01.01.00
Vikend Danas
02.03.2002.
Postmodernista u uniformi
Djordje Pisarev: "Pod senkom zmaja", Stilos, Novi Sad, 2001.
Mihajlo Pantic
A onda je postmodernista obukao uniformu. I ucestvovao je u ratu za koji je, kao i za svaki rat uostalom, smatrao da je besmislen, glup, izlisan... Svejedno, borio se u njemu, jer ga je izvan velikih, pateticno-manipulativnih prica na koje nije mogao uticati, doziveo licno: "Ti pucas na mene, bogami, potrudicu se da ti slomim krila". I odjednom, postmodernisticka stanovista, sasvim neocekivano, osvedocena su na neocekivanom mestu, u stvarnosti, u realitetu, u istorijskom vremenu: Srbija je u politickom ludilu, cija kulminacija je pracena NATO-bombama, postala prostor ostvarene postmoderne apokalipse - svet se, u ratu, "definitivno raspao u krhotine koje nikakav realizam ne moze vise oblikovati u idealizovanu, pastoralnu, celovitu pocetnu pazlu".
Od takvog iskustva, bolje reci, od saznanja koje je iz sfere spekulacije preslo u neposrednu datost, i tu, kroz cin evidencije, dobilo potvrdu autenticnosti, krenuo je Djordje Pisarev u pisanje kratkog romana "Pod senkom zmaja". Dakle, nije rec ni o kakvoj kung-fu storiji, niti o sinopsisu scenarija za film Dzemsa Bonda ili reinkarniranog Brusa Lija, kako bi se, na prvi pogled, moglo suditi po narecenom naslovu, vec, sasvim suprotno, i za jednog konskventnog postmodernistu (ako je u postmodernizmu konsekventnost uopste zamisliva) kakav je Djordje Pisarev (pocev od rane "Knjige gospodara prica", 1985. do intrigantne "Zavere bliznakinja", 2000) pomalo neocekivano: o nastojanju da se surovost po volji neminovnosti dogodjene empirijske ravni nekako sacuva u knjizevnom tekstu, i da se toj surovosti da estetski legitimitet.
To niposto ne znaci da se diplomirani postmodernista Pisarev preko noci premetnuo u ordinarnog "stvarnosnjaka" (po principu dogmatske pouke: "Radite vi sta hocete, bez price i politike se ne moze") nego samo da je respektovao ono sto se u medjuvremenu dogodilo, a dogodila se nuznost uzasa. Slicnost tog transformativnog procesa autorske poetike koju bih nazvao nevoljnim, ali neizbeznim pristankom na realnost (ili, mozda, budjenjem tzv. odgovornosti?!) povezala je, poslednjih godina, niz medju sobom inace prilicno udaljenih srpskih postmodernistickih pisaca: od Albaharija, preko Vojislava Despotova, do Basare, Milete Prodanovica i Vladimira Pistala.
Samo se ta cinjenica transformacije (od istrazivackog, formalnog ludizma do pripovedanja o istoriji, o zadatoj stvarnosti) u slucaju novog romana Djordja Pisareva uocava radikalnije nego inace, sigurno stoga sto je Pisarev, nedvosmisleno, najeksperimentalnije raspolozeni srpski pripovedac 80-ih, a bogami, i 90-ih godina. Kako smo ono ucili u gimnaziji: jacina sile akcije indukuje jacinu sile reakcije. I to je to: cista forma u jednom trenutku otvorila se za preteski, brutalni sadrzaj. Ne bih rekao da je Pisarev tako nesto planirao, mada se naknadno sve moze racionalizovati: radije bih govorio o svojevrsnoj iznudici i, opet, o neminovnosti. O faktu da se posle rata pripovedanje zakonomerno menja: neko, jednostavno, mora napisati "Dnevnik o Carnojevicu" ili "Hrvatskog Boga Marsa".
U Pisarevljevom slucaju, medjutim, novosteceno zivotno iskustvo nije neutralisalo iskustvo biblioteke. Naprotiv, kao da ga je osnazilo i dalo mu dodatni smisao. Da bi se (samo)oblikovalo u knjizevnosti, da bi od pojedinacnog preslo u opstost, iskustvo trazi analogije, a da kakve druge nego literarne. Kod Pisareva sam uvek uvazavao beskompromisnost izabranog stava: knjizevnost ukazuje najpre na samu sebe, na svet u knjizevnost stvoren, govori Pisarev iz knjige u knjigu, a ostalo - kako mu bude. Ta beskompromisnost, istini za volju, cesto je rezultirala nedorecenoscu, umalo da reknem zadrtoscu, a da posebno ne pominjem hermeticnost, trazenu haoticnost (tako treba!) i nisku komunikativnost njegovih prica i romana. Uvek ili gotovo uvek je nesto nedostajalo. Roman "Pod senkom zmaja" mozda pokazuje sta je to nedostajuce nesto. Nesto vise (ili manje?) od igre.
Nesto u vezi sa ekstraktom egzistencije. Nesto izvan formule, makar ta formula bila srocena kao dobitna kombinacija. U "Senci zmaja" pripoveda se jedna vrlo slojevita, izukrstana prica, koja svojom strukturom, vec prema piscevoj intenciji, hotimicno podseca na "Okretaj zavrtnja" Henrija Dzejmsa, ali, zasto da ne, i na Andricevu "Prokletu avliju" (prstenasta struktura, mobilni sizejni sklop, "upricavanje price").
Ni kraceg romana ni komplikovanijeg postupka. Pocinje konvencijom "knjizevne krcme" (dobro-de, ovog puta je u pitanju kafic), potom se javlja konvencija "pronadjenog rukopisa", onda "dekameronska situacija" usmenog pricanja price, zatim na red stize ispovest glavne junakinje, pa prepiska junaka u koga se ona putujuci kroz prostor i vreme u "pavicevskom" maniru zaljubi, konacno, junakov ratni dnevnik, o danima NATO-tretiranja Novog Sada i okoline. Skokom kroz prostor i vreme junakinja ce spasti zivot glavnom junaku, ali, pokazace se, uzalud: on ce izvrsiti samoubistvo. Fantasticka prica, ispricana na postmoderan nacin, sa onirickim rezovima i umetnutim kadrovima iz "prepisane stvarnosti", medjutim, moze sve, pa cak i da pobedi vec trivijalizovanu smrt. Junaci ce zavrsiti u virtuelnoj stvarnosti koja, da li slucajno ili namerno, podseca na Matriks.
Krajnja kosekvenca Pisarevljeve knjizevne jednacine sa mnogo poznatih, ali sa vratolomno ubrzanom vestinom realizacije, vraca nas, posle tog neverovatnog fabulativnog ekvilibrijuma - u kojem staro akademsko pitanje o motivaciji likova i postupaka postaje suvisno, glupo, neumesno - opet u okrilje postmoderne, u nemogucnost uspostavljanja deideologizovane slike sveta, u beznadnu proizvoljnost stihije stvarnosti koju svako zeli da interpretira na svoj nacin, u skladu sa svojim interesima, i da nam tu interpretaciju predstavi kao jedino valjanu Istoriju, kao jedino mogucu Pricu. A pripovedaci od (postmoderne) vrste kojoj pripada Djordje Pisarev ne cine nista drugo nego jedino ono sto im je dato: pripovedanjem svojih prica demaskiraju gestove slepe volje, zavitlavaju se sa njom. Narocito, i utoliko vise, kada ti gestovi produkuju uzase stvarnosti.
Nema sta, posle svakog teskog iskustva pisu se knjige poput Pisarevljevog romana "Pod senkom zmaja". Iskustvo opterecuje, literatura prociscuje, znamo to jos od grckih tragicara. Samo sto se taj mehanizam ponovio toliko puta da je postao sasvim predvidljiv, a pogubno ubrzanje istorije ucinilo je da se tragedija pretvori u svakodnevni zanr. I sta onda ostaje piscu nego da taj nauk pisanjem demonstrira: ako se u svetu sve sto je moguce (a sve je moguce i dozvoljeno) desava uvek nagore, neka se u knjizevnosti, u podrucju verovatnosti, desava ponekad i nabolje, uprkos iskustvu, uprkos smrti. I kod Pisareva se to, kroz lepotu price, i ostvaruje. U romanu "Pod senkom zmaja" bas mu je poslo za rukom...
Danas Com Media
24.10.2001.
Virtuelna knjizevnost
Uzbudljiva gotska prica: Matriks u Bomblendu
Umesto oko vatre, kao svi slusaoci velikih prica, Pisarevljevi junaci okupljaju se oko kafanskog stola da bi se suocili sa tajnama i iznenadjenjima jednog zenskog rukopisa
Da li se o nasem poslednjem pararatnom okrsaju iz proslog milenijuma moze progovoriti iz perspektive fantastike, paralelnih realnosti, putovanja kroz vreme, uz pomoc duhova i zone sumraka? Izgleda neverovatno, ali konacno se jedan srpski pisac setio da se Alisa moze iz Vonderlenda prevesti u Bomblend, a da njena storija ne postane amanpurovska ratna reportaza, nego uzbudljiva gotska prica o ukletoj kuci, nadjenom rukopisu i dugom, srecnom zivotu u matriksu.
Kratki roman Djordja Pisareva enigmaticno naslovljen Pod senkom zmaja (Stilos, 2001) ima ambiciju da u pazljivo konstruisanom realistickom pripovednom okviru suoci fantastiku, san i dokument. Smestena u 2020. godinu, Pisarevljeva ezotericna povest istrazuje vreme bombardovanja Jugoslavije uz pomoc pisama, secanja, snovidjenja i putovanja kroz vreme, koristeci pri tome zmaja kao dominantnu metaforu horora i pometnje. Decja igracka koja ima moc metamorfoze u po zivot opasnu pticu-grabljivicu pretvara se u glasnika Apokalipse, u zlocudne avione koji tuku po polozajima na kojima se vise krije nego bori Aleksandar, glavni junak ove povesti, postmodernista u uniformi koji ce igrati poker u zivot sa silama haosa i bezumlja.
Ana V, stanarka njegove napustene kuce i njegov dobri duh iz buducnosti, uspeva da mu ulaskom u vremensku matricu tri puta spase zivot i konacno ga vrati u idilu, pravo na livadu gde se pustaju sareni zmajevi bezopasni po zivot.
Eksploatisuci motive tajanstva i maste pozajmljene od Edgara Alana Poa, Dzozefa Konrada i Henrija Dzejmsa jednako koliko SF i kiberpank, Pisarev izvodi i jedinstven tipografski eksperiment u kome graficka reciklaza teksta postaje ekvivalent totalnoj relativnosti dimenzija vremena i prostora. Pod senkom zmaja je klupko narativnih linkova koji se racvaju na vise strana: Anin rukopis o neocekivanom susretu sa sudbinom poginulog rezerviste, Aleksandrova pisma i dnevnici koji otvaraju vrata u paralelni svet, oniricka putovanja u proslost, sve to postaje deo jedne velike hipertekstualne pustolovine u cijem su sredistu kao u kovitlacu dva prijatelja koji u kafani uz vinjak slusaju pricu tajanstvenog neznanca, postajuci na kraju i sami svedoci cuda i posetioci matriksa, onog "najboljeg od svih svetova".
Umesto oko vatre, kao svi slusaoci velikih prica, Pisarevljevi junaci okupljaju se, tako, oko kafanskog stola da bi se suocili sa tajnama i iznenadjenjima jednog zenskog rukopisa - bas kao u Dzejmsovom Okretaju zavrtnja, fatalnoj povesti o tajnom savezu dece i duhova i krstaskom ratu jedne mlade dadilje protiv sila zla. Uza sve intrigantne elemente strave i uzasa, Pod senkom zmaja je, kao i Okretaj zavrtnja, prvenstveno parabola o ljubavi i alegorija o misticnom zenskom glasu, o nedokucivoj i neproverivoj zenskoj prici.
Reminiscencije na ratni kosmar prisutne su zahvaljujuci vestom "umrezavanju" pozajmljenih i variranih motiva, pre svega iz Selindzerove price "Savrsen dan za banana ribe", ali i od Remarka i Dzozefa Konrada. Rat je, ipak, samo povod da se isprica jos jedna varijacija na putovanje kroz zecju rupu i na drugu stranu ogledala. Kao i u Alisinom slucaju, paralelni svet se opire zakonima logike i empirijskog zakljucivanja, jer svaka potraga za odgovorom samo umnozava nedoumice. Ana V. tajnama barata vestije od Alise, jer zna da se one ne mogu ni odati ni razotkriti, vec samo upakovati u pricu od koje zastaje dah. Povest o spasavanju redova Sase iz kandzi zlocudnih zmajeva ukida logicna i naucna objasnjenja, vec i samim tim sto je put u vreme i percepciju omogucen dokumentom i nadjenim rukopisom, ali i nuzno uslovljen fatalnom ljubavlju, jedinom silom koja teleportuje direktno u matriks.
Vladislava Gordic
01.01.00
Dnevnik
09.11.2001.
Nova knjiga Đorđa Pisareva "Pod senkom zmaja"
Snoviđenja o stvarnosti
Smešten u 2020. godinu roman istražuje vreme bombardovanja
U izdanju "Stilosa", ovih dana objavljena je nova knjiga Đorđa Pisareva i ta deseta u nizu proznih ostvarenja ovog književnika postmodernističkih stremljenja nosi naziv "Pod senkom zmaja". Ovaj kratki roman enigmatičnog naslova, po mišljenju književne kritičarke Vladislave Gordić, izrečenom na jučerašnjem predstavljanju ove knjige u Kulturnom centru Novog Sada, ima ambiciju da u pažljivo konstruisanom realističkom pripovednom okviru suoči fantastiku, san i dokument.
Smešten u 2020. godinu, roman iz perspektive budućnosti istražuje vreme bombardovanja Jugoslavije, kako navodi Vladislava Gordić, uz pomoć pisama, sećanja, snoviđenja i putovanja kroz vreme, koristeći pritom zmaja kao dominantnu metaforu horora i pometnje. U romanu, koji se može čitati kao klupko narativnih linkova, prisutni su motivi tajanstva i mašte, u tradiciji pisaca poput Poa, Konrada i Henrija Džejmsa, uz reminiscencije na ratni košmar, a knjiga se ispostavlja kao dobar način da se ispriča priča s one strane (Alisinog) ogledala. Knjiga "Pod senkom zmaja" otvara i pitanje da li se o našem prošlodecenijskom, poslednjem kvaziratnom pokušaju, može govoriti iz perspektive fantastike i da li Alisa iz Vonderlenda može da se prevede u Bomblend, a da to ne bude "amanpurovska", već prava gotska priča, rekla je Vladislava Gordić, iznoseći da je ovaj roman dokaz da je to moguće.
Po mišljenju kritičara i u čitalačkoj svesti Đorđe Pisarev je najradikalniji predstavnik srpske postmoderne književnosti, podsetio je urednik "Stilos izdavaštva" Franja Petrinović, dodajući da nas autor ovog puta suočava sa drugačijim, svedenijim književnim postupkom, ali delo ipak ima sve bitne elemente poetike po kojoj je Pisarev poznat. Ovo je priča o ubrzanju naše stvarnosti, ali poetički kombinovana sa najboljim odlikama savremene literature, jer, smatra Petrinović, u ovom romanu dolazi do srećnog upliva stvarnosti i traumatičnih pitanja, ali preko snoviđenja, dokumenata, sanjanog, paralelnih svetova, a što su odlike postmoderne književnosti.
Uz lični stav da literatura ne može da utiče na stvarnost, Đorđe Pisarev je izneo svoje ubeđenje da život koji živimo nije jedini, već deo jednog od mogućih svetova. Ono što se dešava u životu, dešava se i u romanu, koji je, ističe autor, ipak napisan kao tračak nade ili kao dobra vest. Đorđe Pisarev, urednik Kulturne rubrike našeg lista, dobitnik je nagrade Društva književnika Vojvodine, nagrade "Laza Kostić" i književne stipendije iz Fondacije Borislav Pekić za 2000.godinu.
N. Pejčić
01.01.00
Dnevnik
09.01.2002.
Intervju: Đorđe Pisarev
Pisac pod senkom zmaja
Ukoliko sam u novom romanu uspeo, bar na trenutak, da sopstvenu identifikaciju pretvorim u kolektivnu, ukoliko ste se vi, bar u jednom momentu, prepoznali u njoj, ja sam zadovoljan - kaže naš sagovornik
Razgovor vodila: Nina Popov
Kraj godine, već po tradiciji, prilika je za svođenje računa, raznovrsne bilanse i top liste u svim domenima života, pa tako i na umetničkoj sceni. Prošlogodišnja književna produkcija na početku svake godine u trci je za prestižnu NIN-ovu nagradu, ali i za druga priznanja pisanoj reči. Kako duhovito kaže kritičarka Vladislava Gordić, u velikom revolveraškom obračunu mejnstrim i of proza boriće se za ulazak u kanon, odnosno za mesto maženog, paženog, nagrađenog i jednom zauvek etabliranog literate.
U najužem krugu autora uvrštenih u izbor za NIN-ovo priznanje je i književnik Đorđe Pisarev sa svojim novim romanom "Pod senkom zmaja", objavljenim u izdanju novosadskog "Stilosa". Pisarev, predstavnik postmodernističkog kruga stvaralaca autor je deset knjiga, među kojima su romani "Mimezis, mimezis romana", "Knjige naroda lutaka", "Gotska priča", "Kovčeg", "Popisujući imena stvari", "Zavera bliznakinja", kao i pripovedne zbirke "Knjiga gospodara priča", "Miki Šepard: Strašne priče", "Poslenice iz Novog Jerusalima." Uz nagradu Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, Pisarevu je pripalo i priznanje koje nosi ime Laze Kostića, kao i stipendija iz Fonda Borislava Pekića.
Prokleta avlija novog milenijuma
"Pod senkom zmaja" je kratki roman. To je novina u vašem opusu. Zašto ste se ovom prilikom opredelili baš za tu formu ?
- Postoji nekoliko sižejnih tokova koji su zaista ovom romanu pružali šansu da bude obimniji; no, čemu opširnost po svaku cenu? Ne valjda zato da bi se izašlo u susret onim vrlim ljubiteljima koji samo debele romane smatraju za prave romane!
Roman je kratak baš kao što je bio kratak, samo tren, udarac bombe u Bomblendu u kome smo nekoliko meseci živeli. Kratak je baš kao što je kratka i obična, željena dobra vest, a u protekloj deceniji mogli smo samo da se nadamo, uglavnom zaludno, da će do nas dopreti bar takva, kratka ali dobra. Roman je, uostalom, kratak baš kao što je to i "Dnevnik o Čarnojeviću", koji se bavi istim stvarima, ali u drugom vremenu.
Jedan kritičar, inače zadovoljan mojim romanom, imao je samo jednu primedbu: zašto je toliko kratak? Jer, smatra on, ako je napisan u takvom obimu, onda on mora biti, po vrednosti i značaju, dobar bar koliko je to "Prokleta avlija" Ive Andrića... No, prevideo je suštinsku stvar: "Pod senkom zmaja", sa svim implikacijama koje nosi, i jeste "prokleta avlija", ali pisana na početku novog milenijuma, sa svim novim osećanjima i saznanjima koja su nam danas (i sutra!) dostupna.
U vašem dosadašnjem pripovedačkom postupku kretali ste se prostorom fantastike. U novom romanu u nekoliko paralelnih tokova pripovedanja prepliću se ravni fantastike i realnosti. Da li je u pitanju još jedan u nizu vaših pripovedačkih eksperimenata?
- Ne mogu reći da je u pitanju "još jedan u nizu"; ja, naime, posedujem nešto što bi se moglo nazvati ličnom strategijom pripovedanja - ona zaista podrazumeva preplitanje fantastike i realnosti - nešto što se može nazvati stilom, i to je način na koji pišem, baš kao što dišem, jedem ili vodim ljubav. Dakle, teško da se može reći "ovo je još jedan udisaj u nizu, još jedan zalogaj u nizu, još jedna noć ljubavi". Svaki od ovih trenutaka je jedini, neponovljiv i samosvojan, pa je tako i svaka moja knjiga jedina, neponovljiva i samosvojna.
Ja ne pišem "eksperimente", nego eseje, priče i romane, pišem o ljudima i knjigama, dakle - o životu i smrti.
Nagrada Fonda "Borislav Pekić" vam je pomogla, kako sami kažete, da gotovo nesmetano radite na rukopisu ovog romana. Kako ocenjujete ovakav način podsticanja književnog stvaralaštva?
- Živimo u prilično siromašnoj zemlji, da ne kažem - bednoj. Novine, televizijske programe (i džepove!) pune dnevni, prolazni, obični, često sirovi, neobrazovani, brljivi i brbljivi političari, trgovci koji love u mutnom, priučeni bankari, oni koji su postali direktori samo zahvaljujući partijskim bojama i oni koje je priroda obdarila snažnim mišicama pa tako mogu loptu da hitnu malo jače od vas. Donacije završavaju kod onih kojima i nisu potrebne, preplaćeni su oni koji i nisu stvaraoci, nego samo (često priučeni) tehničari.
Retki su oni majstori u svojoj oblasti koji su zaista nagrađeni za svoju veštinu, talenat i dela koja stvaraju. Naravno da su, utoliko, bitna priznanja koja, doslovno, kažu: dobri ste, primetili smo, znamo da to radite zato što morate, ali ne radite uzalud, ostavili ste nešto što će nas sve nadživeti. Ukoliko, usput, dobijete i nešto para, nenadano i neočekivano, baš kao što je to slučaj kada je u pitanju Fond Borislava Pekića, tim bolje. Zahvalan sam im na pomoći, posebno gospođi Pekić i gospodinu Vukobratu.
No, ja čekam, i dalje, nekog galantne ruke ko će, ceneći ono što radim, reći, na primer, "evo, Pisarev, ne mogu parama da platim ono što činiš ostavljajući za budućnost poneku dobru stranicu lepe književnosti, ali ti poklanjam kompjuter, bar da imaš na čemu da pišeš"!
Neslućene mogućnosti virtuelne realnosti
Dela nekih savremenih pisaca danas se čitaju na Internetu. Da li bum informatičke tehnologije olakšava rad savremenom piscu ili, kako neki tvrde, dehumanizuje i sputava njegovu maštu?
- Naprotiv, virtuelna realnost koja nam je danas na raspolaganju, baš kao na dlanu, tek otvara neslućene mogućnosti i pruža šansu našoj mašti da se razigra. Treba to uzeti sa pozitivne strane i prilagoditi se novim mogućnostima. Uostalom, niko se nije zapitao zašto smo sa zidova pećine prešli na papirus ili pergament, zašto smo posle rukopisnih prešli na štampane knjige. Baš kao što niko ne gunđa zbog pronalaska točka ili metalurgije.
Na kraju, da vas ne bih previše ubeđivao u moje stavove koji su očigledno i jasno usmereni ka potpunom prihvatanju novih informatičkih tehnologija, setite se da sam svoje voljene junake iz romana "Pod senkom zmaja" smestio upravo u virtuelni raj, setite se da su završili u Matriksu u kome će, nadam se, živeti večno.
Vi se bavite i književnom kritikom. Šta je, po vašem mišljenju, novo i šta zavređuje najveću pažnju kada je u pitanju savremena srpska proza?
- Još davne 1989. godine romanopisac i teoretičar Dejvid Lodž govorio je o zapanjujućoj raznovrsnosti stilova koji se, kao u nekom estetskom supermarketu. nude: tradicionalno i inovativno, minimalizam kao i preobilje, nostalgija i proricanje...
I u zemlji Srbiji su evidentne poetičke raznovrsnosti. Romani realističkog prosedea, okasneli izdanci avangardnog eksperimenta, meditativna, lirska proza ali i egzemplari postmodernističkih romana koji (i dalje?) zbunjuju čitaoce prividnim nedostatkom priče ili odsustvom klasično građenih i definisanih likova.
Kako spadam u one koji smatraju da su sve metode legitimne ukoliko rezultirajuu vrednim književnim delom, mogu slobodno da ustvrdim da su poslednje književne godine ponudile niz dobrih knjiga a to je, ipak, najvažnije.
Lično svedočanstvo
Gradeći lik jednog od glavnih junaka romana, "postmoderniste u uniformi", vi ste sasvim očigledno, koristili autobiografske elemente. Vaše identifikovanje sa tim likom pri tom nije u ravni puke faktografije. Da li je, možda, u pitanju neka projekcija vašeg umetničkog ja?
- Sigurno da ne možemo pobeći iz svoje kože. Umetnik prenosi u svoje delo sopstvene senzacije, doživljaje, iskustvo. Treba li uopšte da naglasim da nije bitno odakle potiče to narečeno iskustvo?
Ono je moje, lično, pa makar bilo "naučeno" iz knjige, života, priče Drugog. Ono je prelomljeno kroz moju svest, prerađeno i obojeno, na način na koji funkcioniše moja glava, i tako jedina i originalna, pa makar bila i ponovno pisanje davno stvorenih Biblije ili "Don Kihota". Svaki je trenutak različit, baš kao što je različita i svaka suza puštena niz obraz nekog od ljudskih bića što su živeli, žive, ili tek treba da budu rođeni.
Roman "Pod senkom zmaja", zaista, jeste lično svedočanstvo, ali pretopljeno u formu umetničke proze. Ukoliko sam uspeo, bar na trenutak, da sopstvenu identifikaciju pretvorim u kolektivnu, ukoliko ste se Vi, bar u jednom momentu, prepoznali u njoj, ja sam zadovoljan.
