Ponoć je u sobi uspomena

16.06.06

Ne stidim se što sam Srbin, trezveno se nosim sa tom činjenicom, ali nisam baš ni toliko lud da se time ponosim

Mašta je došla po svoje onome piscu koji se nađe između redova belosvetskih vesti i svoje literature. To šta se u ovom kontekstu dešava činjenicama i fikcijama može biti kao u nekom poetičkom hororu. Preko “dana” Đorđe Pisarev (1957) bira mesto i naslov u novosadskom “Dnevniku”, urednik je nedeljnog izdanja, za Koštunicu, Buša, Putina, srpska i ostala globalna posla, a “u ponoć je u sobi uspomena”. Ovako je naslovljen njegov poslednji romana iz 2005. godine, a četrnaesta knjiga. Pet zbirki priča, jedna knjiga eseja i osam romana. Lauerat je nagrade “Laza Kostić”, dobio je i nagradu Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, kao i nagradu Fondacije Borislav Pekić.

Među pisce koje nazivaju “srpskim borhesovcima” neki svrstavaju i vas. Koliko to povezivanje ima osnova?
– Baš kao što ne izlazim u snežno jutro u majici i kratkim pantalonama, ili na letnju plažu u bundi, ja i moje romane šaljem u male i velike biblioteke obučene u odgovarajuća odela. Moj roman “Pod senkom zmaja” je poetski realizam sa elementima fantastike, “U srcu grada” je intelektualna tvorevina pisana u sobi junaka zarobljenog u otuđenoj čamotinji čeličnog grada izdeljenog na milion ćelija čije staklene zidove obasjava treperava svetlost monitora i TV ekrana, a roman “Ponoć je u sobi uspomena” na tragu je kamernih pastorala Andrea Žida i intimne psihologizacije romanopisaca iz prve polovine 20. veka. Ton sećanja i obnavljanja stvarnosti potiče iz moje stare opsesije da živimo u lažnome svetu. Verujem, naime, da nas je Borhes namerno uputio na lažni trag.

Srbi više nisu nesložni, sada se “uspeh neprijatelja” objašnjava time da imamo dve Srbije.

Imamo li dve književnosti ako se hoće pojednostaviti savremena srpska proza?
– Kontroverze koje se poslednjih godina javljaju oko termina “postmoderna” i “postmodernizam” plod su poprilične neukosti aktuelnih igrača na književnoj sceni. U svom neznanju, određeni broj tzv. realističkih pisaca (pa i neformalnih kritičara), kada čuje “p” od pomenutih pojmova, hvata se za nož, da ne kažem britvu. Valjda, pretpostavljam, misle da im je neko opsovao majku, na jednom od svetskih jezika kojima, naravno, ne govore: ne zato što im je teško da ga nauče (sic) nego misle, u svom (nemoćnom) plemenskom konformizmu, da je srpski jezik prvi i poslednji u svim poznatim galaksijama.

Dečaci odrastaju tako što objave da su najbolji jer su jeli crve. Kako odrastaju srpski pisci. Možda: najbolji sam jer sam nagrađen?
– A, čoveče, što bih se igrao na anglosaksonskom kulturnom tržištu od milijardu-dve potencijalnih čitalaca, što bih reskirao da tamo na nekoj imaginarnoj vrednosnoj listi budem stoti ili hiljaditi kada sam u svojoj srpskoj krčmi (Knez Mihailova u Beogradu ili Zmaj Jovina u Novom Sadu), i pre nego što objavim knjigu – “prvi”. Većina velikih junaka naše književne scene nikada nije shvatila da je postmoderna zapravo duh, senzibilitet vremena. Jednostavno, tako je imenovano ono što je prirodno došlo posle moderne.

Vaš poslednji roman “Ponoć je u sobi uspomena” ima naslov koji bi mogao biti pročitan kao kratka priča. Da li se nešto dešava sa komunikacijom pisca i dela kada roman naslovljava kratkom pričom?
- Neznalice među dobrim piscima “drugog bloka” bore se kao ludi protiv postmoderne, ne shvatajući da joj pripadaju. Neznalice među kritičarima, opet ukoliko vas bije glas da ste postmodernista (mene, npr. već više od dve decenije, kao verno, olinjalo kuče, prati sintagma “najradikalniji predstavnik srpskog postmodernizma”, što mi oduzima dobar deo “srednjeg”, najmasovnijeg čitalačkog sloja, ali i njima zadovoljstvo da otkriju prozu kakvu, verujem, do sada nisu čitali) tako i čitaju vašu knjigu pa, budući da ste “kao postmodernista”, dokazali savršeno, suvereno i superiorno vladanje jezikom, znanjem i stilom, ukoliko sebi dozvolite upravni govor primeren junacima i događanju u romanu, stilske nedoslednosti primerene govoru neukih junaka pripisuju vam kao piscu pripovedaču. Već su ovo stvari koje i dalje neće biti jasne tvrdim glavama koje znaju samo jedan put, to jest način pisanja, tako da nemam nameru da pričam i dalje i otvorim onaj ogranak svesti koji kazuje, s pravom, da su veći postmodernisti Rable i Setrn, nego Umberto Eko ili Yin Bart. Uostalom, zovite me kako hoćete, samo čitajte moje knjige.

Tržište književnika je izgradilo svoje kritičare, klanove i zidove od jezika. Da li je u “dobar roman” ugrađena i “infrastruktura” etabliranih pisaca? Postoji li književnička mafija?
– Malo je jadnih, suvih koski oko kojih se tuče dosta gladnih ljudi na našoj skromnoj književnoj trpezi. Otuda i ne treba zameriti što mnogi učesnici ovdašnjeg književnog života funkcionišu po starom, dobrom sistemu “ja tebi, ti meni”. Dogovaraj, nameštaj, onda daj, pa će ti biti vraćeno! Tako se pišu loše kritike koje definitivno pogrešno usmeravaju/informišu čitaoce, a prizemna literatura se proglašava vrhunskom pa preko noći osvanu sve nove i nove “najčitanije srpske spisateljice”. Niko da kaže, a mnogi znaju, pa car je go (može i carica.) Ima ih, bre, ko salate, ko će to sve pokusati! Opet, ne znaš šta je gore, pokvaren ili neznalica. Onaj prvi gradi Potemkinova sela, a oni drugi čine još goru štetu u navodno dobroj nameri... Jedan instant renomirani kritičar, na primer, ne tako davno naprasno proizveden, jednom prilikom potpuno je pobrkao svetske pisce koji su se pojavili u mom romanu “Pod senkom zmaja” pokazujući elementarno neznanje, a drugi, nedavno, član (naj)uglednijeg ovdašnjeg književnog žirija, napisao je “ubedljiv” sinopsis mog novog romana “Ponoć je u sobi uspomena”, jedino što to s romanom nije imalo nikakve veze pa sam, najzad, shvatio da gomila ljudi iz svih tih žirija zapravo dodeljuje nagrade i ne čitajući knjige!

Da li je značaj jezika za književnost preuveličan? Pogledajte tabloide, tu piratsku verziju stvarnosti, koji sa malo reči pišu najčitanije stranice? Imate li vi svoju priču o apsurdu. Nije obavezno da učestvuju međunarodna zajednica i Srbi.
– Osim “sitnih” životnih nepodopština, kakve su suočavanje sa svim onim silnim pitanjima standarda – kupovna moć, komfor, potrebni višak slobodnog vremena – kada je u pitanju sam čin nastajanja/pisanja dela, uopšte nije važno što živim u slabašnoj državici kakva je Srbija. Naprotiv, u svetu koji sve više postaje virtuelan, živeti u potpuno virtuelnoj državi kakva Srbija jeste – nema ni granica: ne zna se ni kolika je, ni kako se zove! – može za umetnika da bude podsticajno: kako se izboriti sa takvom (suludom) realnošću koja nadmašuje sopstvenu imaginaciju? Sasvim je druga priča kada govorim o statusu literature/pisca; ukoliko se određujemo prema drugima, a ne vidim kako bi drugačije, onda je smešna rabota ovde biti pisac. Nemate tržište, nemate čitaoce, nemate tiraže: ne vredite gotovo ništa. Izdavači kukaju i daju tričave honorare (a većina autora radi zabadava, ili čak plaćaju, srećni što im je knjiga uopšte videla dana!) a istovremeno, ipak, rade i žive od knjige. Piscu to nije omogućeno: izdavači su, dakle, i pored prilično loših uslova profesionalci, pisci su u kategoriji “zaljubljenika”, a egzistenciju osiguravaju na drugom radnom mestu. Honorari, stipendije, mogućnost držanja plaćenih književnih večeri ili držanje kurseva, pa i nagrade, koje u velikom svetu znaju da obezbede nužni novac potreban za život, ovde je to samo san koji izaziva gorak osmeh. Na repu smo sveta, slepa mrlja čak i na Balkanu, pa zar je realno očekivati da bi neko, ko se, čak i uspešno, bavi spisateljskim poslom, mogao i da živi od toga. No, šta da se radi... Vezan sam za ovu jadnu državu jezikom: ne govorim o patriotizmu, to je odavno postalo dosadno i (gotovo) zanemarljivo – ne pitam više šta mogu da učinim za državu, dosta je bilo od mene, pitam šta država, najzad, može da učini za mene (a do sada nije baš ništa, tako da joj, bogami, i ne dugujem ništa) – nego o prostoj činjenici da je srpski jezik jedini koji stvarno znam. Da mogu, da znam, pisao bih na engleskom i oprobao svoj svet ideja i imaginacije na višestruko brojnijem (i bogatijem) anglosaksonskom tržištu. Šta tu ima da se krije: mala država, mali jezik – mali pisac. Ne stidim se što sam Srbin, trezveno se nosim sa tom činjenicom, ali nisam baš ni toliko lud da se time ponosim.

Egzistencijalni strah je srpska verzija tranzicije, a pisac ste. Nije svejedno hoćete li ostati samo urednik?
– Državu čine ljudi, a ministri nisu praktičari i ekonomisti, nego glumci i slikari. Novac se, baš kao i sve ostalo, deli po partijskim i komšijskim aršinima, a ne po vrednostima. Šta se i može drugo očekivati u instant državi kakva je ova “jadna majčica Srbija”? Šta se drugo i može očekivati u zemlji u kojoj su političari ubeđeni da bavljenje politikom znači proizvodnju afera i prepucavanje u medijima, gde mi treba da se bavimo njihovim porodicama, ljubavnicama, bazenima i kućnim ljubimcima? (A, ovaj ministar voli da pije viski, onaj uživa u konjskim trkama, treći noći provodi na splavovima uz tamburaše...) Šta mene briga šta oni vole, kakve čarape nose i za koji fudbalski klub u španskoj Primeri navijaju razbaškareni u svojim supermodernim foteljama smeštenim u raskošnim kućama malih gradića diljem Srbije? Šta mene briga da li ima pecaru, kakvu rakiju pravi i da li više voli prsate plavuše ili vitke i tajnovite crnke? Meni je važno da su zaboravili da su činovnici koji moraju da odrade posao i obezbede nama, običnim građanima, dobar i siguran život. Šta da vam kažem, jebeš državu u kojoj privatna, lična antipatija, odnosno simpatija, a ne kvalitet, određuju vrednosti.

Kada se kaže Evropska unija, čovek bi pomislio da im je svaka sekunda propisana zakonom, da im svaka čaša vode ima svoje suvo grlo, da im svaki mozak ima malog Đokicu koji baš tako zamišlja sreću. Je li njihov junak naše doba?
- Mali smo mi, i naša gladna usta širom razjapljena prema svetu traže, zinuli smo razjapljenih čeljusti željni svega, a na kraju smo preuzeli ono najprizemnije: kupujemo jeftinu robu na svetskoj pijaci tričarija. No, oni su svoju skalu vrednosti dobro natempirali, pa ne može doći do zabune i ne može se pomešati visoka i niska kultura, niti može doći do zamene. Jeste, oni su izmislili masovne šarene laže, poput relitija ili grand parada, ali ih sigurno ne drže kao prioritetne. Jeste, oni su izmislili “atraktivne” časopise za žene, modu, yet set, jeftinu psihologiju... Kod nas su ove lagarije i neukusni spektakli “za srce i dušu” postali preovlađujući i mnoga deca rastu s uverenjem da je taj kičeraj vrh sveta. Baš imaju šta da osvoje. Zato je elitna književnost zatvorena u geto i to nije više načelni problem, nego prosto problem brojeva: ukoliko bar deset odsto populacije čita vrhunsku literaturu, a to je broj koji bi kod mene izazvao izvestan optimizam, zar to, ipak, nije porazno (koliko je to onda ljudi koji stvarno čitaju, pa mogu gotovo na prste da se izbroje!)? Kada je već tako, to je trenutak kada bi država morala da interveniše i programski (parama) podrži visoku umetnost (zanemarujući ovaj put pozorište, gde odlazi ogroman, za književnike individualce nezamislivo veliki novac).

Izvesno je, možda i ovog veka, neko će ugruntati privatno vlasništvo na više od polovine planete. Roman će, verovatno, biti čitalac tog ugovora?
– Sećate se, sigurno, zavere kartografa o kojoj nas je upravo Borhes izvestio: ta gospoda su, naime, po Borhesovom svedočenju, napravila vernu kopiju sveta, jedan prema jedan, a zatim taj model prepustila surovom pustinjskom suncu, gde njegove ostatke i danas razvlače vetrovi. Mislim da smo prevareni i da se zapravo svet raspao, a da mi danas živimo u njegovoj kopiji. Trba ga obnoviti, i ja to činim svojim romanima, istrajno, “popisujući imena stvari”. “Ponoć je u sobi uspomena” uvodi u novi/stari univerzum koji će biti rekonstruisan, prema mojim planovima, u toku sledećih nekoliko godina kada napišem i objavim druga dva romana (zamišljene) trilogije, “Ko će da dođe u njene puste dvore” i “Bez nje”.

Lazar Kaurin

30.03.06 Vreme

Dugo i teško izlazeći iz senke svog već desetak godina starog romana Poslednji zanosi MSS, od naše "tradicionalističke" i u svakom smislu dozlaboga strejtaške kritike pomalo nepravedno favorizovanog u odnosu na ostala njena dela – koja na ta način nekako i baca u zasenak – te polako izlazeći iz svojevrsnog "opsadnog stanja" u koje, hm, nije upala nego su je upali nakon što je svakako nesavršenim, ali dobrim, važnim i odvažnim romanom Mrena ustalasala duhove u (pre svega) novosadskoj čaršiji, Milica Mićić Dimovska pojavljuje se potkraj prošle godine s romanom Utočište, po mnogo čemu gotovo antipodom prethodnoj proznoj knjizi. A koji i kao takav, opet, sa Mrenom i svim prethodnim romanima i zbirkama pripovedaka čini jedinstven i prepoznatljiv svet Miličinih tema i opsesija, usidrenih tako solidno i temeljito u koordinate jednog precizno "omeđenog" autorskog mikrosveta da retko idu daleko izvan pretresanja intimnih, a Istorijom na razne načine opterećenih ljudskih, napose ženskih sudbina, a sve to negde na južnom panonskom prostoru, uvek manje-više pod senkom novosadskih tornjeva, jal’ crkvenih, jal’ soliterskih.

Stilski brižljivije pisan od pokatkad zadihano-raspričanog prethodnika, kao romaneskni tekst takoreći besprekoran, kompozicijski naizgled "razbarušen" (usled asocijativnog vremenskog cik-cak ševrdanja, logične posledice solilokvija naratorke), a zapravo minuciozno promišljen, roman Utočište novi je autorkin zaokret od buke i besa istorijske pojavnosti ka intimnim hororima iza debelih zidina novosadskih građanskih kuća. Naratorka je žena na pragu srednjih godina, (malo)građanski situirana u svojevrsnu Životnu Klopku između muža koji je hladan prema njoj koliko i ona prema njemu, majke koja je prezire, rastržuće uspomene na oca ko jedino biće koje je istinski volela i razumela, i bolesnog deteta koje su muž i majka već ionako "kidnapovali" od nje, ona se u jednom momentu odlučuje – zavedena slučajnim, površnim, možda posve nepostojećim nagoveštajem mogućnosti bekstva kroz odnos sa naizgled zainteresvanim neznancem, a za koji se odnos pokazuje da je bio potpuna iluzija, ona čini jedan "egzistencijalistički" sartrovsko-kamijevski gest koji ujedinjuje apsurd i neartikulisanu pobunu: pokušava samoubistvo skokom sa drugog (!) sprata, i ostaje invalid. Utočište je zapravo njen bolnički monolog, sa obilnim premotavanjima unapred i naročito unazad, kroz istoriju nekoliko generacija porodice Tomanovića, naslednih knjigovođa, čiji je poslednji muški izdanak bio njen rano preminuli brat; ona će, kao žensko, vegetirati nekakav infinitezimalni, nemerljivi i nevažni preostatak Tomanovića, udajom i formalno napustivši to ime, ona će biti ona "knjigovodstvena nula" koju je njen otac video kao (zasluženi) kraj loze: u patrijarhalnom svetu, pa makar on bio opervažen i tihim dostojanstvom i sobnim glamurom "graždanskih" tradicija, žena je uvek na gubitku, naročito ako nije "talentovana", to jest zainteresovana za uživanje onih licemernih beneficija koje joj takav svet nudi.

Elem, raspada se, bukvalno i neumitno, ta kuća Tomanovićevih i Doroških pod navalom Novog: prvo je nestalo jedno njeno krilo, ono očevo, kao što je i sam otac svojim odlaskom u nepovrat odneo jedan svet da bi onda i ostatak kuće pojeli parkinzi i soliteri, na iskrenu majčinu arivističku radost, kao da to rušenje i preseljenje u bezlični novi stan znači i njeno konačno oslobođenje iz teškog ropstva, iz življenja u svetu kojem nikada neće pripadati, i utoliko strasnije će ga mrzeti. Utočište svakako nije "laka" i razbibrižna knjiga, ali je isto tako sigurno da se radi o jednom od vrhunaca "sezone" srpskog romana, a i dosadašnjeg autoričinog opusa. E sad, to što ova knjiga nije doživela ništa od one vrste pažnje i priznanja kakvi joj pripadaju ne treba da vas zbuni: tako to ovde ide, u tužnoj i zabačenoj semolj-zemlji u kojoj se lako smrkava a teško i retko svanjiva...

"Slučaj" Đorđa Pisareva ponešto je drugačiji, mada bi se između njegovog i Miličinog romana dalo pronaći iznenađujuće mnogo tajnih veza, a što ne škodi ni jednom ni drugom (traumatični porodični odnosi i dugo zapretane tajne, komunikacijska disfunkcionalnost u odnosima ključnih likova, bolnički ambijent, egzistencijalni plesovi na ivici ponora ludila...). Enivej, Đorđe Pisarev je pre koju godinu romanom Pod senkom zmaja napravio prilično jeretički iskorak iliti otklon od Svetog pisma postmodernog pisma – a da zapravo nije izdao bitne postulate svog pisanja, nego ih samo otrebio od viškova – da bi sledećim ostvarenjem U srcu grada načinio ne baš nužan korak nazad ka penzionisanom "Mikiju Šepardu" kao svom alter-egu... Ponoć je u sobi uspomena nešto je, pak, sasvim treće: od "Senke zmaja" baštini taj (sasvim uslovno) realistički postupak (mada: a šta je danas uopšte taj "realizam"? Lakše bi bilo odgovoriti šta on nikako nije), ali sa njim čini nešto sasvim drugo. Pisarev je napisao roman komunikativan kao možda niti jedan prethodni, žanrovski ga locirajući u najbliže susedstvo "ljubavnog romana", to jest one njegove "ozbiljne" vrste, one koja se ne krčmi na kioscima sa roto-avanturama zgodnih, umereno bogatih i mačo-zaštitničkih ginekologa koji se na kraju ožene skromnim devojkama iz provincije i izrode s njima čopor zdravih pionira. Sahranjujući oca (sic!) u fruškogorskoj zabiti, njegova se junakinja iznova upliće u jednu Staru Ljubavnu Priču koja bi trebalo da je odavno završena – ako je uopšte trebalo, a nije, da ikada postoji – kao da nikada ne možemo pobeći od jednom započetih priča, kao da se korice ni jedne od "knjiga" u našim životima ne sklapaju pouzdano do kraja, nego iz njih vazda čkilji nešto što će, samo ako dobije priliku, ponovo da iskoči, da nas zaskoči kada smo odavno već sigurni da smo usred, ili potkraj, nečega sasvim drugog... Recimo, veze s Piscem koji je čeka tamo, preko Dunava, u Gradu, u stanu u kojem obitavaju kao entiteti koji se privlače i odbijaju s jednakom žarom, i jednako beznadežno. Razmatrajući sve krake ovog ljubavnog triangla, kao i onaj neizbežni kofer porodičnih užasa, Pisarev više nego vešto uvodi u igru motive i simbole na granici kiča (poput one "čarobne kuglice" u kojoj pada sneg kad je protreseš, kao zaloga jedne Životne Vernosti), da bi se onda okretno izmakao svakoj mogućoj banalizaciji, ispisavši poetski draguljčić, mali noćni roman za relaksirano, a pametno čitanje. Ponoć u sobi uspomena lirski je roman u jednom pomalo zaboravljenom smislu reči, knjiga koja zaslužuje drugačije čitanje od uobičajenog kad je ovaj autor u pitanju, i kojom je Pisarev dokazao da se suvereno snalazi u jednom diskursu koji nema mnogo veze s "aleksandrinskim" ludizmom i cinizmom: kao da je želeo da napiše tematski i motivski "staromodnu" knjigu modernim sredstvima. I nije da nije uspeo u tome.

Franja se Petrinović, činilo se, odavno povukao iz romanesknih u izdavačko-publicističke vode, no Poslednji tumač simetrije dokaz je da je predugoj "pauzi" kraj; sudeći po onome što ovih dana izlazi po časopisima ka naznaka novog, budućeg romana, sledeće pauze kanda neće biti... Kako god, Poslednji tumač simetrije po mnogo čemu je apartna knjiga, svojevrsno Petrinovićevo svođenje računa sa jednom epohom (ili, pak, dvema: onom Nekad i onom Sad), sa jednim društvom, sa jednim Gradom, zna-se-kojim, i sa ljudima koji kroz sve to (epohu, društvo, grad) glavinjaju nemajući pojma ni odakle s došli ni kuda su uopšte krenuli, ako su krenuli. Pripovedačevu prijateljicu (hm, priroda tog zakučastog odnosa izmiče jednoj reči), baš u ono vreme kada započinju kanibalski južnoslovenski ratovi, a uveliko već traje smena "ideoloških" paradigmi (u društvu fundamentalno nepismenom, te otuda nesposobnom za istinsko i konsekventno usvajanje bilo koje ideologije doli maroderske...), pregaziće autobus, a on će ostati u uverenju da to nije slučajnost: da su je ubili. Ko i zašto? To će ostati nejasno, ako ćemo pravo, do kraja knjige: Petrinović će postaviti primamljivu intrigu koja knjizi daje potencijal krimi priče, romana detekcije, baš koliko i mračne političke misterije, ali ništa od toga neće biti isterano do kraja. Na drugoj strani, jedna zagonetna smrt i sve zavrzlame oko nje (tajanstveni "pomoćnici" i nešto manje tajanstveni neprijatelji s kojima će se narator preganjati po Novom Sadu, obavijenom ledenim mrakom i teskobom Devedesetih) pokazaće se kao pogodan "okidač" za reminiscencije i, napokon, povratak u selo Čandrli, smešteno na obroncima Fruške Gore i nadnesno nad Dunavom (svaka sličnost sa piščevim rodnim Slankamenom je... neizbežna) iz kojeg su oboje znanaca nekada davno pobegli da se više nikada ne vrate, kao da od duhova ranih dana ima pravog bekstva... Uronivši u taj drugi, paralelni tok priče, u čandrlijanske niske strasti kroz koje takođe prosviravaju – mnogo surovije i elementarnije nego u gradu – pogane olujne vetruštine Epohe, od vremena "idealističkog" komunizma do današnjih dana, Petrinović se nalazi na putu da otvori jednu bolnu, a zaturenu i "neispisanu" temu: mračne etničke progone u Sremu, početkom i sredinom devedesetih. On to, međutim, čini sasvim zakučasto i u dalekim aluzijama, i to je velika šteta: ne zato što bi literatura imala nekakvih "novinsko-istraživačkih" dužnosti, nego zašto ta preterana okolišnost šteti samom književnom tekstu. Baš kao što tom istom tekstu Poslednjeg tumača simetrije generano nedostaje još "jedna ruka" i dobar redaktor. Ali i sa tim nedostacima, to je jedan od onih romana koji su neopravdao ostali u senci izvikanih koještarija, i dobra osnova za nove, buduće Petrinovićeve knjige.

Ako ovim knjigama pridružimo ranije već razmatrana dela Lasla Blaškovića i Slobodana Tišme, jasno je da se u Novom Sadu i dalje piše mnogo i dobro. A semoljanja što se tiče, svašta rađa u Božijoj bašti. Ko zna zašto je to dobro...

Teofil Pančić

10.01.06 Blic

Junakinja ovog romana je u dramatičnom iskušenju: samoubistvo oca, pijanog propovednika religije svakodnevnih „malih smrti“(gubljenja nade i iluzija), dovodi u pitanje njen način života i rasuđivanje (sistem vrednosti). Ona se iz grada, oličenog u neurasteničnom Piscu i ljubavniku, vraća u rodno „selo nakraj sveta, gde Sunce gotovo nikad ne sija“ (zavičajnom, prirodnom identitetu), gde će se, kroz mešanje rituala i iracionalnih vizija sa stvarnošću, razrešiti podvojenosti njene ličnosti. Dok je telefonski razgovori (sa zajedljivim Piscem i ludom, gladnom majkom), kao elektrošokovi „prizivaju pameti“, junakinja se prepušta predmetima i (zabranjenoj) ljubavi sa starim, jedinim prijateljem, koji su joj obeležili prošlost i postali projekcije njenog drugog (bivšeg) Ja, kako bi uvidela da više ne govori i ne razume jezik sopstvenog detinjstva. Zbog strahovitog suočavanja sa smrću, koja i nju čeka u bližoj ili daljoj budućnosti, a bez nade u smisao postojanja, junakinja se, pod maskom „odrastanja“ i „zrelog“ prihvatanja života (kao besciljnog, paklenog lavirinta), oprašta od mogućnosti da voli (i bude voljena), kao od glupe i smešne iluzije: ona (oličenje ljubavi) ostavlja prijatelja iz (izgubljene ili izmišljene) prošlosti, da gospodari „svetom mrtvih stvari“, i pridružuje se (pragmatičnom, sobom opsednutom) Piscu, sa kojim će živeti poput „palme u saksiji“, neprirodno i bez smisla (radosti); „jadni i prazni“, oni su, kao par mumija, već umrli, ali „lažima i prikrivanjima“ zadržavaju formu (bez sadržaja) postojanja.

Međutim, vrednost ovog romana opada zbog „neizbrušenog“ stila, koji ga guši od naslova do epiloga; nepotrebne (mrtve) reči plutaju po tekstu, a „poetične“ misli se često približavaju pogibeljnoj granici sa apsurdom.

Vesna Trijić