Arkadija

28.03.14 Politika

Kada se pogleda izbor Ninovog, ali i drugih žirija koji dodeljuju nagrade za najbolji roman (sa svešću da je to samo jedan od mogućih izbora jer neka od najboljih ostvarenja poput romana S. Srdića i I. Đerić, B. Babića, nisu ušla u njih), nameću se zanimljiva poređenja. Uočljivo je da oba romana iz najužeg Ninovog izbora (nagrađeni Tai, Gorana Gocića i sa jednim glasom manje, Arkadija, Milete Prodanovića), sadrže jaku kritičku notu kao pretpostavku romanesknog zbivanja, baš kao i (takođe iz najužeg Ninovog izbora) roman Mi, izbrisani, Slobodana Vladušića, o kome je već bilo reči na ovom mestu. Takođe, ni jedan od ovih romana ne baštini klasično fabuliranje, već bi se pre mogli opisati kao proza nastala iz sudara različitih žanrova i književnih tradicija.
Formalno gledano, Tai je esejizirana dokumentarističko-putopisna i autobiografska proza koja se paralelno definiše i odrednicama postmodernog, epistolarnog i ljubavnog romana ili pak fabulizirane studije iz imagologije (grana komparativne književnosti čiji je predmet proučavanja predstava o Drugome) te se pokušajem razobličavanja stereotipa približava kritičkoj misli koju tvori Arkadija. Arkadija se, pak, analizom predstava o Nama, više uklapa u satirični žanr koji koristi sve poznate tradicije od Rablea do Domanovića i sva oruđa satiričnog repertoara, od hiperbole do groteske.
Arkadija je, ako naslov shvatimo ironično, veoma daleko od mitološkog predloška idilčne zemlje, već je pre stradija ovih prostora pristinuta tranzicionim i tajkunskim društvom. Kritikom društva se bavi i Gocić iako ne govori direktno o nama, pa čak ni o evropskom identitetu. Tajland nam se prikazuje kao idilično mesto, a zapadnjak ili kao uzurpator ili kao nemoćan da razume emotivne i spoznajne nijanse kojima navodno vladaju Tajlanđani.
Koliko god je kritika zapadnog kanona u romanu Tai dominantna, ne može se izbeći utisak da se idilični Tajland Gocićevog zaljubljenog junaka ipak urušava pod pritiskom materijalnog te je predstava o dva sveta, istočnom i zapadnom, veoma kontraverzna i da se mora iščitavati tek kao predložak za razmišljanje i preispitivanje o sopstvenim znanjima i predrasudama, dok je Prodanović, shodno odabranom žanru satire, manje u razmišljanjima a više u, kroz metaforu izrečenoj, direktnoj osudi zatečenog stanja. Sličnosti i suprotnostiizmeđu ova dva dela se najbolje mogu uočiti na primeru teme prostitucije paradigmatične za oba romana. U Arkadiji prostitucija dobija dramatične razmere trgovine belim robljem, Gocić je pak opisuje kao način da na Istoku žene život uzmu u svoje ruke ili da doprinesu porodičnoj zaradi. Koliko smo spremni da zatvaramo oči pred tranzicionim katastrofama pa čak i da ih opravdavamo, provociraju zapravo oba autora.
Ne treba ipak previše uopštavati niti zbog navedenih poređenja stavljati znak jedankosti između ova dva romana. Tai i Arkadija su dva veoma različita ostvarenja, gotovo sa suprotnih ivica jednog književnog svemira. Ali ova mala esperktiza vodi jednom drugom zaključku. Provokacija, kritički ton, podsticaj na lični angažman i razmišljanje kao da su izvučeni na svetlo dana izdvajanjem ova dva romana (a mogu im se priključiti i pisci pomenuti s početka teksta). Da li je ipak varka da su najbolji romani upravo oni atipične forme i, za domaću književnost, ne baš uobičajenog kritičkog poriva koji vapi za promenama kako tematskim tako i formalnim?. Ili je to samo svakidašnja želja da se ukaže na to da poetička „razmrdavanja” mogu biti produktivna u moru, u svakom pogledu raznovrsne ali, nažalost, ipak osrednje romaneskne produkcije? Ne može se otrgnuti utisku da su romani koje su žiriji (svesno ili nesvesno?) protekle godine izdvojili, vešto izmicali poetičkoj slici klasične romaneskne strukture kakvu čitaoci najčešće očekuju, ali je u realnosti retko kada dobijaju sem u pakovanju najlošijih ostvarenja. Što opet govori u prilog tezi da je „klasičan” roman samo iluzija koja već odavno ne postoji, ako je ikada i postojala. I da su izvesni pomaci i insistiranje na drugačijim pristupima književnom delu ipak dobrodošli.

Jasmina Vrbavac

16.01.14 e-novine.com

Ono što imponuje u „Arkadiji“ je, naravno, humor. Roman kao da je nastao ukrštanjem naše stvarnosti i montipajtonovskih skečeva ili je naša stvarnost nastala na ovim šalama, kako bilo, da nije smešno bilo bi veoma tužno. Međutim, ono što dodatno pleni je u narativ uklopljena autorova ogromna erudicija, njegov poznavanje istorije, istorije umetnosti, religije, njegovo fascinantno opšte znanje, sve ono dakle što naizgled čini sasvim usputne stvari u romanu, a što mu pomoću pažljivo biranih detalja daruje neophodnu dozu uverljivosti. Čini mi se da je sve ono što je u ranijim Prodanovićevim romanima umelo da smeta, ovoga puta stavljeno u funkciju i time je narativ dobio snagu konkretnog, zamislivog

Ninova nagrada je dodeljena. I s tim je svršeno, hvala nebesima, možda će se kulturna javnost u Srbiji konačno vratiti književnim temama. Prestaćemo da nagađamo ko je tu koliko dobar i kakve su veze između članova žirija koji su za njega glasali i dobitnika, odnosno njegovog izdavača, ko je tu koga zadužio i zbog čega, kakva je priroda tog odnosa, da li je posredi fifty-fifty deal ili neki drugi. Sve je to sada prošlost, ni lepša ni ružnija od one prošlogodišnje i većine drugih. Meni, pak, ostaje da pokušam da ispratim naslove iz najužeg izbora o kojima na ovom mestu nije bilo reči, da proverim da li se slažem sa preporukom uvaženog žirija, odnosno da se uverim da li je među onim romanima koje nisam čitao bilo nekog ko je nagradu možda kvalitetom zaslužio.
I evo, već na prvom koraku potrage koja će biti komplikovana jer kako naći Prosvetino izdanje romana Vazdušni ljudi Sonje Atanasijević, gde se to kupuje, da li ta izdavačka kuća još postoji, u koliko je primeraka štampano kad znamo da gotovo svi izdavači lažu za tiraž, da ne govorim o Zlatnom dobu Silvane Hadži-Đokić u izdanju Interpresa... Molim sve one koji imaju podatke o mogućnosti nabavke ovih knjiga neka se jave redakciji. Dakle, uprkos svim teškoćama koje me čekaju, hrabro krenuh i samo što sam počeo da čitam, već sam naišao na kandidata koji je neuporedivo bolji od nagrađenog. Radi se o Arkadiji Milete Prodanovića, romanu koji je izašao kod jednog mi od najneomiljenijih izdavača, ali, rekoh sebi – bože moj, Božoviću Goj., ne može sve da ti se sviđa, valjda je dovoljno što je roman zaista dobar.
Arkadija je, sasvim u suprotnosti sa ustaljenim značenjem, krajnje neidilično mesto, koje umesto grčkih pastira i pastirica, što je dosta teško jer se Prodanovićeva nalazi na poluostrvu Ljuština, u Boki Taborskoj, u zemlji Prevalitani, naseljavaju vjedogonje, vampiri, drekavci i ostala slovenska mitska i mračna bića i polubića. Već iz ovog ironičnog naslova može se pretpostaviti da se radi o veoma uspešnoj političkoj satiri koja počiva na homonimiji između zemlje i čoveka. Naime, Arkadija je istovremeno i brod i vila Arkadija Denisoviča Kislovodskog koji od nekadašnje Ljuštine pravi svoj privatni tajkunski raj. Drugim rečima Arkadije Arkadiju (Ljuštinu) pretvara u Arkadiju (posed) i time nam pokazuje na koji način funkcionišu ovdašnja društva pred silom neograničenog kapitala, odnosno kuda će nas odvesti dalja tajkunizacija države/a u kojoj/ima živimo, bez obzira da li su tajkuni ruski rudarski magnati, srpski poljoprivredno-prehrambeni, hrvatski trgovinski ili američki naftni. Neću da vam otkrivam kako se sve završava, ali možete da pretpostavite.
Prodanovićev narativ koncipiran je kao niz pripovedaka objedinjenih tematski i likovima. One ukupnim značenjem čine uverljivu romaneksnu celinu, a svojim formalnim svojstvima podsećaju na Kišovu Grobnicu ili Arsenijevićevog Predatora. Ipak, za razliku od ovih romana, Arkadija hiperbolira stvarnost i čineći to predstavlja nam je upravo onakvom kakva jeste. Ako na trenutak posumnjate da je moguće da se ruski mafijaš i tajkun ponaša na način kako je to opisano u romanu, pogledajte samo šta se dešava u slučaju NIS-a. Ako mislite da se u romanu preteruje sa ismevanjem takozvanih istoričara serbskih koji povezuju Troju, Atlantidu i Vinču (rodno mesto Leonarda da Vinčija), prelistajte malo arhivu e-novina ili još bolje pogledajte ko nas je sve tužio. Ništa nije izmišljeno, iako tako deluje. Književnost u ovom slučaju ne može da se meri sa stvarnošću, odnosno ona je samo oponaša, bez preuveličavanja.
Ono što imponuje u Arkadiji je, naravno, humor. Roman kao da je nastao ukrštanjem naše stvarnosti i montipajtonovskih skečeva ili je naša stvarnost nastala na ovim šalama, kako bilo, da nije smešno bilo bi veoma tužno. Međutim, ono što dodatno pleni je u narativ uklopljena autorova ogromna erudicija, njegov poznavanje istorije, istorije umetnosti, religije, njegovo fascinantno opšte znanje, sve ono dakle što naizgled čini sasvim usputne stvari u romanu, a što mu pomoću pažljivo biranih detalja daruje neophodnu dozu uverljivosti. Čini mi se da je sve ono što je u ranijim Prodanovićevim romanima umelo da smeta, ovoga puta stavljeno u funkciju i time je narativ dobio snagu konkretnog, zamislivog.
Pre nego mi je knjiga došla do ruku, čuo sam da su se ljudi žalili na nedoslednost u izabranom jezičkom idiomu. Naime, roman je ispisan na bokeljskom narečju. Iskreno, ne poznajem ga dovoljno da bih mogao da sudim o tome da li je ono autentično ili nije, ali mi se ne čini da je ono u velikoj meri iznevereno. Pitanje tog izbora, kao i pitanje izbora Boke Taborske (Kotorske) kao mesta događanja romana ne treba svakako shvatiti kao neku vrstu hegemonističko-kolonijalnog pogleda na Crnu Goru, nekakvog srbocentrizma ili nečeg sličnog. Sasvim naprotiv. Konačno, da je nešto tako želeo, Prodanović je mogao da ostavi stvarna imena, tako bi iskazi dobili na težini, ali bi bili invektiva, a ne književnost. Ima dovoljno indicija da se ovaj narativ shvati upravo aristotelovski, kao odnos između književnosti i istorije. Pesnik, da podsetimo, opisuje moguće stvari kao verovatne i nužne, odnosno onakve kakve bi mogle biti, a istoričar onakve kakve su bile. To je, ujedno, razlika između književnog opšteg i istorijskog pojedinačnog. Zato Arkadiju treba shvatiti i kao neku vrstu satire svih postjugoslovenskih, ali i postsocijalističkih država čija je neuređenost u velikoj meri bila, a u nekim slučajevima i ostala osnov za tajkunizaciju.
Arkadija je zaista odličan roman gargantuovskog zamaha koji tretira mnoge probleme naše savremenosti poput tajkunizacije, trgovine ljudima, nekritičke rusofilije, korupcije, ali i svega onoga što od Ljuštine, Prevalitane i Tribalije pravi predmet sprdnje. Verovatno je baš ova činjenica sprečila „mrtvo-ozbiljan“ deo Ninovog žirija da ovakvom romanu dodeli nagradu za roman godine. Ili su razlozi bili sasvim opipljivije drugačiji.

Vladimir Arsenić