Mirjana Đurđević rođena je i živi u znaku slobodnog Strelca, u Beogradu.
Do sada je objavila memoare (Čas anatomije na Građevinskom fakultetu, 2001), ljupku beogradsku ljubavnu priču iz oblasti nevladinog kriminala (Treći sektor ili sama žena u tranziciji, 2001, 2006, 2009), savremenu mušku melodramu (Aždajin osmeh, 2004), istorijsku izmotaciju u deset iluminacija (Čuvari svetinje, 2007, 2008) i pet romana inspi-risanih životom i radom Prljave Inspektorke Harijete (Ubistvo u Akademiji nauka, 2002, 2007; Parking svetog Savatija, 2003, 2008; Deda Rankove riblje teorije, 2004; Jacuzzi u liftu, 2005; Prvi, drugi, treći čovek, 2006, 2008) i Čim preživim ovaj roman (2008).
19.07.13
Prvi srpki žensko-muški roman
Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović
Mirjana Đurđević, književnica, i Branko Mlađenović, vinogradar, govore o prvom srpskom žensko-muškom romanu "Bunker Sing", neodoljivo duhovitoj priči
I TO je jednom moralo da se dogodi! Istaknuta književnica Mirjana Đurđević i početnik u toj đavoljoj raboti Branko Mlađenović, inače po profesiji vinogradar, napisali su prvi srpski roman u četiri muško-ženske ruke. "Bunker Sing" je neodoljivo duhovita priča, gotovo pravi kalambur čije pojedine stranice podsećaju na Sremca i Steriju, a druge opet na scene iz poznatih nemih holivudskih filmova, gde je sve "ubrzano" kao na ringišpilu.
Zbog munjevitih događaja roman ("Laguna") je nemoguće prepričati, ali evo samo skice. U Čikagu dvadesetih godina prošlog veka, u vreme prohibicije, mlada i drčna udovica iz Srema Anđelka Vajs nasledila je muževljeve kockarske dugove koje lako mogu da je vrate u rodni Krčedin. Ne odustajući, međutim, od "američkog sna" ona otvara menzu za sirotinju iz komšiluka. Zemljak Braša iz klanice joj donosi meso ko zna kojeg kvaliteta, a jeftino povrće sa pijace dečak Tričko koji je nekako doputovao iz istočne Srbije. Svoje "saradnike" Anđelka prima za podstanare, a prva komplikacija nastaje sa pojavom užičkog lepotana Žarka. Njih četvoro sasvim slučajno u podrumu pronalaze rashodovani kazan za pečenje rakije i to je ideja kako da se dođe do lepih parica: u tajnosti prave srpsko žestoko piće i počinju da ga krišom prodaju, ali će im se u biznis umešati italijanski mafijaši, čudne spodobe iz pravoslavne crkve Sv. Arhanđela Mihaila i jedan crnogorski raspop...
Kao što je knjiga i napisana, tako je, kako i priliči, ovaj razgovor vođen sa odgovorima muško-ženskog tandema.
ZAJEDNIČKI VINOGRAD
* UPUĆENI vele da uveliko niče vaš zajednički vinograd. Oni kojima je flaša draža od knjige već se zanimaju za prvu degustaciju?
- Ukoliko naš sledeći zajednički angažman ne bude morao da bude trajno blokiranje puteva i mostova traktorom zbog odnosa države prema poljoprivredi - već za četiri godine - kažu autori, ovoga puta složno, u duetu.
* Kako je uopšte nastao vaš "književni duet"? Neki kažu da ste najpre "ujedinili snage" u pečenju rakije.
- Branko odavno peče rakiju i od toga, kao i svi muškarci, pravi veliku mistifikaciju. Ne bih li je jednom za svagda razbila, sela sam i izučila sve što se o destilaciji može pročitati, pa onda kupila mali, "damski" kazan - kaže Mirjana, inače po profesiji doktor tehničkih nauka.
- Nije istina - ubacuje se Branko - prvo je kupila kazan, pa tek onda shvatila da je sezona voća prošla. Kao i sve žene! Tek, pojavila mi se na vratima sa tim kazančetom, deset kila suvog grožđa i recepturom sa nekog australijskog munšajnerskog sajta.
* Na koji način je nastala ideja za roman i kako se priča razvijala?
- Nabavili smo posle i neke breskve, pa se to pečenje produžilo do u duboku jesen - objašnjava Branko. - I tako, od duga vremena, odlučimo da tokom zime napišemo priručnik za pečenje rakije. Mirjana je htela u nju da ubaci i naše dogodovštine...
- Recimo, kako smo jednom zbog zime pozatvarali vrata i prozore prostorije gde smo radili, što se završilo tako da smo nakon nekoliko sati od alkoholnih isparenja videli vanzemaljce pored kazana i ozbiljno popričali sa njima. Fini momci - dodaje Mira. - Da nije upala Brankova sestra i isterala nas na vazduh, možda bismo se odvezli njihovim letećim tanjirom u nepoznatom pravcu.
- Pa smo onda - nastavlja partner - sve izokrenuli u zbirku priča o rakiji koja sadrži i tehnološke detalje, ali nikako da počnemo. Već sam mislio da nikada i nećemo, kad se ona setila neke babe iz Čikaga i rekla: "Roman!"
NEK OCENJUJU RAKIJU
* PISCI humorističkih dela po pravilu nemaju mnogo sreće kod ovdašnje kritike. Čemu se vi nadate?
- Kada objaviš svoj prvi roman o kritici uopšte ne misliš, već sama ta knjiga u rukama je nezamislivo čudo - kaže Mirjana.
- Kada objaviš četrnaesti, imaš već toliko svakojakih iskustava sa kritikom da takođe ne misliš unapred. Tako da Branko i ja ništa ne mislimo po dva osnova. Prosto se radujemo jer nešto što je nama pričinilo veliko zadovoljstvo pri stvaranju sada možemo da podelimo i sa čitaocima, koji su, prema prvim informacijama, veoma lepo prihvatili "Bunker Sing".
A kritika neka radi svoj posao.
- Da bar neko od njih ceni dobru rakiju. Ljudi smo, dogovorićemo se! - dobacuje Branko.
* Je li bilo "podele rada" i "solo" poglavlja ili je sve rađeno baš u "četiri ruke"?
- Podelili smo istraživanja, prema afinitetima - veli lepša polovina ovog tandema. - Branko je bio zadužen za istoriju, muziku i tehniku, ja za Čikago, prohibiciju, modu tog doba... Podelili smo i dijalekte - njemu torlački i crnogorski, meni emigrantski engleski i vojvođanski. Doduše "vojvođanski" oboje solidno govorimo, pa su Anđa i Braša mogli tečno da divane. Sve drugo, priču, likove, radili smo zajedno. Na kraju sam ja sve to prepeglala, da ne kažem prepekla...
- Mirjananin "rukopis" lako se prepoznaje. Sve što ne liči na nju sam ja - kaže Branko, a Mirjana dodaje:
- Može biti. Do sada nisam pisala "ljubavne" romane. I teško da bih se ikad usudila bez muškog koautora, ne mogu da gledam u pasulj šta oni misle kad govore o ljubavi. A ovde imamo jednu ženu i njih trojicu...
* Čitalac gotovo može da "nanjuši" da iza ove priče stoje neki autentični događaji i ličnosti?
- Postoji porodična legenda o prababi jedne moje rođake koja je pekla rakiju u Čikagu u vreme prohibicije - otkriva autorka "strogo čuvanu tajnu". - Toliko oduvek znam, nikakve detalje. Često mi se to motalo po glavi kao potpuno originalan predložak za roman.
- Da bismo, dok smo pisali i o tome pričali sa prijateljima, čuli još tri gotovo identične istinite priče o preduzimljivim precima - emigrantima!? - priskače Branko.
- Zanimljivo, ali u tri od te četiri priče do kojih smo došli glavne akterke bile su žene - pojašnjava Mirjana - Postoji čak i fotografija srpske bebe u kolevci oblepljenoj dolarima, zarađenim u Americi na ilegalnoj rakiji.
- Svi su oni zaradili velike novce i svi su ih proćerdali - poentira Branko.
* S obzirom da "literarni dvojac" čine veoma iskusni i renomirani autor i pisac-početnik, da li je drugi morao da prođe "kreativnu školu pisanja" prvog?
- "Školu kreativnog pisanja" sam zapravo pokušala da sprovedem sa Brankovom ćerkom pre nekoliko godina - odgovara Mirjana. - I vidite šta je od toga ispalo. To zato što je on jedan od ovih modernih roditelja koji sve rade umesto svoje dece.
- Pošto se ta njena škola pisanja za vinogradare odvijala u isto vreme kad i moj kurs iz pečenja rakije za dokone gospoje, pitanje je da li je iko od ikoga tu nešto naučio - uzvraća Branko. - Vreme će pokazati. Realna mera uspeha ove kompleksne obrazovne aktivnosti bila bi broj pripitih čitalaca.
* Je li bilo i kreativnog prepiranja tokom rada na romanu?
- Mene je dugo mučilo to što se prvi put susrećem sa junacima koji su svi odreda prosti, neobrazovani ljudi - priznaje Mirjana. - Osećala sam se kao zavezana u njihovom neznanju. Branka su, opet, morile moralne dileme. Umalo da ostavi u životu Đurašina iz Kolašina. I onda smo se naravno svađali, kao što to i inače privatno radimo, oko svega...
- Ja, za razliku od Mirjane, koja je tiha i povučena, izuzetno volim da se raspravljam - objašnjava Branko svoj karakter. - Što sam glasniji i žučniji, to su mi argumenti čvršći. Mada u ovom slučaju to nije bilo od velikog značaja, priznajem. Problem je što Mirjana, na nesreću, uvek zapamti gde je stala...
* Kraj romana ostavlja mogućnost da se priča nastavi sa istim junacima. Jeste li razmišljali o tome?
- Odmah pošto smo shvatili da nismo u stanju laka srca da se rastanemo od Anđe, Trička, Žarka i Braše, dogovorili smo se da drugog dela neće biti. Ali zato je sinopsis za treći deo već skoro gotov! - tvrdo uverava Branko.
- Tako je - potvrđuje Mirjana. - U planu je petoknjižje koje će imati samo neparne nastavke, pošto parni padaju u nezanimljiva vremena. Naši junaci su se vratili u Jugoslaviju 1929. i mirno žive sledeću deceniju, budući da ovde nema prohibicije, Kaponea i Eliota Nesa. Ali eto Hitlera. Sledi "Bunker Patka", idemo u partizane!
Dragan Bogutović
05.08.13 Blic
Smešno pozorište
Bunker swing, Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović
U „prekookeanskoj avanturi“ Anđe iz Krčedina ne nedostaje urnebesnog smeha, komedije naravi na granici s karikaturom, melodramskih „trenutaka istine“ koji blaže burleskni lom. Pripovedač manje opisuje događaje a više doprinosi opštoj histeriji, hotimično kasneći s objašnjenjima kako bi u igru zabune i nadvikivanja uvukao i čitaoca; sve što je bitno zbiva se zakulisno, „van pozornice“, a narator pušta svoje vesele junake, koji se i međusobno jedva razumeju, da nas o svemu „pouzdano“ izveste; čini se da bi radnja u svakom trenutku mogla da se prekine, da kolabira, da je bez niza suludih epizodnih zapleta ne bi ni bilo.
Pa, može li ovo biti banalan roman koji, ako je verovati onome što mu piše na koricama, „svira, zasmejava i opija“, od čega se čitaocu s imalo mozga isti odbrambeno gasi?
Očigledno je da mu radnja nije u prvom planu, nego da su to ljudi: spomenuta udovica koja se, da bi preživela, kači s Al Kaponeom, i njena američka porodica koju čine nesposobni „ muž“ Žarko, „tetka“ Brašo i „dete“ Tričko. Njihove „forme“ i „suštine“ u grotesknom su neskladu: muškarac se krije u ženi, ljudina u švrći, dobričina u gangsterskoj nošnji, i obratno. Sam je, pak, „prohibišn“ simbolično proširen na društvene i moralne konvencije karakteristične za balkanski (kao lopovsko-ogovarački) mentalitet, dok su nesavršeni junaci romana, u stvari, odmetnici, autsajderi koji se neopisivom drekom, izgleda, međusobno povezuju, otimajući se mraku, boreći se za život... Dakle, nimalo laka literatura, ama baš nimalo.
V. Trijić
20.07.13 e-novine.com
Pečenje rakije u doba prohibicije
Bunker swing, Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović
Autorski dvojac Đurđević/Mlađenović uspeo je svojom sinergijom da postigne jedan veoma tankoćutan cilj – da u humoristički roman upiše višestruka značenja koja uvek zvuče kao da su tek sada otkrivena, ne samo zbog toga što na njih često zaboravljamo, nego i zato što sve ređe slušamo anđele kako pevaju
Pisanje u četiri ruke nije česta pojava u ovdašnjoj književnosti, a koliko mi je poznato ni u belom svetu se ne praktikuje baš redovno. Posebno mu ne pribegavaju već uveliko afirimisani autori/autorke čiji je stil prepoznatljiv i koji su svoju publiku odavno osvojili. No, svaki (dobar?) običaj je tu da se promeni. Posle Srpskog psiha Željka Obrenovića i Aleksandra Ilića, ili Knjige o muzici Žarka Radakovića i Davida Albaharija, u Laguni je izašla još jedna autorska koprodukcija čiji su autori Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović. Radi se o romanu Bunker swing.
Za neiskusne čitaoce romana ove beogradske spisateljice, ovogodišnji roman neće predstavljati preveliko odstupanje od utemeljenog kursa koji je postignut u Čuvarima svetinje, Kaji ili Bremasonima. Ovo je odlično zato što se uticaj Branka Mlađenovića oseća u malim stvarima, onim koje ne upadaju u oči na prvo čitanje, a čije postojanje pokazuje svrhu pisanja u četiri ruke i oka. U pitanju su diskretan zaokret ka eksplicitnijoj i agresivnijoj (muškoj?) seksualnosti i s njom povezanim vokabularom, minuciozniji rad na dijalektu koji ide do dikensijanskih visina i uopšte preciznije postavljanje pripovednih kulisa. Ako je, kako se čini, spisateljica bila vođa puta, onda je njen koautor bio onaj nezgodno radoznali putnik koji hoće sve da proba, koji čitav autobus pomalo nervira, posebno penzionere sa prednjih sedišta, ali zahvaljujući kojem svi stignu da vide, probaju i kupe ono o čemu nisu ni sanjali, a što suštinski predstavlja pravo bogatstvo.
I u ovom romanu autori se vraćaju periodu prema kojem Mirjana Đurđević gaji posebne simpatije – dvadesetim godinama dvadesetog stoleća, s tim što je fabula smeštena u Čikago, a ne u Beograd. U skladu s tim, priča se plete i zapliće oko mlade udovice frau Anđelke Vajs iz Krčedina, njenog „dajnera“, tri stanara/abonenta i zajedničkog poslovnog poduhvata – pravljenja rakije u vreme u kojem je to bilo prilično kažnjivo. Ova naizgled romantična i duhovita priča o iseljeničkoj dovitljivosti nije bez svoje tamne strane. Upravo ova tačka u kojoj se iza sasvim vesele pričice o nekoj egzotičnoj temi (Kalmici u Beogradu, masoni) krije ozbiljna problemska priča o ispitivanju granica ljudskog, jeste ono što je tipično za Mirjanu Đurević kao spisateljicu, a evo sad i kao kospisateljicu. Naime, većina čitalaca će se smejati mladom Tričku čijim se imenom, uz obaveznu psovku, otvara svako poglavlje, ali iza te duhovite maske naći će se priča o dečaku koji se sasvim slučajno našao u SAD i koji po svaku cenu pokušava da preživi.
Iako nije tipična predstavnica „ženskog pera“ (bez obzira što je laureatkinja i te nagrade) Mirjana Đurđević u svojim romanima, i to posebno u tri prethodna, pokazuje se kao jedna od najvažnijih feminističkih (sifražetskih?!) spisateljica, a sad joj se pridružuje i Branko Mlađenović. Njeno uporno osnaživanje žena u njihovoj borbi protiv muške dominacije u gotovo stoprocentno maskulinom i falocentričnom svetu i u Bunker swingu dobija važnu ulogu kroz centralni lik Anđe u koju su svi muškarci sa kojima živi zaljubljeni. Ova postavka u kojoj se tri muškarca sa kojima svakodnevno dolazi u dodir otimaju za njenu naklonost mogla bi lako da bude okvir za neku romantičnu komediju da ona nije ta koja komanduje i to ne uz pomoć flerta i svojih ženskih čari u kojima ne oskudeva, već upravo snagom volje i karaktera, obrazovanjem i inteligencijom, svojom poslovnošću i preuzimanjem stvari u svoje ruke. Kada se pretnja njihovom biznisu ukaže u vidu raspopa Đurašina, Anđa je ta koja rešava problem. Upravo ona igra aktivnu ulogu i podstiče svoje muškarce da budu bolji, da napreduju, ne samo kao ilegalni proizvođači rakije, već uopšte. Na koncu, baš ona donosi odluku o povratku u domovinu, odnosno o strateškom povlačenju na rezervne položaje jer prohibicija samo što nije ukinuta.
To nas dovodi do drugog važnog pitanja ove knjige, a ono se tiče egzila. U poslednjih skoro četvrt veka pitanje egzila je nešto sa čim se prosečni građani bivše Jugoslavije susreću gotovo svakodnevno. Da li je trava zelenija sa druge strane, znaju oni koji su tamo živeli, a autorski dvojac Đurđević/Mlađenović nam pokazuje da stvari uopšte ne izgledaju veselo. Emigrantski lebac je tvrd, kad ga i ako ga ima. Svi likovi iz romana došli su u Ameriku bežeći od nekoga ili nečega. Braša jer misli da je ubio, Tričko greškom, Žarko pokušavajući da se skloni od samog sebe i bolesti koja ga progoni, a Anđa malo iz iluzije o mladalačkoj zaljubljenosti, a malo bežeći od oca tiranina. I niko od njih nije u toj zemlji, koja je emigrantska po svojoj prirodi i pri tom veoma bogata čak i tih dvadesetih godina malo pre Velike depresije koja će početi nešto više od godinu dana nakon što se Anđa i njeni muževi ukrcaju na brod za Hamburg, niko, dakle, od njih nije tamo našao sreću i utehu. Ako su nešto i uspeli, to su učinili zahvaljujući međusobnoj podršci jer dolaze iz istog miljea, pričaju istim jezikom i razmišljaju na veoma sličan način. Ma koliko zvučalo naivno i parohijalno, ovo nije palanačka logika. Ovo je logika izgubljenih duša koje tek udružene u ljubavi i prijateljstvu uspevaju da prežive. Ovo je logika koja poziva na toleranciju različitosti, koja uvažava sebe kroz uvažavanje Drugosti, koja nalazi snagu uprkos sopstvenom porazu. Otuda je lajtmotiv romana pesma Benija Gudmena „I anđeli pevaju“ („And the angels sing“) u kojoj se, na način koji će vam postati jasan kad pročitate knjigu, donekle distorzirano torlačko kolo upliće u tipičnu swing melodiju.
Autorski dvojac Đurđević/Mlađenović uspeo je svojom sinergijom da postigne jedan veoma tankoćutan cilj – da u humoristički roman upiše višestruka značenja koja uvek zvuče kao da su tek sada otkrivena, ne samo zbog toga što na njih često zaboravljamo, nego i zato što sve ređe slušamo anđele kako pevaju.
Vladimir Arsenić