Dnevnik poraženih neimara

05.06.07

"Tako se pise velika istorija, povest bogova koji su sisli na zemlju. A sta je sa istorijom miseva, poljskih buba, mrava u mravinjaku?" Takvo pitanje postavlja citaocu pripovedac najnovije knjige "Dnevnik porazenih neimara" Aleksandra Gatalice koju je objavio Zavod za udzbenike. "Treba li i nju upamtiti?" Kao odgovor na takvo pitanje, dobijamo zbirku uzbudljivih i dobro napisanih pripovedaka - upravo onakvih storija koje otvaraju vrata junacima koje je istorija zaboravila. Pisac je u ovom slucaju pronicljivi literarni arheolog koji po budzacima "velikih" istorijskih dogadaja na samom kraju Drugog svetskog rata kopa po naselju Neimar-Kotez, uopste po Beogradu, i pronalazi uzbudljive zivotne drame interesantnih, "malih" ljudi kojima je sudbina napisala cudnovate i opake didaskalije izmedu redova njihovih (tek na prvi pogled) sasvim obicnih zivota. Postoje zanemarljivi ljudi, koji ne ostavljaju trag. "Ali ni oni, govorio je Majstor, ne odlaze u zaborav. Neki nastrani Svedani odlucili su da ih upamte. Svuda po nezavisnoj Svedskoj, koja nije videla razaranja Drugog svetskog rata, osnovali su ispostave koje beleze jedino beznacajne zivote ne samo Svedana, nego svih ljudi na svetu", kaze pripovedac, koji je i sam deo takvog literarnog pokreta. Pokreta koji pise "Ecklopediju mrtvih", na teritoriji vec pomenutog Neimara.

Rez (Mica Vujicic): Gospodine Gatalica, kako Vam se naselje Neimar nametnulo kao tema?
Aleksandar Gatalica: - Neimar je srce Vracara, a ova opstina srediste Beograda. Nije bilo niceg prirodnijeg do da se tu pronadu "uzorci" gradanskog duha po meri jedne fantasticne pripovesti koja je za cilj imala da priblizi godine izmedu dve epohe, izmedu dva vremena. Neimar i danas ima nesto od tog uzaludnog gospodskog duha. Ljudi su poumirali, ali su ih kuce nasledile, a one, kao da imaju nesto od karaktera starih vlasnika, ponosno propadaju, ali ispod ispucalog maltera i starih prozora jos pokazuju ponosnu lepotu.

Da li biste citaocima Reza, dok ne kupe Vasu najnoviju knjigu, otkrili ko su junaci Vasih najnovijih pripovedaka?
- To su svakako izmastani junaci. Oni su se zatekli u novom vremenu nesposobni da shvate sta se zapravo desilo. Citav rat su prezivljavali, sklanjali se, strahovali i - verovali u jednu pricu koja je bila netacna, a to je da je otadzbinski pokret otpora dovoljno snazan i da ce na kraju rata kralj Petar umarsirati u Beograd kao njegov deda i imenjak 1903. godine. Ali, to se, znamo, nije dogodilo. Ruska Crvena armija zajedno sa partizanima oslobodila je Beograd i svi moji Neimarci u jednom danu su se pronasli u nekom stranom vremenu za koje su mislili da ga valja prespavati. Kada su ipak shvatili da im nema natrag, u mojoj knjizi mnogi od njih pokusali su da pronadu fantasticne nacine da prezive i dohvate stari zivot koji im je uporno izmicao.

Ne zamerite, ali meni se najvise dopala prica o prizivanju duhova na Neimaru. Mozemo li malo da je prepricamo?
- To je prica o junakinji koja se zove Leposava. Toj Leposavi, kao i njenim prijateljicama, nestaju muzevi na kraju rata. O njima ne znaju nista: da su mrtvi nisu, da su zivi nije sigurno. U tim okolnostima zene se odlucuju na spiritisticke seanse na kojima od sveta duhova pokusavaju da dobiju neke informacije o njima. I sve bi to bila jedna naivna rabota, da se u krug zena nije umesala i jedna denuncijantkinja iza koje stoje nove vlasti koje, doduse, u duhove ne veruju, ali nemaju nista protiv da im i oni dojave gde se nalaze narodni neprijatelji. To je zaplet price, a rasplet moze procitati svako ko uzme knjigu "Dnevnik porazenih Neimara".

Da li je tacno da ste price - koje deluju tako nestvarno - zapravo nalazili u starim brojevima Politike?
- Pa, price se ne nalaze u novinama. U novinama se pronalazi duhovita grada za price, bez koje nema ubedljivog pisanja. U radu na ovoj knjizi najvise sam se oslonio na prve posleratne brojeve lista Politika. Sta sve tamo nisam nasao. Cini mi se da je ta grada mogla da napravi ne jednu, vec nekoliko knjiga. Politika je odrazavala vreme u kojem su se zatekli moji junaci. To je bilo doba nemastine, prvih proglasa, zamene okupacionih novcanica (samo do 100.000 dinara, ko je imao vise mogao je da ih baci), prvih radnih akcija po reonima Beograda, mobilizacije i njenog izbegavanja, prijavljivanja ilegalnih radio-odasiljaca (na kojima se nekad slusao Radio London), zamracivanja i raznih danas pomalo tuznih, pomalo smesnih naredbi. Najzanimljiviji su bili mali oglasi u kojima kao da su punde davali samo moji junaci. Jedan je tako nudio "casove klavira mladim gospodicama", drugi prodavao "zlatne zube, rasparene i uparene" i da ne nabrajam dalje.

Zasto bas vreme izmedu 1944. i 1948. godine?
- Na to pitanje sam vec delimicno odgovorio. Knjizevnost se uvek zanima za nesto sto je zaboravljeno, za nesto sto istoriografija okarakterise jednom recenicom: "Bilo je to vreme u kojem se nova partizanska vlast u Beogradu tek konsolidovala." Tu gde istorija stavi tacku, literatura obavezno doda tri tacke i tako nastaju zbirke prica ili romani.

I u Vasoj najnovijoj knjizi ima mnogo muzike. Cini se da je muzika veoma bitna u Vasem zivotu?
- Morali ste ipak da kazete koja vrsta muzike. Pisci i umetnici obicno vole dzez, a ja sam, eto, vezan za klasicnu muziku, ne samo kao slusalac, vec i kao muzicki kriticar Vecernjih novosti. Gledajuci po tome koliko sam u kontaktu sa muzikom, nje i nema mnogo medu koricama mojih knjiga. Samo prva prica u knjizi "Dnevnik porazenih Neimara" je zapravo muzicka. Sve ostale su na neku drugu tematiku. Ipak, ta muzicka o jednom ruskom slugi koji za ljubav svoje gospodarice pocinje "samo za nju" da imitira sviranje mnogih velikih pijanista koji su dolazili u Beograd izmedu dva rata - jedna mi je od najboljih koje sam ikad napisao.

Zloupotrebicu to sto se Vasa knjiga zavrsava 1948. da Vas upitam: sta mislite o ovom aktulenim raspravama koje se vode povodom prica o nezavisnosti Kosova i veta koji ce, kako se prica na nekim mestima, uloziti Rusija? Kako uopste komentarisete taj specifican odnos Srbije prema Rusiji?
- Da, prica o ruskoj grofici i slugi Andreju dobar je uvod za tu slatko-gorku srpsko-rusku pricu. Verujte, ima nesto izmedu Srba i Rusa. Nikad nisam bio aktivan u rusofilskim organizacijama, nocu ne sanjam Rusiju, pa ipak toliko sam duboko vezan za rusku literaturu 20. veka da mislim da je to najcvrsca veza sa stranim knjizevnostima koja je uticala na moje pisanje. Kada sam bio u Rusiji (a bio sam nekoliko puta) stalno sam sebi ponavaljao: "ovo mi se ne svida, to mi se ne dopada", a za to vreme srce mi je izdajnicki igralo. Eto, ja sam vam mozda paradigma za srpsko-ruske odnose. Nista mi se, racionalno i pojedinacno, u svemu sto se danas oko nas i Rusije dogada, ne dopada - ni ruski veto u SB, ni odlaganje agonije Kosova, ni okrenutost nase privrede prema Rusiji - a opet ne nalazim snage da se svemu tome otvorenije usprotivim.

Ako se ne varam, Vi ste funkcioner Evropskog pokreta u Srbiji. Koliko je Srbija daleko od Evropske unije?
- Au, mnogo smo daleko. Ne toliko po privrednim pokazateljima, koliko po mentalitetu ljudi. Na jednom skupu nedavno sam konstatovao da smo mi kao narkomani koji su se nedavno skinuli sa droge, ali su toliko dugo bili zavisnici, da su jednostavno otupeli i jos sanjaju narkoticke snove. U Srbiji postoji trecina stanovnistva koja ne zivi zajedno sa ostalima u istom svetu, niti u istoj drzavi. To su nekakvi mesetari s juga (a bogami i severa) koji ne placaju porez, nesto muvaju, malo kradu, malo falsifikuju, malo svercuju. Dobro zaraduju, a malo rade. Oni imaju dovoljno vremena da u slobodno vreme budu ponosni radikali i da uporno misle da se citav svet zavrsava na pragu njihovog kamionceta, ili na ulazu u buvlju ili auto-pijacu gde rade svakog utorka i cetvrtka, pa trebalo ne trebalo.

Da li pisac mora imati drustveni angazman ili se moze pravdati: ja pisem, ne zanima me ono sto se oko mene dogada? Kakav je Vas stav po tom pitanju?
- Na takva pitanja vise puta sam odogovarao. Pisac kao pisac ne treba da ima nikakav angazman, posto nas je istorija knjizevnosti nedvosmisleno naucila da angazovana litratura ima vrlo ogranicen rok upotrebe. Pisac je (kao i sve druge javne licnosti) obavezan, medutim, da svoju poznatost ne drzi kod kuce, vec da je upotrebi na dobro svoje sredine, svog jezika i svojih citalaca. To je misljenje koje nisam promenio godinama.

Kako izgleda biti pisac u Srbiji?
- Ukratko: tuzno. Pisac je pisac kad se vrati kuci sa drugog stalnog posla, ili kad zavrsi pregovore za neki honorarni posao. Mene takav zivot vreda, ali me, srecom, ne ometa u radu, posto ja nisam od vrste pisaca koji, poput Pekica, moraju svakodnevno da sede ispred kompa i rade kao da su sluzbenici knjizevnosti. Svoje knjige pisem u glavi, a to radim i dok obavljam druge poslove, i dok vozim, i dok gledam televiziju.

Mica Vujicic

Antrfile
Knjizevnik, prevodilac, muzicki kriticar

Aleksandar Gatalica roden je 1964. godine u Beogradu. Diplomirao je Opstu knjizevnost sa teorijom knjizevnosti 1989. godine u Beogradu. Objavio je knjige "Linije zivota", "Nalicja", "Mimikrije", "Vek", "Beograd za strance", "Kraj" "Euripidova smrt"... Proza Aleksandra Gatalice prevedena je na engleski, nemacki, francuski, ruski, spanski, italijanski i jos deset jezika Evrope. Vise od decenije i po Aleksandar Gatalica je muzicki kriticar u gotovo svim novinama i na prakticno svim programima radija koji se bave klasicnom muzikom. Iz oblasti muzicke esejistike do sada je napisao knjige: "Govorite li klasicni?", "Crno i belo, kratke istorije desetorice slavnih pijanista XX veka", "Artur Rubinstajn protiv Vladimira Horovica i obrnuto", "Zlatno doba pijanizma"... Aleksandar Gatalica je prevodilac sa antickog grckog.

27.03.07

Pisac, priređivač, prevodilac i muzički kritičar Aleksandar Gatalica u novoj knjizi priča "Dnevnik poraženih Neimara", u izdanju "Zavoda za udžbenike", zakoračio je u vreme od 1944. do 1948, u kome se mnogi stari Beograđani nisu snašli. Beogradsko naselje Neimar Gatalica opisuje kao "prokletu avliju" smutnog vremena, a njegove junake kao braću po ukletosti.
- Hteo sam da napišem priče o vremenskoj „crnoj rupi“ kad se partizanska vlast učvršćivala, a građani mislili da će se ona brzo okončati - kaže Gatalica za "Novosti". - Bilo je to neko svirepo zanimljivo vreme, a moji izmišljeni junaci u njega su uneli dozu fantastike i groteske. Starovremski ljudi su bili zbunjeni i upadali u tragikomične situacije. Oslobodioci su tih prvih godina bili više uplašeni nego bahati. Tek posle 1948. počinje prava „diktatura proleterijata“, ali tu se moja knjiga završava. Što se tiče pomenutog vremenskog provizorijuma, o njemu nisam imao nikakav ideološki stav, jer u to vreme ne samo da nisam bio rođen, već je i moj otac bio dete, te nije pripadao ni jednoj strani. Čini mi se da sam prva generacija pisaca koja o posleratnom vremenu tako može da piše.

Nekog ste, ipak, malo više simpatisali?
- Da, za nijansu sam više imao simpatija prema građanima, ali samo zato što više liče na književne junake.

Gde ste pronalazili građu za priče?
- Najviše u ondašnjoj „Politici“ čiji sam svaki broj iz tog doba pogedao. Šta tamo sve nisam našao... U oglasima se nudilo štimovanje klavira i prodavali zlatni zubi - upareni i raspareni. Članci su još mirisali na rat, a objave o pozivanju javnih ličnosti da se jave „na razgovor“ bile su nepotpisane. Na stranicama „Politike“ štampane su naredbe o zameni okupatorskih novčanica, ali se pisalo i o prvom posleratnom boks-meču. Sve to začinjeno je u mojoj knjizi fikcijom, odnosno fantastikom i tako je dobijen jedan autentičan svet.

Da li bi sadašnjost bila drugčija da su se „poraženi neimari“ našli na strani pobednika?
- Često sam pomišljao šta bi se dogodilo da kralj Aleksandar nije 1934. ubijen u Marselju i stičem utisak da bi sve bilo drugačije. On bi znao kako da nađe saveznike i organizuje otpor nacistima, a to bi značilo da bismo posle rata ostali zemlja zapadnog kapitalizma. Moji poraženi Neimarci onda bi bili pobednici, a generacije naših ljudi ne bi morale da popunjavaju istorijske rupe kao danas.

Koliko su vaše priče utemeljene na stvarnim događajima koji su se zbili posle Drugog svetskog rata?
- Ne, ni jedna od ovih priča nije „priča iz života“ i ja nisam pobornik „prostog oneobičavanja realnosti“. Primećujete da su sve priče fantastične, što znači da je u njihovu osnovu ušao opšti posleratni milje, koji se pretvorio u nešto literarno, a to uvek znači nešto začudno i nadam se, zanimljivo.

Koliko savremena književnost nalazi podlogu u faktografiji?
- Da bi iluzija bila dovoljno ubedljiva ona mora imati sve odlike stvarnosti. Tako su i moje priče iz mogle da se dogode, ali nisu. Naučio sam tokom godina da prepoznajem građu koja prosto „moli“ da bude literarno obrađena. To su oni pikturalni događaji iz svakodnevice koji imaju sve odlike književnog, a jedino nisu pronašli patetično razrešenje. Faktografija koja ide u osnovu priče počinje odabirom pravog imena junaka, pa prave ulice u kojoj se dešava radnja i kuće.

PISAO SAM BRZO

U protekloj godini objavili ste dve knjige "Dijalog sa opsenama" i "Dnevnik poraženih neimara"...
- Prvu knjigu završio sam 2005. u Antverpenu, a "Dnevnik poraženih Neimara" prošle godine. Primetićete da je druga knjiga pisana i štampana u istoj godini, što se retko dešava. Pišući je osećao sam se kao američki pisac koji piše za rokove. Desilo se da me je Petar Pijanović u junu 2006. pitao da li bih „do sajma“ mogao nešto da mu dam za prvo kolo biblioteke „Nova dela“. Rekao sam da nemam ništa, ali sam zatim pokrenuo jednu staru ideju i počeo da pišem priče čija tematika pada u prve poratne godine. Krenula je tako prava trka s vremenom. Pisanje sam počeo u julu, a knjigu predao u septembru. Bilo je pakleno. Nikad tako brzo nisam pisao.

D. MATOVIĆ

01.04.07 Danas

Tako se piše velika istorija, povest bogova koji su sišli na zemlju. A šta je sa istorijom miševa, poljskih buba, mrava u mravinjaku? Takvo pitanje postavlja čitaocu pripovedač najnovije knjige Aleksandra Gatalice. Treba li i nju upamtiti? Kao odgovor na ovo pitanje, dobijamo zbirku uzbudljivih i dobro napisanih pripovedaka - upravo onakvih storija koje otvaraju vrata junacima koje je istorija zaboravila. Pisac je u ovom slučaju pronicljivi literarni arheolog, koji po budžacima velikih istorijskih događaja na samom kraju Drugog svetskog rata kopa po naselju Neimar-Kotež, uopšte po Beogradu, i pronalazi uzbudljive životne drame interesantnih, malih ljudi kojima je sudbina napisala čudnovate i opake didaskalije između redova njihovih (tek na prvi pogled) sasvim običnih života. Postoje zanemarljivi ljudi, koji ne ostavljaju trag. "Ali ni oni, govorio je Majstor, ne odlaze u zaborav. Neki nastrani Šveđani odlučili su da ih upamte. Svuda po nezavisnoj Švedskoj, koja nije videla razaranja Drugog svetskog rata, osnovali su ispostave koje beleže jedino beznačajne živote ne samo Šveđana, nego svih ljudi na svetu", kaže pripovedač, koji je i sam deo takvog literarnog pokreta. Pokreta koji piše "Enciklopediju mrtvih", na teritoriji već pomenutog Neimara.
Tako dobijamo knjigu od osam pripovedaka koje se odvijaju između 1944. i 1948. godine. U doba dolaska novih oslobodilaca, čitamo životne priče neobičnih junaka koji pobednike dočekuju sa izvesnom zebnjom, čak sa strahom, potpuno zbunjeni i uglavnom sklupčani u svojim prethodnim životima. Zbirku otvara odlična priča o ruskoj grofici na Neimaru i njenom slugi, inače pijanisti sa devet pokretljivih prstiju. Aleksandar Gatalica (1964), iskusni pripovedač i erudita, jedan od naših najpoznatijih savremenih pisaca, upečatljivo nam slika razgranate puteve junaka, da bi na kraju prikazao sunovrat njihovih života. Iako piše jasno, kroz usta pripovedača, usta puna nekakve tajnovitosti koja čitaoca drži u priči do samog kraja, pripovetke Aleksandra Gatalice sakupljene u ovoj knjizi su sočne, pune, nikad isprazne, sa dobrim peripetijama koje mnogo toga zaista pretvaraju u protivno. Sluga ruske grofice koja je postala slepa, igra uloge velikih svetskih pijanista koji navodno dolaze u njihovu kuću na Neimaru, a ta ga gluma na kraju odvodi u bolest dvostrukog identiteta.
Pored ruske grofice i njenog sluge, Aleksandar Gatalica, vrednim istraživačkim radom, pronalazi još čitav niz zanimljivih junaka. Milentije Bogojević Milence, talentovani harmonikaš amater, inače trgovački pomoćnik u radnji "Kolonijal delikates", otvoriće radnju 6. aprila 1941. godine i nestati. Ostaće samo ruka (harmonikaša!) otrgnuta od tela. Ali, baš negde iza ponoći, bez obzira na sve to, čuće se Milencetova muzika, njegova weltmeister harmonika, kolo koje svira, duh ili šta!? U doba kad se ide na front i kada mladi ginu, rečenica: «Svi smo pokojnici, samo je pokojni Milence Bogojević živ», odjeknuće poput vriska. Moći ćemo da primetimo umerenu dozu ironije i višesmislenosti tih pripovedaka, te njihovu metaforičnost, sa gomilom prećutanih pitanja koja ostaju iza filmičnih storija Aleksandra Gatalice.
Uslediće dramatična pripovetka o najvećem ratnom portretisti Dimitriju Popoviću, koji će, nakon mnogo odbijanja, ipak uraditi portret nemačkog generala Šneklbergera, a potom, nakon oslobođenja, smišljati strategiju kako da se izvuče, znajući da će ga oslobodioci optužiti zbog slike. Gatalica će odličnom dramaturgijom uspeti da nam uverljivo prikaže svu Dimitrijevu muku, te vratolomne i smešne akcije koje je preduzimao da bi se nekako izvukao. A onda će se dogoditi obrt - jedan od onih zbog kojih se Gatalica čita u jednom dahu. Slikar je sve pokušao ne bi li se zaboravila ta nesrećna slika, a onda se dogodilo nemoguće. "Na površinu nije isplivao samo portret nemačkog generala Šneklbergera, već čitava serija portreta potpisanih istim potpisom Mita de Popovich, za koje je moj komšija do kraja tvrdio kako ih nikada nije naslikao."
Ipak, može biti da je najbolja priča u zbirci baš ona o spiritualističkom prizivanju (posleratnih) duhova na Neimaru. Pripovedačeva strina Lepka, sa još nekim beogradskim gospođama, priziva duhove ne bi li oni otkrili gde je nestao njen muž Kosta, pomoćnik ministra prosvete u Nedićevoj vladi. Sa njom duhove priziva i Sidonija Alkalaj, tražeći brata Davida, koji se tokom rata skrivao u kripti Ilije Milosavljevića Kolarca. "Seansu je otpočela strina koja se prema ranijim dogovorima odlučila da prizove duh upokojenog profesora Bogdana A. Popovića", piše Gatalica. "Žene su, naime, smatrale da je duh dr Popovića, koji je preminuo 6. novembra 1944, još relativno svež i neopterećen poretkom aveti u koji je stupio, da je potom reč o starovremskom gospodinu koji se neće oglušiti o njihove molbe i pokojniku koji ih neće odati nepriličnim senima crvenoarmejskih i partizanskih žrtava kojih je u limbu nad Beogradom bilo na hiljade..."Sve je to tek prva polovina Dnevnika poraženih neimara - odlične knjige koja je oživela one koje je istorija zaboravila. Polovina zbirke pripovedaka o mravima koji će, snagom dobre literature, pojesti istorijske džinove i srušiti povesne imperije.

Mića Vujičić