Crvena marama, sva od svile

24.03.13 Danas

Antonije Isaković je pre više od pola veka objavio čuvenu lektirsku priču „Crveni šal“ za koju Mileta Prodanović kaže da je „notorni topos našeg svojevremenog komunističkog katihizisa“. Zašto je važno šta on kaže o toj priči? Pa, zato što je Prodanović svoj roman „Crvena marama, sva od svile“ koncipirao kao svojevrsni tekstualni nastavak ove priče Antonija Isakovića. Naime, Prodanović u svojoj knjizi donosi jedan od mogućih razvitaka priče o Mirku, partizanu koji „ugrozi čestitost Revolucije“ tako što ukrade crveni šal jednoj seljanki u selu u kom boravi njegova partizanska četa.
Tim „strašnim činom“ Mirko obruka svoje saborce čiji zapovednici žele da ostave dobar utisak u ovom selu naklonjenom četnicima i Mirku, naravno, na licu mesta presudi preki sud - streljaju ga i mladi partizan završava ležeći krvav u snegu, kao još jedna od žrtvi „krmače koja proždire svoj okot“.
Ipak, u priči koju pripoveda Mileta Prodanović pokošeni vojnik Mirko je preživeo. Narativ u romanu je organizovan fragmentarno tako da nas autor kroz tekst vodi osvetljavajući čvorne tačke u životu svog glavnog lika. Hronološki gledano, prva scena u kojoj srećemo Mirka u romanu nastavlja se direktno na trenutak u kom se završava priča Antonija Isakovića. Ranjenog Mirka u crkvi krije lokalni sveštenik Svetozar, spašavajući ga od istrage razularenih četnika. Međutim, u svim ostalim epizodama Mirko je daleko od bespomoćnog, rastrzanog mladog vojnika. Roman prati razvojni put od „druga“ do „gospodina“ Mirka - razvojni put koji, dakako, osim samog Mirka uključuje čitav spektar likova koji su sa njim posredno ili neposredno povezani.
Ako je partizan Mirko u prvoj, Isakovićevoj reinkarnaciji bio „okot“ koji je pojela revolucionarna „krmača“, u Prodanovićevoj verziji Mirko, kao filmski Alien, iskače iz stomaka iste te krmače - perfidniji i suroviji nego što je ona ikad bila. Konstanta oko koje Prodanović gradi priču je Mirkova želja za moći, a da bi ta konstanta bila održiva u drugoj polovini XX veka na ovim prostorima, nužni su temeljni ideološko-politički preobražaji. Tako, neposredno posle II drugog svetskog rata drug Mirko skrnavi crkvu u kojoj ga je krio pop Sveta, dok isti taj gospodin Mirko devedesetih godina, kao član budalaste skupine zvane „Društvo za sveslovensku i pravoslavnu istinu“, obnavlja tu crkvu. Međutim, nije to nikakva priča o iskupljenju - Mirko je samo uvek blizak centrima moći.
Perspektiva iz koje autor pripoveda zavisi od fragmenta do fragmenta - najčešće je to glas neutralnog pripovedača, ali, u možda najvažnijem tj. najkatarzičnijem poglavlju, priča teče iz vizure Mirkovog sina. Upravo ovo poglavlje je ogledalo u kome se ogleda sva bedastoća Mirkovog lika - poglavlje je koncipirano kao niz (pamfletskih, dakako, i to s razlogom!) pisama u kojima sin koji živi u inostranstvu prokazuje svu licemernost svog oca („I sada pamtim poseban, ushićen izraz tvog lica u času kada prisno i toplo izgovaraš reči kao što su ‘Maršal’ ili ‘naš drug Tito’. Kako to da sad odjednom on postade ‘Broz’?“). Mirko, savršeni ideološki šraf, svom Molohu žrtvuje sve što on zahteva - naposletku, i svoju porodicu, jer je Mirkova pokojna žena bila Hrvatica, a koncept mešovitog braka nije nešto što odgovara nevelikim okvirima nacionalističkog uma. Međutim, osim Mirkovog sina, likovi koje autor koristi da bi poslao svoju sliku sveta koja je opozitna Mirkovoj su i pop Svetozar i njegov unuk. Ova dva junaka, u dva različita vremenska fragmenta, stavljaju čovečnost ispred rušenja u ime političko-ideološkog konstrukta (koji je, sam po sebi, kamuflaža za bedne materijalne interese). Kao što je pop Sveta štitio ranjenog mladog čoveka od nasrtaja onih koji su u njemu videli ideološkog neprijatelja, tako i njegov unuk tokom poslednjeg jugoslovenskog štiti katoličku crkvu od nasrtaja srpskih ratnih profitera.
Međutim, u ovom romanu se desila i jedna interesantna stvar na metatekstualnom nivou. Mileta Prodanović u jednom intervjuu tvrdi sledeće „Zaista nisam imao nameru da naročito proslavljam onoga ko je postavio taj lik, ali ni da se sa njim direktno obračunavam“. Naravno, da je Mileta Prodanović pisao roman samo da bi se obračunao sa likom i delom Antonija Isakovića, roman bi bio, verovatno, tek nevešto literarizovana ideološka polemika dvojice očitih neistomišljenika. Međutim, teško je prenebregnuti činjenicu da je Isaković od književnog moćnika (direktor u NIN-u i Prosveti) iz SFRJ prošlosti došao do uvaženog Memorandumskog akademika i potpredsednika SPS-a. U tom smislu, značajno je pomenuti i epilog ovog romana koji se sastoji samo od čuvenog citata Antonija Isakovića iz 1998. godine „Ako do sankcija dođe malom čoveku ostaće da se snalazi, a nama književnicima će naše nacionalne muke dati inspiraciju da pišemo nove lepe priče“. Roman Milete Prodanovića je upravo nešto suprotno od toga. Autor je na sjajan način ispričao priču o tome kako se „veliki čovek“ vešto snalazi u vrtlozima „nacionalnih muka“ koje, na radost i inicijativu upravo tih „velikih ljudi“, u Srbiji uvek lepo rađaju.

Bojan Marjanović