I noć se uvukla u njegovo srce

03.09.15

Iz izdavačke radionice zrenjaninske „Agore” nedavno je izašao novi roman jednog od najznačajnijih novosadskih pisaca i književnih kritičara u poslednje tri decenije.
Đorđa Pisareva „I noć se uvukla u njegovo srce”. U zapisima koji su se do sada pojavili o ovom delu u prvi plan se ističe da je reč o postmodernoj prozi, pa smo autora stoga na početku razgovora i pitali zbog čega je to insistiranje na stilskom kontekstu još uvek važno? Jer šta, zapravo, briga prosečnog čitaoca da li Ekove romane “Ime ruže” i “Ostrvo dana pređašnjeg” kritičari i teoretičari drže na različitim policama ako on pođednako uživa u svetu Vilijama od Baskervila i Roberta de la Griva...
– Čemu služi kritika, zapis “recenzenta” ili napomena izdavača? Pa, valda zato da, osim što će delo pokuditi ili pohvaliti, na brzinu predoči potencijalnom čitaocu knjigu tako što će naznačiti osnovne elemente zapleta, vremena, žanra... – kaže nam laureat niza književnih nagrada, od „Laze Kostića” do priznanja Fonda „Borislav Pekić”. – Sigurno da za autobiografiju sportiste nećete napisati da je filozofski traktat, niti ćete za realistički roman napisati da je naučna fantastika. Tako i pojam “postmoderna proza” priprema čitaoca na određen pristup stvarnosti u delu kome je, kao metodi, pribegao pisac. Dakle, ne radi se ni o psovci, niti o “buuu!” koje treba da preplaši čitaoce, nego o pripremi za čitanje, svojevrsnom brifingu koji će, odmah u startu, i njih i delo postaviti na istu ravan, tj. ponuditi kod iščitavanja. Uputstvo, dakle, koje ukazuje na određen korpus dela koja se već nalaze u biblioteci čitaočevog iskustva.
Svojevremeno ste priznali da uopšte ne razmišljate o čitaocima dok pišete, već pišete onakve knjige kakve biste sami voleli da pročitate. Nije li to sebično?– Pre svega, i to je istina, razmišljam o samoj priči i načinu na koji je treba ispisati da bi bila dosledna izabranoj temi, odnosno pripovedačkoj potki. Ukoliko ne dozvoliš sebi da ispunjavaš nečija navodna očekivanja, nego poštuješ prirodu teksta koji ispisuješ, radiš u korist pomenutih čitalaca. Uostalom, ne znam koliko sam dobar pisac, ali znam koliko sam zaista vrstan čitalac. U tom smislu, zadovoljavajući sebe, istovremeno i sigurno zadovoljavam i saputnike na ovoj zajedničkoj čitalačkoj avanturi.
Ima li danas ozbiljan srpski pisac – ako ne dobije Ninovu nagradu - uopšte šansu da se probije do čitaoca kroz poplavu kvaziistorijskog pisanija, krvavih krimića i bljutavo iznijansirane erotske proze?– Ninova nagrada, koja jeste za poštovanje, jer čini čast i plezir piscu, u onoj istoj meri u kojoj pisac čini čast samoj nagradi, sasvim je OK, i da nije “Ninova”, bila bi neka druga sposobna da prelomi kako piščevu karijeru, tako i sudbinu knjige. Tako je i u drugim književnostima, uvek postoji ta jedna “najveća”, zar ne? Naravno, nagrada koja, po prirodi stvari, dolazi post festum, knjigu neće učiniti ni boljom ni gorom, za to je već kasno. I, istina je da je Ninova nagrada najefikasniji put, prečica do čitalaca, pa nije zgoreg, kako zbog pisca, tako i zbog izdavača i naravno same knjige, steći je.
Ali, za ozbiljnog (srpskog) pisca bilo bi još bolje, priznajte, da dobije Nobelovu nagradu.
U paralelnim svetovima romana „ I noć se uvukla u njegovo srce” prepoznao sam dosta autobiografskih detalja. Da li je to samo zato što sam ih svesno ili nesvesno i tražio, ili pisac, pogotovo u Srbiji, po prirodi stvari mora da živi u najmanje dva sveta: onom lepe književnosti i drugom u kojem je prinuđen na svakodnevno rmbačenje kako bi prehranio pisca – pa je sasvim normalno da se u njegovoj literaturi ti svetovi prepliću?– To se zove, jednostavno: stvarnost ili crno-beli svet oko nas. To što uzimam pođednako fikcijske i nefikcijske motive, odnosno pripovedačke karike, to samo znači da ni ja, baš kao ni iko drugi, ne mogu izvući na videlo dana nešto iz ničega. Građu romana čini svet koji nas okružuje, a doživljaji koji se opisuju deo su unutrašnjeg sveta pisca, bez obzira bili “pokupljeni” iz samog života, ili iz drugih knjiga, filmova i slično, da taj korpus nazovem “prepis života”.
Čitajući roman, jedna od asocijacija mi je bila Park iz doba knjige, kritičar Milan R. Simić u “Noći...” pronalazi “vodič za putovanje kroz vreme”, dok ti sam govoriš o pričama kakve bi danas pisao Edgar Alan Po... Da li je, gledano iz pozicije autora, to dobro ili loše kada književno delo ne nudi jednoznačnu senzaciju?– Da grubo parafraziram Džojsa, čije delo, usput, idealno ukazuje da je “jednoznačna senzacija” zapravo nemoguća u prepletu miliona senzacija koje nam u svakom minutu nudi život, uvek idem putem suočavanja sa stvarnošću iskustva (iskustava!) i trudim se da iskujem (još) nedovršenu svest svojih čitalaca. Ili obrnuto?
Priznajem da su za mene romani Đorđa Pisareva uvek bili svojevrsni vodiči kroz lavirint dobre literature, odnosno da sam mnoge dobre knjige otkrivao jer su na njih ukazivali junaci tih romana. Ni “Noć...” se u tom smislu ne razlikuje, naprotiv?– A što ne bi bili i svojevrsni vodiči kroz lavirint (dobrog) života? Moji junaci ukazuju na sam život, bez obzira kojoj (paralelnoj) stvarnosti pripadali. Uvek je tako bilo i “Noć...” se u tom smislu ne razlikuje, zar ne?
Baš kao što je, donedavno, bilo zanimljivo na ovoj zemaljskoj kugli koja nam je, spletom okolnosti, pripala u beskrajnom univerzumu, sve sa nepoznatnim područjima, plemenima i životinjama – uh, 19. vek, Istraživači i Kartografska društva, nepoznate yungle i nepoznata mora, Terra incognita! – a vala i sa knjigama: nedovoljna saznanja o “tuđim” književnostima znala je da rezultira sjajnim zbornicima gde su, u malom, u znalačkim, otkrivalačkim fragmentima, bila otkrivana čudesa nastala iz pera pisaca iz drugih kultura, tj. jezika.
Danas je gotovo sve poznato: planeta je, to je već dugo znano, postala samo ogromno selo gde su vam svaki predeo, čovek ili informacija dostupni jednim pogledom u monitor. Možemo li, ipak, ono Nepoznato, Novo i Čudesno ponuditi bar na tren, da osetimo ono što su osećali čitaoci dok su otvarali, prvi put, knjige Konrada i Poa, Sterna ili Yojsa? Mislim da je roman “I noć se uvukla u njegovo srce” dobar odgovor na ovaj izazov: otvorite srca, ne mislite linearno i – uživajte!
Miša Voljčko
Literatura nije lekMože li literatura - umetnost uopšte - pružiti nadu izgubljenom čoveku?– Literatura nije lek, ona funkcioniše sama po sebi (i za sebe). Hej, zamislite “nadu” koju bi “izgubljenom čoveku” pružile grčke tragedije, tragični šekspirovski raspleti, klanice u Tarantinovim filmovima! Bog je zadužen za nadu, a ne mali smrtnici poput umetnika: oni su, na revers, preuzeli obavezu za izveštavanje o avanturama duha i čudima (čudesima), i na njima je je da o njima verno izveste Druge. Bolje je iza sebe, smatram, ostaviti knjigu, ma koliko prašina po njoj padala u zaboravljenoj biblioteci, nego mermerni, crni spomenik koji iskijava, na kiši i vetru, zlehudu sudbinu zajedno sa mrtvim vlasnikom. Ali, bez brige, dobro je uhvatiti, bar na trenutak, ono što se zove Večnost!

24.08.15 Dnevnik - Novine i časopisi

Svaku svoju narednu knjigu, Đorđe Pisarev kao da piše uz geslo - sve što dosad nisam napisao, važnije je od svega što sam dosad napisao. Biće da je zbog takvog stava i njegov najnoviji roman, I noć se uvukla u njegovo srce, očekivano sveža književna mapa skrivalica koja je kadra da izdrži čikanje i sa najzahtevnijim čitaocima.

Autor, uz vešto izlomljeno pripovedanje, sigurno sklapa svoju priču, kontroliše njen krajnji ishod i sve vreme slaveći čitanje (u rukopisu vešto govori o romanima i pričama Borhesa, Gatalice, Blajstena, Kortasara, Dejvida Volasa...), a bez centralizovane istine, kao da postavlja čitaocima pitanje: da li ste kadri da ovaj rukopis, koji se prividno stalno raspada, uzorno obnavljate ne bi li na kraju, kao poslasticu, sklopili i svoju priču? Ko je rekao, valjda Sioran, "napadnimo stvarnost u korenu, promenimo joj sastav i smisao". Učinio je to Pisarev, neka to učine i čitaoci.
Kako je Pisarev napao stvarnost u korenu? Učinio je to ličnom književnom istorijom koja daje bezbrojna razumevanja stvarnosti a koje sve odreda jesu, tako se čini, u stalnoj prednosti nad privremenom stvarnošću u kojoj smo se zatekli. U piščevoj književnoj istoriji nalazi se i slovo o romanu Nevidljivi, u kome se otkriva spektakularna tajna istorija umetnosti, "zavera u kojoj parodirani orvelovski inžinjeri duša prave i umetnike i umetnost". Neka je tako, ali oprez: Parkovljani nikada ne veruju u ono što vide i znaju da se iza krije, uvek, još nešto, upozorava Tvorac književnog Parka, uz dodatno pojašnjenje da je "Tajni život Parka sliveno i harmonično putovanje kroz vreme i obećanje paralelnih života što je dostupno samo znalcima" koji su npr. čitali Blajstenove čudesne priče i dobro znaju ko su tarmiti, koji su od besplatne hrane i pića na prijemima načinili životnu filozofiju..." Zapravo, u tome i jeste kvaka - kako načiniti sopstvenu životnu filozofiju? Nemojte samo ostati melanholični i neverujući. Park postoji, i Alternativna stvarnost, i Centar za popravku snova ("Od takvog sveta, sveta Priče, nikad se nećete umoriti, a zlatni mirisi preplaviće vaša čula..."), neka je tu i Fikcija, priznajte: ... ali ipak, podseća li vas na nešto nepomerljiva sudbina književnih junaka? "Možda, možda ipak, i na vaše živote?" A tako je jer i naši životi jesu san u budnom stanju, što se posebno odnosi na Parkovske pisce izgubljene u haosu nove civilizacije a koji su na vreme shvatili "da se književnost mora okrenuti sama sebi ukoliko želi dalje da se razvija".
Ovim romanom, koji jeste pravi ispisani vodič za putovanje kroz vreme - sačinjen iz priča u formi pisma, hronike, pesme, rečnika, napisa iz lične književne istorije - Đorđe Pisarev postao je Parkovski pisac Broj Jedan. Najteže je, međutim, potvrditi žižnu tačku romana koji je sklopljen od četiri poglavlja: Ljubav u Parku dobre nade, Park: hronike, Parkovska književnost i Park: rečnik. Da li je to dopisivanje dva psihijatra iz različitih svetova (stvarnog Novog Sada i stvarnosti Parka), od kojih jedan navodno ne postoji, ili je žižna tačka sveopisana životna duhovnost samog Graba, tog stalnog tragača za ovozemaljskim duhovnim blagom, koji hrabro kreće na darvinovsko putovanje brodom PraBigl ka Galapagosu, carstvu u kome reči i slova jesu čudo, u kome se knjige vole, dakle, Graba, razapetog između dva života koji proizvode gotovo identične snove. To je to, Čitalac zajedno sa piscem uplovljava "pravo u tajnu, onoliko jednostavnu koliko su uvek jednostavne savršene stvari". Otuda i pitanje ko je stvarniji, dr Bor ili dr Neven? Zapravo, dileme i nema, oni su, "protiv svih prirodnih i fizičkih zakona", i jedan i drugi sa čitaocem koliko Grab, toliko i TragačPisarev, i svi jesu podjednako živi u ovom romanu kao centru sveta, u književnoj mreži koja se slobodno grana kroz vreme u svim pravcima, koja "treba da pomogne vrlim tragačima da stignu u središte prosvetljenja"... I ne postavlja se više pitanje da li je to moguće? "Moguće je, ali nije izvesno, baš kao što je moguće da su iz Bigl-benga rođena dva blizanca, Univerzum i Antiuniverzum", prinosi činjenicu Tragač Pisarev, uz Grabovu saglasnost, naravno. To bi morali da znaju i stanovnici ostalih carstava razbacanih u vremenu, to nije samo istina koju znaju ovosvetovni i stanovnici Parka, koji je kao mikrokosmos, u suštini - po Pisarevu - najvernija kopija univerzuma koji već postoji. Deluje zamršeno, a nije, samo je "potrebno da posedujete svoj veliki san da biste mogli ukrotiti odbegle ili odbačene snove". Neće biti, posle svega, da je Park tek "olinjala metafora o ljudskom raspeću između kretanja i mirovanja u večnosti". Park je mnogo više, u njemu se dešavaju još surovije priče ovog vremena, toliko surove "da niko zapravo u njih ne veruje iako svi znaju da su priče stvarne". Uostalom, Pisac podseća da je davno postojala Vavilonska kula građena tako da dosegne nebo i okupi sve jezike sveta... Hoćemo i mi, zajedno sa Tvorcem književnog Parka, da kažemo: Park sve pamti i čeka svoj Trenutak, uz bitnu piščevu opasku - Park posle Parka? Nema šanse...
Jer, (Adresa) /Posejala si prva izdanja /Džojsov Uliks /Portret umetnika u mladosti /ali ne znaš gde /nije rodilo /pretpostavljaš da su tamo /džinovske vile patuljci /sve je tamo /na toj adresi /Ali ne znaš gde da pišeš /zabeležena u iščezlom carstvu znakova /adresa je izgubljena. Zar i ove reči nisu najbolji dokaz da literatura nije igra, "ona je samo nešto drugačija stvarnost", još ako je ta stvarnost rođena u erupciji reči i iskaza i zavidne piščeve radoznalosti (škola za to ne postoji, "ma šta govorili vešti profesori kreativnog pisanja..."), onda i ne postoji potreba da se traži sklonište od noći koja se spušta, od noći koja se uvlači u drhtava srca, ne postoji jer pripadamo zajedničkom velikom Svetu svih znanih i neznanih svetova i carstava koji je uspeo da otkloni NOĆ iz svog velikog SRCA. Još jedna stvarnost napadnuta u korenu, biće da je tako.
Ne treba zaboravili ni esejizaciju koja kao da čuči nad sveukupnim sadržajem romana I noć se uvukla u njegovo srce. Pomenuti su svetovi romana na koje se oslanja Pisarev (pročitali ste roman Dugi razgovori sa prijatnim muškarcima - nema ga u realnim knjižarama ali ga zato ima u knjižarama Parka) - i evo piščevog slova, istina o jednom drugom rukopisu: "Zgusnuti, minuciozni a istovremeno i rafinirani raskošni prozni iskaz naratora kome priča teče baš kao reka, sa milionima sitnih, perfektnih (jezičkih i smisaonih) ukrasa poput vodencvetova koji znaju da prekriju svetlucavu površinu reke". To su reči koje srastaju i uz rukopis o kome pišemo. Neka ostane tako.
I, dosta za ovaj tren, "već osećamo miris piratskih uštipaka koje pokušavamo da napravimo" po receptu dr Bora. To je naše pravo, tekst - odgovor na izazov koji je uputio roman I noć se uvukla u njegovo srce iz njega je uzeo ono što mu je trebalo, "bez obzira kom korpusu to pripadalo". Nema druge, nastavlja se život unutar ovog romana ogromnih razmena, i lepo je. Lepo.

MILAN R. SIMIĆ