Ultramarin (roman bez slika)

29.12.11

Ovih dana u Kovilju, rodnom mestu Stevana Pešića, priznanje koja nosi njegovo ime uručeno je književniku i slikaru Mileti Prodanoviću (1959) iz Beograda.

Nagrađen je njegov roman „Ultramarin“ (Stubovi kulture), koji je proglašen za najbolju knjigu na srpskom jeziku, pisanu u korespondenciji sa Pešićevim delom. Žiri je naglasio da je reč o uzbudljivoj knjizi kulture i eruditizma, znanja i traganja za samorazumevanjem, ali i o knjizi ultramarinske ličnosti i dubine, pripovedanju koje nastoji da razume svet i njegovu umetnost, lepotu i njene žrtvene darove, nad kojima trijumfuje nadmoćna istorija.
Mileta Prodanović od 1983. godine objavljuje prozu, poeziju, publicistiku i eseje iz oblasti vizuelnih umetnosti. Prevođen je na engleski i više evropskih jezika. Profesor je na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti, imao je više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Nagrađivan je i za likovno i za književno stvaralaštvo.

Šta ste rekli u besedi zahvalnosti kada ste u rodnom mestu Stevana Pešića ovih dana primili naradu koja nosi njegovo ime?
- Pred zaista ljubaznim domaćinima u biblioteci koja nosi ime Laze Kostića pokušao sam da sažeto kažem ono što osećam kada čitam „Katmandu“ ili neke druge redove koje nam je Stevan Pešić ostavio. Pešić je u svojim najuspelijim delima doneo neku zaista posebnu ozarenost, zadivljenost pred svetom koji se objavljuje na bezbroj načina. I to raspoloženje je ono što hronično nedostaje našoj književnosti. Pored toga, mislim da je važno to što mnoge Pešićeve knjige imaju kosmopolitsku dimenziju – to je takođe nešto čega ima premalo u našoj savremenoj produkciji koja je, iz mnogo razumljivih razloga, usredsređena na traumatičan lokalni kontekst.

Stevan Pešić je bio mnogo priznatiji i poznatiji stvaralac u Beogradu nego u Novom Sadu i u Vojvodini. Zašto je umetniku najteže da se dokaže „u svom šoru“?
-To možda nije ni čudno jer je u Beogradu živeo. Tačno je da on za života nije spadao u široko prihvaćene pisce. NJegovo delo poznavala je i volela nevelika skupina odanih čitalaca. A sad, da li je njih bilo više u Beogradu ili negde drugde možda je manje važno. Ne bih po tom pitanju, a i inače, delio naš kulturni prostor... Ono što je važnije jeste da su Pešićeve knjige i danas, toliko godina nakon njegovog odlaska, podjednako žive, prisutne – ponovo, naravno, u krugu istinski posvećenih čitalaca – da doživljavaju nova izdanja.
Pešić je, koliko ga se sećam, bio tih i nenametljiv čovek pa je prirodno da i nagrada koja nosi njegovo ime ima nešto od te utišane različitosti. Činjenica da je žiri u mom romanu prepoznao saglasnost sa duhom Pešićeve književnosti čini mi čast, a topao način na koji mi je priznanje uručeno ispunjava me radošću. To što se nagrada dodeljuje u Kovilju je znak da je Pešić ipak, nedvosmisleno, došao u „svoj šor“, da ga sredina u kojoj je rođen jasno prepoznaje kao svog velikana.

Vi suvereno vladate sa dva umetnička rukopisa; da li slikar više pomaže piscu ili je obrnuto, ili...?
- Gotovo sve moje knjige zakoračuju u prostor vizuelnih umetnosti. Utoliko postoji veza i slikar tu pomaže piscu. Ali, to uvek treba naglasiti, vizuelne umetnosti i književnost su dve razdvojene oblasti u kojima se stvara sa prilično različitom metodologijom i u kojima delo biva koncipirano i izvedeno sasvim različitim putevima i strategijama.

Pretpostavljam da je želja svakog umetnika i da živi od sopstvenog stvaralaštva. Može li se to u današnjoj Srbiji?
-Verujem da neko to ipak može. Što se mene tiče, stalni posao na Akademiji mi omogućava ne malu slobodu da, i u slikarstvu i u književnosti, radim ono što volim a ne nešto što bi po svaku cenu poduprlo egzistenciju moje porodice.

Šta će likovna i književna publika uskoro videti sa potpisom Milete Prodanovića?
- U godini koja je za nama imao sam nekoliko izložbi od kojih je ona u velikoj niškoj galeriji „Srbija“ bila zapravo sastavljena od tri celine koje su, svaka za sebe – zasebne postavke. Roman kojeg nameravam da pišem je prilično složena konstrukcija i nalazim se na samom početku rada na njemu. Zato verujem da u periodu koji je pred nama neću biti mnogo prisutan u javnosti. Izuzetak je izložba zakazana za proleće u maloj galeriji „Blokovi“ na Novom Beogradu. Tu će biti prikazano jedno od tri „poglavlja“ sa niške izložbe, ciklus radova koji je inspirisan filmom „LJudi mačke“ iz 1942. godine i ličnošću za koju verujem da je bila predložak za lik glavne junakinje tog filma – Milene Pavlović Barili. U osnovi to je duboko ironična priča o stereotipima, neznanju i bahatosti „kolonijalnih“ i „post-kolonijalnih“ sila čije su žrtve mali narodi i njihove kulture.

Radmila Lotina

Rukopis o prevazilaženju smrti kroz umetnost

Žiri nagrade „Stevan Pešić“ vaš „Ultramarin“ je pročitao kao roman u žanru obrazovnog putovanja, a drugi deo je video kao intimnu mapu sećanja . Šta, po vama, preteže u krajnjem ishodu: autobiografske, dokumentarne, stvarnosne činjenice ili vaša umetnička transpozicija?
- Putovanje je drevna i sveopšta metafora života. Možda će, kada se moj odgovor svede na jedan stav, zazvučati pomalo pretenciozno, ali „Ultramarin“ je za mene pre svega bio rukopis o prevazilaženju smrti kroz umetnost. A sve ono što su različiti ljudi u toj knjizi prepoznali i ono što ste naveli, nesumnjivo jeste prisutno, ali kao potpora toj osnovnoj zamisli. Između činjenice života i književne činjenice postoji razlika. Ona je nekad manja a nekad veća. Sirovi materijal mora biti prerađen u piščevoj laboratoriji. „Ultramarin“ je, možda, posle romana „Pas prebijene kičme“, sa početka devedesetih, za mene bio knjiga u kojoj postoji najmanja udaljenost te dve pomenute kategorije. Ali to ne znači da te razlike nema.

02.12.11 Danas

Novi roman Milete Prodanovića obuhvata dve knjige: jedna donosi tekst romana i ima podnaslov roman bez slika, a druga, naslovljena sa Ultramarin encore, prema autorovom određenju je roman bez reči ili piktoralni roman i sadrži više od stotinu fotografija i kolaža koji su u vezi sa tekstom.
Ultramarin je roman o ocu, slikaru, i nedvosmisleno je autobiografski zasnovan. Nakon očeve smrti, dok rasprema njegov umetnički atelje u potkrovlju stare zadužbinske zgrade u centru Beograda, narator u sećanju rekonstruiše njegov život. Epizode očevog života i zajedničke porodične memorije nižu se asocijativno, podstaknute nekim predmetom, fotografijom ili razglednicom pronađenim u ateljeu. Raspremanje ateljea narator doživljava kao „inventarisanje“ i pražnjenje Nojeve barke preostale iza jednog čoveka i pravljenje velikog fiktivnog kataloga očevog života.
Centralno mesto u naratorovom sećanju i pretežan deo prostora u romanu zauzima putovanje u Italiju, na kojem je bio sa ocem i majkom, početkom sedamdesetih, kao trinaestogodišnji dečak. On ga sam naziva Bildungsreise ili Grand tour. Ako je u tadašnjem društveno-političkom trenutku to putovanje značilo „probijanje razmekšane gvozdene zavese“, u onom mnogo važnijem, intimnom smislu, za naratora je to „vododelnica memorije“, prekretnica između lične preistorije i istorije. Tačke putovanja su ključna mesta za umetnost italijanske renesanse: Areco, Asizi, Firenca, Sijena, Ravena, Rim, Venecija. Sećanja sa toga Grand toura, u pripovedačevoj svesti se kao u „duploj ekspoziciji“ pretapaju sa putovanjima koja će ga kasnije u životu odvesti na ista mesta. Pripovedna svest je jedno pokretljivo „ja“, koje lako i često menja narativne „maske“ i krije se iza dečaka, mladića, čoveka.
Priča o ocu je uobličena u najvećoj meri kao priča o njegovom slikarstvu, o njegovom shvatanju umetnosti i slikarima koje je najviše cenio. U dobrom i odmerenom ritmu, smenjuju se i ukrštaju segmenti sa toplinom i naklonošću evociranih sećanja na oca, ali i na majku, sa naratorovim refleksivnim i esejističkim digresijama. Pripovedanje teče u blago podignutom, uzbuđenom tonu, u neobično dugim, kumulativno građenim rečenicama. Osim što je roman o ocu, porodici i odrastanju, Ultramarin je roman o (likovnoj) umetnosti, roman o bojama. Plavo, ultramarin, za oca ima značenje meta-boje i postaje lirsko-metafizički lajtmotiv romana.
Esejistički pasaži o slikarstvu - nazovimo ih tako - imaju prvo opisni, ekfrastički deo, a potom slede uopštenija razmišljanja o umetnosti. Govoreći pre svega o delima ocu najbitnijih umetnika italijanske renesanse (Pjero dela Frančeska, Đoto, Fra Anđeliko, Lorenceti, Mikelanđelo, Luka Sinjoreli), narator pored široke enciklopedijske obaveštenosti i istinskog divljenja slikarskim remek-delima uvek zadržava pristup koji bih, naoko paradoksalno, nazvao trezvenom ekstatičnošću. To znači da bez obzira na duboki zanos sa kojim doživljava vrhunska umetnička ostvarenja, on ne gubi iz vida i konkretne društveno-istorijske okolnosti koje su uslovile nastanak dela i učinile ga takvim kakvo jeste. Ovde to prevashodno znači interes katoličke crkve, različitih njenih redova i njihovih političko-propagandnih ciljeva. U aktuelnom kontekstu naše kulture takva denaturalizacija i demistifikovanje umetničkog stvaranja je bitno značenje Prodanovićevog romana. To je naročito vidljivo u delovima u kojima se, takođe sa neskrivenim zanosom i divljenjem, govori o freskama u Pećkoj patrijaršiji i Manasiji, ali bez „patriotskog“ mitologizovanja i nacionalističkog kiča.
Pored raspremanja ateljea i Bildungsreisea, treći bitan narativni niz u romanu su pripovedačeva sećanja na razgovore i polemike sa ocem o prirodi i smislu umetnosti. Dva stanovišta mogla bi se svesti na paradigmu modernog (otac) i postmodernog (sin). Očeva vizija umetnosti je „organicistička“, najvažnija mu je „poetičnost“ i „aura plemenitosti“ koju delo mora da ima. Sinovljeva radoznalost, s druge strane, uvek nastoji da se „probije iza platna, iza zida, iza ikonografije“; za njega je umetnost stalni pokret, napredak, evolucija. Dok je sin - s pravom - svestan neizbežnosti ideološke i imperijalne uslovljenosti i upotrebe umetničkog stvaranja od njegovih praistorijskih početaka do danas (bez obzira da li u Toskani ili na Kosovu), otac „duboko veruje da se umetnost mora kloniti svake sile, čak i kada nastaje kao porudžbina silnika“.
U pozadini priče o glavnom junaku nenametljivo je razvijena politička i kulturološka skica društva u kojem je protekao očev život. Iz intimnog ugla, u vrednosno jasno markiranom sameravanju, narator opštu društvenu atmosferu socijalističke Jugoslavije iz vremena svog odrastanja suprotstavlja onome što je usledilo u završnoj deceniji proteklog veka. SFRJ je doživljena kao „vreme socijalističke normalnosti“, period kada je „kakva-takva sreća bila kolektivna, a nesreća pojedinačna“, za razliku od devedesetih kada „nesreća postaje kolektivna, sveprožimajuća“. Devedesete su sveopšta regresija društva u divljaštvo i rat (granatiranje Dubrovnika, obasipanje cvećem tenkova koji polaze ka Vukovaru, NATO bombardovanje, pogibija očevih albanskih prijatelja iz Peći). Narator ne zaobilazi ni ono što je ocu naročito teško palo: „podgrevanje tihe vatre smrtoljublja“ u književnim i umetničkim delima pred početak građanskog rata.
U naknadnom pogledu, čini se ipak da je Ultramarin na umetničkom gubitku, što - u Zebaldovom maniru - fotografije iz Encore knjige nisu direktno pridodate i ukrštene sa tekstom romana. Što se samog tekstualnog dela Prodanovićeve knjige-projekta tiče, njemu nedostaje jedna narativno konkretizovana meta-struktura, neki izrazitiji, možda samo lajtmotivski organizovani, fabulativni niz, koji bi imao funkciju događajne „armature“ u konstrukciji romana. Ali imajući u vidu očiglednu prevlast intimne inspiracije i ličnog značaja koji knjiga ima za autora, a pri tom odluku da za literarnu obradu izuzetno delikatnoj temi pristupi neposredno, takoreći frontalno - kao naročita vrednost romana isplivava Prodanovićev uspeh da izbegne sentimentalnost i patetiku. Ultramarin je knjiga-utočište od buke i besa svakodnevice, koja na taj način odgovara viziji naratorovog oca da umetnost treba da bude, poput plašta Bogorodice sa jedne od slika italijanske renesanse, „plavo tkanje“ koje će štititi one koji u njoj uživaju.

Goran Lazičić