Velika očekivanja

31.05.13 Danas

Nova knjiga Đorđa Pisareva Velika očekivanja podseća na zbirku priča, ali to na neki način i nije. Ona je najpre lična impresija o književnosti obavijena u ruho kratke proze, intimna zbirka tekstova o piscima i delima koja su uticala na poetiku našeg pisca: delimično interesantne i povremeno zabavne tvorevine o velikanima i čuvenim delima književnosti.
Sastoji se od dvadeset pet nepovezanih priča od po nekoliko stranica, introspektivno-intertekstualnih postmodernističkih igrarija koje se zapravo ne mogu definisati kao priče/pripovesti sa fabulom, likovima i događajima, nego kao nekakva vrsta osvrta, zapisa ili beleški. Uz često prisutan anegdotski ili melanholičan, pa ponekad i ironičan ton, ovi “eseji o prozi”, da ih tako nazovemo, obično se zasnivaju na pastišu, reminiscenciji, varijaciji, itsl, na neki poznati roman, priču i/ili lik iz književnosti. Pisarevljev izbor pisaca je svojevrsni autorsko-čitalački obrok od mešanog mesa (sa trpeze srpske i svetske književnosti). Kako spojiti poetički nespojive Singera i Ursulu Legvin, Borhesa i Bukovskog, Getea i Čendlera, Remarka i Iljfa i Petrova, Harmsa i Andrića, Egzeperija i Hamsuna, Foknera i Pekića? Dužina uvrštenih tekstova navodi na pretpostavku da su oni možda pisani za novine ili časopise jer je najveći deo njih iste dužine, uz obavezni moto (neki su citati iz dela) odabranog pisca ispred svake priče. Ovakva mešavina ima smisao samo za autora, jer odabrano nije složio po jasnom kriterijumu: npr. hronološko-istorijskom, kritičko-ironijskom, poetičkom ili bilo kakvom drugom. Kad pisac piše o knjigama i piscima u proznoj formi, fokus mora biti jasno izražen, baš kao i cilj, a ne samo lična impresija, upravo zbog specifične tematike, inače je rezultat, kao u ovom slučaju, paramparčad razuđenih delova koji ne funkcionišu kao celina.
Čitanje ovih tekstova zahteva izuzetno obrazovanog čitaoca (profesora ili kritičara sa odličnim pamćenjem) koji bi uspeo da prepozna i protumači, zabavi se i uživa u svim reminiscencijama, intertekstualnim igrama i pastišima pisca, koji su povremeno zanimljivi. Običan čitalac nije u mogućnosti da prosto uživa u priči i prepusti se njenoj magiji upravo zbog predznanja koje mora imati iz istorije literature kako bi razumeo šta mu pisac sugeriše - inače mu može biti dosadno, a to je smrt za literaturu u 21. veku. Nekom čitaocu zapisi o Selindžeru, Daglasu Adamsu ili Ursuli Legvin mogu biti dobri i zanimljivi, a nekome loši i nepoznati. Na planu jezika, svaki je odlično napisan: prepoznaje se sigurna ruka pisca koji ima skoro dvadeset objavljenih knjiga. Sintaksa i stil su, što se tiče ove knjige, bolji deo Pisarevljeve poetike: pisac ih je tokom godina pisanja usavršio do nivoa koji je za poštovanje i pohvalu, baš kao i sposobnost da gradi zanimljive likove i iznenađuje neočekivanim obrtima ili refleksijama. U podnaslovu autorovog predgovora piše “za one koje volim” i to je najbolja preporuka za čitanje. Međutim, zbog nekoherentnosti, neki delovi ove knjige mogu oduševiti, dok drugi mogu razočarati. I to ozbiljno diskredituje ovo delo jer je polazna osnova “svođenje ličnih računa”, što navodi na pomisao da svaki pisac može napisati knjigu sličnu ovoj.
Upravo zbog eksplicitno izraženog LIČNOG (pojedinačnog) u ideji o CELINI ovog dela, ono ne uspeva da u potpunosti ostvari svoje potencijale opšteg (univerzalnog), i bude zanimljivo, osim stvaraocu, i još nekom ko ne poznaje stvaralaštvo odabranih pisaca. Zbog već pomenute poetičko-logičke konfuzije, ovu knjigu voleće otprilike samo oni čitaoci koji vole ranije Pisarevljeve knjige. Ona eventualno može biti inspirativno štivo za pisce-početnike postmoderniste ili određene kritičare, ali ne i za širu publiku. Ovakav elitizam u literaturi je legitiman, ali nije u duhu vremena jer književnost danas nema (niti će više ikada imati) ono mesto u društvo koje je imala u prethodnom veku, pa je pogrešno da jedina moguća publika koja bi razumela ono što je pisac hteo da istakne budu samo određeni pisci i kritičari (verovatno ni oni ne mogu u potpunosti razumeti sve putokaze i simbole koji su prisutni u knjizi). Biti apartan je dobro, ali je loše kad to remeti suštinsko razumevanje dela, posebno kad se apartnost zasniva na postupcima koji su već viđeni.
S obzirom na zapaženu autorovu dosadašnju književnu karijeru, ovo je istovremeno korak napred, s pomakom unazad. Kretanje u mestu u vremenu koje brzo prolazi. Velika očekivanja su pokazatelj da pisac ima sve potrebne predispozicije da piše kvalitetnu prozu, osim što nema jasnu ideju pronalaženja odgovarajućeg načina da u svakoj knjizi potpuno ostvari svoj talenat. Ovako haotičnom knjigom autor će možda zadržati stare čitaoce, ali gotovo sigurno neće dobiti nove.

Nenad Župac

31.07.12 Dnevnik - Novine i časopisi

Ovih dana se iz štampe pojavila knjiga prica „Velika ocekivanja“ ?orda Pisareva, jednog od najznacajnijih savremenih pisaca srednje generacije. Njegove prethodne knjige, romani "A ako umre pre nego što se probudi" (2009) i "Na stazi suza" (2010), bile su u najužem izboru za Ninovu nagradu, visoko ocenjene medu kriticarima, a obe knjige su doživele i druga izdanja u „Agori“, podseca ovaj izdavac. "Velika ocekivanja" su treca Pisarevljeva knjiga prica, o kojoj urednik knjige Nenad Šaponja piše: "Kako stvari izgledaju s one strane groba, i kako se uopšte prelazi na drugu stranu? Šta se dešava u životu Getea u Ekermanovom tajnom dnevniku, a šta u Andricevom kada mu novinar ’Dnevnika’ Pisarev traži intervju? Otkud clanovi posade ’Enterprajza’ u Novom Sadu? Može li se užas Knuta Hamsuna iz trenutka u kome prima hiljade vlastitih knjiga sameriti sa užasom sela koja su napuštena? A dubina sete Malog Princa, sa punocom života u kuci knjiga? Uostalom, može li se biti blizu srece?“
„Velika ocekivanja“, sasvim nesvakidašnja knjiga prica ?orda Pisareva, u maniru veleslaloma kroz književne posvete, vodi svog citaoca kroz kapije ovih, i niza, niza drugih pitanja. S idejom da sama literatura, poput vremena i mesta zbivanja, ima jednako pravo da odredi poziciju pripovedanja, autor nas uz pomoc sasvim razlicitih registra stvarnosti, od price do price, vodi kroz imaginiranu dvoranu književnih tajni – napominje Nenad Šaponja. Pišuci uvek o ljudima s druge strane, o onima koji prolaze kroz razlicite skale ljubavi i erosa, kroz neobicne mogucnosti vlastitih života, Pisarev gradi književni svet cija je jedna od najbitnijih konstanti cinjenica da je uvek drugaciji. Alternativan. U njemu granice price lako postaju i granicna egzistencijalna stanja. A citanje? Citanje ostaje mit.
Sam autor ?orde Pisarev u uvodu ove knjige naslovljenom „Nove i stare price: Za one koje volim“, ukazuje na odnos citalaca i dela koja zaokupljaju njihovu citalacku pažnju.
Pred njima je, naime, mogucnost „prava izbora“, mogucnost aktivnog ucešca u pisanju dela. Kada jednom upoznate, na primer, roman „Ana Karenjina“, samo ce od vas zavisiti kako ce se u sledecem životu–ponovnom citanjuodvijati prica, kakva ce biti karma junaka ovog romana. Ako ne volite tragediju, nemojte odvoditi Anu na železnicku stanicupreskocite odredene stranice i vi ste onaj koji bira prostor dešavanja, a time i odreduje tok price. Provedite junake kroz lavirint ponudenih prostora i mogucnosti time što cete citati onim redom koji vam u datom trenutku odgovara: tako zadobijate demijurške prerogative i od svake tragedije možete naciniti komediju, tragicni kraj možete pretvoriti u hepiend, a ljubavnu pricu u krimic ili horor – objašnjava ?orde Pisarev.
Podsecajuci da se roman Žila Verna „20.000 milja pod morem“ , voljom i izborom junaka filma „Sfera“ prekida na 71. stranici, jer posle toga sledi „suviše strašno“ i neprijatno, ?orde Pisarev objašnjava na kraju ovog uvoda i svoj izbor prica u knjizi „Velika ocekivanja“.
Zamislite ovu situaciju: baš kao što pred alhemicarem stoji mogucnost da otkrije beskonacnu hemijsku formulu, koja bi se granala i trajala u beskraj, puneci univerzume bez kraja i konca, tako i pisac treba da se cuva da ne otpocne delo bez kraja, beskonacno u svojoj punoci, koje bi, i bukvalno, ispisanim stranicama tako punilo kosmos, da bi bilo sasvim zanemarljivo što bi i sam pisac bio žrtva, ugušen u prostoru sopstvene sobe tonama i tonama hartije koju je sam ispisao – piše autor ove knjige. Birajuci one koje volim, a ima ih više nego što, realno, može da stane u jedan život, trudio sam se da budem toliko strog, da zapravo mislim kako nisam predocio ni deo obecanog; ali, baš kao što se onaj primerak Vernovog romana, u jednoj od mogucih stvarnosti, završava na 71. stranici, i ja ovu knjigu domišljam na opskurnom, minimalistickom broju stranica, jer ne želim da budemo ugušeni tonama prica...
N. Pejcic