Dugogodišnji kandidat za Nobelovu nagradu za književnost, japanski pisac Haruki Murakami, posle zahtevne trotomne bajke za odrasle 1Q84 napisao je novi roman. Simbolika naslova, Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća (prevela s japanskog Nataša Tomić), čitaocu je jasna već na početku; naredne stranice su u različitim ključevima njena zanimljiva razrada.
Negde na sredini studija arhitekture staničnih zgrada, Cukuru Tazaki doživljava razočaranje. Četvoro prijatelja sa kojima je nerazdvojan od srednjoškolskih dana saopštavaju mu da više ne žele da razgovaraju sa njim. Iznebuha, bez obrazloženja, a Cukuru nema hrabrosti da pita zašto. Do tada je živeo bez velikih potresa. Opčinjen železničkim stanicama, znao je svoju profesiju i naizgled se nije isticao. A ipak jeste. Po imenu. Njegovi prijatelji, svi, u korenu imena imali su ideogram koji znači boju. Samo Cukuru ne. U srednjoškolskoj grupi bili su to Crveni, Plavi, Crna i Bela. A Cukuruov ideogram bio je bezbojan, praviti. Ne čak ni stvarati, već čisto praviti.
Nomen est omen/Ime je predznak prva je simbolika koja će obeležiti glavnog junaka u Murakamijevom novom romanu: izvan sveta boja, Cukuru živi u društvu sa samoćom i kompleksom niže vrednosti, crpeći iz bezuslovnog drugarstva nešto od ostataka kolorita svog grupnog, tako misli, pravog identiteta. Ali retka su prijateljstva koja opstaju. Ona dolaze i odlaze, u mladosti češće, kad već zri „imunitet duše“. Cukuru je, međutim, sazdan za večna prijateljstva i gubitkom prvog, ogoljen, pomišlja na samoubistvo. Zatim će upoznati Haidu (boja Siva), dve godine mlađeg studenta fizike, maštara koji citira Voltera i sluša klasičnu muziku od koje do besvesti Žal za domovinom, osmi deo prve svite Franca Lista Godina hodočašća: Švajcarska, u izvođenju ruskog pijaniste Lazara Bermana.
Cukuru, realista, funkcioniše kroz navike: redovni ishrana i higijena, plivanje, seks i seksualne fantazije (uvek sa Belom) ali mu ni homoseksualna uobrazilja nije strana. U njega Haida unosi nemir - taj Listov zvuk klavira dočaravala je Bela te se tako u romanu uspostavlja drugi simbolički stub koji drži prozno štivo. Nostalgija. Melanholija. Uz Ime... eto magije kojom japanski pisac, poznat po sklapanju mističnog mozaika života svojih junaka, razvija priču o usamljenosti čoveka koji se navikao na tugu i koje se sada, sve i da može, ne bi odrekao. Kad i Haida naglo i bez reči nestaje, Cukuru prihvata ideju svoje devojke da krene u potragu za razlogom prekida prvog prijateljstva, u nadi da će se rešiti balasta prošlosti. Putuje u rodno mesto, i u Finsku čak, da bi od Crvenog, Plavog i Crne (Bela je u međuvremenu mučki ubijena) saznao da je Bela rekla kako ju je on silovao. Činjenica da joj niko od njih nije poverovao, ali da jeste pristao da u to veruje, obrće perspektivu i odjednom otkriva grupni kompleks inferiornosti u odnosu na Cukurua. On je, pak, smatrajući sebe niže vrednim celi svoj život izgradio u senci bezbojnosti i sada mu je „kasno da se menja“; on ne dopušta zdravom jezgru u svom biću da se osokoli i nadjača svakodnevnu „listovsku“ potištenost i jad.
Omotač tuge obujmljuje i sve nas dok, kao u nekom krimiću, čekamo da nam pisac otkrije kako ćemo ga i kada strgnuti sa sebe. Avaj, rešenja nema iako iz jedne priče, poput zečeva iz šešira ili ruskih babuški, jedna za drugom iskaču nove. Čarobnjak pripovedanja kao da se malo umorio pa nam ponekada i ex catedra docira o slobodi i slobodnoj volji, o kreativnosti odnosno originalnosti, o umetnosti i muzici. Onaj Murakami na koga smo navikli, a koji se najbolje snalazi na magličastom terenu izvan svake logike gde u jednom kolu pocupkuju zli patuljci naše svesti i podsvesti a ritam drže arhetipovi, u romanu Bezbojni Cukuru... najupečatljiviji je u priči o đavolu i smrti. U njoj se vremenske dimenzije tako sjajno preklapaju da se više ne zna šta je mašta a šta zbilja, i da li je onaj koji sluša zaista taj koji sluša, i tu gde sluša, ili je postao (oduvek bio?) ličnost o kojoj sluša i na nekom je sasvim drugom mestu.
Ovaj sfumato na razmeđi razuma i magme emocija prirodni je i najzavodljiviji elemenat Murakamijeve proze. Iz tih senki sluti se da je čoveku smrt data da bi shvatio tajnu života. Prihvatanjem smrti ulazimo u naše metafizičko biće i, kako pisac kaže, pretvaramo se u čisti intuitivni osećaj koji govori da je život jednoličan i dosadan, ali da ga svejedno vredi živeti. Ali tada nema nazad...
Čas ulaska s one strane jave Murakami ne obznanjuje ali se pretvara kao da hoće. Stoga pitanje „dokle se proteže realnost“ zbunjuje njegove junake pa oni tumaraju tamnom stranom svoje svesti, kojom vladaju izvotoperene fantazije, prevare, silovanja i ubistva. Trenutak ove strane, pak, pisac sa gorčinom precizno prepoznaje u sadašnjem vremenu i na njega besno odapinje strelu: u kombinaciji sa savetima iz priručnika američkih marinaca i SS trupa za obuku novih regruta, nju ejdž danas bestidno stvara novu religiju koja, kroz firme za seminare poslovne obuke i treninge kreativnog biznisa, ispira mozak sa monstruoznim ciljem stvaranja vojnika kompanija i potčinjavanja zaposlenih.
Haruki Murakami je ipak pisac atmosfere koja snagom nadilazi temu. Tako boje u imenima u najnovijem romanu ostaju samo na nivou mogućih belega naše sudbine, izdaleka budeći sećanje na Heseovo, temeljitije izvedeno, poistovećivanje čovekovog karaktera sa osobinama životinje na koju liči. I jednom i drugom izvor je u psihoanalizi, s tim što je Murakamiju dovoljno da samo zatalasa njegovu površinu. U tome mu pomaže muzika po čijem je pominjanju u svojim delima prepoznatljiv (i na ivici klišea). Možda je, baš znajući to, najnoviji roman namerno zamislio kao književnu parafrazu Listovih Godina hodočašća. Ako se zna da su Lista za njih inspirisale Geteove Godine učenja Vilhelma Majstera, onda neka nam - s obzirom na gore pomenutu oštricu uperenu na naše doba - bude dozvoljeno da u godinama hodočašća Cukurua Tazakija u prošlost nazremo buduće hodočašće Harukija Murakamija u doba romantizma.

Anđelka Cvijić