O papagajima i predatorima

30.03.19 Danas

Mileta Prodanović na jugoslovenskoj književnoj sceni pojavio se 1983. romanom Večera kod Svete Apolonije.
Knjige priča objavljuje od 1993. kad njegov ukupan opus, slikarski, kao i književni, biva određen autorovim jasnim stavom o međusobnoj uslovljenosti umetnosti, politike i svakodnevice, a posledično i izraženom svešću o društvenoj odgovornosti umetnika, pa i samog umetničkog dela, pogotovo u vremenu 1990-ih kad su na Balkanu ispisivani novi prilozi univerzalnoj istoriji beščašća. I dok su prvi romani u nizu knjiga referisali na prošla vremena, u pripovetkama fabula je usidrena uglavnom u sadašnjici. Epohalnost koja je 1990-ih nahrupila u našu svakodnevicu, međutim, kao da ne jenjava. Autorov fokus i u knjizi O papagajima i predatorima (Arhipelag, Beograd 2018) jeste na aktuelnom društvenom i političkom trenutku, obuhvatajući i atmosferu iz prethodne tri decenije, i oslanjajući se na tematsku nit i narativni postupak zbirke Agnec (2008).

Knjiga donosi priče o ovdašnjim duboko poremećenim moralnim i društvenim vrednostima, kroz suočavanje iskustava Beograđana iz generacije rodjene 1960-ih i 1970-ih, tj. onih koji su otišli i onih koji su ostali. Tema migrantskog iskustva obuhvata i nove seobe globalnih razmera, a odjeci sveprožimajućeg novog kolonijalizma pojačani su slikama balkanske tzv. džentrifikacije (Beograd na vodi, Porto Montenegro). Tu su i priče o razmerama mitomanstva i idolatrije, na ovom prostoru čini se večito prisutnim… Crno-humorni pristup temama, ironija, grotesknost i iznenađujući upadi elemenata fantastike, daju ovim pričama izuzetnu dinamičnost, dok same priče pružaju iščašeni a opet čini se istinit pogled na stvarnost. Međutim, baš kod odrednice istinit dolazimo do jedne od čvorišnih tema koja okuplja većinu priča u knjizi, a to je tema odnosa istina-laž.

Autor knjige, kao izraziti baštinik konceptualizma i postmodernizma suvereno koristi intertekstualnost i to najizrazitije u prvoj priči koja otvara knjigu i koja je u celosti saopštena kao citat Andrićeve priče Pismo iz 1920. godine. Već samim ovim postupkom čitalac biva doveden pred pitanje-problem verodostojnosti koji se, u krajnjoj konsekvenci ispostavlja kao uslov normalnosti života, pa i uslov opstanka junaka tj. pojedinca unutar zajednice.

Prodanovićev pripovedač zadržava strukturu, ton i atmosferu priče, ali izmešta radnju koja se kod Andrića odigrava neposredno posle Prvog svetskog rata, u vreme od sto godina kasnije, odnosno period po izlasku iz jugoslovenskih/ srpskih ratova. I dok jedan od Andrićeva dva lika govori da je razlog njegovog napuštanja ovih prostora (Sarajeva) – mržnja, koja se u Bosni postojano gaji, Prodanovićev protagonista za razloge svog emigriranja (iz Beograda) navodi – laž: “Beograd je grad laži i nadmenosti… nigde drugde kao u Srbiji ljubav prema neistini nije postala prinicip na kojem je zasnovano celo društvo… tokom devedestih posmatrao sam kako se male, kapilarne laži ulivaju u veće tokove i postepeno oblikuju jednu veliku laž. Ali, i oni koji su bili svesni te velike laži i uporno se protiv nje borili, i sami su neosetno pali u vlast nekih drugih neistina i fantazija”.

Obojica pak govore o slepilu entuzijazma pobednika i o tome kako se revolucionarna strast brzo pretvara u letargiju. I Andrićev i Prodanovićev junak završiće, ironijom sudbine, svoj još uvek mladi život na novim globalnim frontovima, u onim istim uslovima od kojih su pobegli.

Prodanovićev pripovedač upisivanjem u prototekst istovremeno i dopisuje nekoliko bitnih motiva aktuelnih tek u potonjem vremenu, a to su – medijska proizvodnja istine, kolateralne žrtve kapitalističke neoliberalne mašinerije i odjeci novog kolonijalizma. Tragičnost situacija iz obe pripovetke potcrtana je njihovom repetitivnošću.

Figura Andrića, pisca sa autoritetom, kao da stoji naspurot figuri autoritarnih vlastodržaca koji su takođe bitan fon ove knjige. Andrić će se pojaviti i u završnoj priči Rahutka, sada kao njen junak, i to u jednoj domaštanoj i za Andrića netipičnoj situaciji sa elementima fantastike koji s jedne strane tumače izvore Andrićeve kreativnosti, a s druge ga prikazuju kao proroka turbulencija 1990-ih.

Ova priča o Andriću, ispričana je, kao i sve pripovetke u knjizi, u prvom licu pripovedača-svedoka ili hroničara.

Ali za razliku od uvodne pripovetke, gde primarni pripovedač prenosi pismo-imejl junaka čiju priču želi da saopšti, sugerišući time verodostojnost ispričanog, u završnoj pripoveci knjige osnovna priča – priča o Andrićevim prokupacijama u poznim danima života, saopštena je preko sećanja Andrićevog suseda, dakle posredovanjem nepouzdanog pripovedača.

Autor time svesno i ovde sugeriše upitnost verodostojnosti i završava priču, a time istovremeno i knjigu, novim pitanjima i novootvorenim sumnjama… Ipak, u ovom istovremeno pradoksalnom i komplementarnom odnosu fikcije i stvarnosti (originala i kopije, istine i laži) vidljivo je isticanje onih vrednosti koje su u novom tranzicionom vremenu sasvim marginalizovane.

Prodanovićev palimpsest i prisni način saopštavanja priče o komšiji Andriću jesu aktuelizacija Andrićevog nasleđa koje, koliko god da je kanonizivano u različitim a srodnim kulturama ovog podneblja, suštinski nije pročitano.

Upravo suprotno – potomci žitelja podneblja o kojima Andrić pripoveda i danas su skloni da izgrade svoju stvarnost na iracionalnom, odnosno lažnom, kako predočavaju pripovedači u grotesknim i satiričnim pričama sugestivnog naziva: O ilektričnoj struji i drugim demonima, Nerukotvoreni obraz, Dobitnik.

Junak priče Zoroastrijanac u Beogradu, Beograđanin koji je izabrao da ostane na margini, baš kao i junak priče Carski lov na orlove koji je nakon svoje golgote izabrao da ode, kao da te svoje naume zapravo i ne mogu da ostvare. Kao da obojica ostaju u vlasti ovog iracionalnog ovde. Obojica se na kraju nehotice nađu u iracionalnoj situaciji koja je pojačana elementima groteske.

Junak priče Pretovareni (citat Talking Headsa) izjavljuje sledeće: “Sada smo pukli kao generacija… na svaki način pukli… stvari koje smo preturili preko glave ostavljaju trajne posledice…“, dok mlada protagonistkinja priče Dobitnik nudi nekakvo rešenje govoreći ocu koji je čitavu porodicu žrtvovao svojoj fantaziji: “Tata, hajde da se nešto dogovorimo. Hajde da budemo normalni… za promenu“.

Predlog devojke da se izdađe iz uloge papagaja i predatora odbijen je.

Ponavljanje se odigrava, i dalje.

Olivera Stošić Rakić