Poslanice iz Novog Jerusalima

01.01.00

Rec
Juli-avgust 1997
#35-36

MASTARIJE, SANJARIJE I SMEJURIJE

Poslanice iz Novog Jerusalima DJordja Pisareva, kako stoji u podnaslovu, izabrane price, one nikako ne predstavljaju prost skup do sada objavljenih pojedinih proznih dela ovog autora. Poslanice su svojevrsni autocitat, potpuno samosvojno i posebno delo kojem su ranije Pisarevljeve knjige posluzile samo kao gradja. Pisarev je i pre ove knjige svekoliku masu sopstvenog i tudjeg teksta tretirao kao ogromnu zbirku kockica za slaganje -- zavuci ruku i izvuci jednu kockicu, a onda se lepo igraj! Nijedna kockica nema samo jedno mesto u mozaiku, i, sto je najlepse, nijedna nema samo jednu (sarenu) stranicu.

Ponovo iscitavajuci, dakle, price DJordja Pisareva, dolazi se iznova do plodotvornih uporista njegove proze. Kazemo plodotvornih,jer se ponekad cini da citatnost, parodija, i igranje zanrovskim obrascima pred stavljaju sami sebi cilj. Neke price kao da su samodopadljive verbalne egzibicije, pretenciozno pretresanje fonda svetske literature, da bi se reference sakupile i krhko povezale ("Sekspir i konj"), ili na prvi pogled bespotrebno razaranje jos nekih kategorija teksta -- sintakse i morfologije ("Arkadija /Dies irae/"). Medjutim, i takve, fragmentarne price samo su fragmenti vece price, odnosno knjige u celini, a knjiga poziva citaoca da ucini samo jedan napor -- da se oslobodi, da zakoraci u to more teksta i da se, naravno, igra. Proza DJordja Pisareva ne trazi da citalac razume, da otkrije, vec da sanja, masta i da uziva u plovidbi od jednog znacenja do drugog. Naravno, ni ta, zanimljiva I uvek uzbudljiva plovidba, cak i onda kada je pomalo strasna, nije povrsna. Igra je svakako ozbiljna stvar, koja u sebi obavezno sadrzi komadice stvarnosti, ali samo da bi ih podredila novim, sopstvenim pravilima.
Pisanje price je igra u kojoj je jedan od glavnih aktera sâm Pisarev. Postmodernisticka zagledanost u cin pisanja prisutna je i kod Pisareva, samo sto ovde autor nije svemoguci, ozbiljni tvorac, demijurg, bog u tom svetu, koji ima sopstvenu dimenziju. Autor Pisarev je mucenik koga maltretiraju rodjeni junaci (kao sto ga je na kraju romana Kovceg njegova junakinja jednostavno zatvorila u -- roman!). U pricama "Radoznala Ana i kovceg" i "Sta je zeni najdraze" ovaj autoironizujuci stav predstavlja okosnicu. Price se slazu samo kao bezbroj mogucnosti, kao pregrst ispisanih papira sa raznim varijantama, kojima pisac vise ne vlada. Citalac je tako upucen da, ako mu se to svidja, uzme stvar u svoje ruke i slozi to pisanije onako kako misli da treba, bas kao sto je junakinja Ana u prici "Sta je zeni najdraze" prekinula vrzino kolo vracanjem stvari na iskonski pocetak -- klasicnu povest. U ovim pricama, kao i u romanima Gotska prica ili Kovceg, cin pisanja je smisaono srediste, ali je tretiran kao igra, u kojoj je moguce i vratiti poneki potez. Pisarev neprekidno, kroz takvu igru, problematizuje status pripovedaca i likova, ali time citav problem dobija jednu novu dimenziju -- neiscrpnost. Jer, na kraju jedne igre u kojoj gubimo, mozemo poceti novu.

Beskrajne mogucnosti kombinovanja i neiscrpni spletovi slika i znacenja najizrazitiji su u snovima, i Pisarev nemilice koristi njihov bogati potencijal. Sanjanje je ulaz u najbogatiji i najraznovrsniji svet, ali snovi ne cine samo taj drugi, paralelni svet, vec su, prema Pisarevu, u jednoj tacki povezani sa ovim svetom. Pisarev zahvata taj cvor koji povezuje svetove i od njihovog uzbudljivog amalgama stvara odlicne fantasticne price. Njima Pisarev u citaocu budi jedinstven i divan dozivljaj u kojem se mesaju radoznalost, preplasenost i draz iznenadjenja. Bez obzira na to da li je rec o putovanju kroz vreme ("Oliver sanja ludi san o Vuku"), o ukrstanju razlicitih vremenskih ili prostornih linija ("Hjalmar ili cudesni decak-san"), ili o snu kao bajkolikom popristu razlicitih svetova koji se glatko preklapaju i zadiru jedan u drugi ("Nibsy u svetu iza sedam planina"), sve te fantasticne igrarije nisu bez posledica, i cudesan koloplet dogadjaja ne okoncava se onog trenutka kad prestane sanjanje. Citalac ostaje zagledan u tacku u kojoj su dva sveta neraskidivo povezana, neprekidno oscilirajuci izmedju dve mogucnosti, sto predstavlja svakako jednu od najprimamljivijih situacija koju prica moze da ponudi. Putovanje kroz snove je uvek uzbudljivo, a suocavanje sa strasnim posledicama snivanja poseduje privlacnu jezovitost. Igrarije ponekad mogu da budu do krajnosti komicne, kao u prici "Ostrvo suvenira", u kojoj se jednostavno prevodi jezik stripa na jezik proze. Premestanje dogodovstina popularnog junaka iz stripa u novi medij otvora mogucnost za jos jedan oblik knjizevne igre. Medjutim, u nekim pricama, cvor koji povezuje san, stvarnost i igru dovodi do naslucivanja ne tako utesne misli o apsurdnoj poziciji bica koje se suocava sa svescu da je svaka situacija iluzorna, a da je ono sto je stvarno uvek cudovisno. Prica "Poslanice iz Novog Jerusalima" na groteskan nacin govori o lepoti iluzije i njenom nalicju, o stvarnosti kao koferu sa duplim dnom. Ni ovde, ipak,slojevitost smislova, i mogucnost uspostavljanja veza izmedju znacenja, nije iscrp ljena. Kao sto se u prici "O svetu kojeg nema" spirala snova uzdize do u nedogled, gde je svako ko je "stvaran" -- samo neciji san, tako i ovde ostaje nada da ce nam neko,mozda neko jos strasnije cudoviste, reci ko je "pravi", a ko iluzija, i da mozda ipak po stoji neko ko je zaista alfa i omega.

Dok je u romanu Popisujuci imena stvari Pisarev odlicno spojio u neraskidivu celinu stvarnost i fikciju, koje su se neprekidno medjusobno osvetljavale i dopunjavale, stvarajuci tako izuzetno preciznu ravnotezu, u pricama iz Poslanica formiranje te klackalice kao da ne postoji. Odnos prema knjizi se manifestuje sa jedne strane kao piscevo komicno "rvanje" sa pricom I neposlusnim junacima, a sa druge kao pomalo tragicna autorova borba sa pisanjem, koje mu ostavlja samo dve, podjednako neprijatne mogucnosti: totalno zaplitanje u svet knjizevnosti ili nepovratni gubitak dela, kao u prici "Kuca knjiga". Jedna prica iz ove zbirke izgleda, trenutno, resava tu napetost. U prici "U krojacnici mog ujaka" kao da se pisac svesno vraca izvornoj snazi pripovedanja. Ali i ova prica je donekle "diksurzivna" jer je distanca u odnosu na "pricu u prici" zadrzana. Pripovedanje se, medjutim, nalazi na samom rubu toka necije price, tako da tu reku divnih reci ovlas dodiruje. Pripovedac na jednom mestu kaze: "Zlatne reci cudesnih prica koje mi je poklanjao vise su me privlacile od zamornog ponavljanja tekstova Petoknjizja, molitvenika, na sta nas je primoravao melamed u Hederu..." Na taj nacin junak-autor Pisarev ipak ostaje u napetom stanju izmedju sklonosti ka pricanju koje uvek opcinjava, i autorskog, samosvesnog diskursa. To neprekidno balansiranje izmedju dva stanja, poput onog putovanja od jave do sna i nazad, predstavlja produktivno tlo koje stvara novi, i najvazniji kvalitet -- dobru pricu.
DRAGANA BESARA