Vrt u Veneciji

18.05.04

Atraktivnim izložbama u Galeriji na Kosančićevom vencu, pridružuje se i aktuelna postavka slika likovnog umetnika i pisca Milete Prodanovića. Slike je radio nešto duže od pet godina, kao protagonist izvesne vizuelne meditacije, na koju pozivaju na njima umnožene zvezde. Tom svom background-u vraćao se u intervalima između pisanja lepe književnosti, pedagoškog rada na FLU ili učešća u komisiji za imenovanje gradskih ulica i trgova.

Ciklus slika „Rolling skies“ (Zarolano nebo) parcijalno izlagan na izložbama u Kruševcu i Ljubljani, nadovezuje se na grupu slika sa izložbe „Pohvala ruci“ (‘98. godine), koje su nastale na tradicionalni način, iako je reč o autoru otvorenom za sve nove medije. Tada začet ciklus slika, kao „roll up vizuelni predložak katastrofe u pop-ključu“ (L. Merenik) predstavlja refleksiju raspoloženja koja su postojala kod autora u tim godinama.

„Bilo je to vreme teške depresije, ubrzo je usledilo i bombardovanje, a nakon njega period u mnogome beznadežan za ljude koji su živeli na našim prostorima. Konstanta ovih slika jeste u evokaciji trenutka početka Strašnog suda; to je taj momenat kada anđeli počinju da zamotavaju nebo. Za slike koje otvaraju i zatvaraju celinu postavke, iskorišćen je kao predložak crtež Đotovog anđela iz Kapele ‘Arene’ u Padovi“, objašnjava Prodanović.

Kakvo je stanje na „našem nebu“ danas?
- U simboličkom smislu, ta meditacija je bila i misao na određene ljude koji su nestali 90-ih godina, koji, prosto, nisu izdržali teret tih teških godina. Zbog toga sam i završetak ciklusa, baš kao i roman „Vrt u Veneciji“, u nekom svom intimnom kalendaru, video kao nekakav rastanak sa tim teškim godinama, što ne znači da nas ne čekaju još veći izazovi. Mislili smo da su promena i hrabri ulazak u tranziciju jedna vrsta nepovratnog procesa, ali, u ovom trenutku, očigledno je da su mnogi od procesa koji su se dešavali, zapravo, retrogradni, počevši od sloma reforme obrazovanja pa nadalje.

Koliko „estetika“ političkog utiče na estetiku umetničkog?
- Ako pogledate velike svetske manifestacije, videćete da najveći deo radova na različite načine stupa u kritički dijalog sa savremenim tokovima u društvu. Umetnik može na direktne političke izazove odgovoriti na direktan način, i pojedini segmenti moje prethodne izložbe imali su i tu dimenziju. Ali, isto tako, mislim da i nešto što na prvi pogled deluje kao neobavezna apstraktna slika može biti neka vrsta političkog odgovora, i vidim tu dimenziju i kod ovih slika, kao možda skrivenu, ali postojeću.

Verujete li više u moć izgovorene, zapisane reči ili slikarskog gesta?
- Negde krajem 80-ih i početkom 90-ih godina, politika je iznenada kolonizovala naš život. Godine u kojima sam ja počeo da izlažem, osnamdesete, odvijale su se, jednim delom, pod vrstom staklenog zvona. Kao generacija umetnika nepripremljeni smo ušli u ozbiljnu arenu u kojoj su važila drugačija pravila. Negde sam duboko verovao da će nakon demokratskih promena u društvu mnoge od ranijih priča prestati da važe; ali i u novim vlastima, a pogotovo u ovim najnovijim, postoji mnogo truda da glupost ponovo ispliva u prvi plan.

Čime biste to ilustrovali?
- Opasnost koja vezuje 90-te i ovaj trenutak, jeste jedno apsolutno slepilo vlasti za širu međunarodnu konstelaciju događaja od koje zavisi sudbina našeg naroda. Još uvek imamo situaciju da se jedne političke priče pričaju u inostranstvu, a druge ovde. Još se pred narodom skriva ta cela količina ozbiljnih zadataka koji joj predstoje da bi ova zemlja kad tad izašla, što se kaže, do zelene trave. Ono što najviše zbunjuje, naročito poslednjih meseci, to je, usudio bih se da kažem, povratak Dolančeve udbe na javnu scenu. Mislim da postoji dijalektička povezanost pojavljivanja momaka u majicama JSO na suđenju i beatifikacije, u određenim delovima štampe, ogoljenih kriminalaca koji na duši imaju više ljudskih života, sa aktuelnom predizbornom kampanjom. I to je ono što predstavlja veliku opasnost za budućnost ovog naroda, ma ko pobedio na tim izborima, jer, onaj ko se služi krvavim sredstvima na kraju završi u krvi.

Kako se sve to prelama na kulturu u celini?
Nažalost, nije shvaćeno to da kultura nije stvar ukrasa, već strateškog opredeljenja jedne zemlje. Sramno mali budžet koji je ove godine dodeljen kulturi, jasno govori da ona ni ovoga puta nije strateški cilj zemlje. Ako zaista želimo da u eri globalizacije i budućeg utapanja u EU održimo ono što se zove nacionalni identitet, to moramo uraditi, pre svega, putem savremene kulturne produkcije koja će zadovoljavati svetske kriterijume i istovremeno davati nedvosmisleni znak odakle dolazi.

Ljubica Jelisavac

01.01.00

Politika
06.11.2002.

DVA ROMANA KOJA ĆE BITI ČITANA

O iskonskom i istoriji
Adut "Narodne knjige" - "Inesin instinkt" Karlosa Fuentesa, a "Stubova kulture" - "Vrt u Veneciji" Milete Prodanovića

U Antologiji svetske književnosti izdavačke kuće "Narodna knjiga", u prevodu Olivere Bulajić sa španskog jezika, pojavio se najnoviji roman slavnog latinoameričkog književnika Karlosa Fuentesa "Inesin instinkt". Delo je u originalu objavljeno 2000. godine i, iako ga je Fuentes (1928) stvorio u poznim godinama, ono samo pokazuje koliko su dragocena i životna i spisateljska iskustva ovog pisca, sposobnog da još stvara vrhunsku prozu.

Za urednika knjige Vasu Pavkovića "Fuentes ne bi bio Fuentes" da u priču o dvoje junaka, dirigenta i operske pevačice, o njihovoj dugogodišnjoj umetničkoj saradnji (od 1940. godine do kraja prošlog veka) i nikad ostvarenoj emotivnoj vezi, nije umetnuo u nekoliko navrata slike iz mitskog doba, vremena prvobitnog ljudskog bića u kojem preovlađuje instinkt.

Destrukcija i umetnost

Svest o tom pradavnom nagonu koji je, modifikovan, ipak opstao u nama, čitaocu Fuentesovog romana daruje vešto izvedeni literarni kontrapunkt i potencira važnost i lepotu govora muzike. "Inesin instinkt" počiva na majstorski izrađenoj freski u kojoj su spojene vizije praistorije i slike nedavne istorije u kojoj je svet preživeo svoje najstrašnije trenutke destrukcije, ali svejedno zadržao svu lepotu talenta kojim iskonski stvara najlepšu umetnost.

I "Stubovi kulture" obogatili su svoju poznatu biblioteku "Peščanik" novom knjigom, sedamdesetom po redu: reč je o romanu "Vrt u Veneciji" Milete Prodanovića, koji je već našao svoj put do čitalaca. Naime, štampan baš uoči Sajma knjiga, "Vrt u Veneciji" je bilo jedno od najtraženijih dela na štandu ovog beogradskog izdavača.

Ne bez razloga. Jer, ako je roman "Izranjanje" Veselina Markovića 2001. bio književni adut "Stubova kulture", ove godine je to, kako je na predstavljanju najnovijeg Prodanovićevog dela u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda rekao urednik Gojko Božović, van ikakve sumnje "Vrt u Veneciji". Roman u širokom kompozicionom zamahu prostorno je situiran u Beograd ali ga i prevazilazi; vremenski obuhvata dve poslednje decenije prošlog veka, društveno ? vreme osamdesetih, kada smo očekivali dobro ne sluteći propast, i vreme devedesetih, kada je ta propast zakucala na naša vrata.

Sudbine i ljubav

Kao i svaka knjiga Milete Prodanovića, i "Vrt u Veneciji" predstavlja provokativnu raspravu o raspadanju jednog društva, dokazuje umeće i potrebu književnosti da svedoči o onome što nije prijatno ali jeste važno, i - smatra Božović - superiorno razrešava (i u ranijim delima ovog pisca dokazano kao suvišno) pitanje vremenske distance.

"Vrt u Veneciji" je svakako najambiciozniji roman Milete Prodanovića, možda do sada najbolje napisan, a prema tvrdnji Gojka Božovića "spada u krug najboljih romana napisanih u poslednjih dvadeset godina". U ovom delu koje upit "da li se može učiniti nešto sa sopstvenom sudbinom" razrešava tako što sugeriše da može, i to, ma koliko postojala ograničenost mogućnosti, "dobro, uverljivo i verodostojno", Mileta Prodanović ispisuje i ljubavnu priču, koja celome romanu daje posebnu čar.

A. Cvijić

01.01.00

Danas
06.12.2002.

Mileta Prodanovic u vrtu kod Sterije

Preksinoc, na tribini "Sredom kod Sterije", odrzano je nezaboravno vece proze Milete Prodanovica. Predstavljen je roman "Vrt u Veneciji" u izdanju Stubova kulture. Ova tribina koju je organizovala Knjizevna opstina Vrsac cije je autor i Mileta Prodanovic jos od 1994. godine kada je u Vrscu objavio zbirku pesama "Mijazma", okupila je mnogobrojne ljubitelje knjizevnosti koji su bili u prilici da upoznaju neorenesansnu licnost ovog pisca, profesora univerziteta, slikara, istoricara umetnosti, likovnog kriticara... O knjizi koja se nalazi u najuzem izboru za Ninovu nagradu govorio je glavni urednik KOV Petru Krdu, i glavni urednik Stubova kulture Gojko Bozovic.
Odlomke iz knjige citali su Aleksandar Ivanovic i Mirjana Radic, dok je autor otkrio tajne svoje alhemicarske radionice tako da je publika stekla utisak da izmedju Vrta u Veneciji i vrta kod Sterije u Vrscu postoje nevidljivi spojeni sudovi intelektualne elite, a "stvarne" ili nestvarne licnosti koje se pojavljuju u romanu, postale su imaginarni stanovnici Beograda, Vrsca i Venecije.
Interesantnoje napomenuti i da su vrsacke Kovine prve donele odlomak iz ovog izvanrednog romana pod nazivom "Serenisima", a autor je nastojao da kaze citaocima da se ovom knjigom oslobodio tema kojima se bavio poslednjih dvadeset godina brutalne stvarnosti u kojoj je ziveo. Mileta Prodanovic, po drugi put gost KOV, ovu knjigu sam smatra najboljim sto je napisao do sada, a morao je da je se oslobodi stavivsi njen sadrzaj izmedju dve korice. Iz KOV najavljuju jos dve promocije - roman rumunsko francuskog pisca Dimitrua Cepeneaga "Uzaludna umetnost fuge", kao i pripovetke nemackog prozaiste Stefana Hajma "Kula od karata".

I. M.

01.01.00

Vreme
12.12.2002.

Roman:
Vrt u Veneciji, Mileta Prodanović

Beograd, Zuktenija

(Stubovi kulture, Beograd 2002.)

Bio je to Beograd osamdesetih godina XX veka, vreme u kojem su svi "plesali sa tranzistorom na uhu". Toliko intenzivno da su u tom transu, u toj opsesivnoj bezbrižnosti, gotovo svi propustili da primete obrise katastrofe koja se približavala

Bend Zenith F. C. bio je jedna od onih obećavajućih, ali ne-do-kraja realizovanih nada drugog talasa novog talasa s početka osamdesetih, deo one eksplozije kreativnosti koja je tada zahvatila Beograd i sve drugo u tadašnjoj zemlji, što je imalo više od tri-četiri semafora i dve-tri srednje škole... Kako, zar niste čuli za njih!? Pa zaboga, i Petar Luković se o njima u "Džuboksu" pohvalno izrazio! Naravno, taj je "Petar Luković" "pravi" onoliko koliko i bend Zenith F. C., odnosno, svi su oni tek deo sveta romana Milete Prodanovića Vrt u Veneciji, a opet, daleko od toga da "stvarnost" tog romana ne korespondira s vaskolikim kompleksom sećanja nekolikih generacija na više nego stvarnu "bolju prošlost", izmaštanu i "dopisanu" jedino onoliko koliko se to uvek radi s prošlošću kao zbirom ličnih istorija, naročito onda kada je sadašnjost turobna i ružna.

Vrt u Veneciji u svojem je možda najbitnijem sloju priča o rastakanju, "kratak pregled raspadanja", katalog uzleta i padova naraštaja koji je uglavinjao u osamdesete verujući ? pukom stihijnom snagom blažene mladosti, ali i usled kontrolisanog posttitoističkog popuštanja svakojakih društvenih stega ? kako će uspeti da oblikuje vlastiti život po merilima nešto boljim od trogloditskih, ako već ništa više od toga; čitao je, taj naraštaj, Filipa K. Dika i cyberpankere, ne sluteći da je ovde ipak aktuelniji netom preminuli Krleža, taj najvrsniji poznavalac Trogloditstva! I da istinska Drama Modernizacije još nije ljudski ni započela. U to je svakako bilo teško poverovati živeći u orahovoj ljusci "kruga dvojke", bazajući od SKC-a do Akademije, među svim onim pankerima i avangardnim likovnjacima...

Portretirajući swingin" Belgrade iz razigranih osamdesetih ? uz razumni ironijsko-relativizujući odmak gde je to potrebno, i mahom bez suvišnih idealizacija, naročito onih najgnjecavijih, "generacijskih" ? Prodanović umešno priprema mizanscen za Krv i Pepeo devedesetih. Utoliko su i svi važniji junaci ove knjige, kada se svedu računi, na gubitku ("čovek je uvek na gubitku", ne?), jer su devedesete svakoga od njih uništile na ovaj ili onaj način, biološki, emotivno ili etički, doslovno pomevši ili "tek" obesmislivši svačiju egzistenciju. Otuda se i ljubavna priča ? taj drugi ključni sastojak ovog romana ? okončava više apsurdno i otužno nego uistinu "tragično": nisu li tako prošle i tolike druge priče svih onih žrtava rata daleko od "fronta", onih koje se ne vode ni u kakvim evidencijama, jer su "žive" i jer nisu stradale od baruta nego od besmisla?

Ljubavni je odnos naratora s Marselinom, harizmatičnom rokerkom i umetnicom ? mnogi će pomisliti da su među "stvarnim osobama" lako prepoznali čuveni model za ovaj Prodanovićev lik ? okosnica knjige, i utoliko je to i "najliričnija" Prodanovićeva proza, iskorak ka (uslovno) novom ili manje istraženom tematsko-motivsko-izražajnom krugu. No, još nipošto nije vreme da se Demon Istorije zanemari, jer njegov "rad" zapečaćuje i tu priču ? koja odavno samo čeka na okončanje, na coup de grace ? na način koji ne ostavlja nikakvu nadu.

U poslednjoj se trećini romana glavni akteri, odavno razdvojeni, ponovo sreću, već duboko u limbu Devedesetih, na mestu toliko drugačijem od balkanske ratne kaljuge, na Venecijanskom bijenalu, u glamuroznom i šljaštećem (polu)svetu globalnog art-šika... Prirodno visoko senzibiliziran za "likovnjačke" teme ? što gde-gde ume i da nepotrebno optereti narativni tok ? Prodanović koristi vašar taštine čuvenog Bijenala da iznova demonstrira svoj zamašni satirički potencijal. Izvodeći čitaoce na vazduh, seleći mizanscen iz krvavog potkontinentalnog bluza u vetropirasti svet venecijanskih promenada, Prodanović ne okleva da, mestimice urnebesno, portretira pomodnu kastu "progresivne" snoberije koja vazda palamudi po Otvaranjima i ćereta po Prijemima, ali i da se pozabavi tim otužnim istočnoevropskim, postkomunističkim, tranzicijskim, bla, bla... Siromašnim Rođacima, opsesivno rastrčanim po celom "razvijenom svetu", pa tako i po Veneciji, s odlikaškom namerom da napokon dobiju Zasluženo Priznanje za svoju veliku a neotkrivenu Nacionalnu Kulturu... Imaginarna Zuktenija, koja svakome istočno od Visle, pa tako i nama, mora isuviše poznato izgledati, zemlja je u kojoj svi živimo, a njenom bi prestonicom mogao biti i Beograd. Onaj Beograd koji je nekada "bacao svetlo daleko", onaj koji je Mileta Prodanović izmaštao koristeći jednu (pre)minulu stvarnost kao neiscrpnu građu, jednu stvarnost koja je već toliko daleka da se čini da mora da i nije bilo tako, nego da se svima nama samo nešto pričinilo, u jednom neprirodno, dekadentno dugom Predahu Između Ratova.

Teofil Pančić

Dnevnik
20.12.2002.

PUTEVI ROMANA
Art staza
Mileta Prodanović, Vrt u Veneciji, Stubovi kulture, Beograd, 2002.

Poplava stvarnosti zahvatila je i najistaknutije protagoniste postmoderne i onda kada oni na to ne pristaju i vešto izbegavaju. I novi roman slikara i književnika, i obratno, Milete Prodanovića (Beograd, 1959), okrenut je lavini događaja iz ?godina koje su pojeli skakavci?, ili, u beogradskom rok-žargonu, vremena ?sa malo para, mnogo stida?. Precizno omeđen demonstracijama iz pretposlednje nedelje 1996. i najavom NATO bombardovanja marta 1999, ?Vrt u Veneciji? je balkansko/ beogradski kolaž, konglomerat priča u koje narator biva uvučen sa malo izgleda da im promeni tok. Unoseći novu energiju i osećajnost, u borbu sa stereotipima i kulisama cementirane prošlosti i neizvesne sadašnjosti, Prodanović svoje junake donosi i meri sa stanovišta estetičkog mira i suštinske marginalnosti svake ?velike priče?.
Odraz sveta može se čitati i na policijskim kacigama, a svaki odlazak u vrt, pogotovo venecijanski, prilika je da se uđe u novu priču, promeni sudbina. Vrtovi su, pored ogledala, a i ovde ih ima dva, i to napukla, ključni znaci modernosti pripovedačkog diskursa koji se ovde prilježno i vešto demonstrira. Venecijanski vrt bio je glavni junak u Prodanovićevoj ranijoj knjizi putopisa ?Oko na putu?, a ovde je uzdignut na pijedestal sveopšte metafore, zaštitnog znaka novog mladog sveta.
To je svet beogradske umetničke scene, rok muzike, slikarstva, kulnstistorije. U tom miljeu odvija se žestoka borba za ?trivijalnim mutacijama ideologije prošlosti?. Skoro svaki korak, pokušaj govora, odbije se o nevidljive zidove zatvorene zajednice i zaključanog sveta. Zato je vreme postavangarde jedino vreme utopija. U intermecima se odvijaju ulični protesti, svira lična muzika, traži kakva takva afirmacija, izdaje art časopis, upražnjava laka droga. Najambiciozniji vežbaju oštroumnost na bizarnim temama iz istorije umestnosti, po principu što dalje to bolje. Najčešći san i izlaz je - put preko bare.
U sve to Prodanović upliće gotovo krimi priču, sa efektnim inspektorom i incestuoznom pozadinom. Za sve njih art/ umetnost ili ič (ništa), ostaje jedina uteha i oblik bega od krvavih pločnika. Ali i moderna umetnost rađa više sumnju nego što daje i kazuje. Umetnost kao način života u dišanovskom viđenju i tumačenju ovde je samo književna epizoda efektno iskazana citatima navodnog Dišanovog intervjua datog jednoj od junakinja romana.
Sasvim očekivano ?Venecijanski vrt? se završava na Venecijanskom bijenalu umetnosti. U tom svetu autor se najsigurnije kreće i onda kada je duhovni buvljak i ovde više nego očigledan. NJegovi junaci ne nalaze traženu art stazu i jedva preživljavaju totalni performans, u kome nema fingiranja i konceptualizma. Samo presna stvarnost i ništa više.
Inače ovo je Mileti Prodanoviću, koji je i docent na Fakultetu likovnih umetnosti, jedanaesta i, čini se, ponajbolja knjiga.

M. Živanović

Glas-javnosti
20.01.2003.

Mileta Prodanović, o svom novom romanu "Vrt u Veneciji"
Utišana ironija
Roman o entropiji, rasipanju, odustajanju.
Vrt ne može biti svetlo na kraju puta.
Toga nema, barem za junaka romana
Mileta Prodanović, pisac i slikar, napisao je novi roman "Vrt u Veneciji" (Stubovi kulture). Roman je objavljen za vreme poslednjeg Sajma knjiga, a Prodanović me je obavestio "da se knjiga dosta prodaje, što je i mene pomalo iznenadilo, to jest ove nedelje izlazi drugo izdanje".

Naslov Vašeg romana korespondira sa jednim Tomasa Mana...
- Naslov na koji mislite je postao manje ili više opšte mesto... Znaju ga i oni koji nisu pročitali tu knjigu niti gledali film. Volim njegov ritam, zvuk... Postoji još jedna manje upadljiva veza, kratka rečenica iz te novele preuzeta je kao citat, ona o "Veneciji kao klopci za strance". Postoji i relacija prema jednoj domaćoj knjizi, sjajnom romanu Radoslava Petkovića. Iako je kod mene sve to mnogo drugačije, hteo sam da "umrežim" moju knjigu i da je postavim u nekakav koordinatni sistem.

Između oprečne simbolike naslova (vrt i smrt) teče priča o tome kako se život pun nade, želje, snage, razotkriva kao iluzija, menja se i ostaje pred čovekom kao neka unutrašnja pustoš. Ali, kako se roman ipak zove "VRT u Veneciji", daje li to neko "svetlo" na kraju?
- Simbolika vrta i smrti ne mora da bude baš toliko oprečna, vrt može da ima i tamnu dimenziju. Setite se onih lavirinata od podšišanog rastinja, u baroknim vrtovima... A lavirint uvek krije neku dimenziju opasnosti. U knjizi postoje DVA vrta, jedan je izložbeni prostor, gde se odvija Venecijanski bijenale, a drugi onaj u kojem se zaokružuje radnja romana, mesto u kojem se iznenada materijalizuje nerazrešena emotivna situacija iz prošlosti. Tačno je da je "Vrt u Veneciji" i neka vrsta romana o entropiji, o rasipanju, o odustajanju i utoliko ta scena u vrtu ima ulogu katarze prema kojoj se odmerava dubina pada. I utoliko taj vrt ne može biti svetlo na kraju puta. Toga nema, barem za junaka romana.

Vaši romani imaju direktnu "političku" poruku. Taj ideološki okvir često daje razloge za određen razvoj i smer priče. Međutim, koliko ste sigurni u sopstveno poznavanje prilika?
- Nisam siguran da imaju "poruku" u nekom tradicionalnom smislu. Moji romani pisani devedesetih smešteni su u vremenski i društveni koordinatni sistem u kojem je bilo naglašeno prisustvo politike i u kojem je politika u većoj meri no što je to normalno oblikovala te sudbine. U osnovi je to ljubavna priča, a kada imate ljubavni roman koji se dešava za vreme burskih ratova ili u kolonijalnoj Indiji - onda imate naznake politike tog vremena... A koliko ih znamo - to ne znamo. Možda to nije ni važno, važnije je kako smo ih mi videli i doživeli.

I, naravno, tema umetnosti. Ironično sagledavanje savremene umetnosti koja se pretvara u performanse, pune nasilja, krvi, umetnost koja manipuliše ljudima... Umire li umetnost?
- Umire već stotinama godina, ali nikako da umre... I neće umreti. Ona se zapravo uvek samo jezički transformiše. I uvek ima zastranjenja koja zgodno dođu za literarizaciju sa primesama ironije.

Ili, kako reče jedna od dve glavne junakinje (ili jedina glavna junakinja): "Svi posrani i prebijeni... a ti inspirisan"...
- Da, mislim da je to važna rečenica. To je ta moralna dilema o "teškim vremenima" koja su pogodna kao podsticaj za stvaranje... U nešto zaoštrenijem vidu ta dilema se postavlja u mom kratkom romanu "Crvena marama, sva od svile" .

Na kraju, odgovor je sadržan u rečenici ispisanoj na mahovinom prekrivenom sunčanom satu u vrtu, u Veneciji. A ta je rečenica istovremeno i moto romana, na početku, uvod. Krug se zatvara ćutanjem?
- Da, to je neka vrsta pandana rečenici koju ste izdvojili u prethodnom pitanju. "Vrt u Veneciji" spada u moje knjige u kojima je ironija ponešto utišana... ali, eto, tu je ima u tom "govoru u prvom licu" jednog sunčanog sata. On, prirodno, govori samo kad je sunčano. A neko drugi, možda baš mi - kad je oblačno i kad pada kiša.

LJ. P.

Dnevnik
09.02.2003.

MILETA PRODANOVIĆ, KNJIŽEVNIK I SLIKAR
Posthumanizam kao ključna reč
Roman ?Vrt u Veneciji? je neka vrsta ?generacijskog? duga i pisan je tokom više godina. Postavljeni okvir mi je omogućio da kažem mnogo toga ali ne i sve. Postmodernizam je postao alibi za šaroliku prazninu ili fioka lenjih kritičara

Ime Milete Prodanovića (Beograd, 1959) poslednjih godina zapaženo je, kako u likovnoj umetnosti tako i u književnosti. Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a danas je docent na istom fakultetu. Prvu knjigu pod naslovom ?Večera kod Svete Antonije? objavio je 1983. godine, a onda su se ređali naslovi: ?Novi Klini?, ?Putopisi po slikama i etiketama?, ?Pas prebijene kičme?, ?Nebeska opera?, ?Pleši, čudovište, na moju nežnu muziku?, ?Crvena marama, sva od svile?, ?Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan?. Objavio je i knjigu pesama ?Mijazma?, putopise ?Oko na putu?, kao i eseje ?Stari i lepši Beograd?. NJegov novi roman ?Vrt u Veneciji? ove godine bio je u užem izboru za NIN-ovu nagradu i pobuđuje veliku pažnju čitalačke publike. Tim povodom Mileta Prodanović je vrlo rado odgovorio na nekoliko pitanja koje se u ovom trenutku nameću.
Vaš novi roman ?Vrt u Veneciji? čine dva paralelna toka. S jedne strane su događaji iz ?godina koje su pojeli skakavci?, ili u rok žargonu ?malo para mnogo stida?, a sa druge je veliki esej o modernoj umetnosti. Otkuda upravo takva strategija i koliko vam je ona omogućila da kažemo sve što ste hteli?
- Uvek sam, i u likovnim umetnostima i u književnosti, voleo da radim stvari koje mogu biti pročitane na nekoliko sasvim različitih načina. I zato kada određujem nekakav ?podžanr? moje najnovije knjige uglavnom o njoj mislim kao o ljubavnom romanu, ali je isto tako tačno da on može biti viđen i kao društveni roman, kao neka slika naših veselih i lakomislenih osamdesetih naspram ratnih i depresivnih devedesetih. Taj milje na razmeđu rok muzike i vizuelnih umetnosti je tu zato što i sam potičem iz tog kruga i zato što mislim da je taj krug u pretposlednjoj deceniji bio važan. Pogotovo u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu... Tačno je i to da je ?Vrt u Veneciji? neka vrsta mog ?generacijskog? duga, to je knjiga koja je pisana tokom više godina, prve beleške su nastale još 1992, rad na njoj je prekidan više puta i iz više razloga...

Pre svega i posle svega - fikcija

?Vrt u Veneciji? je i roman o ljubavi i rokenrolu, sa krimi zapletom, beogradsko/balkanski kolaž o celoj drugoj polovini 20. veka. U kakvom su odnosu dokument i fikcija u svemu tome?
- Roman je, pre svega i posle svega - fikcija. Ali da bi taj ?konstruisani svet? bio uverljiv za čitaoca neophodno je, mislim, prožeti ga proverljivim podacima. Na primer, neki delovi koje će čitalac nedvosmisleno videti kao dokumentarne, kao ?kolaž?, su zapravo izmišljeni. U odeljku gde junaci slušaju intervju Marsela Dišana sa magnetofonske trake neki iskazi koje ?govori? taj mag umetnosti HH veka zaista jesu njegovi, preuzeti su iz stvarnih razgovora vođenih kasnih pedesetih i tokom šezdesetih, a neki sam ?u duhu tog govora? sam izmislio. Na sličan način su konstruisani likovi. U svakom od njih postoje slojevi koji su preuzeti iz stvarnih predložaka, do te mere da će čitalac biti naveden na pomisao da je ?prepoznao? prototip. Ali čak i kada je sasvim siguran neka činjenica će ga naterati da se pokoleba.
Sveopšta fragmentarizacija i govor krhotina vidljiv je na svakom koraku i na svim poljima. Kako u književnosti, tako i u likovnoj umetnosti. Jesu li to recidivi sveopšteg postmodernizma ili je u pitanju nešto drugo?
- Recidiv... možda je to prava reč... Ne znam zbog čega u našoj sredini toliko dugo traje ta opšta zabuna oko postmodernizma. Došli smo i do toga da je taj pojam postao alibi za šaroliku prazninu. Ili puka fioka lenjih kritičara. Za mene su diskusije oko postmodernizma kao nekakve stilske formacije bile završene i zaokružene još sredinom osamdesetih. Tada je, da podsetim, izašao sjajan broj ?Polja? i još neki časopisi, tematski... Onda se odjednom, krajem devedesetih ?postmodernizam? pojavio kao kletva u nastupima ?oca nacije? Dobrice Ćosića i u krugu njegovih lakeja, kao kletva namenjena piscima sada već srednje generacije. Bilo je nečeg grotesknog u tom otkrivanju koje je zakasnilo najmanje petnaest godina, u tom pokušaju da se sve prebaci na politički teren... Stvar bi mogla biti jednostavno postavljena - krajem sedamdesetih je iscrpljena jedna linija modernizma, ona koja je išla za opsesivnim ?darvinizmom? avangardi, za tim imperativom novog po svaku cenu i onda se stvar raspršila. Ne treba odbaciti ni tu ?ekonomiju vremena? u jednom umetničkom delu, to je možda pravi ishod cele postmoderne. Pojednostavljeno rečeno - dinamika spota naspram razlivenosti epa. Današnji umetnik, hteo to ili ne, živi i stvara u jednom razlomljenom i dinamizovanom svetu. I utoliko je sasvim svejedno da li neko ko stvara sebe doživljava kao ?postmodernistu? ili ne. ?Postmodernizam? je nestao kao odrednica stilske formacije baš zato što je ceo svet postao ?posmoderan?. I utoliko, mislim, više nema smisla koristiti tu odrednicu.
Ako i nije deklarisani postmodernista današnji umetnik je u post situaciji, u svakom slučaju. Rušenje berlinskog zida je nezaobilazna reperna tačka. Kako se to prelomilo i odrazilo na tzv. male zemlje, među kojima je i srpski kulturni i politički prostor?
- Ključna reč je postavljena još pre šest ili sedam godina, ona glasi ?posthumanizam?. Tada je jasno nagovešteno ono što se, možda, dogodilo ovih dana - izmene u humanoj supstanci dovode do nove koncepcije ljudskog bića. ?Poboljšanja? se više ne svode na napućene usne ili silikonske grudi... Prvi klon, prvi bio-čip ugrađen u nečiji mozak, to sve govori o tihom silasku vrste ?homo sapiens? sa svetske scene i dolasku neke druge vrste koja još nema ime. Sve to proizvodi i nedvosmislene promene u kulturi. Da ne govorimo o revoluciji u informatičkim tehnologijama i postepenom restrukturiranju čak i onih mozgova koji nisu ?dorađeni?. Za nas je možda još značajniji ?post-kolonijalistički? diskurs - rušenje berlinskog zida proizvelo je kod nas sasvim vidljive posledice, za šta smo i sami krivi, pre svega naše elite koje za razliku od srpskih elita devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka nisu bile u stanju da prepoznaju tokove vremena i da navedu narod da se njima prilagodi, da iz datog okvira izvuku maksimum za taj narod. LJudi ponikli u društvu koje je pola veka negovalo iluziju kao princip nisu mogli ništa drugo nego da krenu da ispravljaju putanju Meseca i skreću tok Amazona...
Znameniti savremeni filozof Bodrijar smatra da je istorijski i intelektualni otpad ozbiljniji problem od industrijskog otpada. Kakvo je današnje stanje stvari? Ovde i još ponegde...
- Bodrijar je svakako jedan od važnijih i prisutnijih mislilaca ovog vremena. Zanimljivi su i njegovi tekstovi o ratovima, našim, iračkim... Paradoksalnost njegovih teza o Sarajevu, o Karadžiću, o zalivskom ratu koji se dogodio kao fikcija je svakako prodrmala mnoge ljude. Od početka se njegova misao vrti oko tog ?viška?, ?nagomilavanja?. Može se, jasno, postaviti i pitanje koliko njegovi tekstovi doprinose tom nagomilavanju. A da kod nas ima viška milozvučnih praznina - nema sumnje. Pokušajte samo da se setite šta je sve prohujalo stranicama naših kulturnih rubrika i ekranima tokom devedesetih... od ?Teslinog zraka?, Milje Vujanović i Kleopatre kao činjenica kulture, raznih zaljubljenika u kajmak koji nam iz Pariza šalju poruke da izdržimo u borbi protiv ?Novog svetskog poretka?, raznih ?Balada o siromaštvu? za koje je čuveni Hadži-Struja plaćao po tri tadašnje plate univerzitetskog profesora...
Umetnost kao način života, u dišanovskom smislu, jeste pokušaj ali i utopija. Značajne stranice u vašem romanu govore o tome. Ipak, ne čini li vam se da se budućnost umetnosti kreće u pravcu prošlosti? Šta je na delu/sceni?
- Naravno da je pokušaj života u nekim umetničkim parametrima utopija. Ali, čini se, bez tog ideala ili bez te iluzije teško se opstaje... Umetnost živi u stalnom menjanju, fokus pažnje se pomera ali isto tako i ciklično vraća. No svaki taj povratak je ponešto drugačiji. Prirodno je da se na sceni pojavljuju novi, mladi ljudi. Oni su stasali u jednom grubom vremenu, ali su sa druge strane veoma obrazovani i beskompromisni, od rane mladosti naučeni da prepoznaju licemerje u svakom obliku. Normalno je da je ono što stvaraju pod jakim uplivom onoga što se događalo, ali bi ipak bilo greška taj krug nazvati ?novom stvarnosnom prozom?.

Dve vrste koncentracije

Po obrazovanju ste slikar, docent na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Objavili ste 11 knjiga i stekli zavidnu reputaciju u književnosti. Kako je došlo do tog švenka i da li je to rad na jednom ili dva razboja?
- Činjenica je da je moja prva knjiga izašla pre dvadesetak godina - to je za mene tada bio nekakav interesantan izlet, budući da je ona proizašla iz nekakvih tekstova koji su pratili moj likovni i rad u domenu likovne kritike. Mislio sam da će ta prva knjiga ostati i jedina, ali nije tako bilo... Opet, sticajem okolnosti tokom devedesetih su se više pojavljivale moje knjige nego izložbe. Imao sam, doduše, dve zaista velike izložbe, obimne, u velikim prostorima, u Vršcu i posle u Beogradu 1997. godine, u galeriji SANU. Od tada sam radio na jednom ciklusu slika koji je pomalo suprotan svemu onome što je danas ?trend? - to su rukom slikane, zahtevne i istovremeno jednostavne slike. Slike u klasičnom smislu. Mislim da ću ih ove jeseni izložiti u Beogradu. Inače, to sam više puta govorio, između ova moja dva polja, prirodno postoji interakcija ali ona možda nije vidljiva na prvi pogled. Ja to najkraće definišem kao dve vrste koncentracije...
Kako danas vidite beogradsku umetničku scenu, pa i onu muzičku o kojoj takođe pišete sa nostalgijom. Posebno posle 5. oktobra 2000. godine. Šta se tu promenilo?
- Kod nas je, da sasvim zaoštrim stvar, na sceni dugo bio jedan seljački fašizam, srećom po nas nedosledan, a on se polako pretvara u isti takav kapitalizam. Dakle, primitivan, grabežan, ciničan. Kao što je u ekonomiji ili još pre ?biznisu? došlo do ?pranja? u krvi stečenog kapitala, slično je i u kulturi. Nikome, na primer, nije palo na pamet da pokrene pitanje lustracije u kulturi. LJudi su pomislili da je sve na prodaju. I talenti i biografije, priznanja i prijateljstva... Mnogi koji su u vreme prethodnog režima uspeli da sačuvaju svoje biografije su ih sada prodali za kašiku masti onima kojima je bilo potrebno pranje... Malo je reći da mi se ne dopada sadašnji trenutak u našoj kulturi. Ispod privida normalnosti stoje duboko iskopani rovovi, u suštini nepotrebno. Kao da ljude ponovo opija nekakva moć, opijaju ih pozicije za koje misle da su ih stekli zauvek. I dok je ranije, u mnogo težim vremenima, ipak ostajao nekakav prostor za drugo i za drugog, sada postaje sve očigledniji motiv da se sve što je drugo i drugačije zatre, uništi, zakopa...

Milan Živanović