Ultramarin encore (roman bez reči)

04.01.11

Pisac i slikar, Mileta Prodanović, za Popboks govori o razoružavajućoj jednostavnosti B-52, Siciliji i sakupljanju komemorativnih kovanica od 2 evra

Omiljeni album i pesma?
David Bowie – Low, prvi Roxy Music (i još nekoliko iza tog prvog), Bullie-Woolie u izvođenju Wilka Johnsona (i album Stupidity Dr.Feelgooda), prva dva albuma zaboravljenog sastava Cockney Rebel... Album Tago-Mago grupe Can... Prva dva albuma Stoogesa...
Koncert koji ćeš uvek pamtiti?
The Cramps u jednom ambaru u južnoj Francuskoj, negde 1984. (posle pola sata svirke mislio sam da je kraj koncerta, da je nemoguće da neko ima na raspolaganju toliko energije), Talking Heads 1980. godine u Parizu i predgrupa B-52 (totalno iznenađenje, to je valjda bio prvi evropski nastup B-52, mala pozorišna sala, razoružavajuća jednostavnost...). Bryan Ferry u Apollo teatru u Londonu na turneji Bete Noire (mali koncert pred nastupe u areni, pred prijateljskom publikom – trajao je beskrajno, mislio sam da će se drvena sala raspasti od đuskanja) i, konačno, Rolling Stones u Beču 1990, kratko rečeno savršeni spektakl.
Omiljeni film?
Kaos braće Taviani, omnibus film po Pirandellovim kratkim pričama iz sicilijanskog života. Da ostanem u tom miljeu – dodajmo i Kuma II. Kasni Bunuel i rani Almodovar. Jarmuschova Noć na zemlji. Dva Ferrerijeva filma: Veliko Ždranje i Dečji vrtić. U novije vreme na mene je izuzetan utisak ostavio nemački film Životi drugih. Zatim, Ko to tamo peva i Makavejevljev Sweet Movie.
Omiljena knjiga?
Rabelaisov Gargantua i Pantagruel. I još mnogo, mnogo knjiga, ali ova je nekako uvek na prvom mestu (može se dodati Kafka, Marquez, John Fowles, Nabokov...).
TV/radio emisija?
Televiziju nažalost ne gledam, a radio mi je uključen ceo dan, naročito dok radim u ateljeu. Dakle, B-92 od jutarnjih sati do kraja dnevnika.
Sajt koji pratiš?
E-novine.
Hobi?
Sakupljanje komemorativnih kovanica od 2 evra.
Putovanje koje bi voleo da se ponovi?
Sicilija (u svako doba).
Za koga navijaš? Kako? Ideš li na utakmice?
Ne navijam... Možda bi trebalo da počnem, konačno, ali ne mogu da se odlučim. Ranije, dok nisu bili satovi na baterije navijao sam sat.
Pet istorijskih ličnosti koje bi pozvao na večeru?
Dositej Obradović, Piero della Francesca, El Greco, Zoran Đinđić i Despot Stefan Lazarević.
Ko je tvoj alter-ego?
Alter ego slikaru u meni je pisac i obrnuto. Dakle sve ostaje u krugu porodice.
Šta voliš da misliš o sebi?
Da ću prestati da pušim.
Šta bi probao, a još nisi?
Svakako neko jelo, po mogućnosti slatkiš, a ne bilo koju supstancu... Mnogo onoga što nisam probao me u suštini i ne pali, pa u skladu sa tim i ne nameravam da se oko toga trudim.
Psuješ li? Zašto? Kako?
Ma da. Najviše psujem sebe. Ili, još više, kompjuter, Windows XP i neidentifikovane virtuelne životinje koje žive u mom računaru.
Šta voliš u Beogradu, a šta bi prvo promenio?
Volim što su, barem u kraju gde živim, postavili nosače za kese kojima se sakupljaju pseća govanca. Prvo bih ukinuo (i to radikalno i ekspresno) one koji nalaze zadovoljstvo u razbacivanju i razmotavanju tih kesa.
Da li si zlopamtilo?
Biće da jesam. A to možda nije dobro.
U koga ili u šta veruješ?
U kosmičku ravnotežu.
Šta je, po tvom mišljenju, prava žena?
Po osobinama i svemu odgovara opisu moje žene.
Zbog čega se kaješ?
Što, kada je trebalo, nisam posetio neke ljude u bolnici.
Ko je genije?
Proka Pronalazač. A možda i Profesor Baltazar.
Mileta Prodanović je...
Lenkin tata.

18.10.10

Kriza i siromaštvo su slabi izgovori. Kada bi se novac usmeravan prema alkoholisanim i narkotiziranim putovanjima navijača uputio prema institucijama kulture, slika bi bila drugačija – kaže za “Blic nedelje” Mileta Prodanović, slikar i pisac čija je nova knjiga “Ultramarin” nedavno objavljena.
U romanu “Ultramarin” otac je središnji lik, ali fokus nije u samom trenutku očevog prelaska na drugu stranu, na drugu obalu mora, tema je proces odrastanja i sazrevanja u domovini koja se zove evropska civilizacija, na širokom prostoru, u okolnostima koje su toliko drugačije od onih koje su formirale jednu nasilničku, netolerantnu sredinu.

Kako i zašto ste se odlučili da u “Ultramarinu” osmislite i realizujete umetnički eksperiment sastavljen od romana bez reči i romana bez slika i u kojim sve umetničkim relacijama oni komuniciraju i čine celinu?
– Najpre je nastao sâm tekst, ono što je kasnije u tom, da tako kažem, romanesknom diptihu dobilo podnaslov “roman bez slika”. U prvi mah, mislio sam da će tako i ostati, da će to biti jedna uobičajeno formatirana knjiga... Ali, iščitavajući rukopis shvatio sam da mi nedostaje vizuelna komponenta. Naravno, podnaslovi su tu da pomalo zavedu čitaoca – niti je prva knjiga sasvim lišena slika, niti je druga bez teksta. Pored onih prizora koji uz pomoć reči nastaju u imaginaciji čitaoca, u romanu se pominje i ne mali broj konkretnih umetničkih dela – mahom nastalih tokom rane renesanse u Italiji. Jer, knjiga je neka vrsta rekonstrukcije putovanja po Apeninima koje se dogodilo pre nekih četrdesetak godina. Krećem se između dve umetnosti, dva zanata. Ono što nikako nisam hteo jeste da se vizuelni materijal, a to su ovoga puta dominantno fotografije i kolaži, na bilo koji način pretvori u puku ilustraciju – zato sam te dve komponente odvojio na bezbednu razdaljinu, u odvojene korice. Tek tako, u posebnim sveskama, postaje jasno da je to ista priča ispričana na dva načina. Jedan je, uslovno rečeno, tradicionalan, spor, narativan, drugi je više u duhu današnje civilizacije slike, brzog smenjivanja prizora...
Šta za vas u umetničkom smislu znači svevideća i svevodeća uloga oca koju opisujete u romanu “Ultramarin”?
– “Ultramarin” je u suštini roman o ocu, o smrti oca. Kao takav on ulazi u jednu neveliku skupinu knjiga napisanih na srpskom jeziku u drugoj polovini prošlog veka. Sticajem okolnosti, to su reperna dela naše literature, barem po mom mišljenju: Konstantinovićeva “Dekartova smrt” i Albaharijev “Cink”, u širem smislu i “Peščanik” Danila Kiša. Kao što vidite, letvica je postavljena vrlo visoko. Koliko je moja knjiga domašila, i da li je uopšte – prosudiće neko drugi.

Kako ste uspeli da u jednoj knjizi spojite eterične eseje, putopise i društvenu kritiku i da ih uz to vizuelno oživite?
– Narativna potka romana je raščišćavanje očevog ateljea. Obaveza naslednika je da vlasniku vrati ispražnjen prostor. Pojedini predmeti zatečeni u tom prostoru imaju teško merljivu intimnu vrednost i oni otvaraju prostor za digresije. Po tome je novi roman srodan mojoj davnoj tvorevini nazvanoj “Pas prebijene kičme”. Ta je knjiga bila napisana u času kada smo se kao društvo nalazili na ivici ponora, u njoj nema nikakve nade. Ali nema ni mnogo fikcije – to je, kako bi se to reklo, knjiga “iz života”. “Ultramarin” je na sličnom tragu, ali u izvesnoj meri čini oštar kontrast. Iako je tema smrt, to nije morbidna knjiga.

Koliko je “Ultramarin” uputstvo za emotivni odlazak od prostote i nasilja?
– Nisam rastao pod staklenim zvonom. Na našim prostorima postoji dug, skoro neprekinut kontinuitet trauma i rano sam postao svestan svih kontradiktornosti sredine u kojoj sazrevam. Čak i kada je školski sistem to servirao u ideološki poliranoj formi, ja sam u kući imao širu sliku. Koja, nažalost, time nije bila nimalo lepša, naprotiv. S druge strane, odrastao sam bez bilo kakve prisile, bez usmeravanja, naprosto postojao je ambijent u kojem su se vrednosti razlikovale od onih koje su bile dominantne u spoljnom svetu. Trag toga postoji u knjizi. Jednostavno, bilo mi je potrebno da napišem knjigu koja će iskoračiti iz ovoga što svakodnevno gledamo na ulicama, iz bahatosti, primitivizma... Verovanje da umetnost može promeniti ili popraviti život je, naravno, suviše naivno, ali ga ona može učiniti barem podnošljivim.

Koliko je psihološki eskapizam moguć u Srbiji kada huligani polupaju Beograd i Đenovu, pa se niko i ne obazire na novu knjigu Milorada Ulemeka?
– Da, moram priznati da sam se iznenadio kada sam na kiosku ugledao novo sočinjenije potpisano imenom tog, kako onomad rekoše, gospodina. To samo znači da literarna sekcija Udbe radi neometano. Zaista ne znam da li postoji zemlja u kojoj su ljudi pravosnažno osuđeni na četrdeset godina zatvora medijske ličnosti. I jasno je da to što se dešava ovih dana nije slučajan sled događaja.

Šta sve nedostaje umetničkoj sceni u Srbiji?
– Našoj sredini nedostaje jasna svest da je kultura državno pitanje. Naglašavam – državno, ne nacionalno. Mi mnogo toga podrazumevamo i otud malo radimo. Sve dok se Narodna biblioteka bude obnavljala na kašičicu, dok polemike u nedogled odlažu rekonstrukciju Narodnog muzeja, dok nastavak radova na Muzeju savremene umetnosti niko više i ne pominje – mi nećemo postojati kao država i od nas će se stalno odvaljivati komadi koji će postepeno graditi svoje identitete. To je sasvim prirodan proces jer iz države koja ne zna ni ko je ni šta je, a to je država koja nema muzeje i biblioteke – svako gleda kako će otići. Država kojoj su temelji fudbalski klubovi a ne nacionalna biblioteka zapravo i ne zaslužuje da postoji. Ovako, propada ono što smo nasledili od davnih naraštaja, ono malo novca u kulturi često se raspoređuje prema partijskim kriterijumima. Vitalni su, naravno, “neposredni proizvođači”, umetnici koji rade o svom ruvu i kruvu kako su to oduvek i činili.
Grupa Škart
Čiji rad i zbog čega cenite na umetničkoj sceni u Srbiji ili na prostoru nekadašnje SFRJ?
– Mnogo toga što nastaje na našoj sceni ima status nevidljivog. Tek kada razgrnete šum tabloida i “stvarnosnih” emisija, ugledaćete maštovite, odlučne mlade ljude koji stvaraju uprkos svemu, u inat neprimećivanju... Već godinama se divim grupi Škart, nažalost, nisam video njihovu instalaciju na ovogodišnjem venecijanskom bijenalu ali sam sa svih strana čuo da je sjajna. Kada odlučim da budem navijač, možda mi klub plati putovanje do Italije.
Aleksandar Nikolić

22.12.10 e-novine.com

Knjiga je odlična stilska vežba puna kritičkih zapažanja ne samo o svetu lepe umetnosti, već i o svetu koji nas je okruživao i društvu u kojem se (još) nalazimo. Ona je učena i imponuje svojom informisanošću, ali mi se čini da nije uspela da izgura neke naizgled podrazumevajuće stvari. Treba, ipak, istaći da je "Ultramarin" osobena i hrabra pojava u ovogodišnjoj produkciji i da će razbijanje klišea koje ona započinje tek imati odjeka u srbijanskoj književnosti
Bartova knjiga Svetla komora nije samo jedan od najcitiranijih tekstova o fotografiji, to je takođe knjiga u kojoj se pokazuje gde prestaje teorijski diskurs, odnosno šta se događa kada se teorijsko sudari sa ličnim. Jer, kako drugačije objasniti vidljivost studiuma i neobjašnjivost punctuma, odnosno onu unapred-već odsutnost fotografije koja u posmatraču izaziva gotovo fizički doživljaj probadanja. Bartova knjiga, dakle, konstatuje nemogućnost teorijskog izvan perspektive ličnog diskursa, istovremeno na veoma čudan način, kroz teoriju koja teži sveobuhvatnosti, narativizujući jednu od osnovnih ljudskih situacija - gubitak drage/voljene osobe.
Interesantno je da su se u 2010. godini pojavile premijerno u Srbiji dve knjige koje ulaze u neku vrstu dijaloga sa Rolanom Bartom, ako ni zbog čega drugog ono zbog činjenice da su svoj predmet, svoju traumu nakon gubitka oca, pokušale da objasne kroz esejističku formu, a opet su njihovi autori nastavili da insistiraju na tome da se radi o fikcionalnom tekstu. Radi se o Ocu Miljenka Jergovića i Ultramarinu Milete Prodanovića, dvotomnom delu u kojem je prvi roman bez slika, a drugi je tom nazvan i Encore, roman bez reči.

Prvo što će vam upasti u šake - jer, reč je o neobičnom taktilnom osećaju - jeste da su korice Ultramarina prevučene mat „plastikom“ umesto uobičajene sjajne. Mileta Prodanović je slikar, ali i neko ko ima priličnog iskustva u dizajniranju knjiga, i ovaj mali trik zaista služi svrsi, da čitalac unapred zna da se radi o nečemu drugačijem. Zatim, tu je i već pomenuta dvotomnost, prilično neuobičajena, čak ekstravagantna, ali izvedena s jasnom namerom. Moguće je zaista knjige čitati odvojeno, odnosno moguće je na osnovu romana bez reči ispričati/ispisati sopstvenu priču, što bi mogao biti svojevrstan eksperiment, ali čini mi se da se, da citiram Njegoša - „smiješane najlakše piju“. Delo treba posmatrati kao jedinstveno jer ono zaista, neuporedivo više od Jergovićevog teksta, predstavlja ovdašnji odgovor na Bartov genijalan tekst.
Pre svega zbog toga što je to referentno polje u kojem se Mileta Prodanović kao slikar, istoričar umetnosti i pisac kreće. Zatim, upravo zato što je tekstu dodao ono na šta referira, odnosno zato što je svesno napisao ekfrastički tekst, a zatim čitaocu dozvolio (ili ga naveo) da ga proveri i kontroliše uspostavljajući odnose na relaciji slika-tekst. Konačno, zato što je, poput Barta, tekst suštinski posvetio preminulom ocu, a jedino se on ne pojavljuje ni na jednoj slici niti fotografiji. U tom smislu je interesantno da se u Encore delu romana, ni slika autora ne pojavljuje, odnosno da je on potpuno lišen ljudske figuralnosti, osim ako se ne radi o citatima iz drugih umetničkih dela ili prilika slikanih iz bezbedne udaljenosti da se ne može razaznati o kome se zapravo radi. Ono što ga pored prenaglašene nezainteresovanosti za figuraciju i portretisanje razlikuje od Barta jeste i selekcija fotografija. Dok je kod francuskog autora bitno pokazati ipak neke od najznačajnijih fotografija/fotografa u istoriji koji svi za njega predstavljaju studium, a samo je jedna fotografija ona koje nema i koja u sebi nosi punctum pred kojim se svaka teorija raspada - kod Milete Prodanovića postoji nekolicina reprodukcija i fotografija umetničkih dela i arhitekture koje bi trebalo da predstavljaju studium, a fotografije koje beleže odsutnost preminulog oca ili sećanje na zajedničke trenutke i kojih ima priličan broj, trebalo bi, sledeći Bartovu teoriju makar do tačke u kojoj se raspada, da predstavljaju punctum.
Ultramarin počinje jednostavnim zadatkom koji je postavljen pred pripovedača – isprazniti očev atelje. Narator odlazi tamo i neprekidno se u njegovoj glavi odvija pripovest, javljaju se gotovo prustovske asocijacije na vreme koje je proveo u ateljeu i/ili sa ocem. Priseća se svog formativnog putovanja u Italiju sa roditeljima i tu počinje taj prilično zanimljiv, ali i prilično nametljiv teorijski deo knjige. Naime, Prodanović je svakako jedan od najobaveštenijih pisaca kada se radi o istoriji umetnosti, i njegove pripovesti o Pjeru dela Frančeski, Sijenskoj školi, ranoj Renesansi ili Luki Sinjoreliju pretvaraju Ultramarin u kvalitetnu studiju o umetnicima tog perioda.
Međutim, postoji i jedna strukturalna slabost u tekstu Ultramarina, koji je zaista napisan sa visokom svešću i pažnjom prema svakom detalju. Radi se o nedostatku drame, onoga što bi se nazvalo sukobom ili peripetijom. Kod Barta se to očitovalo kroz sukob između ličnog i teorijskog, između potrebe za saopštavanjem i ličnog koje žudi da ostane skriveno i, mada ostaje bez rešenja, peripetija njegovog narativa o majci i sopstvenom odnosu prema njoj ostaje upečatljiva i ukotvljuje tekst. Kod Jergovića je vidljiv sukob onog što je Šeridanov film nazvao U ime oca sa imenom sina, koji ne može da se oslobodi roditeljskog „prokletstva“, ali zato može i mora narativno da ga obrađuje. Taj večno tinjajući sukob pokreće ovu knjigu. U Ultramarinu nema onog što bi bilo unutrašnji, odnosno dubinski zamajac priče. Tekst se, naravno, razvija na osnovnom, temporalnom uzročno-posledičnom nivou. Međutim, ukupna motivacija ostaje nejasna. Zbog čega je moralo da se govori o putovanjima u Italiju, zašto su bitni baš određeni umetnici i na koncu gde je tu generacijski sukob, jer on je neminovan. Da se izrazim slikovito, sećanje i znanje nanešeni su u bogatim valerima i paletama, ali kao da platno na kojem se slika nije dovoljno zategnuto u ramu i čitava kompozicija gubi na čvrstini.
Ukratko, knjiga je odlična stilska vežba puna kritičkih zapažanja ne samo o svetu lepe umetnosti, već i o svetu koji nas je okruživao i društvu u kojem se (još) nalazimo. Ona je učena i imponuje svojom informisanošću, ali mi se čini da nije uspela da izgura neke naizgled podrazumevajuće stvari. Treba, ipak, istaći da je Ultramarin osobena i hrabra pojava u ovogodišnjoj produkciji i da će razbijanje klišea koje ona započinje tek imati odjeka u srbijanskoj književnosti.

Vladimir Arsenić

17.11.10 TANJUG

Izdavačka kuća "Stubovi kulture" predstavila prvi srpski roman "Ultramarin", slikara i pisca Milete Prodanovića, koji ima dva toma: jedan je bez reči, drugi bez slika.
Da li ima analogije u drugim sredinama, nije poznato, ali Prodanović se opredelio da autobiografski uteljemenu priču ne kombinuje direktno sa ilustracijama, već su one "priča za sebe" i predstavljaju likovnu verziju tekstualne celine.

Na konferenciji za novinare u galeriji Artget Kulturnog centra Beograda, urednica tribinskog programa Dobrila Ibrajter je primetila da je to "roman detalja", jer je tekst, koji nema linearnu priču, sastavljen od fragmenata poput kockica mozaika i u svakom se krije neka poruka o odnosu oca i sina, odrastanju, otkrivanju veličine italijanske renesanse...

Urednik knjige Ivan Radosavljević je upozorio da za razliku od prethodnih, Prodanovićevih knjiga "Ultramarin" nema zaplet u pravom smislu i ton joj je stišan, jer to je proza okrenuta uskom porodičnom krugu i odlikava odnose oca i sina.

To je, prema reccima urednika, roman odrastanja, rasta, iskustva, emocionalnog razvoja u kome se autor pokazuje kao virtuozni mnogoglasni prozaista i zato je ovo delo njegovo "majstorsko pismo".

"Suština dela je autorova spremnost da se susretne sa drugim i drugačijim", istakao je Radosavljević. Pošto je ono u najvećoj meri vizuelno, čak filmično, ta "duboko vizuelna priroda romana dodatno je naglašena knjigom kompanjonom, romanom bez reči u kome se onaj prvi, bez slika ogleda", objasnio je Radosavljević.

Prodanović je insistirao da je to knjiga o smrti, ali je želeo da bude iskorak iz uobičajenog pisanja o smrti u tamnim tonovima i tako je stvorio delo koje je puno vedrine i svetlosti kakve su njegove uspomene na oca.

"Oboje prevashodno pripadamo svetu vizuelnog i zato je pigment ultramarina metafora za neke daleke zemlje, za naše putovanje preko plavog mora do Italije, za moj doživljaj te zemlje", bilo je objašnjenje koje je dao autor.

Pisac je najavio da će književno veče posvećeno knjizi koja je njegov omaž ocu, slikaru Boži Prodanoviću, biti održano 9. decembra na Kolarcu, u zgradi u kojoj je njegov otac do smrti imao atelje.