Pisarev (1957, Vizic), pripovedac, romanopisac, esejista i kriticar, najskloniji je eksperimentu i jedan je od najradikalnijih pripadnika generacije takozvane mlade srpske proze sa pocetka 80-ih godina 20. veka, sa kojom se postmoderna definitivno ustolicila kao dominantna struja u savremenoj srpskoj prozi. Diplomirao je jugoslovensku i opstu knjizevnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bio je glavni urednik casopisa “Polja”, urednik “Stava”, “Nedeljnog Dnevnika” i Srpskog knjizevnog magazina. Sada je urednik nedeljnog izdanja lista “Dnevnik”. Zastupljen je u desetak antologija savremene srpske proze. Za roman "Popisujuci imena stvari” dobio je nagradu za najbolju knjigu godine Drustva knjizevnika Vojvodine, dok je "Gotska prica" nagradjena prvom nagradom Pokrajinskog fonda za kulturu, a roman “Zavera bliznakinja” nagradom “Laza Kostic”. Stipendiju “Borislav Pekic” stekao je za rukopis romana "Pod senkom zmaja". Objavio je cetiri zbirke prica (Knjiga gospodara prica, Miki Separd: Strasne price, Poslanice iz Novog Jerusalima i Besmrtnici), knjigu eseja “Pred vratima raja (topografija puste zemlje)”, sedam romana “Mimezis mimezis romana” (sa Franjom Petrinovicem), “Knjige naroda lutaka”, “Gotska prica”, “Kovceg”, “Popisujuci imena stvari”, “Zavera bliznakinja” i “Pod senkom zmaja”.
19.03.03 Dnevnik - Novine i časopisi
Hiljadu i jedna priča Đorđa Pisareva
Đorđe Pisarev je jedan od najradikalnijih pripadnika generacije tzv. srpske mlade proze s početka osamdesetih godina, kada je postmodernizam postao vladajuća struja u savremenoj domaćoj prozi. U svojoj dosadašnjoj spisateljskoj praksi Pisarev je posebno problematizovao smisao pripovedačkog postupka, zatim odnos teksta, junaka, pisca i čitaoca, podvrgavajući ih različitom stepenu mistifikacije.
Postmodernističko eksperimentisanje sa literarnim činjenicama i tzv. stvarnošću uslovilo je shvatanje književnog dela kao prostora sa brojnim mogućnostima za igru, što se prepoznaje kao glavna odlika njegovih ranijih dela, naročito priča koje su do sada objavljene u tri zbirke: Knjiga Gospodara priča (1985), Miki Šepard: Strašne priče (1990) i Poslanice iz Novog Jerusalima (1997). Izbor priča iz navedenih knjiga čini dve trećine građe za zbirku koja je pred nama.
Priče odlikuju raznovrsni pripovedački prosedei, pri čemu je motivsko i tematsko bogatstvo ostvareno upotrebom velikog broja stilsko-jezičkih sredstava. Ironija, ali i parodija i groteskno čine bazične osobenosti piščevog poigravanja sa literaturom, dok bi fragmentarizacija bila druga posledica njegovog pogleda na svet i literaturu. Antimimetička modelotvornost se u većini priča realizuje kroz različite oblike fantastičkog diskursa koji apsorbuje obrasce mita, legende, bajke, različitih žanrova, raskrinkavajući “stvarnost”, ali i druge svetove, kao iluzorne i podložne postmodernističkoj kritici.
Nove priče su uglavnom smeštene u prvo poglavlje pod naslovom S mirisom leta, dok se samo jedna priča, U krojačnici mog ujaka, nalazi u drugom poglavlju, pod istim naslovom. Posle uvodne, ironično intonirane kratke proze Puć, sledi Munadalida u kojoj se umnožavaju snovi, oniričko postaje dominanta, te se gube obrisi sna i jave, košmara i potisnutih erotskih želja i osećanja straha i anksioznosti. Katastrofa ratnog dana upisuje se u pozadinu prastare vulkanske erupcije oko Herkulanuma i Pompeje, a narator će konačno pitanje smisla/besmisla razrešiti rezanjem vena u priči ekspresionističkog naboja crveno. Izjava c. Moreja, bivšeg radnika u fabrici lonaca ... zasniva se, parodijski, na obrascu dokumentovanosti, na preživelom primerku engleskog radničkog lista, koji pamfletski obelodanjuje položaj radničke klase: ona se odriče povlašćenosti u korist više klase za koju nisu prljavi, teški i mučno ponižavajući poslovi. 1001 je priča u kojoj su se sažele reminiscencije na priče iz 1001 noći, na Dekameron (u bunar je upalo 8 muškaraca i 4 žene, iz Firence je pred kugom pobeglo 3 muškarca i 7 žena), pojava Ribara evocira Hristov dolazak, a okosnica dijaloga koji se vode duguje Borhesu, Kišu, Volteru, ovom poslednjem naročito po umnoženosti fantastičnih svetova i razmera u kojima se oni nalaze. Nastanak “najboljeg od svih mogućih svetova” u bunaru jeste svojevrsna groteskna parafraza o nemogućnosti uspostavljanja utopijskog sna.
Ekermanov tajni dnevnik varira Geteove razgovore sa Ekermanom i legendu o Faustu, tj. o ugovoru sa đavolom, koji je Geteu devet godina nakon susreta uzeo dušu, pustivši ga da pre toga završi svoje remek delo, gde je đavo glavni akter. Mistifikacija smrti potkrepljena je upotrebom obrasca dnevnika čija ubedljivost dopisuje žitije velikog pisca koji je, po jednoj fatalnoj predodređenosti pavićevske provenijencije, morao da ideji svog dela na istovetan način žrtvuje svoj život. S mirisom leta je priča napisana u kriminalističkom maniru, koji se ne sprovodi do kraja, već destruira neočekivanim fantastičnim razrešenjem. Priča Svega dve duguje onome što oneobičavanje psiho-doživljaja, uzrokovanog pijanstvom i emotivnim raspinjanjem između teskobe i ljubavi, uvodi u prednovogodišnji, pretpraznički dan ispunjen kupovinom jelke koja se na kraju afirmiše kao simbol ostvarene sreće. Mimetičkom prosedeu odgovara samo jedna nova priča iz prvog poglavlja Besmrtnika, iz koje provejava stvarnost koja svojom fantastikom nadilazi brojna literarna ostvarenja: Stari dobri Remark je proza u kojoj Pisarev jezgrovitim stilom, kakvim je ispisao i ostale priče, gradi zbivanje na rubu tri egzistencijalne ravni - rata, ljubavi i literature koja sada dopire samo kroz pomen Remarkovog imena i nejasnu slutnju police sa knjigama, u prostoru nad koji su se nadvili užasi vremena čiji smo svedoci imali priliku da budemo pre nešto više od tri godine.
Lidija Mustedanagić
