Kad padne noć

16.12.08 Popboks

Jednostavnost i jasnoća stila, neobjašnjivi i neobjašnjeni nadrealni trenuci i vešto vezivanje čitaoca za likove prepoznatljivi su elementi Murakamijeve proze, kojima se može podičiti i ovaj kratki roman


Haruki Murakami, jedan od trenutno najpopularnijih pisaca na svetu, Japanac fasciniran pop kulturom sa engleskog govornog područja, stekao je poslednjih godina veliki broj poštovalaca i u Srbiji, zahvaljujući Geopoetikinim izdanjima.

Murakami je pažnju zaslužio originalnim romanima u kojima se najviše bavio temama ljubavi, sazrevanja i otuđenosti u modernom Japanu. Pri tome nikada (osim u slučaju Norveške šume) nije propustio da zaplet začini fantastičnim i misterioznim detaljima. Murakami lakim potezima jasno portretiše svoje likove a začudna atmosfera njegovih dela ostaje urezana u čitaočevu svest dugo pošto se korice sklope.

Kad padne noć je prevod romana koji je u originalu izdat 2004. godine. Ovog puta Murakami radnju smešta u jednu tokijsku noć, u razdoblje od svega sedam sati (od ponoći do zore). Toliko vremena bilo mu je potrebno da ukrsti puteve pet likova, koje je uklopio u još jednu prepoznatljivu murakamijevsku sliku.

Najdominantija je (pri tome mislim na zastupljenost u delu, a ne osobinu) 19-godišnjakinja Mari, tiha i povučena devojka, kakve smo već imali prilike da srećemo u Murakamijevim delima. Provodeći noć u gradu jer ne želi da se vrati kući, susreće trombonistu Takahašija, školskog druga njene sestre Eri. Zatim zahvaljujući Takahašiju upoznaje i Kaoru, menadžerku hotela za ljubav i nesrećnu kinesku prostitutku koja dobija batine od mušterije i biva ostavljena bez odeće i novca.

Nasilnik, programer Širakava, samo se posredno (preko prostitutke) meša u živote ostalih junaka, dok o Marinoj sestri Eri saznajemo samo iz razgovora o njoj. Pogledom koji nam pisac otvara ka njenoj sobi, saznajemo da je u višednevnom neprekidnom snu.

Zajednička osobina svih pomenutih likova je usamljenost, koju možemo smatrati jednom od glavnih preokupacija ovog romana. Mari, celog života stavljana u drugi plan pored svoje sestre lepotice, što joj narušava samopouzdanje. Sada, kada je Eri u neobjašnjivom (murakamijevskom) snu, ona može samo da se vajka zbog toga što nije uspostavila dublju komunikaciju sa sestrom dok je bila “budna”.

Takahaši je takođe, čudak u očima okoline, mada ostavlja utisak da je, uprkos tome, spokojan. Upravo zahvaljujući toj njegovoj osobini, Mari ga privlači, i on strpljivo i radoznalo radi na tome da što bolje razume povučenu devojku. Programer Širakava većinu vremena provodi na poslu, trudeći se da kući dođe onda kad mu žena i ostali ukućani spavaju. Njegov svet je precizno uređen i deluje savršeno, ali ispod mirne površine prebiva usnulo nasilje, koga Širakava ne želi da bude svestan.

Murakami se pretvara u neutralno svevideće oko iza koga zatim smešta čitaoca („Pred našim očima je grad (...) pretvaramo se u jedinstvenu tačku gledanja. Ili možda bi bolje bilo reći – u voajera”). Ovako naglašava atmosferu otuđenosti i usamljenosti, pa stoga povremeni blesci osećanja deluju toplije nego što stvarno jesu.

Ipak, i kada dolazi do zbližavanja likova, to je samo nakratko i ovlaš. Sve to, u atmosferi snoviđenja, kojom odiše svako Murakamijevo delo, izgleda kao nešto što će sa prvim zracima zore prestati da važi, poput optimističkih planova pijanog čoveka. U zoru, likovi će nastaviti da plivaju u svojoj usamljenosti, da bi se, kada noć ponovo padne, opet okrznuli s nekim drugim ljudima. Verovatno takođe usamljenim...

Filip Rogović

08.07.08 Politika

Kada nas je Horacije upozorio da je sve samo podsmeh i prah a da nas čeka „jedna noć“, noć je podrazumevala san, a san je bio samo lepše i lakše ime za smrt. Od Šekspira i Kalderona do Foknera, spavanje je bilo i večiti odlazak i kratkotrajni odušak, dugi trenutak privremenog ništavila.

U fokusu romana Kad padne noć sjajnog japanskog pisca Harukija Murakamija našao se dug, dubok san mlade, lepe i uspešne devojke. Čitalac će popularnu, samozadovoljnu, bogatu (i stoga valjda srećnu) manekenku gledati dok spava, ne odgonetnuvši do finala ove setne ambijentalne proze je li to spavanje bekstvo, prestup, zamena za samoubistvo ili tek samonametnuti odmor od razuzdane gomile utisaka koji vrebaju na javi.

Ne treba, međutim, pomisliti da Murakami piše modernu bajku o Trnovoj Ružici ili banalnu pop-psihološku opservaciju o mentalnim vidovima bekstva. Varljivo intimna i u svakom smislu kamerna pripovest zapravo je alegorija o Japanu kao civilizaciji uzmaka – od istorijskog sećanja i samonametnutog modernog ubrzanja.

Najnoviji roman Harukija Murakamija (njegovo peto delo na srpskom, ponovo u izdanju Geopoetike i pitkom prevodu sa japanskog Nataše Tomić) govori o jednoj noći na zemlji u kojoj se, kao u Džarmušovom filmu, sreću simpatični usamljenici, tugaljivi gubitnici, depresivne princeze, nasilnici. Tokom sedam sati jedne noći u poznu jesen ukršta se i mimoilazi pet života u kojima ima i podsmeha, i trošnosti, i ništavila. Tu su, pre svih, sestre - usnula Eri i budna Mari; zatim bivša rvačica Kaoru koja radi kao menadžer „hotela za ljubav“, ironično osuđena da, nakon što je potrošila svoje telo, novac i sportsku slavu, nadzire promet tela i novca u ljubavnom gnezdu mladih parova i prostitucije; potom nas presreće nasilni programer Širakava kojeg samo bol u ruci nejasno podseća da je te noći do krvi prebio prelepu prostitutku Kineskinju. I najvažniji, anđeo noći koji svojim malim intervencijama dovodi u vezu sve junake, senzibilni trombonista Takahaši. On noću ima probe sa džez orkestrom, patrolirajući gradom u pauzama: zahvaljujući njemu suzdržana Mari koja je u privremenom bekstvu od kuće (gde njena sestra spava dva meseca bez prestanka) tokom samo nekoliko sati upoznaje samilost i surovost: s Takahašijem hrani mačke oko četiri ujutru u tokijskom parku, preko njega dospeva u „štundenhotel“, gnezdo za zaljubljene i prostituciju nazvan „Alfavil“, gde će svoje znanje kineskog upotrebiti da pomogne pretučenoj prostitutki. Mari objašnjava svojoj novoj poznanici Kaoru da je Alfavil grad iz Godarovog filma u kome nema suza, emocija ni ironije. Ovo ironično ime hotela za ljubav, i onu strasnu i onu plaćenu, podsetiće čitaoca na istoimeni bend iz osamdesetih, najpoznatiji po hitu „Uspešan u Japanu“. Cinična engleska fraza za manje važan i manje vredan uspeh kojim se prikriva ozbiljan neuspeh sigurno nije promakla Murakamiju kad je osmišljavao taj azil nasilja i bliskosti. Kad padne noć ponajviše i jeste priča o tome šta sve znači biti uspešan u zemlji uspešnih i nesrećnih, ali je takođe studija savremenog Japana uklještenog između travestije tradicije i oponašanja evropejstva, gorka bajka o zemlji smeštenoj na jarko osvetljenoj margini, a ipak zatvorenoj u sebe i svoj mrak.

Dok je Mari budna, Eri spava toliko duboko da je negde zaboravila svoju pravu stvarnost, kaže pisac. Marino dugo putovanje kroz noć delom je odiseja, a delom terapija, donekle pripremanje za dugi rastanak od Japana a unekoliko i mirenje sa porodičnom krizom od koje pokušava da pobegne.

Prividno lako i razgovetno, Murakamijevo pripovedno „mi“ okom kamere beleži sedam noćnih sati iz minuta u minut. Proces pripovedanja pretvara se u posmatranje: oko kamere gleda protagoniste iz udaljene i obestrašćene perspektive video-nadzora, gotovo voajerski, ali egzaktno i precizno beležeći njihova celonoćna iskušenja i razmišljanja.

Murakami se u romanu Kad padne noć ponovo odlučio za prividno minimalistički, škrto krojen zaplet kao u Norveškoj šumi, ali je ovaj put samoubistvo zamenjeno složenijim mehanizmima samozavaravanja i samozaborava; amnezija i nasilje javljaju se, prvi put posle trijumfalnog romana Kafka na obali, u vidu alegorije o zemlji koja defanzivno beži u san toliko dubok da će nepovratno izmeniti njenu javu. Murakami bira noć kao stanje usporenog metabolizma u kom je lakše videti čiste emocije, pa su i njegovi junaci više no obično otvoreni i iskreni, izgovaraju reči koje zvuče u isti mah banalno i oštroumno, a „uteha stranaca“ je motiv koji se obnavlja bez greške i dosade.

Košmar uspešnih je nepodnošljiv; no Murakami u romanu Kad padne noć otkriva kako su duboke raseline koje otvara miran san.

Vladislava Gordić Petković