01.01.00
Blic
25.03.2000.
Mileta Prodanović o svojoj novoj knjizi, svo jevrsnom ratnom dnevniku, "Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan"
Ozbiljan govor ovde više ne postoji
Objavljivanje knjige Milete Prodanovića "Ovo bi mogao biti vaš srećan dan" u izdanju "Stubova kulture" poklopilo se sa godišnjicom početka bombardovanja Jugoslavije što je i bio okvir u koji je autor smestio svoju priču. Svojevrstan ratni dnevnik, ova neobična knjiga ispunjena je specifičnim humorom u kojoj glavni junak sprovodi sopstvenu "istragu" nad nesrećom u kojoj se zatekao nekim lošim sudbinskim kodom. U fantastičnoj atmosferi stana na Dorćolu tročlana porodica provodi vreme ispunjeno razgovori- ma, premišljanjima, strahom i nedoumicom kroz koje se uka- zuje zla priroda stvari koje im se de- šavaju. Poznat kao bes- kompromisni kritičar dominantnih društvenih tendencija, Mileta Prodanović o razlozima za objavljivanje ovakvog dela ali i mogućoj opasnosti da se ono svrsta u "dnevno-političko" kaže:
"Ideja da umetnost mora biti u službi "širokih narodnih masa", a preko te amorfne kategorije, u službi režima preneta je u ovaj naš mutantni sistem iz neposredno prethodećeg. Oduvek sam bio skeptičan prema raznoraznim kolektivnim prigodnim inicijativama. Slikanje ili pisanje, za razliku od pevanja nikada nije horsko. Tačno je, sa jedne strane, da je pokornost i snishodljivost umetnika prema raznoraznim monstrumima u davnim periodima istorije dovela do stvaranja remek-dela koja pune tomove raznih pregleda istorije umetnosti ali, sa druge strane, tačno je i da tirani novijih vremena ipak nisu imali svoje Da Vinčije i druge velikane, nego su njihovu potrebu da se putem umetnosti utisnu u večnost zadovoljavali ugla- v- nom trećerazredni ume- tnici. Veći deo značajne umetnosti dvadesetog veka nastao je u otvorenijem ili prikrivenijem otpo- ru prema totalitarizmu, i to uglavnom kao individualni, a ne kolektivni i još manje orkestrirani poduhvati. Umetnost ima i etičku dimenziju i to se danas ne sme zaobići."
Da li onda umetnost sme da nastaje kao neposredni odjek tekućih događanja i kakvi rizici iz toga proističu?
- Može, naravno da može. Čak bih rekao da postoje okolnosti u kojima je poziv na "čistoću" ili ne- ka- kvu vanvreme- n- sku "auto- no- miju" umetničkog is- kaza zapravo li- cemerna maska i prikrivena, možda oportunistička po- drška zlu. Ko- liko će jedno um- e- tničko delo biti dobro ili uspešno ipak najviše zavisi od talenta i um- eća onoga ko ga stvara. Čak i is- pravno, etički utemeljeno delo može biti prazno ili naprosto loše. Uvek postoji ne- kakva osetljiva granica koja deli umetničko delo od plakata. Kada u građu nekakvog romana ulaze po- daci iz stvarnosti koja protiče, rizik da će ta granica biti pre- đena se povećava. Mislim da uvek mora postojati nešto što bih nazvao "udeo umetničke prerade", neko posredovanje, neki višak koji se ugrađuje. U nekim od novijih radova, "bavio sam se" izvesnim dimenzijama onoga što nas okružuje. Trudio sam se da ne pređem tu granicu. Nažalost, bojim se da će Srbija još dugo pamtiti poslednju dekadu dvadesetog veka, da će se o traumama i nesreći kroz koje prolazimo govoriti još dugo. A da li sam negde potonuo - to će valjda reći neko drugi. Pre godinu dana otpočela je još jedna nova forma agresije na ljude ove zemlje. U igru su se uključili i stranci. Mnogi ljudi su prepoznali da je to dvostruka agresija. Setite se teksta u čitulji koju je u listu u kojem se čitulje obično objavljuju dala jedna hrabra majka žrtve koja je stradala u bombardovanju televizije - a koja je promakla cenzorima. Ona je, otprilike, glasila: "Ubili su te zlikovci sa neba i sa zemlje"
Da li u takvim uslovima ima mesta pisanju ili tada "pametni ljudi ćute"?
- Motivi pisanja su različiti. Nažalost, bojim se da su reči i nekakav ozbiljan govor ovde odavno izgubili svako mesto. Toliko puta su ponovljena različita racionalna upozorenja, toliko puta su davane ispravne dijagnoze ili razumni predlozi - i sve se to valjalo samo u relativno malom krugu ljudi koji su sve to toliko puta čuli ili izgovorili, da je sve postalo neverovatno dosadno. Ponekad se setim onog davnog vica o novom zatvo- reniku koji dolazi u ćeliju i pri- sustvuje čudnoj igri - za- tvorenici koje je zatekao izgo- va- raju brojeve i smeju se. Ka- da upita za smisao te igre dobija odgovor da su svi oni toliko dugo tu, da su ispričali po pedeset puta sve viceve koje su znali, i konačno rešili da ih numerišu i uštede pono- vna prepričavanja. Moja knjiga "Ovo bi mogao biti Vaš
srećan dan" je nastajala tokom bombardovanja i bila je vid odbrane od pritiska. Ali ta odbrana išla je linijom preoblikovanja, pokušajem da se groteskno učini još grotesknijim. Ako bih pokušao da ukratko kažem šta čini njenu fabularnu nit, naravno na pozadini svima poznatih zbivanja, rekao bih da je to jednostavna činjenica da naš pas, u trenutku neve- rovatne sreće za njega, tačnije nju, dakle u času kada dobija zgoditak na američkoj imigracionoj lutriji - naprosto progovori. Ostatak knjige protiče u raspravama sa glavnom, četvoronožnom ju- na- kinjom, a rasprave se ug- lavnom vrte oko kategorija kao što su "korektnost", "humanitarna katastrofa/intervencija".
Kod Vas se humor pokazuje kao spasonosni element?
- Najpre kao lična od- bra- na. Bojim se da smo svi u ovim događajima postali pomalo mračni, namršteni, depresivni. Među mojim učiteljima bili su i Rable i Vinaver - verujem da im se mo- ramo stalno vraćati, "Smeje se, ko hoće da bude čojstven - smeh je čoveku zaista svojstven!" napisao je prvi, a prepevao drugi. Čovek koji nije duhovit ne može da bude ni čitalac, a kamoli pisac. Kada se monstrumi koje gledamo na ekranima propuste kroz rableovsku matricu, kada im se uklone maske i dekoracije - tek onda postaju ono što zaista jesu.
Branimir Gajić
01.01.00
Vreme
25.03.2000.
Intervju: Mileta Prodanović, pisac i slikar
Trag sluđenosti
"Kod nas se piše mnogo i po pravilu vrlo mučno, uspostavljena je neka čudna, običajna korelacija između muke i uma"
Tri dana pred godišnjicu početka NATO bombardovanja na Jugoslaviju izdavačka kuća Stubovi kulture promovisala je knjigu Milete Prodanovića "Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan", pisanu prošle godine od marta do juna kao groteskni dnevnik bombardovanja. Pre osam meseci isti izdavač je predstavio Prodanovićev roman "Crvena marama, sva od svile", o metamorfozi komunista u poslednjih pola veka. Prema rečima Gojka Božovića, urednika Stubova kulture, oba pokazuju da je savremena književnost epohalno odgovorna jer poziva da ne pristajemo na odgovore koji nam se daju.
"VREME": Glavni junak vašeg najnovijeg romana Milica je pas. Zašto ste preko kućnog ljubimca progovorili o stvarnosti?
MILETA PRODANOVIĆ: Knjiga nije toliko refleksija vojnih događanja koliko dvostrane verbalne agresije. O sveopštoj relativnosti pomodnog pojma "korektnost". O pevanju i veselju na trgovima. O medijskom pakovanju monstruoznih događanja, licemerju, sumanutosti. U mreži parametara koji su u knjizi postavljeni glavni junak ima, što kažu Rolingstonsi - mixed emotions; otud je "Srećan dan" trag jedne posvemašne sluđenosti. Pas, imenom Milica, u neku ruku je medijum - tu postoje i naznake stvarnih, mahom banalnih događaja koji su se, preobraženi, našli u knjizi. Na primer činjenica da sam, u sveopštoj pomami slanja prijava za američku "imigracionu lutriju", pre nekoliko godina zaista hteo da pošaljem prijavu na ime i sa slikom našeg avlijanera. Ili činjenica da sam, zbog nespretnosti i sticajem okolnosti, dan pre početka vojnih dejstava polomio fotoaparat. I sve to se pojavljuje u knjizi na nivou postavljanja okvira događanja. Vreme tišine, uzbuna, udaljenih detonacija bilo je i vreme koncentrisanja na okolinu, a Milica je deo te okoline. Uostalom, za razliku od našeg drugog psa, Alise, mislim da ona ima ozbiljne probleme sa doživljavanjem sebe kao psa. Tako da njeno humanizovanje nije bilo baš previše radikalan zahvat.
Zbog ljudskih osobina glavnog junaka asocijacija na "Pseće srce" Mihaila Bulgakova je neminovna...
Naravno, Bulgakov se ne može zaobići. Čak i ako nismo skoro čitali njegova ključna dela, mislim da ona u svakom slučaju lebde u našoj podsvesti. Ali "pseća književnost" ne ograničava se na Bulgakova - postoji još jedna knjiga koja je svojevremeno veoma snažno delovala na mene, a mislim da nije mnogo zapažena u našoj javnosti. To je "Verni Ruslan" Georgija Vadimova, objavljen kod nas u kolu SKZ-a 1989. godine - to je monolog logorskog psa u kojem se, možda bolje no u mnogim drugim delima "gulag-književnosti", ogleda monstruoznost sistema koji je stvorio daleke sibirske logore.
Opisujete bez distance opšte tokom ratnih dana proživljene emocije kroz događanja u vašoj porodici.
Porodica je ovde zaista svedena na elementarni nukleus - svi ostali učestvuju u nekakvom teatru senki. U svemu što radim polazim od nečega što je i Umberto Eko zapisao u "Napomenama uz Ime ruže", a to je, otprilike, da bih voleo da se onaj ko moju knjigu uzme u ruke prilikom čitanja zabavlja barem onoliko koliko sam se ja zabavljao dok sam pisao. Često se setim oglasa iz Vinaverove "Pantologije", o tome da Matić& Vučo menjaju naslov svog zajedničkog romana "Dva znoja" u "Tri znoja" jer se u međuvremenu pojavio i znoj njihovog jedinog čitaoca. I da će se, ukoliko se pojavi još neki čitalac, "izvršiti dalja majorizacija naslova". Kod nas se piše mnogo i po pravilu vrlo mučno, uspostavljena je neka čudna, običajna korelacija između muke i uma, sve su to neke neopozive istine prosute po papiru, sve sami epohalni problemi koji su čekali baš autora da konačno budu izneti pred lice javnosti... A pri svemu tome nestaje elementarna pismenost, pojavljuje se pravilo da su najpretencioznija dela najnepismenija, da su patriotski spisi i autori, svojevrsni produkti divljeg braka gusala i kompjutera - šampioni u ponižavanju maternjeg jezika.
U romanu "Crvena marama, sva od svile" pozivate se na priču Antonija Isakovića. Neki kritičari su primetili da ga time i nehotice reklamirate.
Možda ne treba uzimati za svedoka Borhesa da bi se konstatovalo da jedan literarni, fiktivni lik u izvesnoj ravni ima isti nivo stvarnosti kao, recimo, Keopsova piramida ili Titanik. Moja prethodna knjiga nastala je na sasvim jednostavnoj premisi - šta bi se dogodilo sa jednim literarnim junakom da je nekim čudom ostao živ i dočekao "čoveka koji je više od svih drugih u dvadesetom veku zadužio srpski narod". Isakovićev "Crveni šal" jeste notorni topos našeg svojevremenog komunističkog katihizisa, i otud sam smatrao da je većini čitalaca poznat. Zaista nisam imao nameru da naročito proslavljam onoga ko je postavio taj lik, ali ni da se sa njim direktno obračunavam. Jednostavno, bio mi je potreban nekakav medijum, neko tkivo koje će biti stavljeno u laboratorijske uslove gotovo svih trauma koje smo kao društvo imali u poslednjih šezdesetak godina, i da potom vidim u kakvom stanju lik izlazi iz te retorte. Otud je "Crvena marama" u velikoj meri, svesno, artificijelna knjiga.
Koji bi dan za vas mogao biti srećan?
Verujem da bi to mogao da bude dan u kojem bi se našlo još mnogo onih za koje bi to u istoj meri bio srećan dan. Ali, pribojavam se, kako sada stoje stvari, da je taj dan daleko i da će, ukoliko zaista svane, svi biti toliko umorni da nikome neće biti do veselja.
Sonja Ćirić
01.01.00
Danas
24.03.2000.
Knjiga "Ovo bi mogao biti Vas srecan dan" Milete
Prodanovica
Dekonstrukcija ideoloskih toposa
"Mileta Prodanovic je jedan od prvih autora koji je, svojom knjigom "Pas prebijene kicme", godine 1993, ukazao na veliku promenu ovdasnje drustvene i kulturne matrice", rekla je Tatjana Rosic na promociji Prodanoviceve najnovije knjige "Ovo bi mogao biti Vas srecan Dan", ciji je podnaslov - "kolateralna knjiga opste nekorektnosti". U Kulturnom centru Beograda o knjizi je govorio jos i Gojko Bozovic, dok je sam autor citao odlomke iz svog romana.
U ovom kao i u prethodnim delima Prodanovic govori o neopsrednom iskustvu svakodnevice cije tragicne dimenzije poprimaju razmere epohalnosti. Tema NATO bombardovanja SRJ u Prodanovicevom romanu okvirni je dogadjaj koji sa nizom drugih postupaka (alegorizacija, koriscenje satirickog, parodijskog, SF modela) tvori tekst koji je u osnovi dekonostrukcija svih strana koje su u ovom ratu ucestvovale, dakle svih ideoloskih toposa, istakli su kriticari. Radnja romana odvija de dakle u situaciji bombardovanja u kojoj nije postojala druga sem oficijelne javne scene, a samim tim je i knjizevna scena bila potisnuta. U toj situaciji kada se cinilo da citave generacije treba da zacute, u jednoj dorcolskoj kuci desi se da pas-ljubimac progovori. I ne samo to, buduci izuzetno samosvestan, pas zvani Milica pocinje, uz pomoc svojih ljudskih ukucana, da pise roman.
Milica je i svojevrstan vojno politicki komentator dogadjaja koji se neposredno odvijaju, ali ih sve shvata "zdravo za gotovo", sto izaziva niz komicnih efekata i Prodanovicevu knjigu, uz svu potresnost konteksta, cini zabavnom i duhovitom. U isto vreme ova knjiga svojom gorkom ironijom koja proizilazi iz analize svih svetova koji su u nju ukljuceni, u stvari sugerise neprihvatanje odgovora koji nam se sa odredjenih mesta nude.
O. Stosic
