U srcu grada

12.04.05 Blic

Kao ogledalo Pisarevljevog pripovedačkog opusa u kome su izmešani junaci klasične književnosti (od Laure i Julije do Malog princa) i (teksto)pisci (od Šekspira do „Goblina“), ovaj roman je (totalno) delo o autoru, pripovedaču, savremenom romanu i njegovom odnosu prema stvarnosti. Tu su kombinovane različite faze stvaralačkog (kružnog, cikličnog) procesa i isprepletane uloge njegovih učesnika: pisca, kao (borbenog, upornog) sastavljača ili kao naratora, osamostaljenih metamorfoza njegove ličnosti (od pripitog literarnog nadničara, Majstera, do genijalnog „duha pripovedanja“, Šeparda), književnih kritičara (od autora, preko naučnika i prevodilaca, do „ljubitelja“) i, na kraju (novom početku), aktivnog čitaoca koji može (sme) da bude „vlasnik“ dela sa pravima (drugog) stvaraoca. U skladu sa tim, u ovom romanu se smenjuju mnogi žanrovi, od poezije do (auto)poetike, a njihova difuznost je ogledalo (mimezis) dezorijentacije savremenog sveta (literature, čoveka).

U „nepostojećoj državi izgubljenoj u svemiru“, Pisarev donkihotovski (smešno i potresno) traga (čezne) za piscem – „literarnim vračem“ koji bi stvarao „novi život“ i njime tešio (spasavao) napaćene duše, za (elitnim) čitaocem koji bi se prepustio pripovedačevoj „mreži zadovoljstva“ kao novoj realnosti i za književnošću „okrenutoj samoj sebi“ čija bi ubedljivost prevazilazila kriterijume pojedinih poetika (u aktuelnom „estetskom supermarketu“), ali i pisca kao čoveka-stvaraoca. Kompoziciono blistavo i uzbudljivo, ovo delo pronalazi svoj (čudan, uzak) put do srca savremenog čoveka i u njemu pronalazi gordost, očajanje, strah i (ismejanu) čežnju za savršenstvom (Bogom).

Vesna Trivic

31.03.05

>>Metropolis

Reciklaža teksta, paste© tehnika, tematsko i žanrovsko gomilanje i ukrštanje teksta, pozivanje na autoritete od Malog princa do Borhesa, od Jovana Dučića do Džima Morisona? Sve se to lako može pripisati urbanom osećanju proze, pa ako hoćete i života samog. I sve to su očekivane odlike novog romana Djordja Pisareva, U srcu grada. Ali gde je tu sam grad i kako prepoznati njegovo srce, tj. Suštinu samu?
Vremena su se promenila, a problemi nagomilali i retki su oni čak i decidirano urbani čitaoci, zainteresovani samo za eksperiment, poigravanje, larpurlartizam, za uživanje u samom prepoznavanju literature, slaganju njenih kockica, pitanjima autorstva i pripovedača... Pisarev se ipak nevoljno odriče postmodernog diskursa i to je danak koji placa sada već ostareloj Srpskoj mladoj prozi. Ali uočljiv je trud koji ulaže da u okviru nekih starih opredeljenja započne približavanje novim sferama interesovanja: jedna od njih je i usamljenost ili ono sto smo nekada nazivali problemom otudjenja, i to se u romanu prepoznaje kao samo "srce grada". Pisarev ipak ne želi da samo tematizuje prozni kontekst, te besprekidno istražuje i nove forme: U ovom slucaju to je već uveliko zamrla epistolarna forma koja kod njega pokusava da se osvezi, da apstrakciju postmodernog diskursa približi savremenim problemima i tako pronadje neki novi modus vivendi. Nažalost, sve to u dobu SMS-a i mejla, zvuči isuviše već vidjeno istrošeno i prozaično; svaki susret prozaiste koji ne haje za stvarnost, a uprkost tome želi da je s vremena na vreme preuzima kao romaneskno polazište, ostaje pomalo banalizovano u raskošnom svetu mašte. Pisarev je još uvek zanimljiv i svež, ponajviše kada konstruiše žanrovske svetove, horor, fantastiku, detekciju.
Iako umnožavanje pripovedača (u ovom slučaju to su Pisarevljevi pseudonimi, a jedan od likova je i sam autor), pronadjeni, prevedeni i rukopisi u nastajanju, kao i sve zabune koje proističu oko njih, jesu već odavno stajno mesto postmoderne knjižvnosti, sa posebnim naglaskom na novosadsku scenu, to je diskurs koji Pisarevu još uvek najviše odgovara i kome se i potencijalni čitaoci verovatno najviše nadaju, očekuju...

Jasmina Vrbavac

05.03.05 Politika

Oči čitaoca najpre se susreću sa mnoštvom prozora. Iza nekih prozora čitalac će opaziti ljude, a iza nekih samo zavesu. Iza svih se, međutim, nalazi priča. Zamisliti da se između prozora ne nalaze nikakvi zidovi, i da se priče uvijaju kao stranice Mebijusove trake, znači zamisliti strukturu romana U srcu grada. Na delu je, dakle, postmoderna destrukciju okvirne priče koja je, negde na počecima avanture romana, imala moć da uokviri razdvojene epizode u jedinstvenu i uređenu naraciju. To što takav okvir romanu Đorđa Pisareva nedostaje nije samo rezultat pesimističkog uvida u radikalnu fragmentaciju našeg iskustva, već je i svojevrsno podražavanja ritma grada.

Sudeći po naslovu romana imamo posla sa još jednom „urbanom” knjigom. Međutim, vredi zapaziti da za ovu prozu urbanost nije samo mesto događanja koje pruža oslonac za defile tematskih oznaka grada (robni i umetnički brendovi) ili pak tematizaciju njegovih povlašćenih prostora (klubovi i lokali) u kojima se razmenjuje, podjednako, urbana energija i urbano beznađe. U srcu grada je roman koji je urban pre svega zato što podražava diskontinuitet iskustva. Tako se u tekstu ukrštaju različiti žanrovi (pesma, esej, gotska priča...), i različite narativne perspektive čije međusobne veze pre aludiraju na beskrajnu slobodu mistifikacije i kombinacije nego na želju pripovedača da formalnom kompleksnošću oteža i time naglasi sadržaj priče koju pripoveda. Čitalac ovog romana uistinu podseća na šetača u srcu grada, u centru u kojem se ukrštaju brojni oseti što bombarduju čula čoveka, a da u isto vreme nijedan nema moć i snagu da ga jednom zauvek privuče ka sebi.

U centru grada/priča nalazi se pripovedač: Pisarev se kroz proliferaciju likova poigrava sa svojim brojnim pseudonimima i neprekidno ukazuje na samog pripovedača. U tome se oseća trag svojevrsne postmoderne apologije romantičarskog iskustva. Ako je, naime, romantičarski stvaralac u procesu stvaranja inisistirao pre svega na statusu tvorca koji ne robuje nikakvoj spoljašnosti koju treba podražavati, onda se nešto slično, donekle, može reći i za Pisareva. Brzina koja u prati slobodu u izmeni pripovedačkih pozicija i stilove pripovedanja obznanjuje mesto odakle se pripoveda: to je grad.

U poetičkom smislu roman Đorđa Pisareva deluje kao primer za sintagmu koju koriste i oni koji ne znaju francuski: d?ja vu. Stoga su i moje naklonosti prema takvom pisanju dvosmislene: birajući već postojeća poetička rešenja - čiji je rok trajanja u ovoj književnosti pri kraju - reklo bi se da Pisarev piše knjigu za sebe, slično kao što su i romantičari, tamo gde nisu bili nacionalni bardovi, pisali samo za sebe.

No, tu i tamo, kroz ovaj roman progovara i želja da se ovaj postmoderni „romantizam” i iskustvo urbanosti prevaziđu: tu pre svega mislim na interesantne pasaže u kojima autor parodira pisma koje čitateljke upućuju ženskom časopisu, pisma kroz koje provejava neumitnost ljudske usamljenosti u gradu. Nije, razume se, doprinos ovog romana uvid u tu usamljenost, već je poenta u narativnom triku koji Pisarev koristi: u svetu u kome informativne emisije podsećaju na video spotove, jedini način da se nešto kaže jeste da se to bezbroj puta ponovi. Pisarev je pronašao pripovedačku tehniku da to učini, a da ne izazove dosadu kod čitaoca.

Još jedno interesantno mesto ove knjige su pisma koja junaci međusobno razmenjuju. Ovaj niz epistola pokazuje čega u srcu grada, svakog sem ovoga u koji nas uvodi Pisarev, jednostavno nema. Izumiranje pisama nije samo danak „tehničkom napretku”, već i onim promenama u habitusu čoveka čije konskvence još možemo samo da slutimo. Epistolarna tehnika u romanu U srcu grada donosi tako onu autentičnu nežnost i prisnost pisama koja nestaje u brzini e-mejlova i SMS-ova. Pisma u romanu Đorđa Pisareva su otuda ona injekcija usporavanja, koja se ne razlikuju suštinski od čina književnosti bilo da se o radi o pisanju bilo o čitanju. Na taj način ova knjiga donekle prevazilazi hermetičnost pripovedačkog uživanja i otvara se prema čitaocu. Istovremeno to je ono mesto gde ona progovara glasom anahronizma: ali šta se tu može - u iskustvu grada sama je književnost jedan veliki anahronizam, i za nas koji čitamo ili pišemo izbora nema: nekada se mora živeti izvan grada, pa makar to „izvan” bilo i u srcu grada.

Slobodan Vladusic

14.02.05 Dnevnik - Novine i časopisi

U svom novom romanu “«U srcu grada”(izdavač”»Stilos”, Novi Sad) Đorđe Pisarev uspeva da spoji naizgled nespojive elemente: on je istovremeno i dosledan svom dosadašnjem opusu i nastavlja da razvija svoj spisateljski svetonazor, poigrava se i reciklira sopstvene motive i uspeva da ih rekombinuje tako da deluju poletno, sveže i intrigantno. Uostalom, razmišljanje o literaturi odnosno njeno stvaranje u postmodernističkom ključu podrazumeva, uz sveobuhvatni iskorak od realističko-modernističkog, i sledstvenu neobaveznost prema stvarnosnom i logično katarzičnom i stalnost u promenama. Kada se tako postave stvari obrasci postaju izazovi a ne okovi koji vode u bezličnost. Otuda, autorovo posezanje za modelom priče u kojoj pisac piše priču i koja se razvija u nizovima manjih epizoda, znano istoriji književnosti u nebrojanim varijetetima, nosi slatku notu prepoznavanja i laku jezu zapitanosti kako će Pisarev zaplesti i (ne obavezno) rasplesti niti pripovedanja.

U redovima koji razmatraju različite (hipo)teze ili konstatacije, pisac može da ispoljava svoje manje ili više kritičke stavove odnosno sposobnosti da upoređuje i meša različite teorije te da se, konačno, prema svima odnosi konstruktivno kritički. Odgovarajući odmak od ponuđenih misli drugih autora neminovan je ukoliko se želi izbeći status ilustratora koji samo propagira nečije misli (ma koliko ilustrator bio vispren njegovo delo nosi oznaku sekundarnog u odnosu na original koji prati). Preplićući ovako niti, primarni pisac, Pisarev, otvorio je sebi prostor u kome spaja do sada razdvojene linije svog rada dakle umetnost i eseje/ zapise kroz koje osmatra i promišlja neposrednu stvarnost koja ga (nas) okružuje. Ova sinteza, koja je mogući put razvoja, nova faza Pisarevljevog pisanja, daje romanu poseban kvalitet, dodaje notu čiste intelektualnosti što, s druge strane, spajanjem fikcije i realnosti, povećava ubedljivost priče (fikcije) ali i dokazuje koliko su varljive ove dve pozicije.

No, kad se učini da su polazišta jasna na scenu stupa sposobnost primarnog pisca (Pisareva) da se poigrava, spaja i razdvaja niti vodeći ih u čeone ili bočne sudare. Tako se piscu najamniku priča potpuno otrže ispod ruke koju ne vodi jasan plan i kreće i za njega nepoznatim smerovima. Da li je to, ipak, obznana božanske namere koju smrtnik ne može da spozna? Izričitog odgovora nema jer takav i ne postoji. S druge, pak, strane je pitanje: o čemu je reč u pričama koje se (samostalno), u mističnom podrumu-klubu, pričaju u priči? O iznenadnim, neobjašnjivim, zastrašujućim banjavanjima natprirodnog u običnu svakodnevicu. Naravno, slučajevi su, ma koliko (ne)bili zastrašujući, apsurdni čak i kad se, sa prostora dalekih i vremena udaljenih, primaknu lokalno-folklornoj nam sadašnjosti. Rečju, sve su to varijacije i vežbe u plašenju slušalaca (čitalaca) i zanimljive su upravo kao pokušaji odgovora na poznate izazove. Ali, ako je tako, ako je reč o ‘nameštenom’ zbivanju, kakva se to božanska promisao krije iza njih? U stvari, ima li je ili je reč samo o mistifikaciji? Kako bilo da bilo, naručeno delo ne raste kako treba već se otima, pruža otpor planiranju i osmišljavanju. Uostalom, ometaju ga i drugi, spoljni događaji, uglavnom opet iz svetova vezanih za literaturu: prevođenje priča Mikija Šeparda baca u zapećak misterija (ne)postojanja njihovog pisca, dilema valjanosti onoga što je dotada napisao, njegova trenutna sudbina, odnosno nestanak na žalost fanatačnih čitalaca koji, opet, imaju i lične, intimne probleme. A kada se sam Šepard javi iz mističnog manastira stvari se dodatno komplikuju jer uskoro pristižu i duhovi s onog sveta, lažni mrtvaci sa ovog sveta (ali drugog mesta), ubistva, mudrovanja o literaturi i životu...

Pisarev vredno zapetljava pisma svih svima, tu (ne)smislenu komunikaciju trivijalnu i ezoteričnu, vodeći čitaoca različitim smerovima prema istom cilju. Usput, kao krajputaši ili linije smerova na kolovozu dugog puta iskrsavaju ‘lajt motivi’ teksta; ponekad im je zadatak da svojom prepoznatljivošću izmame potvrdno, zavereničko klimanje glave čitaočeve ili da ga, za tren, zbune i tako podsete da ima u rukama priču koja ‘igra otvorenih karata’ odnosno označava da je privid koji, uprkos svojoj egzibicionističkoj (samo)ogoljenosti, uspeva da znatiželjnika uvuče u svoje opsene. Sklapanje korica, stoga, jeste ultimativna pobeda primarnog pisca Pisareva, demonstracija njegove sposobnosti da zavede, razgali, zabrine, pouči (neobavezno a ne fatalno celomudreno) i obraduje čitaoca, da bi ga, kad se sve krivudave gorko-slatke linije priče zaključe, ostavio sa osmehom na licu, kao nespornim dokazom da je roman uspeo da bude bitna činjenica u komadu nečijeg prostora i vremena.

Ilija Bakić

10.02.05 Dnevnik - Novine i časopisi

U srcu zime i centra Novog Sada, u Art klubu Kulturnog centra u utorak uveče održana je promocija novog romana, 13. knjige Đorđa Pisareva naslovljene - “U srcu grada” (Stilos, Novi Sad, 2004), o kojoj je književni kritičar Franja Petrinović napisao: “Stvarnost je potmuli zvuk sirene u magli i nikom više nije jasno gde su granice niti kako realnost zapravo izgleda. Ucrtati koordinate u mapu izgubljenog sveta je neminovnost koja ne daje uvek pozitivne rezultate. Ipak, kao da je razmišljao Pisarev kada je pisao roman ’U srcu grada’, šta može da izgubi onaj koji je već izgubljen u stvarnosti koja ga okružuje?”

Ističući da nema neke suštinske razlike između priča, eseja i romana, književni kritičar Đorđe Despić je za osnovne karakteristike proze Đorđa Pisareva naveo žanrovsku raznovrsnost, fikcijsko-iluzionistička rešenja, fantastički diskurs i uskomešanost stvaralačkog postupka usmerenog na preispitivanje stvarnosti. Za roman “U srcu grada” Despić je rekao da zasnovan na omiljenom postmodernističkom postupku pronađenog ili dostavljenog rukopisa, ovaj put u epistolarnoj formi, koji kao otvoreni beg spiralno-hipnotičućom narativnom strukturom otklanja od realnosti.

Književni kritičar Slobodan Vladušić, pak, svoju reč o novom romanu Đorđa Pisareva započeo je pitanjem: “Čemu priča o ljudskim sudbinama?” ili “Čemu pisanje?”, uopšte. Obrazlažući kako roman “U srcu grada” podražava strukturu i ritam grada i podseća na manir ubrzanog menjanja televizijskih programa, Vladušić je kao najpostojaniji izdvojio motiv samoće u kontekstu izazova novog vremena, samoće koja pleni trikom epistolarnosti (intimnosti) tehnike, samoće od koje se više ne može tako lako pobeći. Tako Vladušić dolazi do zaključka da je najveća vrednost - ono “čemu?” - novog romana Đorđa Pisareva, u stvari, reafirmisanje pisma i književnosti kao pisma prijatelju, a ne književnosti kao reklame ili scenarija.

- Jeste rasuto, ne može da se čita. Nije rasuto, može da se čita – reči su kojima je Pisarev na kraju večeri objasnio da dozvoljava različita tumačenja (jeste beg/nije beg), jer “U srcu grada” vreme stoji i “ima se kada” i za jedno i za drugo, dodavši da, i pored toga što kritičari insistiraju na “postmodernizmu”, on sebe i dalje vidi samo kao realistu.

I. B