Na stazi suza

21.05.11 Večernje novosti

Roman Đorđa Pisareva Na stazi suza, završni deo trilogije Mapa izgubljenog sveta, čitaoca vodi na fantazijsko putovanje po izmaštanoj tekstualnoj zemlji, koncipiranoj tako da pre odriče svoje veze sa takozvanom “stvarnošću” čitaoca, nego što ih doziva. Kritičari kojima je strana bilo kakva ideja o nekom finijem, složenijem i skrivenijem značenju književnog teksta, požuriće da dreknu postmoderna! glasom kojim se oglašava poetički/politički skandal. Nesumnjivo, postmoderne taktike pripovedanja prisutne su u knjizi Đorđa Pisareva: nekoliko autopoetičkih pasaža u kojima se tumači vlastiti tekst/tekstovi ili se ironičko daju saveti po formi slični onima upućenim “mladom piscu”, svakako će potvrditi takvo gledište. Potvrdiće ga i suptilna intertekstualna mreža intimne/individualne biblioteke koja brazda roman. Uopšte, dakle, nije problem uočiti postmoderne tehnike pripovedanja u ovom romanu, ali je problem kada se ne vidi kontekst u kome se one pojavljuju. Naime, na obodima postmodernističkog pisanja ovde se nalaze tragovi jedne poetičke, ali i književno-sociološke polemike u kojoj glas junaka-pisca prilično tačno ocenjuje aktuelni trenutak (srpske) književnosti: to da je ona stavljena pred izbor da postane ili roba čiji su najbolji proizvođači tv-voditeljke, ili politički pamflet (lepše rečeno: da bude “angažovana”) tj. da bezuslovno ispunjava zahteve političke podobnost/korektnosti. Postmodernizam Pisarevljevog romana nije tako simptom nekakve puke poetičke anahronosti, već je i pitanju gest prikrivenog besa koji izbija na rubovima izmaštanog sveta: besa i gneva pred licemerjem vremena u kome se navodno slavi pojedinac, ali se tom istom pojedincu onemogućava da razmišlja, mašta i govori ono što želi, razume se, osim ako ne želi da ponavlja naučene/naručene floskule.Lično, ne mislim da je postmodernizam Đorđa Pisareva poetika niti koncept književnosti kojom ona, u ovom trenutku, može da se izbori za svoju slobodu; međutim, nesumnjivo je da simboličke tačke u ovom romanu ili trilogiji, ako hoćete, upućuju na problem koji se pojavljuje kao sablast, pred svakim intelektualcem ili pojedincem, pa i pred nama, ovde i sada: svet (idealne) slobode je oduvek bio izgubljeni svet, a staza do tog sveta oduvek je bila staza suza. Otuda je taj izmaštani, postmoderni, na nekim mestima i estetski (pre)opterećeni svet, način na koji autor ovog romana teži da sačuva dostojanstvo ne samo književnosti već i individualnog mišljenja.
Slobodan Vladušić

21.02.11 e-novine.com

Za sve vas koji mislite da je zaista moguće putem književnog svemira pobeći od Emira i nemira, toplo preporučujem trilogiju Đorđa Pisareva. Za one koji za to više nemaju živaca, nemam pametan predlog. Pa sad vidite da li sam u pravu!


Siniša Tucić, jedan od najboljih pesnika mlađe generacije, ima pesmu simboličnog naslova „Hoće li postmoderna umeti da peva kao što je moderna pevala o njoj“ - što je, naravno, parafraza Miljkovićevog distiha iz jedne od njegovih najpoznatijih pesama, „Poeziju će svi pisati“. I zaista, ako slobodno ukrstimo ova dva poetska iskaza sa prozaističkom postmodernom situacijom, dobićemo sadašnjost u kojoj svi pišu prozu, ali pitanje o njenom kvalitetu, o njenom pevanju, ostaje otvoreno. Drugim rečima, često se postmodernistički roman pokazuje kao sterilan, da opet citiram pomenutu pesmu Siniše Tucića, odnosno kao da nema šta mnogo da kaže/otpeva o našem životu.

Đorđe Pisarev je poslednjim romanom Na stazi suza (Agora, 2010) zaokružio svoju trilogiju, koju čine još i Ponoć je u sobi uspomena i A ako umre pre nego što se probudi? Jedan od veoma talentovanih pisaca srednje generacije, čija se očigledna narativna veština, bliska Osterovom remek-delu U zemlji poslednjih stvari, može videti u prvom i poslednjem poglavlju romana Na stazi suza, koja se delimično podudaraju, čini mi se da ipak nije uspeo da se ispetlja iz jedne prilično prevaziđene autoreferencijalnosti, autopoetičke samozaokupljenosti, iz, ako hoćete, slatkih obećanja postmoderne koja nisu uspela da otpevaju ono što smo od njih očekivali. Naime, a i sam Pisarev je toga više nego svestan, mada naglašava da njega to ne zanima, postmoderna na Balkanu se zaglavila negde u vremenu i tek je prekasno shvatila da oko nje besni rat. Na žalost, u većini slučajeva, postmodernisti su zaista okrenuli glavu i pravili se da je sve isto kao što je i bilo. S druge strane, da ne budem nepravedan prema njima, njihovi romani bili su tokom osamdesetih mesto na kojem su se bezbedno mogle promišljati ideje o kojima se ili nije smelo pisati ili u datim društvenim okolnostima nisu postojale druge mogućnosti za pisanje. Ipak, čini mi se da su devedesete i nulte suviše krvavoživotne da bi književnost imala pravo da o njima ćuti, i da je na neki način obavezna da o njima progovori makar i posredno i izokola, a svakako na način na koji dolikuje. Pored toga, treba pomenuti da su postmoderni prosedei i danas prisutni u mnogim delima koje ne bismo tako nazvali, već bismo ih čak pre svrstali u neorealizam, u ono što se zove i stvarnosna proza, međutim teme tih ostvarenja su ekskluzivno preuzete iz stvarnosti. Tu, pre svega, mislim na Ugričićev roman Neznanom junaku i na Tešinovu zbirku pripovedaka Ispod crte.

Dakle, ono što mi smeta u Pisarevljevom delu jeste priča o stvarnosti kao književnom proizvodu, i mada bi se mogli složiti da stvarnost jeste u velikoj meri proizvod naše imaginacije, ona ne bi trebalo da se relativizuje i da se u potpunosti prepusti pojedinačnoj svesti. Ako je, stoga, pojedinac merilo sveta, da pomalo iskrivim čuvenu Protagorinu maksimu da je čovek mera svih stvari, onda se svet otkriva svakom ponaosob i u tom slučaju zaista ne treba da postoji nikakva zakonomernost, kako u našem ponašanju prema svetu, tako i u našim međusobnim ophođenjima. Upravo tu nastaje potencijalni problem preko kojeg književnost možda može da pređe, ali nisam siguran da joj se to na duže staze isplati. Takođe, ukoliko je pojedinac ujedno i stvoritelj i uništitelj sveta, onda je zaista nepotrebno komunicirati taj svet bilo kome drugom, jer: a) njega/nju to ne zanima – on/ona ima svoj savršen, samostvoreni život i b) čak i ako ga zanima, on/ona to ne može da razume jer je čitav kosmos u tom slučaju zamišljen idiosinkretički. Da bi se spasili iz ovog vrzinog kola postmodernisti su, sledeći Borhesa, ubacili u igru i (auto)referencijalnost i intertekstualnost i počeli da izjednačavaju svet iz knjiga sa stvarnim svetom, često dajući ovom prvom prednost u odnosu na potonji. U tom smislu, sve što je napisano moguće je i dogodilo se, a ono što se stvarno dogodilo, nije se dogodilo dok nije zapisano i ispripovedano. Postoje ozbiljni teorijski konstrukti koji će dokazivati ovu tvrdnju i možda čak i retorički nadmoćno uspeti u tome. Međutim, stvarnost ume da bude surova, što smo mi, živeći na prostoru bivše Jugoslavije, umeli odlično da proverimo na sopstvenoj koži.

Prosto rečeno, Pisarev želi da odvede čitaoca na jedno interknjiževno putovanje za koje lično, sudeći po litararnim aluzijama i pomenutim autorima i naslovima, mogu da garantujem da je veoma zanimljivo i poučno. Problem je što se meni na takvo putovanje ne ide, jer mi je dosta Potemkinovih književnih sela i posela, osećam mučninu u stomaku, ne prija mi duga vožnja, a i zaslepi me sva silna i nestvarna lepota da prosto ne znam gde se nalazim. Za sve vas koji mislite da je zaista moguće putem književnog svemira pobeći od Emira i nemira, toplo preporučujem trilogiju Đorđa Pisareva. Za one koji za to više nemaju živaca, nemam pametan predlog. Pa sad vidite da li sam u pravu!

Vladimir Arsenić

13.11.10 TANJUG

Izdavačka kuća "Agora" predstavila je beogradskoj publici 11.novembra knjigu "Na stazi suza" Đorđa Pisareva, kao poslednji deo trilogije "Mapa izgubljenog sveta".
Trilogija ,čiji je prvi deo naslovljen sa "Ponoć je u sobi uspomena", sledi "A ako umre pre nego što se probudi?", završava se "Na stazi suza", a to znači da je saga o traganju za smislom došla do kraja, a da odgovor nije dobijen.

Prema rečima autora, trilogija prati jedna ljubavni par od mladosti do poznog zrelog doba, a svi ostali likovi su deo sveta u koji oni žele da uđu jer im je težnja da žive kao sav normalan svet.

Pisarev je trilogiju definisao kao ,,potragu za smislom , neuspelo putovanje u realni svet". On je uveren da je savremeni čovek, pa i pisac, izgubio ne samo odnos prema stvarnosti već i samu stvarnost, a ,,svako nastojanje da se do nje dopre je odjek potrebe i nužnosti svih nas, koji živimo u vremenu bez orijentira i putokaza".

Prema oceni urednika "Agore" Nenada Šaponje, knjige Đorđa Pisareva otkrivaju brojne književne i egzistencijalne svetove skoro na način koji to Sent Egziperi čini u "Malom princu" i sličnim knjigama koje samo na prvi pogled deluju kao naivne, jednostavno pisane knjiga za mlade.

Pisarev je autor 15 knjiga. Dobitnik je više književnih nagrada ("Laza Kostić", stipendija "Borislav Pekić", Pokrajinski fond za kulturu, Društvo književnika Vojvodine), a dve prve knjige ove trilogije imale su po dva izdanja.