Nevidljivi - pikarski roman u pismima

12.12.09

Pokušavam da nađem nešto dobro u lošima i bar malo lošeg u neporočno dobrima. To obično zovem postupkom crno sa belim tačkama i belo sa crnim tačkama
Od 1993. godine, kad je objavio svoju prvu knjigu, pa do danas Aleksandar Gatalica objavio je jedanaest knjiga, u kojima je, kako sam kaže, napisao svoje najbolje stranice o istoriji njegovog sada prošlog stoleća, najkrvavijeg i najčovečnijeg razdoblja u istoriji čovečanstva. Pored proznih dela, Gatalica iza sebe ima pozamašan opus kritičkih tekstova iz oblasti klasične muzike, a dokazao se i kao veoma uspešan prevodilac sa starogrčkog.
Slovite za pisca koji iza sebe ima obiman raznorodan stvaralački opus. Izbor tema, način pisanja, razmišljanja doprineli su činjenici da ste jedan posve autentičan pisac, neko ko progovara osobenim glasom na srpskoj književnoj sceni... Kako vi gledate na to?
- Imati svoj osobeni glas, znači negovati svoj put u umetnost. Po svaku cenu. Pogađa me činjenica da danas postoji sve manje zbilja ambicioznih pisaca sa prepoznatljivim i dograđenim poetikama. Većina u književnost ulazi zato da bi brzo i lako zaradila na petparačkim romanima. Ima dosta onih koji leče neke svoje komplekse ili koji su naprosto literarni maroderi. Čini mi se da od toga nije imuna nijedna književnost. Sve je to pomalo „amerikanizacija“ evropske literature. Problem je samo što danas imamo malu četu viđenih kritičara koja to pozdravlja kao svežu krv u (valjda vazda) anemičnom telu srpske književnosti.
Nije vam teško da se kao pisac koji vlada formom veoma vešto i na radost čitalaca istom veoma uspešno i poigravate...
- Još od prve knjige pokušavam da inoviram i menjam stilove pisanja. Nije to puka mimikričnost, već, dobro ste primetili, ispitivanje forme. Razmišljao sam na početku: kritičari će me dočekati na nož i proglasiti me nekim ko „traga za svojim stilom“, ali sam odlučno nastavio da u svakoj knjizi budem nov. Sada su te kritike malo utihnule, jer se, naravno, posle petnaest godina pronašao snažan kohezivni najmanji zajednički sadržalac za sve knjige po kojem sam postao prepoznatljiv.
Koje bi se to teme mogle nazvati vašim? Šta vas najčešće preokupira?
- Moje teme bi se na najsažetiji način mogle svesti na traganje za drugom stranom istorije i ljudi u njima. Stalno tražim nešto dobro u lošima i bar malo lošeg u neporočno dobrima. To obično zovem postupkom crno sa belim tačkama i belo sa crnim tačkama. Izuzetno me zanima reagovanje ljudi u susretu sa istorijom.
Kako vidite srpsku književnu scenu danas?
- Kako sam rekao u odgovoru na prvo pitanje: danas su prisutne komercijalizacija i arteficijelizacija. Nije da književnost i dalje nema svoje „lavove“ poput Eka ili Malufa, ali većina mladih pisaca tu je iz sasvim određenih razloga. Oni ne žele da traju u književnosti, već bi da na tom poslu zarade, pa dok budu zadovoljni profitom, biće pisci, a kad ta „krava presuši“, postaće menadžeri nečeg drugog. Ni srpska scena ne razlikuje se mnogo od svetske. I mi imamo prave literarne „lavove“ poput Radoslava Petkovića ili Dragana Velikića, ali i mnogo lažnih heroja i heroina literature koji ove prave pisce stalno guraju u senku.
Izjavili ste u nekom od ranijih intervjua da „nas istorija nedvosmisleno uči da angažovana literatura ima vrlo ograničen rok trajanja“... Šta mislite danas o tome?
- Mislim i misliću isto. Tako su me ispravno naučili na Svetskoj književnosti. Citiraću vam samo našeg velikog estetičara, mog profesora Zorana Gavrilovića: profašistička literatura umrla je sa slomom nacizma, a antifašistička će nestati zajedno sa zaboravom na nacizam. Svedoci smo da danas nigde nema ni onih nekad hvaljenih antifašističkih pisaca kakvi su bili Erih Kesler ili Hajnrih Man recimo, jer vreme čini svoje i više nema mesta ni za antifašističku literaturu.
DUŽNOST KRITIKE
- Naša kritika ne čita dovoljno knjige i nema osećaj da je dužna da primeti svaku novu i vrednu stvar, jer osim nje to nema ko da učini. Velika je zabluda misliti da čitaoci mogu sami „da pronađu“ svog pisca. U moru knjiga, dobra literatura se mora pohvaliti i izdvojiti. Ako to ne čini kritika, onda će to umesto njih činiti nasrtljivi izdavači, a kako to izgleda, vidimo na svakom koraku: kao svetske vedete nude nam se pisci običnih ljubića i krimića.

Mila Milosavljević

11.07.08 NIN

Novi roman Aleksandra Gatalice ispisan je na tematskom “naličju” razglašene postmodernističke sumnje u postojanost istorijskog znanja i u takozvane velike naracije. Umesto uobičajenog razobličavanja spektakularnih političkih konstrukcija i globalnih ideoloških mehanizama Nevidljivi su, naime, u prvom redu posvećeni u izvesnom smislu ekskluzivnoj tematici kulturnog inženjeringa i estetskog “spinovanja”.Mada je podnaslovom određena kao hibridni “pikarski roman u pismima”, ova, u okviru svoje začudno-osporavajuće zamisli skrupulozno ispisana knjiga ponajpre se, dakle, može razumeti kao alternativna povest moderne kulture i umetnosti, a tek potom i kao moguća, uzgredna povest političko-ideoloških trendova, oblikovana u prividno epistolarnoj, a zapravo esejistički ekstenzivnoj i tek delom naratizovanoj formi.Stoga sveprisutni pismopisac, psihijatar, šahovski amater i jedan iz famoznog tima “tvoraca iz senki” slavnih umetnika, Dimitrije Gerasimović, iako je nominalno smešten u sredinu prošlog stoleća, ovde u stvari predstavlja tek simboličnu skriptorsko-rezonersku figuru volje za inverzivno tumačenje kulturne istorije modernoga doba, a ne do kraja samosvojan i složen karakter s autentičnom i na opšta mesta i klišeje nesvodivom sudbinom.

Kombinujući, moglo bi se kazati, stari pigmalionski sindrom s modernističko-orvelovskom temom totalne kontrole javnog života, Gataličin refleksivni roman se tako pred očima čitalaca već negde oko svoje polovine polako ali sigurno preobražava u neku vrstu prerušenog traktata s antitezom. Uporno varirana iz poglavlja u poglavlje, ta dosledno “obratna” teza počiva na pretpostavljenom raskolu između modernog umetnika i publike (“Šta je umetnost bez publike: pusta sanja? Šta je publika bez umetnosti: mahnitanje?”), odnosno na “sablažnjivoj” zamisli o prividu slobode i autonomije umetnosti i neophodnosti “dušebrižničkog” diktiranja, a to znači na potrebi paternalistički “dobronamernog” falsifikovanja kulturnih tokova.

Najveća nevolja ovog inače intrigantnog koncepta ogleda se u ponovljivosti i predvidljivosti njegovog ostvarenja. Povest moderne umetnosti u Nevidljivima je, drugim rečima, prikazana kao socio-kulturni “negativ” ili demonstrativno “izvrnuta rukavica” svoje vrste, kao tri stotine stranica protežan spisateljski gest koji se u izvesnom smislu iscrpljuje u neprestanom i možda odveć ozbiljnom, pa zato na momente monotonom prizivanju ideje koja stoji u njegovoj osnovi, a koja razuđeni istorijat umetničkih pravaca i stvaralaca slikovito sagledava kao rezultat sasvim osobenog sektaškog dejstva iliti kao svojevrsnu famu o skrivenim pravednicima i tvorcima ukupnog lika moderne umetnosti.

Sa znatiželjom primajući početno svedočenje o krizi umetnosti u vreme pojave impresionizma i o “jeretički” koterijskoj delatnosti upravljanja estetskim pojavama, počev od Renoara i društva, čitalac će zatim biti u prilici da prati kazivanje po principu “isto to, samo malo drukčije” u kojem se ređaju fovisti (Deren, Matis), ekspresionisti (Kandinski, Šagal), pa muzički revolucionari Debisi, Stravinski i Šenberg, odnosno književni prevratnici Malarme, Verlen, Prust, Yojs, Breton i ostali. Mestimično ukršteno s osvrtom na epohalna iskustva staljinizma i fašizma, s posebnim rukavcem koji se tiče domaćih umetničko-ideoloških zamešateljstava, ovo diskurzivno-imaginativno tkanje u krajnjem zbiru ostavlja utisak prepoznatljive, brižljivo i precizno izrađene, samo ovaj put u kontratonovima i kontrastima izvedene tekstualne draperije.

“Dežavi” utisak na svoj način, uostalom, osnažuje i završna lista slavnih umetnika pod skrivenim patronatom, koja u čitalačko sećanje neodoljivo priziva druge slične, manje skrupulozne i stoga neizbežno “famoznije” liste iz romana pisaca koji su bili prvaci ovdašnjeg postmodernizma. Dajući abecedno sažet izraz onome što je prethodno izneseno s krajnjim verbalnim obiljem i drugačijim redom, taj katalog možda zapravo predstavlja autorski komentar bez komentara, krajnje sveden autointerpretativni gest u kojem se može pronaći sve što je inače svojstveno najnovijem ostvarenju Aleksandra Gatalice.

Tihomir Brajović

10.07.08 Politika

Romani do juče iščitavani u postmodernističkom kodu kojem su samo malobrojni čitaoci mogli da stanu na crtu i osete istinsko uživanje, par decenija kasnije su prešli, barem neki od njih, u korpus „klasične” literature, književnost u potpunosti raščivijanih zamki koje teško da mogu da prevare i najneupućenije. Ova, naknadno osvojena, prohodnost postmodernih poetika mogla bi doneti novu vrstu uživanja i uzbuđenja onim čitaocima koji su se tek sada osetili spremnim da se ukrcaju na voznu kompoziciju postmoderne. Na njihovu sreću, još uvek se dodaju novi vagoni, iako se lokomotiva već odavno više ne vidi.

Novi roman Aleksandra Gatalice svoje postmoderno uporište pronalazi u nekolikim opštim mestima kojima bi se mogao pridodati epitet „klasičnih” i u formi i u temama: epistolarna forma „Nevidljivih” je u funkciji pseudodokumenta kojim će pisac opravdati pseudoistorijski fon romana. Teza da je svaka istorija koja nam se prezentuje kao istina, zapravo samo jedan od mogućih istorijskih tokova, rado je korišćen motiv kako literature, tako sve češće i prosečnih privatno-kafanskih razgovora. U njega se, podstaknuti sklonostima ka konstrukciji, mistifikaciji, izvrtanju činjenica do granice fantastike, još lakše uklapaju brojne teorije zavere, tajna društva, moćni ljudi iz senke... Tako se stvaraju pseudobiografije i pseudoistorijske pripovesti imanentne duhu literature i poznatoj zamisli da je u književnosti jedina istina – estetska, a svaka fakcija zapravo čista fikcija.

Gatalica polazi od nekoliko poznatih teza dovodeći ih u međusobnu zavisnost i razrađujući ih u novom kontekstu konstruisanom za potrebe romaneskne priče: smrt istorije, smrt umetnosti, kao i produžetak njihovog postojanja kroz simulaciju stvarnosti, ovde je doveden u vezu sa komunističkim stereotipom o umetnicima kao „inženjerima duše” i trenutno izvrnut u ironičnom obrtu u svoju suprotnost. Naime, u „Nevidljivima”, umetnici postaju marionete u rukama nekih skrivenih „inženjera duše”, a umetnost koja zamire još u 19. veku, iznenada oživljava podstaknuta naporima tajne i nevidljive grupe koja se bavi „duhovnim inženjeringom” produkujući umetnike, kritičare, teoretičare, umetničke događaje, pravce ali i publiku.

U ovu igru upleten je jedan od „inženjera”, fiktivni lik političkog komesara, iz same vrhuške bivšeg jugoslovenskog vođstva. Kako se sve sagledava iz žižne tačke 1952, Gatalica dodatno baca i jedan iskošeni pogled na istoriju uspona komunizma i socrealizma u Jugoslaviji, naporedo sa praćenjem svetske istorije umetnosti, a oba predstavlja kao paralelne tokove jedne moguće stvarnosti.

Čitalac koji hronološki otkriva sve detalje svetske zavere, prateći tok jednostrano upućivanih pisama, mogao bi biti naveden da roman doživljava kao uzbudljivi krimi-zaplet da nije izvesne predvidljivosti koja postoji već u samom konceptu doslednog korišćenja postmodernih književnih prerogativa. Njihovo ulančavanje se bez većeg napora može nabrojati, a samim tim i anticipirati sve do nivoa fabule, što romanu oduzima onu meru provokativnosti koja mu je isprva bila namenjena: počev od opšteg mesta da je pisac uvek u ulozi demijurga, vrhovnog „nevidljivog inženjera duša” (paralela sa glavnim likom romana je nezaobilazna) sposoban da mistifikuje i konstruiše čitave svetove, sve do, takođe, očekivanog razrešenja u formi otvorenog kraja koji preti da postane novi početak.

Ipak, ova zavodljiva igra pisca, čak i kada je predvidljiva i poznata, i dalje ima sopstvenu poetičku tenziju ostvarenu u činjenici da je i sama fikcionalizacija mogućih svetova, preklopljena u odsudnim trenucima čitanja sa čitaočevim shvatanjem realiteta i istinitosti koje hotimično podriva, jedna je od mogućih poetičkih snaga za krčenje najboljeg puta ka literarnoj dopadljivosti.

Jasmina Vrbavac

02.07.08 Večernje novosti

Kada bi smo u potpunosti poverovali (a što da ne?) onome što piše Aleksandar Gatalica – a ima li jasnije poruke od naslova njegovog novog romana „Nevidljivi“ - ili ko je „skrojio“ modernu umetnost? zasigurno bi umetnost (pa i književnost) postala priča o uspehu koja i u ovom veku mora da je ispričana. Šta je, dakle, autor hteo kada je izabrao naslov za ovo svoje književno delo?
Čitajući ovu alegorijsku ispovest o istoriji moderne umetnosti, pretpostavljam da idejni šok Gatalicinog romana dolazi iz njegovog karaktera otkrovenja. Zasnovanog koliko na nepatvorenim dokumenatima istorije umetnosti, toliko i na njegovoj osebujnoj imaginaciji i erudiciji. A to podrazumeva da nam je ponuđena neka druga stvarnost, a ne ona u kojoj se nalazimo i o kojoj toliko malo znamo. Kuda vodi umetnost? Je li to još umetnost? Umetnost je postala priča o uspehu. Valjda je i Pariz, tome kriv.
Pariz, na početku 20. veka, kada je na otvaranju „Jesenjeg salona“, slikar Alber Marke navodno slučajno uzviknuo: „Kraj oveštalom slikarstvu!“ I tu dolazi do tačke dodira između slikara Matisa, Andre Derena i Marka Šagala, Pabla Pikasa i Dalija. I pisca-pronalazača Gatalice, u romanu izvanredno uzbudljivih susretanja i (ne samo) oblikovanih umetničkih sudbina.
Kada se u ovom epistolarnom delu, narator dr Dimitrije Gerasimović Gerasim, belosvetski pikar obraća na samrti svom mlađem prijatelju Nikolajeviću u Čikagu (za koga se na kraju ispostavlja da mu je vanbračni sin), čitalac je u nedoumici je li on ugursuz, prevarant, ili provokator? I onda, kada beleži sve umetnike na kojima je „radio“, pominjući i sve one nacionalne veličine, na koje je upirao prstom, da bi potom postali veliki? Uistinu, za Gatalicu su situacije, u kojima je poznavanje spoljašnjeg društveno-političkog konteksta, temeljno značajne za razumevanje dela. U tom smislu i Gerasimovićeve smicalice o „pravljenju umetnika“, ne čine se kao sumanuta ideja. Međutim, ogoleti umetnost do njenog informacijskog sadržaja, ili pak ideološke komponente, znači li to i poništiti slučajnosti? I sudbine? Neću reći: i talente? Da. Tu baš uvek nije presudan kvalitet, a ni recepcija publike – beleži narator – već uspeh. Kod umetnika, premerljiva kategorija. A duboko sumnjam da je pisac Gatalica istrčao ispred povesti, umesto da bude njen organski deo. U stvari, floberovski rečeno: put do slave je zacrtan kada su gotovo svi prisutni na tom i tada prestižnom mestu imali unapred pripremljenu ulogu. „Jesenji pariski salon“? Ne, misterija je i danas prevelika. Kada preživi tu strašnu inicijaciju, čitalac će opsesivno tragati po pričama u odnosima moći (zašto za umetnošću stalno trče njeni pokrovitelji?), sumnjama, urotama i zakulisanim radnjama. Da bi dao zamah ovoj umetnosti bez mita, kao alternativu estetici koja je vizuelnu umetnost odvojila od života, Gatalica nam nudi pikarski roman.
U prepisci naratora Gerasimovića i Nikolajevića, prepliću se istorija, događanja, umetnost i književnost. Koliko god da je portret junaka duhovno profilisan, o njegovoj fizičkom stanju saznajemo njegovim iskazom o bolničkim danima na Vojno-medicinskoj bolnici, davne 1953. Da li je ta prepiska Gerasimovićevo metaforično bekstvo iz stvarnosti, od odgovornosti prema društvu? Umetnosti i umetnika? I u ime kojih to viših interesa?
Ako i postoji i bekstvo od vlastitog Ja, obmana naratora je u tome, da je sve uradio u ime umetnosti. To je za naratora pitanje savesti. Delom-zagonetkom, pisac nam je ponudio razumevanje umetnosti u kontekstu književnosti, bez sopstvenog polaganja prava na „objektivnost“.

Mirjana Marinšek Nikolić