Morfologija ekspresionističke proze

08.09.03

Vanredni profesor na Filozofskom fakultetu na Odseku za srpsku i komparativnu književnost dr Bojana Stojanović Pantović rođena je 1960. u Beogradu. Magistrirala i doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Afirmisala se kao književni istoričar, teoretičar, kritičar i esejista. Objavila je knjige «Poetika Mirana Jarca, 1987; »Linija dodira», 1995; Nasleđe sumatraizma, 1998; Srpski ekspresionizam, 1999; Srpske prozaide 2001; Kritička pisma, 2002; Morfologija ekspresionističke proze, 2003.
Priredila je nekoliko knjiga iz srpske književne tradicije i savremene poezije. Dobitnik je nagrada “Isidorijana i Milan Bogdanović”. U listu “«Politika”» iz subote u subotu tumači naše savremene pesnike dokazujući da je to moguće. Odbacujući svaki deklarativni, klišetirani sud, ova kritičarka se ne bavi pričinama nego suštinama, ne mestima nego vrednostima pesničkog glasa i pojave. Zagovornik je nove kritike i istaknuti predstavnik modernog tumačenja estetskih fenomena.
U Vašoj ličnosti sjedinjena su znanja i zvanja istoričara, teoretičara i kritičara književnosti, što je vrlo retka situacija u našoj savremenoj književnosti. Da li je ta idealna situacija zahtev vremena ili Vaš lični izbor?
- Po obrazovanju sam prvenstveno književni istoričar i komparativista, ali moram priznati da su me teorija književnosti kao i književna kritika zaokupljale još od rane mladosti, dakle od studentskih dana. Ovome bih dodala još nešto, što nije nevažno kada je reč o kritičkom tumačenju poezije - ja sam zapravo počela kao pesnik, još sasvim rano, u gimnaziji, i objavljivala sam negde do devedesetih godina poeziju u periodici. Onda sam iz sasvim ličnih razloga prestala da je objavljujem, ali i dalje pišem. Mislim da se sva ta iskustva ovaploćuju u mom pristupu književnom tekstu, a dugogodišnje bavljenje muzikom i glumom, takođe, formiralo je i jedan specifični umetnički senzibilitet koji se negde ukrstio sa mojim izrazitim zanimanjem za analizu, sistematizaciju, uopštavanje, ali i sasvim konkretan, bliski dodir sa tekstom.
Moderna vremena donela su i snažne pomake u promišljanju književnog, pa i svakog drugog teksta. U čemu se oni ogledaju i šta Vi birate kao oslonce i polazišta?
- Književna istorija, teorija i kritika u tradicionalnoj klasifikaciji predstavljaju osnovne discipline nauke o književnosti. Svaka od njih, posebno u XX veku, doživela je gotovo kopernikanski obrt, upravo zahvaljujući razvoju teorijske misli o književnosti koja svoje uporište ima u pojedinim filozofskim projektima, psihoanalizi, kulturološkim pristupima, ali i u sinkretičkom povezivanju sa ostalim umetnostima - pre svega slikarstvom, filmom, muzikom, plesom, a u novije vreme sa različitim oblicima medijske prezentacije. Tako se menjala i sama književnost, ali su se polako ukidale i te oveštale konvencije o striktnom razlikovanju sinhronije, dijahronije i same interpretacije, odnosno kritičkog vrednovanja. Zbog toga nije čudo što su neke od najboljih opštih i pojedinačnih prevrednovanja književnih dela, pojedinih epoha ili starijih, ali i savremenih pisaca učinili najveći teoretičari prošloga veka, Rolan Bart pre svih, potom Derida, Harold Blum, Boris Uspenski ili Kete Hamburger. U srpskoj nauci o književnosti stvari stoje sasvim drugačije. Svaki moderniji, teorijski ali i kritički provokativan pristup književnoj prošlosti praćen je sumnjom i podozrenjem, osobito kada su u pitanju mlađi istraživači. Meni i mojoj generaciji svakako je bio bliži tzv. imanentan prilaz književnosti, što ne znači da se tu stalo. Naprotiv, talentovan kritičar i istraživač uvek polazi od vlastite intuicije (to mu niko ne može sugerisati ili ga tome naučiti) i zatim je racionalizuje, kreativno sintetizujući svoja znanja i metode.
Razumevanje književnosti podrazumeva i ispravljanje književnih «nepravdi» koje su vezane za naše avangardne stvaraoce, posebno od perioda ekspresionizma, ali i ranije. Stiče se utisak da je sve novo dočekivano na nož, da bi kasnije sa margine stiglo u centar. Mnogo se lutalo i grešilo. Zašto?
Sve književne inovacije su i u svetu po pravilu nailazile najpre na odijum, ali kod nas se zadržala jedna u biti pozitivistička, banalno materijalistička sveta, kakvu je propagirao Svetozar Marković, uz glorifikaciju nacionalno-utilitarnog (Skerlić), ili na mnogo suptilniji, ali u suštini takođe normativan način - estetski šablon Bogdana Popovića. Naslednici i zagovornici ovakvih koncepcija literature još uvek prednjače kako u našim akademskim, tako i u književnim krugovima. Da je srpska literatura, kako je to lucidno primetio Todor Manojlović, krenula estetičkim putem Laze Kostića, a ne njegovog savremenika i oponenta Sv. Markovića, nama bi danas bio pročišćen put. Hoću da kažem da bi neka pitanja svakako bila apsolvirana, pa bi nam bilo lakše da priznamo da tek sa pojavom Disa ponovo izlazimo na istinski modernu svetsku scenu.

Dopisivanja sa pesnicima

Vaša zapažena knjiga sabranih kritika nosi naslov “Kritička pisma”. Zašto, upravo, pisma a ne nešto drugo. Može li se tako dopisivati sa pesnicima i kakvi su njihovi odgovori/odzivi?
- Svakako mi je drago što moju knjigu nazivate zapaženom. Za druge ona to možda nije i ne mora da bude. Pismo je možda najličnija književna forma, a pridev kritički je upravo pokušao da ujedini poetsku i interpretativnu imaginaciju, na relaciji pesnički-kritički tekst. Odzivi pesnika su svakojaki, uglavnom naklonjeni i sa poštovanjem, ponekad su bez odziva, a ponekad otvoreno neprijateljski, sa puno ličnog animoziteta i uvreda. Tako čitaocima skrećem pažnju na junsko-julski broj beogradskog “Književnog lista” u kome se pojavio poduži slab, nepismen i polutanski tekst, zapravo pamflet protiv mene sa duhovitim naslovom “Klinički mrtav kritičar”, koji potpisuje izvesni Krsto Perović, samozvani poeta i kritičar, a u stvari opunomoćenik jednog poznatog beogradskog Vinskog podruma i Speleološke sekcije. Prosto je neverovatno da preambiciozni i poluostvareni glavni urednik Petar Cvetković i njegovi redakcijski crnoberzijanci (Slavoljub Marković, Živadin Mitrović, Nenad Milošević, Ivan Radosavljević - izinjavam se ako mi je neko od tih glamuroznih imena promaklo), objavljuju tekst koji obiluje lažima i materijalnim greškama, a da se pritom ne zna šta je njegov predmet. Pošto se tamo u više navrata od silesije srpske kritike navodi samo moje ime, ne preostaje mi ništa drugo nego da zaključim da je K.P. pored Borislava Radovića na neki samo njemu znan način opsednut i mnome. Pa i to je ipak nešto, zar ne?

Svako čita ono što želi

I na današnjoj književnoj sceni sve vrvi od produkata svake vrste. Kao da je sve puklo i nestao bilo kakav sigurnosni kompas i barometar. Kako se snaći i sa prosečnim znanjima običnog čitaoca razumeti savremenu književnost?
- Prosečan čitalac kod nas uglavnom ne čita poeziju, osim tu i tamo neke “guslarske” pesnike. Svako u književnosti ima pravo da traži šta želi - istoriju, politiku, krimi priče, religiozne teme, bajku, seksualnost, itd. Zanimljivo je da su ozbiljni svetski izdavači na prošlogodišnjem Frankfurtskom sajmu knjiga izjavili da se knjige iz različitih oblasti veoma slabo prodaju, izuzev “Harija Potera” i religijske literature. Šta to znači? To svakako, bar meni, pruža jedan nimalo ohrabrujući signal, recimo da književnost polako počinje da preuzima terapeutsku funkciju u ovoj napaćenoj i zastrašenoj civilizaciji u kojoj se autentična duhovnost uglavnom klonira.
Nova književna kultura razvija se «izvan poezije» i zbog toga što ima oskudan krug čitalaca (Stefan Santer – Sarkani). Kakvi su Vaši nalazi i šta mislite o budućnosti poezije?
- Što se tiče svetske poezije, ona je uvek predstavljala kvintesenciju duha i, dabome, po prirodi je bila i ostala elitna, jer je jednom za svagda ostavila kolektivni i zavičajni bekgraund i iznela neponovljivo moderno iskustvo individualizma pesničkog čina. Kod nas je, posebno od devedesetih, situacija potpuno drugačija. Pojedini pesnici kao da su se utrkivali ko će biti nacionalno svesniji, da ne kažem angažovaniji, čime se poezija ponovo vratila svom starom mestu sluškinje politike, nacije, vere i morala. Naravno, onaj vitalni tok naše poezije, posebno mlađi autori i pesnikinje, uspeo je da sačuva svoju autonomiju, kao i svest da se pojedine stvari mogu izreći samo jezikom poezije.

Milan Živanović