Eliša u zemlji Svetih šarana

24.09.04

Kako definisati kič, na koji način se prepoznaje u vizuelnim umetnostima, šta je kič u mišljenju, razgovaramo sa Miletom Prodanovićem, slikarom i piscem.

- Postoji mnogo definicija kiča, ali verujem da je najtačnija ona koja ga, kratko i jasno, određuje kao lažnu autentičnost. Kič je više od kategorije „ukusa” - to je kategorija mišljenja. Suviše je jednostavno i jednostrano pod tu odrednicu ugurati samo vrtne patuljke, uplakane flamenko igračice, drvene čaplje, liciderska srca i svece na etiketi za pivo.

- Pogrešno je kič u vizuelnim umetnostima vezivati samo za figurativne pristupe. Kako se kič začinje na nivou misli - poetika je u ovom slučaju sasvim nevažna. Postoji kič-apstrakcija, kič-video, kič-instalacija, kič-lend-art... baš onako kako postoje remek-dela u tim istim oblastima. Ali isto tako postoji i mnoštvo dela zasnovanih na tradicionalnim premisama koja nastaju danas i nisu ni blizu kiču. Kič-mišljenje je ono koje paušalno za kič proglašava čitave segmente aktuelne produkcije vizuelnih umetnosti, bilo tradicionalne, bilo takozvane „nove medije” koji, uostalom, i više nisu toliko novi.

O tome koliko smo okruženi onim što nazivamo kič, Prodanović kaže:

- Naravno da živimo okruženi kičom, on nas sustiže na svakom koraku, sa stranica raznih šarenih i manje šarenih novina gde samoproglašene veličine iz različitih oblasti bahato sipaju neznanje. Antologijski primer kiča u gradu Beogradu jeste čuveni spomenik „Večnoj vatri” na Ušću. A kič na kvadrat je kada danas, posle svega, predsednik jedne prestoničke opštine, i pored negativnog mišljenja nadležne komisije za spomenike, pokušava da Beograd obraduje još jednim delom iste skupine koja nam je u nasleđe ostavila „Večnu vatru”, okamenjenu i u bronzu ulivenu misao Mirjane Marković, ruskog akademika. Ovoga puta to je duplikat Karađorđa.

M.Đorđević

22.10.03

Mileta Prodanović, slikar i pisac upravo je objavio svoj najnoviji roman „Eliša u zemlji svetih šarana“ („Stubovi kulture“) sa zanimljivim podnaslovom ‘postkolonijalistička opereta’.

Naime, u egzotične istočno-evropske zemlje izmišljenih imena stiže humanitarna američka glumačka trupa i glavna junakinja, glumica Ešli, u sudaru različitih kultura zapravo postaje svojevrsna Alisa u zemlji čuda. Ređaju se događaji koji knjizi daju dimenziju trilera a o tome koliko je pišući knjigu imao u vidu konkretan, odnosno ovdašnji prostor Prodanović kaže:

„Sam naziv te imaginarne zemlje sugerira da mi je bio potreban prostor u kome će postojati parametri civilizacije a istovremeno i anomalije. Ne mogu reći da nisam imao želju da poistovetim tu imaginarnu zemlju sa zemljom gde mi živimo, ali više je to stereotip tranzicionog prostora. Centralni motiv knjige je, sa jedne strane ta neverovatna potreba za prosvetiteljstvom a sa druge nepoznavanje elementarnih parametara tih tranzicionih zemlja. Odnosno, načalna zaljubljenost u egzotične kulture a istovremeno veliko nerazumevanje.“

Navodite zanimljivu odrednicu „nesrećni robovi sujeverja“; da li je to više karakteristika tih egzotičnih sredina koje su obeležene tiranijama ili razvijenih sredina kojima neosporno dominiraju mediji?
- Ta konstrukcija se uvek primenjuje na takozvanog drugog. U krajnjoj liniji svejedno je da li čovek živi u svetu iluzija koje proizvode visokotehnologizirani mediji ili živi kar rob tradicionalnih vrednosti što ga sprečava da se uklopi u civilizaciju XXI veka. No, prisutna je i ta želja da se estetičke vrednosti zapada prenesu u egzotične zemlje. Mislim da je duh trenutka ta sučeljenost egzotičnih sredina ogrezlih u tiraniji i razvijenih sredina koji žive po diktatu medija. Vidite, uveren sam da je moguće postići harmoniju u bilo kakvim životnim okolnostima ukoliko je čovek dovoljno mudar. Gledano istorijski i na tom danas razvijenom zapadu je nekada „tekla krv do kolena“.

Na šta konkretno mislite?
- Danas taj razvijeni svet, recimo, pravi velike, impozantne, hvale vredne muzeje ali u njihovim temeljima i te kako ima ljudskih kostiju. U ovom mom romanu stvari su donekle iskarikirane. Kako rekoh, nisam imao na umu samo ovaj prostor ali čitalac će i te kako prepoznati i sve ove afere, te gotovo nadrealne sintagme ‘tata mi je kupio i ostavio’, pa posle nije tata nego drugar i slično. Mi se na to snebivamo ali ljudi koji poznaju situacije u Poljskij ili Mađarskoj kažu da im je sve ovo kao ponovno gledanje istog filma.

Uzmimo da je ovaj društveni trenutak predmet vašeg stvaralaštva; kako biste razrešili stvari?
- Knjigom „Ovo bi mogao biti vaš srećan dan“, koja se bavi NATO bombardovanjem ovog prostora, se kaže da je groteska jedini mogući odgovor. Inače, blisko mi je pameti da umetnost nikada ne može dati odgovore, njena misija je, evemntualno, u tome da jasnije postavi pitanje. Mislio sam svojevremeno kako sam knjigom „Vrt u Veneciji“ zaokružio svoje bavljenje ovom sredinom, ali izgleda da kraja ipak nema.

Mislite li da je došlo vreme da se podvuče crta?
-Svakako, možda je ovaj jubilej 200 godina moderne srpske državnosti pravi trenutak i povod za to da se problematizuje pitanje srpske elite, da se vidi ko je tu zaista ko. Imamo čitav niz velikih stvaralaca koji su na potpunim marginama. Ne mogu da pristanem na to da se nacionalnom veličinom smatra neko ko je bio najbolji u pljuvanju u dalj ili ko je tvrdio da su Srbi nebeski narod. Treba se na pravi način setiti svih koji su toliko doprineli situiranju ove kulture u širi evropski kontekst. Paradigmatičan lik u tom smislu je Dositej Obradović jer njegov se značaj za ovu državu periodično gura na margine. Zanimljiva mi je činjenica da je između dva rata Dositejev spomenik pomeren sa originalnog mesta, iz Knez Mihajlove, u Studentski park što se tada moglo smatrati kao degradacija. Danas javnost lamentrira nad mogućim pomeranjem Nušića. Uzgred, taj spomenik je divlja gradnja. To naravno ne umanjuje njegov ogroman značaj jer zbilja smatram da su Nušić i Domanović u izvesnom smislu centralne figure naše književnosti. I to u smislu preciznog a duhovitog i grotesknog sagledavanja stvari. Kada je u javnosti izbila afera oko Janjuševića i Kolesara spontano sam se mašio Domanovićeve „Stradije“ i iznova uverio u njenu aktuelnost. Danas smo u nekim previranjima, ali se mora reći da stvari ipak idu na bolje i čak i ako dođe do promene vlasti opet su to, na ovaj ili onaj način, snage koje su izvršile prevrat pre tri godine.

Tatjana Nježić

20.11.03 Vreme

Kada se pisac silno zabavlja pišući roman, to obično sluti na dobro i glede čitaočevih interesa; ovo, dakako, pod podrazumevajućim uslovom da govorimo o ozbiljnom piscu, a ne o kliničkom papiromrčitelju kakvih godišnje bar stotinak u Srbiji objavi nešto što bi se imalo zvati romanom. Mileta se Prodanović, po svemu sudeći, lepo zabavljao pišući "Elišu u zemlji svetih šarana", i to je izašlo na dobro.

Sada bi se moglo ipak krenuti od početka: "Elišu" je pisac podnaslovio odrednicom "postkolonijalistička opereta", i to je svakako pogodak u sridu: novi Prodanovićev roman urnebesna je satirička pikareska čiji je lajtmotiv površni i licemerni humanizam opšte prakse raznih međunarodnih (privatnih, državnih, paradržavnih...) Organizacija i Insitucija za pomaganje "kriznim područjima", "žrtvama ratova i totalitarnih režima", "borcima za slobodu", "zemljama zahvaćenim građanskim sukobima", etc. Radi se, dakle, o razgranatoj altruističkoj industriji, za neke od njenih manje-više ciničnih aktera prilično unosnoj paraprivrednoj grani, u kojoj se – kao u kakvom tranzicijskom "burazerskom biznisu" – razni činovnici i univerzalni Grebatori često toliko "ugrađuju" u troškove pomoći onima kojima je pomoć uistinu potrebna da stvar potpuno gubi izvorni smisao... Pod uslovom da ga je nekada imala, što nije baš uvek sigurno.

Američka avangardna plesna trupa Babaluma dobija poziv da – pod visokim pokroviteljstvom moćne Fondacije koju vodi trula bostonska megabogatašica, intimno ipak najviše preokupirana brigom za svog bolešljivog mačora – svojom turnejom širi toleranciju, multikulturalizam i ostale Napredne Civilizacijske Vrednosti po beznadno zaostaloj, postkomunističkoj, građanskim ratom opustošenoj i poluozvaničenim kriminalom impregniranoj zemlji Kravoniji, smeštenoj Usred Ničega, to jest negde u nepreglednim prostranstvima bivše sovjetske Imperije i njenih satelita, u dronjavim evroazijskim pustarama kojima Bog, izreci nasuprot, nije rekao laku noć jer još nikada nije stigao ni da im poželi dobro jutro. Kako se šestočlana ekipa Babalume, na čelu sa koreografkinjom Elišom, udaljava od polazne tačke svog putovanja – a osobito nakon što napusti Beč kao signifikantnu Poslednju Tačku poznatog "slobodnog sveta" – Prodanović kao da vergilijevski provodi Babalumu kroz sve krugove živopisnog tranzicijskog pakla: od zemalja koje se koliko-toliko suvislo trude da dostignu vrle zapadne uzore, pa sve do onih kojima to nikako ne uspeva. Ulazak u Kravoniju u tom je smislu spuštanje u deveti krug: ubrzo neki članovi trupe nestaju, bivaju oteti ili ubijeni, a Eliša se obrete prvo u policijskoj stanici – gde je, tako karakteristično za stanovitu političko-civilizacijsku tradiciju, brkati nadrndani policajci šamaraju i proglašavaju je špijunkom, da bi je potom odande izbavio gospodin Nevroz, hiperbogati vlasnik manje-više svega u Kravoniji, odlično naoružani enterpruneur i kralj svih Mutnih Poslova mnogo stotina kilometara unaokolo, milijarder čije gigantske kule nadaleko šljašte u zemlji bez struje, hleba, vode i nade, jedina stvarna vlast u državi koja to i nije, inače prijatelj, saveznik i uzdanica "slobodnog sveta"... Nakon što s njim prvo doživi romansu gotovo u stilu rasne istočnoevropske "sponzoruše" – opčinjena erotikom nepreglednog (neoporezovanog...) bogatstva i nekontrolisane moći i time šta se sve može kada je sve dozvoljeno... – Eliša čini, hm, pogrešan korak i umalo gine od Nevrozovih ljudi, da bi se potom, čudom preživevši, obrela na gerilskom severu zemlje, u bizarnoj, starinskoj verskoj zajednici gde se oporavlja i spoznaje mistično iskustvo "svetih šarana", na najčudnijem mogućem mestu pronašavši jednu članicu Trupe, preobraženu u kultno biće... Ovo nije hepiend: starinsku bogomolju i njene ljude na kraju nemilosrdno uništava neka od zaraćenih frakcija koje divljaju okolo, boreći se međusobno za neku od bezbroj mogućih, podjednako bezvrednih verzija Pravedne Stvari. Jedva se nekako izbavivši iz kolopleta Ludila i iz Kravonije, Eliša na kraju slučajno saznaje kako je – kojom i čijom dokonom šalom – do celog famoznog virtuelnog plesnog gostovanja uopšte došlo, ali to vam na ovom mestu neće biti otkriveno... Dočepavši se nekako Amerike, Eliša čita šta je sve napisano o njenom nestanku, kao i o prilikama u tom delu sveta: besramna laž se tu spokojno meša sa debilnim pojednostavljivanjem, a ovo sa ciljanom mistifikacijom za potrebe "patriotske istine" Slobodnog Sveta, i tako u krug; kada pokuša da saopšti šta se uistinu zbiva, i sama biva podvrgnuta odgovarajućem tretmanu, sve do umešno izvedenog fantastičkog, simbolički snažnog razrešenja priče.

"Eliša u zemlji svetih šarana" u neku je ruku alternativna verzija knjige "Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan" (očigledan link sa Luisom Kerolom ne treba ni spominjati), bar utoliko što se obe bave – za razliku od drugih Prodanovićevih knjiga iz devedesetih, posvećenih uglavnom ludostima domaće proizvodnje – beskrajnim manipulativnim potencijalom opštehumanističke naracije dominantne baš u dominantnim zemljama savremenog sveta, naracije intencionalno prosvetiteljske ali u stvarnosti neretko kolonizujuće, one u kojoj je slađani retorski premaz jedno, a stvarni posao nešto drugo; uspostavljajući direktan link sa jednim od sporednijih narativnih rukavaca prethodnog romana Vrt u Veneciji, Mileta P. na gotovo svakoj stranici "Eliše" demonstrira raskošnu ironijsku zaigranost najbolje sorte, neodoljivi, a strogo svrhoviti jezički ludizam – pažljiviji čitalac će uživati u odgonetanju pravog značenja naopačke izvrnutih imena likova i toponima – i superiorno umeće fabuliranja, izraženije nego u bilo kojoj od prethodnih njegovih proza. Poslovično nemilosrdan, i u ovoj i drugim knjigama, prema "plemenskim" zajednicama Postkomunističkog Polusveta, Prodanović ne pristaje tek tako ni na narativ o nepogrešivosti i posvemašnjoj etičkoj neupitnosti "prvog sveta", pobedničke civilizacije. On na to ima pravo: estetski – zato što ume; etički – zato što je posvećen istinskim vrednostima upravo te i takve civilizacije. A "Eliše" što se smatra, teško da je srpski roman ove godine imao jači zgoditak.

Teofil Pančić

15.10.03 Glas javnosti

Novi roman Milete Prodanovića "Eliša u zemlji svetih šarana" (Stubovi kulture), roman je o modernoj Alisi u zemlji brutalnih lica, bede, birokratije i mafije. Prodanovićeva Eliša je savremena umetnica i mirotvorac, iz Amerike pada na imaginarnu Srbiju i pokušava da nam otkrije rupu na saksiji, ali za veliki novac. Prema rečima autora, ova pitka i ritmična priča premeštena je, na nivou građe, na neki imaginarni istok, negde kod Kavkaza, u zemlje Zuhteniju i Kravoniju. Ipak, priča se događa u naše vreme i svako ko bude pročitao knjigu videće da je to stereotip jedne tranzicione zemlje.

- S jedne starne, mi smo ovde zabrljali kako smo zabrljali, a sa druge strane su legije spasilaca koje pokušavaju da nam objasne da čovek hoda na dve noge. Uvek me je jako zabavljalo preispitivanje stereotipa, i ono što me je pokrenulo na pisanje jeste licemerje u komunikaciji koji je svako od nas osetio, rekao je Prodanović na promociji i dodao:

- Hteo sam da predstavim jednu zemlju za koju se pretpostavlja da postoje neki automobili, a s druge starne je divljačka jer postoje plemenski ratovi, tranzicija, mafija. Zapitao sam se gde je sada to igralište gde je moguće zamisliti jednog novog grofa Drakulu, koji će istovremeno biti i vlasnik mobilnog telefona i zver, pa sam tu pozornicu pomerio negde na imaginarni istok. Jer, ranije, pisac je lik kakav je grof Drakula, koji je istovremeno i grof i divlja zver, mogao da smesti samo na Balkan. Pošto sam osetio potrebu da ne govorim direktno o našem vremenu i prostoru, priča se događa u okolini Kavkaza, ali u toj imaginarnoj zemlji je rat između plodne ravnice i krševitog brda, oni se svađaju zbog nezamislivih razloga, a ovi što bi trebalo da arbitriraju oni uglavnom gledaju svoja posla, jer naravno ne možete da izbegnete da pričate o svom vremenu.

- Za pisanje ove knjige mi je jako pomoglo što sam boravio u Americi, što sam iza blistavih fasada video naličje. Ova knjiga govori o nemogućnosti komunikacije i fingiranju komunikacije. U Americi sam bio pre nego što se dogodio 11. septembar i što sam oseti licemerje pre i posle tog događaja. Na neki način glavni junaci nemaju neposredno iskustvo tog događaj jer oni na svoje putovanje kreću pre 11. septembar i vraćaju se posle, kazao je Prodanović.

T. Čanak