Pisarev (1957, Vizic), pripovedac, romanopisac, esejista i kriticar, najskloniji je eksperimentu i jedan je od najradikalnijih pripadnika generacije takozvane mlade srpske proze sa pocetka 80-ih godina 20. veka, sa kojom se postmoderna definitivno ustolicila kao dominantna struja u savremenoj srpskoj prozi. Diplomirao je jugoslovensku i opstu knjizevnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bio je glavni urednik casopisa “Polja”, urednik “Stava”, “Nedeljnog Dnevnika” i Srpskog knjizevnog magazina. Sada je urednik nedeljnog izdanja lista “Dnevnik”. Zastupljen je u desetak antologija savremene srpske proze. Za roman "Popisujuci imena stvari” dobio je nagradu za najbolju knjigu godine Drustva knjizevnika Vojvodine, dok je "Gotska prica" nagradjena prvom nagradom Pokrajinskog fonda za kulturu, a roman “Zavera bliznakinja” nagradom “Laza Kostic”. Stipendiju “Borislav Pekic” stekao je za rukopis romana "Pod senkom zmaja". Objavio je cetiri zbirke prica (Knjiga gospodara prica, Miki Separd: Strasne price, Poslanice iz Novog Jerusalima i Besmrtnici), knjigu eseja “Pred vratima raja (topografija puste zemlje)”, sedam romana “Mimezis mimezis romana” (sa Franjom Petrinovicem), “Knjige naroda lutaka”, “Gotska prica”, “Kovceg”, “Popisujuci imena stvari”, “Zavera bliznakinja” i “Pod senkom zmaja”.
01.01.00
Politika
18.03.2000.
Manir romaneskne skice
I posle šestog romana "Zavera bliznakinja", Đorđe Pisarev (1957), uverava svog čitaoca da spada u one pisce koji iz knjige ne menjaju osnovne poetičke premise i formalna načela određena već na samom početku književne karijere.
Pripovedajući o pripovedanju samom, krećući se prepoznatljivim borhesovskim univerzumom biblioteka, vrtova i ogledala, umnoženim svetom aporija o pisanju i o čitanju, Pisarev se, početkom osamdesetih, predstavio kao jedan od poetički najradikalnijih i književnom eksperimentu najsklonijih pripadnika tada nastupajućeg talasa postmodernistički orijentisanih pisaca.
Ta radikalnost u odnosu na tradiconalne načine pripovedanja, koja se ogledala u insistiranju na stalnoj destrukciji tekstualnog smisla, u pripovedanju koje razgrađuje pripovednu strukturu, u umnožavanju, kako tekstualnih stvarnosti, tako i sumnje spram njih, te u fascinacijama derealizacionim fenomenima i verbovizuelnim kolažima, u Pisarevljevim romanima i pričama bivala je pokrićem postojanja samog njihovog tekstualnog smisla.
Iskustvo čitanja
Čitav galimatijas pripovednih obrazaca, u osnovi svodivih na beskrajna umnožavanja pripovednih stvarnosti i decentriranja smisla, predstavljen je u Pisarevljevoj prvoj knjizi priča "Knjiga Gospodara priča" (1985) i kao takav poslužio autoru kao matrica za gradnju narednih knjiga, najčešće romana u vidu umnoženih i proširenih priča. Nastajući kao posledica iskustva čitanja, ove knjige su obilovale literarnim aluzijama, citatima i autocitatima, te stalnom parodijskom tenzijom.
Roman "Zavera bliznakinja" takođe ne izneverava ovaj horizont očekivanja. U još jednoj varijanti karikature stvarnog, za šta je, ovoga puta, poslužila metafora i konkretizacija psihičke bolesti i navodnog psihoanalitičkog tretmana jednog od junaka, Pisarev ponovo progovara o knjigama, o čitanju. On iznova pripoveda o onome što jesu zavere konvencionalnih stvarnosti, iza kojih stoji, ovoga puta, lik psihijatra Lenga, romanesknog prezimenjaka osnivača antipsihijatrijskog pokreta.
Beskonačno ponavljanje
Glavni junak knjige, biće sa psihijatrijskog kauča, "osoba koja živi tri života odjednom, a zapravo i nije svesna da krade knjige" (autor nam sugeriše da su u pitanju, kada je reč o samom tekstu romana, knjige sestara Bronte, Donalda Majkla Tomasa i Aleksandra Grina), na tragu vizije metaforičnog zgarišta biblioteke i borhesovske simulacije sveta, iznosi različite varijante putopisa vlastite potrage za realnošću.
Nastavljajući lelujanja između različitih stvarnosti i snoviđenja, između halucinacija i literature, u nacrtu predočenih, psihoanalitičkih, ljubavnih i kriminalističkih trouglova, narator ovog romana opet pokušava da ispriča priču u kojoj traju druge priče, pokušava da predoči tekst sačinjen od drugih tekstova. Većina njegovog tzv. stvarnosnog materijala nedvojbeno potiče iz literature, a tačka svake ispovesti jeste tačka smrti.
Iza stalnog izmicanja pripovedne stvarnosti, i stalnog razlivanja globalne metafore teksta, čitalac u "Zaveri bliznakinja" otkriva putopise ka različitim metaforama "kuće bića" - kući ogledala, kući bolesti, kući knjiga, kući kalendara. U stvari, u moru citata i autocitata, otkriva roman ovlašno strukturisan od nekoliko priča posve različite tekstualne dejstvenosti.
Dakle, ono što je u prvim susretima i bila poetička novost savremene proze, beskonačnim ponavljanjem počinje već da se pretvara u monotoniju, jer, osim pitanja poetike, u proznom delu neophodno je uspešno razrešiti pitanja naracije. U suprotnom, pisac rizikuje da čitaoca počne zamarati tekstovima u čijim osnovama stoji manir romaneskne skice.
Nenad ŠAPONJA
