Igraj igraj igraj

10.01.06

(Specijalno za „Politiku”)
Neobično otkriće i književna poslastica našim čitaocima bilo je kada je „Geopoetika” objavila romane „Sputnik ljubav” i „Igraj, igraj, igraj” Harukija Murakamija. Oba romana sa japanskog jezika prevela je Divna Tomić, i posle vrlo kratkog vremena čitaoci grozničavo iščekuju druge romane ovog autora.

Na Zapadu Murakami je odavno postao kultni pisac. NJegova proza odvodi u svet mašte, mešanja realnog i fantastičnog, horora i tople, emotivne naracije, u svet simbola, nagoveštaja, ali i snažnih, graničnih životnih situacija. Napisao je deset romana i dve zbirke priča, dobitnik je više prestižnih književnih nagrada. U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” govori o specifičnostima svoje proze i svojih tema.

Vaše knjige su prevođene na mnoge jezike. Mnoge od njih nisu baš lake za razumevanje, ali čitaoci veoma vole Vaše romane, Vaš stil pisanja. U čemu je tajna?

– Pripovedanje kroz priču u kojoj mogu da uživam u, jednostavno rečeno, traganju za teško shvatljivom temom, jeste osnovni stil mog pisanja, i ujedno je ono čemu ja težim. Nema tu neke posebne tajne. Ja samo stalno imam na umu jedno, a to je da svet o kojem pišem bude što složeniji a da to napišem što jednostavnije za čitanje. Na taj način, čak i oni čitaoci koji ne mogu dobro da shvate sadržaj, mogu da čitaju bez teškoća i da uživaju u priči. A ukoliko žele, imaju mogućnost i da posegnu za dubljim čitanjem. Mnogi moji čitaoci i nekoliko puta pročitaju jednu istu knjigu da bi razumeli njen sadržaj. Za mene je to velika radost.

Da li mislite da je recepcija Vaših knjiga drugačija u Japanu nego u drugim zemljama? Da li je to o čemu pišete samo svet Japana, Istoka, ili radnja može da bude smeštena bilo gde drugde?

– Čini mi se da u doživljaju mojih dela postoje izvesne razlike između čitalaca iz Azije i čitalaca sa Zapada. Dok su za azijske čitaoce moja dela prirodna, zapadni čitaoci ih možda doživljavaju jedinstvenim (u nekim slučajevima je i obratno). Zapadni čitaoci imaju tendenciju da moje romane prihvataju logički. Za razliku od njih, čitaoci u Japanu i Aziji kao da ih prihvataju sveobuhvatnije (ne-logički). To verovatno proističe iz razlika u kulturnom, jezičkom i religijskom tlu. Mislim da može da uporedo postoji nekoliko načina čitanja.

U Vašim delima često mešate misteriju i horor sa ljubavlju. Da li je to način na koji ljubav postoji?

– Svoju takozvanu „književnost” pišem tako što u njoj primenjujem književni stil misterije i SF romana. Zatim, tema moje književnosti je uvek ljubav. LJubav o kojoj govorim je ljubav u smislu u kojem Dostojevski kaže: „Kad ne bismo bili u stanju da ikoga volimo, život bi bio običan pakao”.

Ponekad Vaši likovi nisu sigurni da li je neko osećanje ili neki susret bio stvaran ili je to plod njihove imaginacije. To je slučaj u romanu „Sputnik ljubav”. Da li je granica između ta dva sveta tako tanka?

– Ja lično, u ovom stvarnom svetu, živim izrazito stvarno i praktično. Ali, kada pišem, često se privremeno udaljim od stvarnog života. Jer, da bih tu stvarnost iz daljine još dublje sagledao, potrebno je da se od nje na neko vreme udaljim. A i junaci mojih romana često čine to isto. Udalje se od stvarnosti, a onda joj se (u većini slučajeva) vrate. I pri tom odvajanju od stvarnosti oni u izvesnom smislu dožive promenu.

U istom romanu opisali ste neobičan ljubavni trougao. Da li je moguće voleti ili osećati strast za dve različite osobe u isto vreme?

– Mi smo na dugom putovanju u traganju za svojim drugim ja. U isto vreme dogodi se da dvoje otkriju deo sebe u onom drugom. A to u nekim slučajevima postaje bolan izbor. Šta biste Vi uradili u tom slučaju? To je ono što ja želim da napišem.

U romanu „Sputnik ljubav” govorite o ljubavi i strasti između dve žene, ali to ipak nije lezbijska ljubav, zar ne?

– Glavna junakinja pronalazi svoje bitno drugo ja sasvim slučajno u jednoj ženi. Da li je to lezbijstvo ili ne, nevažan je problem.

Odnosi i ljubavi u romanu „Igraj, igraj, igraj” su, takođe, vrlo čudni?

– Volim da pišem o ljudskim odnosima koji nisu povoljni. Drugačije rečeno, povoljni, ili savršeni ljudski odnosi uopšte ne privlače moju pažnju. Staviti ljude u nepovoljne okolnosti, i iz njih izvući nepovoljnu reakciju jedna je od stvari na kojima insistiram.

Možemo li da kažemo da je glavni junak ubedio sebe da je njegova idealna ljubav tajanstvena prostitutka koju traži, a život zapravo nudi i vodi ka nečem sasvim drugom?

– Ne znači da insistiram da junakinja bude tip prostitutke. Možda pre insistiram na tome da bude tip medijuma. Biće koje će nam pružiti neutralne informacije o svetu. Biće koje jeste seksualno, ali je prevazišlo činjenicu da je seksualno.

Odnos između njega i trinaestogodišnje devojčice Juki je veoma zanimljiv. Da li je i to ljubav? Da li je moguće osetiti ljubav bez obzira na to što postoji razlika od 20 godina?

– Nije bitno da li je neko prostitutka ili trinaestogodišnja devojčica kada se prepozna svoje ja u drugome.

U ovom romanu se prepoznaje dosta od Kafkinog stila. U jednom trenutku junak kaže kako situacija u kojoj se nalazi podseća na „Proces” koji upravo čita. Da li je to svesno pozivanje na Kafkinu poetiku?

– Ja sam veliki ljubitelj Kafke i normalno je da se to oseća u mojim delima, ali nisam svesno težio tome.

Kojoj književnoj tradiciji osećate da pripadate?

– Nikad nisam duboko razmišljao o tradiciji. Ja samo priču koju želim da napišem pišem stilom kojim želim da je napišem.

Automobilom kroz Jugoslaviju

Da li Vam je čudno kada čujete da ste vrlo popularni i omiljeni u tako maloj zemlji kao što je Srbija?

– Jednog leta, pre skoro dvadeset godina, automobilom sam prešao ondašnju Jugoslaviju. Išao sam iz Grčke u Italiju. Bilo je to veoma lepo iskustvo. Naravno, u to vreme moje knjige nisu bile prevedene u Srbiji, ali svakako me dirne kad pomislim: „Pa, ljudi koji žive u tom delu sveta sada čitaju moje knjige!” Možda u tome postoji neki čudan osećaj. To je činjenica da, nevažno da li je zemlja mala ili velika, u tom kraju sveta kojim sam prošao, u zemlji čije sam predele nekada video svojim očima, čiji sam vazduh udisao, čija sam jela okusio, ljudi u rukama imaju moje knjige i čitaju ih. Sigurno se mnogo toga promenilo za ovih dvadeset godina. I za ljude koji žive u Srbiji i za mene lično.

Nataša Anđelković

06.09.05 Blic

Junak romana je „najobičnije i najnormalnije ljudsko biće“ koje je, pod pritiskom „visokorazvijenog kapitalističkog društva“, postalo otuđeno, prljavo i prazno. Užasnut spoznajom da je gubitnik, a da smrt može biti nagla i neumoljiva, on kreće u potragu za zdravim razumom, dubokim osećanjima i normalnim životom, nadajući se da će se u „mračnom prostranstvu vasione“ (trajno) povezati sa ljudima. Od tog trenutka, junakov svet se, sa jedne strane, proširuje virtuelnom stvarnošću potrošačkog društva (čiji je bog novac, a filozofija menadžment), a sa druge, „realističkim snovima“, strahovima koji su naselili njegovu duhovnu i emotivnu prazninu. Sa knjigom (kao viteškim oružjem) u džepu, on menja hotele (simbole privremenosti svih ljudskih veza, pa i čoveka samog) i suočava se sa bićima–sopstvenim projekcijama, od demona (bez tela) do lutaka (bez duše). Dok ga kratkotrajna poznanstva sa „elitnim prostitutkama“ koje misteriozno nestaju (ginu), pretvara u detektiva (iz mašte Dejvida Linča), druženje sa (čistom, nevinom) Juki preporađa njegov zaprljani um; „savršeno šarmantni“ superstar Gotanda, oličenje i rob novog doba, gurnuće ga u kafkijanski napornu kriminalističku peripetiju iz koje on izlazi kao „slobodna“, „nepokvarena“ ličnost. Put od „paklenog“ Saporoa, preko „rajskih“ Havaja do „stvarnog“ Tokija, jeste junakov lanac „danteovskih“ krugova osvajanja (ovozemaljske) mudrosti (sa mrtvom prostitutkom umesto Vergilija i nervoznom recepcionerkom u ulozi Beatriče) po kojoj je život besmislena, ali dragocena igra.

Murakamijev roman, smesa popularnih žanrova i pomirljive, ali plitke misaonosti, jeste razočaranje upravo zato što, na trenutke, mnogo obećava.

Vesna Trijic

30.07.05 Danas

HARUKI MURAKAMI IGRAJ IGRAJ IGRAJ - Geopoetika 2005. prevela sa japanskog Divna Tomić
Murakamija je naša čitalačka publika upoznala preko romana Sputnik ljubav (takođe objavila izdavačka kuća "Geopoetika"). Naši čitaoci su na pojavu ove Murakamijeve knjige reagovali baš kao i čitaoci širom sveta - Murakami je naime, i kod nas stekao status kultnog pisca. Igraj Igraj Igraj delo je napisano pre romana Sputnik ljubav, no i ovde je pred nama proza u kojoj se pisac poigrava žanrovima, mešajući ih, kombinujući ih i stvarajući tako roman u kojem ispod prvog sloja, skladnog pripovednog tkanja, čitaoca čekaju i "demoni i divote i vetrovi i oseke". Čikago tribjun je Igraj Igraj Igraj okarakterisao kao "zabavan spoj moderne naučne fantastike, napetosti od koje se grickaju nokti i drevnog mita". Los Anđeles tajms piše da je ovaj Murakamijev roman "knjiga sastavljena od misterije, misticizma, seksa i rokenrola, koja je istovremeno i brzopotezna i zabavna, sa pripovedačevim glasom koji nalikuje na dizel gorivo". Igraj Igraj Igraj izuzetno je uzbudljiv , svež, moderan i netipičan roman. Može se čitati i kao ljubavna priča u kojoj je najljubavnije često odsustvo ljubavi iz junakovog života, ali i kao osterovska odiseja u Japanu, u kojoj jedan mladić kreće u potragu za smislom, nalećući pri tom na besmisao sveta, u kome kao da je ostalo mesta za sve i svakoga, osim za - ljude.



ALESANDRO BARIKO, LUČIJA MOIZIO ŠPANSKA PARTIJA - Paideia, 2005. prevela s italijanskog Ana Srbinović
Leto je godine 1986. i Bariko ima dvadeset osam godina. Još uvek ništa nije objavio, ali je upravo pročitao štivo o slavnom Farineliju, najslavnijem belom glasu osamnaestog veka. Obuzet pričom, predlaže prijateljici Lučiji Moizio, mladoj režiserki, da zajedno napišu scenario za film. Film nikada nije snimljen, ali je Španska partija dokaz da dobro napisan scenario , baš kao i vešto napisana pozorišna drama, može biti intrigantna pripovedačka forma u kojoj ima mesta za - veličanstvenu priču. Španska partija je priča o Farineliju, sa svim onim barokno lepim, nostalgičnim, dobro strukturisanim i gotovo muzikalnim Barikovim stilskim meandriranjem.
Sam Bariko povezuje Špansku partiju sa Pijanistom, nalazeći da je srž priče ista - jedan čovek, sa božanskim darom, u tajnosti taj talenat ispoljava. I to čini nerazuman broj godina, ne uspevajući da se ove strasti, nalik na prinudnu radnju - oslobodi. Čitaoci koji su Barika zavoleli čitajući Okean More, Zamkove gneva, Pijanistu, City ili Svilu, biće istinski obradovani Španskom partijom.
U njoj je Farineli tek jedna od uzbudljivih šahovskih figura, u partiji koju će čitalac odigrati sa samim Barikom.



ANDRES AMOROS: Noći Madrida - Clio 2005. prevela sa španskog Biljana Bukvić
Spektakli u Španiji
Pomenuti period je u duhovnom pogledu bio izuzetno važan. Naime, 1898. Španija je u ratu sa SAD izgubila svoju poslednju koloniju, Kubu, te tako ostala svedena na evropske granice. U vremenu ispunjenom žestokim političkim i ideološkim raspravama, dok je španska duhovna elita preuzela zadatak da povrati samopouzdanje naciji usredsređujući se na ponovno otkrivanje vrlina večne Španije, narod je utočiste našao u najraznovrsnijim vidovima zabava koje suštinski i duboko oslikavaju psihologiju Španaca". Doba o kome Amoros piše ovo pitko, duhovito, pikarsko štivo, u kome su se smenjivali karnevali i fijeste, okončano je izbijanjem građanskog rata i, naravno, Frankovim definitivnim dolaskom.
Čitaocu će svakako biti zanimljivi kafei u kojima beskrajne noći provodi Bunjuel, koji violu opisuje kao "violinu u menopauzi" ili teatri u kojima se, prilikom izvođenja farsi, na srebrnom poslužavniku na scenu iznose golicave lepotice - sasvim nage, kao i, na primer, detalji o novootkrivenom Lorkinom filmskom scenariju, "Putovanje na Mesec"...Delo Noći Madrida je knjiga - živopisni karneval, o narodu bučnom i mediteranskom, "koji je sam sebi spektakl, a čija je pozornica ulica" i po svemu sudeći, biće bliska domaćem čitaocu. Jer gde god da su "buka i bes", eto i nas. Samo da u sve to uvedemo i slavlje.



LJUDMILA ULICKA: MEDEJA I NJENA DECA - Filip Višnjić 2004. prevela sa ruskog Ljubinka Milinčić
Romanom Medeja i njena deca, Ljudmila Ulicka je najpre u Rusiji, a zatim i u drugim zemljama, privukla pažnju čitalaca i kritike.
Kritičari su u njenoj prozi pronašli da paralelno istražuje ljudsku sudbinu, dokumentarnu povest o Rusiji dvadesetog veka , istovremeno obnavljajući i neiscrpne mogućnosti realističkog itzraza, tako tipičnog za tradiciju ruske književnosti. Medeja i njena deca priča je o krimskoj Grkinji Medeji, liku koji Ulicka izvrsno dočarava, dajući mu i uzvišene i tragične i ironijske momente. Ovaj roman priča je o ljubavi, njenoj kratakotrajnosti i dužini samoće. Ulicka realistički i uverljivo slika i likove Medejine porodice, od kojih svako nosi sospstvenu priču, čija je suština pokušaj samoostvarenja kroz drugo ljudsko biće, kroz ljubav, dakle. Poput najboljih stranica imenjakinje Petruševske, Ljudmila Ulicka staje i ovim romanom i kompletnim svojim opusom u prvi red najboljih ruskih savremenih pisaca.

Sanja Domazet